Svi su davno otplovili u večnost. Rade,Djoka i Gića pevaju i sviraju one iste ovozemaljske pesmice sa kojima smo ispijali čaše rumenog vina,hladnog piva,dočekivali umilna prolećna jutra a potom mamurni i pospani,praznih džepova lagano otklecali do svojih kuća i toplih kreveta.Eneo ih gore na brdu!Sa svojih kamenih ploća zagledani u jednu tačku u ono njihovo vreme kada je život stao a oni svojim duhom odleteli u daleka nebeska prostranstva da odozgo govore,pevaju i nadgledaju situaciju na zemlji.Ćute slike a umesto njih progovori po koji prolaznik ili namernik rećenicu koja podseća na njih.Mladji koji rastu i dolaze čudom se čude tih priča i šala i uvek pitaju:a ko su oni i da li su zaista bili toloko važni i značajni za ovaj grad čijim ulicama će za godinu-dve šetati neki sasvim drugi ljudi sa svojim sećanjima i svojim idolima koji su obeležili jedno vreme moje Kuršumlije.Slike će izbledeti,sećanja će išćeznuti.O njima više neće niko ni reči progovoriti.Ostaće slika na kamenu,osmeh koji titra i gubi se u daljini sive patine i po neko koji će uz dogorevanje tanke voštane sveće reći:večna vam slava i laka zemlja divni i predivni ljudi moga malog grada,mojih sećanja i mojih životnih uspomena.
 |
| Sve bilo je muzika... Miro "Mengelica"Rade,Djoka,Gića i Avra! |
Tu je i Miro "Mengelica",po zanimanju šnajder i veoma uticajan čovek u konfekciji "7.juli",gde je gazdovao njegov brat Milivoje.Osim toga,Miro je i otac najšarmantnije i najlepšte gradske devojčice a sada bake u lepim godinama, Slavice sa nadimkom "Špira," osobe koja na svoj čist i iskren način tako dugo i tako nežno čuva u svojim nedrima sve najlepše uspomene na svoju prerano nastradalu ljubav, lokalnog lepotana,sjajnog pevača i predobrog mladića Batu Petkovića, upomćenog i po nadimku kao Bata Cana. Iz braka sa pukovnikom avijacije Draganom izrodila je dve ćerke.Mladja radi kao vaspitačica u jednom beogradskom obdaništu a starija živi u Nišu u sretnom braku.Ima četvoro dece o kojima sa radošću i zadovoljstvom, brigu brine baka Slavica.
Kako je vreme brzo proletelo i sa sobom kao letnji vihor odnelo daleko od nas mnoge nama bliske i drage ljude.Ovo su uspomene koje ubrzavaju ritam srca i na umorne oči navlače suze koje i bez poziva poteku same i otkotrljaju se u sečanje i daleku prošlost.
Dok je Djoka bio prva harmonika grada,mladji harmonikaš od njega,Rade,tek je učio zanat.Kopirao je Djoku sa svim svojim muzičkim grehovima i najšarmantnijim osmehom koji je uvek govorio: možeš da mi radiš šta hoćeš, da vičeš, pevaš, naručuješ pesme koje nikada nismo čuli,da ne dajš bakšiš ali ono što ne možeš,ne postoji način da mi osmeh skineš sa lica!Tako je govrio Djoka,naviknut na izdašnost i tešku škrtost uvek istih i uvek po malo pijanih i ludo veselih gostoju,starih dobrih sugradjana koji su se gorko borili sa svim životnim izazovima a sebi, barem jednom u nedelji, davali oduška u "Evropi","Proleću" ili "Kozari".Svuda gde bi zaseli,zapričali se i zapili,njihove vesele ciganske oči,čekali su tu u uglu kafane da "pukne srce i duša" i onaj urlik do neba:Cigani,gde ste...
I krenuo je dernek,tiho a onda sve burnije i burnije i sve tako do zore.Svirali su naši Cigani sve bolje i bolje.Kako koja tura prodje, vama se čini da tek sada, u sedmom osmom ponavljanju stare dobre pesme,oni to čine najbolje i najlepše.Bez falša i preskakanja strofica da pesma traje što kraće a bakšiš stiže što brže.Mogli su tako i danima da čine,da izvrnu sve djepove i da vam se čini da su kući odneli pravo malo bogastvo.E,nije bilo tako!Kada sve stave na sto i podele na ravne časti po sistemu " jel,dado ja tebi," kući će odneti tek toliko da sutra stanu u red i u mesaru,a mi smo je zavali "Kasapnica",kupe kilo repova,glavu ili teleće škembe za bogati ručak.Živelo se tako,skromo a po nekada i bedno.Po nekoliko dana bez ručka i večere.
