USPOMENA NA DIVNE LJUDE!

Svi su davno otplovili u večnost. Rade,Djoka i Gića pevaju i sviraju one iste ovozemaljske pesmice sa kojima smo ispijali čaše rumenog vina,hladnog piva,dočekivali umilna prolećna jutra a potom mamurni i pospani,praznih džepova lagano otklecali do svojih kuća i toplih kreveta.Eneo ih gore na brdu!Sa svojih kamenih ploća zagledani u jednu tačku u ono njihovo vreme kada je život stao a oni svojim duhom odleteli u daleka nebeska prostranstva da odozgo govore,pevaju i nadgledaju situaciju na zemlji.Ćute slike a umesto njih progovori po koji prolaznik ili namernik rećenicu koja podseća na njih.Mladji koji rastu i dolaze čudom se čude tih priča i šala i uvek pitaju:a ko su oni i da li su zaista bili toloko važni i značajni za ovaj grad čijim ulicama će za godinu-dve šetati neki sasvim drugi ljudi sa svojim sećanjima i svojim idolima koji su obeležili jedno vreme moje Kuršumlije.Slike će izbledeti,sećanja će išćeznuti.O njima više neće niko ni reči progovoriti.Ostaće slika na kamenu,osmeh koji titra i gubi se u daljini sive patine i po neko koji će uz dogorevanje tanke voštane sveće reći:večna vam slava i laka zemlja divni i predivni ljudi moga malog grada,mojih sećanja i mojih životnih uspomena.

Sve bilo je muzika...
Miro "Mengelica"Rade,Djoka,Gića i Avra!

Čovek koji je znao sve gradske priče i tračeve, koji je uspešno spajao sve pokidane veze,vraćao izgubljenu nadu i veru u život i svojim,samo svojim jezikom, koga su svi razumeli i jako poštovali pa čak i onda kada vas pomiluje na sebi svojstven način,svojim,Avrinim sloganom: "Digni glavu,govedeo jedno.Ne tuguj, jer od tuge vajde nema".

Tu je i Miro "Mengelica",po zanimanju šnajder i veoma uticajan čovek u konfekciji "7.juli",gde je gazdovao njegov brat Milivoje.Osim toga,Miro je i otac najšarmantnije i najlepšte gradske devojčice a sada bake u lepim godinama, Slavice sa nadimkom "Špira," osobe koja na svoj čist i iskren način tako dugo i tako nežno čuva u svojim nedrima sve najlepše uspomene na svoju prerano nastradalu ljubav, lokalnog lepotana,sjajnog pevača i predobrog mladića Batu Petkovića, upomćenog i po nadimku kao Bata Cana. Iz braka sa pukovnikom avijacije Draganom izrodila je dve ćerke.Mladja radi kao vaspitačica u jednom beogradskom obdaništu a starija živi u Nišu u sretnom braku.Ima četvoro dece o kojima sa radošću i zadovoljstvom, brigu brine baka Slavica.

Kako je vreme brzo proletelo i sa sobom kao letnji vihor odnelo daleko od nas mnoge nama bliske i drage ljude.Ovo su uspomene koje ubrzavaju ritam srca i na umorne oči navlače suze koje i bez poziva poteku same i otkotrljaju se u sečanje i daleku prošlost.

Dok je Djoka bio prva harmonika grada,mladji harmonikaš od njega,Rade,tek je učio zanat.Kopirao je Djoku sa svim svojim muzičkim grehovima i najšarmantnijim osmehom koji je uvek govorio: možeš da mi radiš šta hoćeš, da vičeš, pevaš, naručuješ pesme koje nikada nismo čuli,da ne dajš bakšiš ali ono što ne možeš,ne postoji način da mi osmeh skineš sa lica!Tako je govrio Djoka,naviknut na izdašnost i tešku škrtost uvek istih i uvek po malo pijanih i ludo veselih gostoju,starih dobrih sugradjana koji su se gorko borili sa svim životnim izazovima a sebi, barem jednom u nedelji, davali oduška u "Evropi","Proleću" ili "Kozari".Svuda gde bi zaseli,zapričali se i zapili,njihove vesele ciganske oči,čekali su tu u uglu kafane da "pukne srce i duša" i onaj urlik do neba:Cigani,gde ste...

I krenuo je dernek,tiho a onda sve burnije i burnije i sve tako do zore.Svirali su naši Cigani sve bolje i bolje.Kako koja tura prodje, vama se čini da tek sada, u sedmom osmom ponavljanju stare dobre pesme,oni to čine najbolje i najlepše.Bez falša i preskakanja strofica da pesma traje što kraće a bakšiš stiže što brže.Mogli su tako i danima da čine,da izvrnu sve djepove i da vam se čini da su kući odneli pravo malo bogastvo.E,nije bilo tako!Kada sve stave na sto i podele na ravne časti po sistemu " jel,dado ja tebi," kući će odneti tek toliko da sutra stanu u red i u mesaru,a mi smo je zavali "Kasapnica",kupe kilo repova,glavu ili teleće škembe za bogati ručak.Živelo se tako,skromo a po nekada i bedno.Po nekoliko dana bez ručka i večere.

Gića je morao da nauči da peca i kada presuše bakšiši i kafane opuste bez meraklija,sreću je tražio u Toplici.U dugom čekanju da riba proradi i to uvek obučen i doteran kao kada ide na svirku.Pitali ga ljudi:zašto Gićo pecaš u odelu?Moram bato uvek da budem spreman za svirku.Šta neko javi da u Evropi lumpuje Avra ili Mile Ruta a ja ne stignem prvi...Propas moj bato!

Avra je bio čovek za sve.Kada u gradu nešto zastane i zaglavi onda je tu Avra da odglavi.Frizerski zanat je dobro izučio ali se on nikada nije šišao.Oni koji su navraćali u njegovu radnju na šišanje,mogli su gratis da se naslušaju "hiljadu i jedne" lovačke priče iskomponovane od niski najlepših ljudskih laži.Te, bilo je ovako,te onako.Te zec krupan i alav,težak i od kera jači.Jeli smo ga nedelju dana...I tako,redom,pa onda sve ispočetka!

Leti je išao u vršidbu sa svojom vršalicom.Na guvno gde se ušančila Avrina vršalica i "zabrektao" "adler",tu je počinjala i njegova predstava.Naručicvao je domaću rakiju hladjenu u potoku i vruću jagnjetinu.Lepe snajke da ga služe koje se nisu protivile ako bi ih Avra štipnuo za guzu uz onu njegovi "Dodji kod čiče,lale moje,da ti nešto kažem"!Ujam je prodavao i od njega lepo živeo.

Imao je i svoju fotografsku radnju:"Foto Avra".Četvrkom je slikao mlade devojčice, seljančice, koje su svoje opanke ostavljale ispod mosta u vrbaku a obuvale crvene sandalice na kajšiće.Sledećeg četvrtka svi bi ponovo tražili Avru kome su unapred platili sliku da je konačno preuzmu.I tada bi nastajao pravi lom.

"Ma nisam to ja na slici,cvilela je jedna rumena seljančica!Ma kako nisi ti,vikao bi Avra.Jel ovo tvoj sat,jel ovo tvoje sandale i tvoje reklo!Uzimaj sliku ili je prodajem drugoj devojci,terao bi šegu Avra.

Veče je bilo predodredjeno za velike mečeve u bilijaru.Gradom je poput munje prohujala vest da noćas,u piće,igraju Zeka i Avra.Krenuli bi u sumrak a iz Evrope izašli u svitanje hladne i promrzle zimske zore.Pijani i šuntavi, jedva bi se dokotrljali do svojih kreveta.Zeka je stanovao gore usred brda iznad bunkera i onako pijanom, trebalo mu je sat vremena da isplaninari tom uzanom Smokovskom stazom do svoje kuće.Dok se on teturao,gore-dole,Avra je već hrkao u zagrgalju svoje žene.Zdravkovići su živeli odmah iza Crkce,usred Crkvene male, i bili su i leva i desna ruka lokalnim parohijanima, u svim prilikama.I kod sahrana i opela, i kod venčanja i krštenja,pomirenja i sečenja slavskih kolača.Uvek je neko tu od Avrinih bio.Njegovi ili njegovi sinovci Vlada,Bulja,Šoki dok nije porastao Boban,Avrin sin prvenac.