Gića je morao da nauči da peca i kada presuše bakšiši i kafane opuste bez meraklija,sreću je tražio u Toplici.U dugom čekanju da riba proradi i to uvek obučen i doteran kao kada ide na svirku.Pitali ga ljudi:zašto Gićo pecaš u odelu?Moram bato uvek da budem spreman za svirku.Šta neko javi da u Evropi lumpuje Avra ili Mile Ruta a ja ne stignem prvi...Propas moj bato!
Avra je bio čovek za sve.Kada u gradu nešto zastane i zaglavi onda je tu Avra da odglavi.Frizerski zanat je dobro izučio ali se on nikada nije šišao.Oni koji su navraćali u njegovu radnju na šišanje,mogli su gratis da se naslušaju "hiljadu i jedne" lovačke priče iskomponovane od niski najlepših ljudskih laži.Te, bilo je ovako,te onako.Te zec krupan i alav,težak i od kera jači.Jeli smo ga nedelju dana...I tako,redom,pa onda sve ispočetka!
Leti je išao u vršidbu sa svojom vršalicom.Na guvno gde se ušančila Avrina vršalica i "zabrektao" "adler",tu je počinjala i njegova predstava.Naručicvao je domaću rakiju hladjenu u potoku i vruću jagnjetinu.Lepe snajke da ga služe koje se nisu protivile ako bi ih Avra štipnuo za guzu uz onu njegovi "Dodji kod čiče,lale moje,da ti nešto kažem"!Ujam je prodavao i od njega lepo živeo.
Imao je i svoju fotografsku radnju:"Foto Avra".Četvrkom je slikao mlade devojčice, seljančice, koje su svoje opanke ostavljale ispod mosta u vrbaku a obuvale crvene sandalice na kajšiće.Sledećeg četvrtka svi bi ponovo tražili Avru kome su unapred platili sliku da je konačno preuzmu.I tada bi nastajao pravi lom.
"Ma nisam to ja na slici,cvilela je jedna rumena seljančica!Ma kako nisi ti,vikao bi Avra.Jel ovo tvoj sat,jel ovo tvoje sandale i tvoje reklo!Uzimaj sliku ili je prodajem drugoj devojci,terao bi šegu Avra.
Veče je bilo predodredjeno za velike mečeve u bilijaru.Gradom je poput munje prohujala vest da noćas,u piće,igraju Zeka i Avra.Krenuli bi u sumrak a iz Evrope izašli u svitanje hladne i promrzle zimske zore.Pijani i šuntavi, jedva bi se dokotrljali do svojih kreveta.Zeka je stanovao gore usred brda iznad bunkera i onako pijanom, trebalo mu je sat vremena da isplaninari tom uzanom Smokovskom stazom do svoje kuće.Dok se on teturao,gore-dole,Avra je već hrkao u zagrgalju svoje žene.Zdravkovići su živeli odmah iza Crkce,usred Crkvene male, i bili su i leva i desna ruka lokalnim parohijanima, u svim prilikama.I kod sahrana i opela, i kod venčanja i krštenja,pomirenja i sečenja slavskih kolača.Uvek je neko tu od Avrinih bio.Njegovi ili njegovi sinovci Vlada,Bulja,Šoki dok nije porastao Boban,Avrin sin prvenac.
Pilo se,pomalo nešto jelo i mezilo,tukao bilijar do zore.Malo spavalo tek toliko da se oči odmore i duša smiri. A onda već od jutra,moralo je da krene sve ispočetka.Zar je nešto moglo u gradu da se dogodi a da Avra tu priču nije obradjivao u sto svojih verzija.Pričao je neumoro i čini se preterao.Puče vest gradom "Avra se šlogirao"!
Bobane,kako ti je tata,pitam ovog dobrog i plemenitog momka u mnogome slika i prila svoga oca?
Loše moj Piki!Eno ga ćuti!Gleda me i rukama pokušava nešto da kaže!Jedva sam ga razume! Ali i danas pamtim tu njegovu poslednju rečenicu koji mi je odgestikulirao!Zašto me šlog udari u jezik...
Ispratili smo ga dostojanstveno ali odgovor na pitanje "Zašto ga udari po jeziku" i danas nismo uspeli da odgonetnemo. Čovek koji je pričao "sto na sat",snagom i Božijom voljom,morao je da zauvek začuti.Otišao je naš Avra da nije uspeo ni reč da izgovori ali su zato ostale priče i urbane legende, da se sećaju Avrama Zdravkovića Avre,čoveka čiji će duh večno lebdeti nad mojim milim gradom.Nad mojom Bajnom Čaršijom
Нема коментара:
Постави коментар