Pilo se,pomalo nešto jelo i mezilo,tukao bilijar do zore.Malo spavalo tek toliko da se oči odmore i duša smiri. A onda već od jutra,moralo je da krene sve ispočetka.Zar je nešto moglo u gradu da se dogodi a da Avra tu priču nije obradjivao u sto svojih verzija.Pričao je neumoro i čini se preterao.Puče vest gradom "Avra se šlogirao"!

Bobane,kako ti je tata,pitam ovog dobrog i plemenitog momka u mnogome slika i prila svoga oca?

Loše moj Piki!Eno ga ćuti!Gleda me i rukama pokušava nešto da kaže!Jedva sam ga razume! Ali i danas pamtim tu njegovu poslednju rečenicu koji mi je odgestikulirao!Zašto me šlog udari u jezik...

Ispratili smo ga dostojanstveno ali odgovor na pitanje "Zašto ga udari po jeziku" i danas nismo uspeli da odgonetnemo. Čovek koji je pričao "sto na sat",snagom i Božijom voljom,morao je da zauvek začuti.Otišao je naš Avra da nije uspeo ni reč da izgovori ali su zato ostale priče i urbane legende, da se sećaju Avrama Zdravkovića Avre,čoveka čiji će duh večno lebdeti nad mojim milim gradom.Nad mojom Bajnom Čaršijom

VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE!(4)

Od njih je sve krenulo:Stevan i Mica Deljanin

Oni nisu živeli u samom centru grada ali uvek,kada se zato ukazala prilika,bili su u centru svih gradskih zbivanja.Od onih važnih pa do onih manje važnih ali bitnih i neizbežnih za učmali i usporeni život u maloj srpskoj provinciji,gde o životu postoje dve jasno izbrušene priče.Ona nostalgična,kroz koju čovek u svojim sećanjima pokrene i koju suzu,glas mu zadrhti o sasvim običnim detaljima koji više imaju veze sa godinama života nego sa stvarnim osećanjima.

I ona druga,u kojoj su svi pogledi okrenuti ka sustrašnjem danu,nekoj nadi i inspiraciji i presporom životu u kome godina proleti a dan nikako da uzmakne.Njih ne zanima ni ono juče što je bilo a već sećanja na prekjučerašnje razgovore i dogadjaje…e,to je zašlo u dubok zaborav.

Ovo je zaista priča o važnim ljudima koji od dana kada su se naselili na samoj ivici grada,tu podigli porodični dom,imanje,izradjali brojnu decu, posle tolikog godina života rado bi da priču započnu jednom svojom ličnom metaforom koja sama po sebi dovoljno govori o njima.Jednom nogom bi uvek bili u gradu,na kaldrmi,kako moji kuršumličani vole da kažu,a drugom,u širokim prostranstvima ruralne periferije sa navikama donetih iz zavičaja.

Nekih godina,a biće da su to bile one šezdesete,činilo se da se svakog časa zida ili „okiva“ po jedna nova kuća u kojoj će život grunuti svom svojom lepotom.Bila je to tiha i mučna migracija sa „planine u doline“.Bez suza  ali sa nadom u očima da bi moglo i moralo biti bolje.Svako parče zemlje koje je moglo da se kupi-kupljeno je.Nikle su čatmare tek da čeljad sklone od kiše i snegova a kada se zarade pare,zidaće se nove i čvrste kući.Za svakog sina po jedna a za ćerku u miraz,najmanje bogata bračna soba sa maisvnim regalom. 

Naselje je i danas veliko.Promiču tu neki ljudi.Godine ih sustižu a ono mladjeg naraštaja stalno mašta i veruje da će već sledećeg ponedljka sesti u 5 ujutru u „Lastin“ autobus i odleteti ka Begradu,gradu nade i novog života ili još jednog utapanja,teškog i mučnog  preživljavanja.

Oni nisu tako razmišljali,planirali.Verovali su u sebe u snagu svoje porodice u snažne mišice na rukama sa kojima su lako podizali velike terete i obrtali hektare zemlje.A,s jeseni, punili ambare i novčanike.Ženili se,bogate svadbe pravili i po nedelju dana pevali i igrali.A već sledećeg leta krstili i ime davali.Narod ih je poštovao i sledio.Svi su hteli da budu kao

A sa njima se nastavilo:Dragan i Stoja Deljanin

                                                                    D  E  LJ  A  N  I !   

Da li sam time sve rekao ili priču moram da odmotam od samog početka od tog prezimena bez „ić,“ od mesta porekla,od ratova i raseljavanja pa sve do konačnog dolaska na samu obalu Toplice.Sa kapijom koju od prašnjavog puta,koji vijuga iz reku do Lukova i brojnih sela raštrkanih po padinama Kopaonika,deli jaz koji nije smeo da presuši da ne bi stala centrala a grad ostao bez osvetljenja.Stara kuća se proteže desno od ulaza i na njoj će se mnogo toga menjati i dozidavati a nova,velika i moćna sa sina gradjena,uzduže se s leve strane.Blagom padinom silazi se do štala uvek punih krava i bikova  a dole pored same reke,velika i duga parcela gde se sadilo povrće i to ranog luka pa do kasno sazrelih krupnih glavica sočnog domaćeg kupusa.Zima je morala da se dočeka sa punim ambarima i podrumom,kako pića,tako i hrane.

Draganova i Stojina deca:Ljubica,Slavica,Zoran i Ljiljana

Domaćinstvo Deljana,nije od vajkada bilo ovde.I oni su,poput mnogih topličkih porodica,putem u neizvesnost,krenuli iz Stare Hercegovine.Jedan deo porodice  ostao je da živi u Gusinju kod Plava ali je morao da se prikloni Islamu.Druga grana krenula je  preko mnogih brda i planina na dug put da bi se padinama Kopaonika spustili u selo Gornji Lipovac,zaseok „Stože“,nedaleko od poznatog Batota.Po završetku srpsko-turskih ratova (1878) porodica Deljanin se iz Lipvca preselila u Gornju Mikuljanu.Bila je to brojna porodica Deljanin koja je ubrzo pojačana jer im se iz Gornjeg Lipovca ubrzo pridružili i drugi rodjaci.Prvi medju njima, koji je budućnst života video u jakoj porodici i širenju domaćinstva kupovinom svakog parčeta zemlje koja je bila na prodaju,bio je Svetozar koji današnjim  Deljanjima slovi kao pradeda.Kupovao je zemlju,bavio se stočarstvoma a u selu Tijovac kupio je i veliki zabran šume koji je porodicu spašavao u godinam teških i dugih zima.

Moja pok.majka Radosava,obožavala je pesmu "Nas trojicu majka ima".

Lepa Ljilja,Zoranova supruga,nastavila je tu tradiciju

 

Porodica se uvećavala i normalno delila.Draganovi roditelji Stevan i majka Mica,koja je nadživela svoga muža i bila posebno cenjena,pažena i poštovana od brojnih unuka koji su pristizali u sve većem broju.Ona je sa Draganovom ženom Stojom znalački vodila domaćinstvo sve do svoje smrti u poznim osamdesetim godinama.Izrodili su sina Dragana i ćerku Dragicu.

Nekako u tom periodu,u vreme dok je majka Mica još bila pri snazi,domaćinstvo porodica Deljanin, preuzima  moj vršnjak Dragan sa svojom suprugom Stojom.Iz tog braka na svet su došle tri ćerke i sin Zoran.68. se radja Slavica,70. Zoran,75. Ljubica a 81.Ljiljana.Dok su se deca radjala,Dragan je radio kao vozač teških kamiona na izgradnji mnogih puteva po Srbiji i ulica u Beogradu.Sa nešto uštedjenih para vraća se u Kuršumliju i ulazi u posao sa pečurkama i otkupom lekovitog bilja.Danonoćnim radom počeo je lagano da se uzdiže ali nikada nije skidao oko sa svoje dece koja su rasla.Naročito je upozoravo svoju suprugu da dobro otovori oči kada su u pitanju devojčice koje  su visile po tarabama i sa pažnjom analizirale svakog mladjeg prolaznika koji bi prošao uz njihovu ogradu.Dragan je tada ljutito Stoji govorio:Pripazi na ove čorice.Naleteće neko i odvešće ih bez našeg pitanja i pristanka.

I njihovi sinovi:Stevan,otac Zoran,Miloš i Zdravko

Dok su devojke rasle i bujale,sin Zoran je od malih nogu bio uz oca.Najpre na polju,po njivama u vožnji traktora,u kosidbama  a kada je počeo oca da prati i na slavama,da sa lakoćom obara po nekoliko velih rakija,svi bi u glas govorili:E,ovo nije sin!Ovo je sinčuga.Tatin ponos i tatina odmena.

Deda Dragan sa svojim praunucima

Bili su veliki tandem i rado vidjeni gosti u mnogim porodicama gde su bili posebno tretirani od svakog domaćina.Moj brat Milivoje duboko je zašao u prijateljstvo sa njima tako da se i dans,na naše veliko zadovoljstvo,ta linija, Deljanina i Pavlovića, održava na visokom nivou.Tu je i Rako sa Samokova kao i Zoran Miljković sa čijom porodicom smo preko mamine maćehe bili u bliskom srostvu.Ono što oduševljava kod svih njih,inače,velikih domaćina i velikih ljudi,to je jedno pristojno i kulturno ponašanje na svakom svečanom skupu gde su bili prisutni.Pila se ta meka u velikim količinama ali nikada ona nije pomutila pamet nekod od njih da ne bi znao šta radi i govori i da ne bi mogao da ode kući zdrav i čitav.U Toplici za takve najčešće kažu:dobro nose rakiju!

Zoran je napunio 46 godina a već ima četiri unuka.Dve devojčice i dva dečaka.
Biće još podmlatka, budući da se najmladji sin Zdravko tek sprema da uplovi u bračne vode

U vreme Zoranovog momkovanja,Deljani su tražili najbolju stranu biznisa u koga su bili spremni da ulože i deo sebe.Ideja da otovre 30 prodavnica u zabitim kopaoničkim selima bila je više nego humana.Nažalost,migracija je učinila svoje.Sela su opustila a prodavnice zatvarane jedna za drugom.Ostale su samo one u kojim je bilo ljudi.Iz tog perioda sećam se jedne gorke Draganove priče vezane za onu prokletu rakiju „Zozovaču“napravljenu od otrovnog metil alkohola.Svi koji su je pili u većim količinama,nažalost,nisu preživeli.Ljudi kažu,da je ta „otrovnjača“ u našem kraju napravila pravi pomor.

Bila je to sušna godina gde na granama nije bilo ni jedne šljive.Seljaci su,u nekim selima oko Lukova, tražili da im nabavimo dobru ljutu rakiju da bi imali šta ljude da posluže na slavama koje su se nizale,jedna za drugom.Ne znam šta se dogodilo, koja nas je to sila sprečila,priča mi Dragan, da ovu prokletu rakiju ne doturimo u desetak naših prodavnica.“Zozovača“ nije stigla do njih i niko zbog nje nije nastrado.Bila je to sreća u nesreći.

Godina 1990 je godina kada je u kuću Deljana ušla lepa Ljiljana do ušiju zaljubljena u mladjanog Zorana.Njih dvoje će u prvih tri godine svoga lepog braka,u „deljanske“ temelje ugraditi novu snagu,nevidjen polet i svetlu budućnost koja već sada otkriva svoje pravo lice.Porodica iz dana u dan jača i napreduje.Najpre im se 91. rodio sin Stevan,94.Miloš i 99.Zdravko.Deda je kipteo od sreće i zadovoljstva.Sa njim i sa sinom Zoranom i podmlatkom koji je dolazio oni su dobili toliko poleta i snage da su nezaustavljivo krenulu napred.Od škole,kako je govorio Dragan a u tome ga je podržavao Zoran,treba im srednje obrazovanje i to famozno „dualno obrazovanje“koje nam je stiglo iz daleke Danske a mi smo ga već imali mnogo godina pre njih.Taj sistem,jedan dan škola,drugi praksa,Deljani su na svom primeru pokazali kako najbolje funkcioniše.Kada su momci iz kratkih pantalonica ušli u radne kombinizone,svako od njih je znao šta mu valja činiti.Stevan je preuzeo farmu krava i bikova,Miloš se bavio mehanizacijom a Zdravko stasavao pored oca i dede na svim domaćinskim poslovima.

Nije se dugo čekalo na zanavljanje porodice.Prvi se oženi Stevan i dobio dve ćerke Jovanu i Anastaziju a potom Miloš koji je porodicu Deljanih obradovao sa dva muška pojačanja:Vukom i Savom.Deda Dragan sada merka izabranicu za najmladjeg Zdravka a onda će svi pod njegovim prozorom navijati za podmaldak koji će nastaviti i trajno osigurati lozu Deljanina.

Dragan troši 73.godinu života.Uporan je,radio kao u najboljim danima a Zoran tek 46.Mladi deda sa četvoro unučića stoji kao mermerna stena iza svog oca.Tu je uvek kada je najpotrebnije.Za godinu dve lagano će smestiti oce da malo odmara a on je sa svojom dinastijom krenutu da razara.Sinovi obećavaju još poroda a da je to neophodno najbolje govore ovi podaci.

Dragan je Predsednik crkvenog odbora u Kuršumliji.Imao je dobre odnose sa pok.patrijarhom 
Irinejom koji ga je 2012.god odlikovao najvišim ordenom Niške eparhije: "Orden cara Konstatina".
 Odlikovan je za zasluge učinjene prema SPC

Porodica poseduje 35 hektara obradive površine i to:10 hektara pod šljivama,hektar pod kupinama i pola hektara pod malinama.Osalo je u livadama i žitaricama neophodnim za prehranu stoke.

Često pričam i sa Draganom i Zoranom.Oni su kao jaje jajetu.Odmereni i jako probirljivi,kada su ljudske naravi u pitanju.Jedan i drugi ne ruše ni jedno brvno a nekamoli most za sobom.Mirno i taktički osvajaju ljude,tamo gde mogu pomažu a nisam čuo da su nekom u bilo čemu odmogli.Na slavama su prvi,na svadbama takodje a na sharanam,tradicionalnim manirima naše vere,znaju da podele bol i uvaže svakog živog iz ožalošćene porodice.Zapričani o mnogo čemu a najviše o načinu rada i organizacije toliko moćne porodice koja se iz dana u dan dopunjava,pitam Zorana:Kod koga je kasa,kako delite plate,profite,nagrade…Osmeh,dug, a reči kratke i retke.Kasom rukovodi tata,ja pomažem a podmladak iz nje uzima onoliko koliko im treba.Za to veče,za izlazak,večeru,godišnji odmor.Svako tačno zna da je sve to naše ali takodje svako zna,da je najcrnja vartijanta ona kada sami sebe počinjemo da potkradamo.U našem slučaju to se nikada neće dogoditi…

Zoran je bio odličan učenik Kuršumlijske gimnazije.
Obožavo je dela Dobrice Ćosića

Pa zašto bi se i dogodilo.Novac jeste značajan ekonomski stožer u svakom poslu i bez njega je teško zamislivo napredovati i ispunjavati sve planove i želje.Njihova snaga i homogenost leži u razumevanju tog iskonskog pravila,neizmernom poštovanju porodične hijerarhije i dubokoj veri da samo jaki i složni mogu mnogo brže napred.Deljani,zaista jesu, važna porodica Bajne Čaršije.

Miloš sa ženom i sinom Vukom

Stevan u zagrljaju svoje izabranice

I svoje omiljene  krave...

Tone zrelih šljiva

I malina