SAHRANJEN ACA KOSTIĆ

Tačno u 15.30h , hladnog i skoro zimskog 19.marta 2018.godine, u parceli na Novom groblju u Beogradu, spušten je kovčeg sa telom Aleksandra Ace Kostića, u njegovu večnu kuću. Uz plač i lelek supruge Mire, ćerke Jelene , sina Branislava i ostale brojne rodbine i prijatelja, drhtavim glasom uspeo sam da iščitam oproštajni tekst, koji sam po sebi govori sve.

Otišao si, moj dragi druže,moj veliki prijatelju. Razneo si mi dušu i u srce. Za uvek usadio bol  koji je iz dana u dan sve teži i jači. Osećam to kako dani uzmiču a sećanja naviru.Oči mi suze, grč i bol na licu sve češće  me spopadaju. Hvatam sebe kako tugujem, plačem a onda iznenada bukne neki osmeh i duboki uzdah.Prerano si otišao,dragi moj druže.Prerano...

Na ispraćaju našeg voljenog Ace bilo je stotinak ljudi.Vreme je ličilo na prve dane  ljute zime a ne na prvi dan proleća. No, to nije bio razlog da iz Kušumlije stignu, Boban, Verica i Nemanja Luković, Milivoje Pavlović, Radmilo i Straško Milanović, Ivan Milićević, Gane Milenković, Aca Djordjević sa sinovima. Bili su tu i beogradjani Rade Vučković, Nebojša Milosavljević, Milisav Filipović  sa sestrom Milom, Doja Gutović i supruga Mila, Zvonko i Žarko Dragojević,Toma Marković-Brta, Miroslav Nedeljković-Mišura, Miša Janković, Slobodan Ilić, Milutin Milovanović,Miki Milovanović-Miki "Šiptar", Dragoljub Pavlović, Miki Tanaskovič-Ruta, Živorad Nikolić, Ivana Kitić, moja malenkost i brojni prijatelji s posla, drugari iz Prokuplja, prijatelji i kumovi.

Parastos je služio lokalni sveštenik a porodica je upriličila večeru, za pokoj duše, u restoranu “Novi Mali Raj”,nedaleko od Novog groblja.

POŠTOVANA PORODICO KOSTIĆ,

DRAGA MIRO,BRANISLAVE,JELANA,DRAGI  DEKINI  GOLUPČIĆI.

POŠTOVANA  RODBINO,

POŠTOVANI PRIJATELJI, ZEMLJACI,

DRAGI KURŠUMLIČANI.

U ime generacije  koja je stasavala i rasla, radovala se i tugovala, družila, bratski i iskreno volela i poštovala, opraštam se od našeg brata, našeg voljenog Aleksandra Ace Kostića.

Tu pred njegovom večitom kućom, na kraju jednog puta dugog 73 godine,toliko dana,sati,minuta i sekundi koje mu je Svevišnji dodelio, izdvajam iz prebogate biografije, ovog divnog čoveka, samo one najupečatljivije detalje, one koje se pamte i koje nosimo u duši dok živimo, dok se krećemo i dok se sećamo.

Razlike nije bilo medju nama. Sve je skoro bilo uniformisano. I način radjanja, uzrastanja, školovanja i momkovanja.

Kada su stigle prve  patike” Borovo” svi smo ih nosili i nismo više išli bosi, a zatIm, prve farmerke, divan ukus kriške belog hleba premazane mašću i alevom paprikom. Redovi u biblioteci za najbolju knjigu. Tri puta nedeljno nove bioskopske premijere. Politikin Zabavnik,  X100 romani, proleća prepuna zrelih trešanja i jagoda, reke riba a korzo prepun dobrih ljudi, ponosnih očeva i majki i stidljivih ćerki željnih nežnosti i prvih poljubaca. More videli nismo. Uživali smo na obalam naših reka u našem bazenu.

Bio je to naš život, naše detinjstvo u našem gradu koga smo beskrajno voleli i uvek mu se vraćali.

Kostići su bila jaka i moćna porodica. Majka Ljubica, ostala je bez svog muža u prvim danima slobode 1945.godine, par meseci pre nego što će na svet doći  najmladje dete, deveto po redu. Njen mezimac,  Aleksandar . Devetoro dece, pet ćerki i četiri sina . Još uvek je živ  stariji Acin brat Brana, koji sa porodicom živi u Nišu.

 Od rodjenja pa do groba krasile su ga sve najlepše osobine  dobrog i časnog čoveka. Na našu jednu on je uvek izlazio sa novih deset predloga i nekoliko sjajnih ideja. Bio je preteča ovih kako ih sada zovu, kreativnih ljudi.

Škola mu je išla od ruke. Sa lakoćom je završio Ekonomsku i poput mnogih pre i posle njega,obreo se jedne oktobarske večeri u vozu ka Beogradu. Kišovito jutro, hladna i bezosećajna Balkanska, autobus 36 do Studenskog grada dug i umoran san u svome krevetu ako si imao sreće da ga dobijerš a ako ne, slatko se spavalo i sanjalo na polovini kreveta, nekog mladog brucoša po imenu Zorana Pavlovića, samo koji dan i koja nedelja a onda, adio amigo.

Nije mu drugog bilo.Morao je da radi da bi preživeo i uporedo da polaže ispite  na Višoj ekonomskoj školi. Kada je zvršio i u cugu prošao test za zapošljavanje, osim njega, malo je ko verovao da je tada firma za zvučnim imenom  TEHOHEMIJA dobila jednog od najboljih komercijalista. Ono što su za neke bile mesečne norme,  Aca je to odradjivao za nedelju dana.

Mnogo rada, mnogo para, mnogo litara vina i neprospavanih noći a onda ljubav života i porodica.On i Mira su bili tandem kakav se retko sreće.On stub porodice a ona krovna konstrukcija. Najpre se rodio Bane, pa Jelena pa njihova dečica i dekini golupćići.Dva unuka i jedna unuka. Divna porodična harmonija i presretnih  roditelja. .Aca je plivao u blagostanju sreće i porodičnog zadovoljstva.

Valjalo bi još mnogo vremena ako bih otovori priču o njegovoj odanosti i ogromnoj ljubavi prema svojoj voljenoj Kuršumliji i svima nama koji smo rasli jedni pored drugih. Punih 73  godina. Za njega a i za sve nas, jer smo svi tako u genima nabaždareni, ta ogromna ljubav je razumljiva i objašnjiva ali za one koji nas gledaju sa strane, izgledamo nejasno i ne razumljivo. Svi mi pucamo od emocija, ljudske časti i dobrote a tek kada lupimo glavom o zid, počinjemo da razmišljamo onako kako treba: hladno i racionalno.

Alek, naša srca su danas ispunjena tugom i velikim bolom.Ostavio si nas iznenada, skoro na pola iskoračenog koraka. Bio je to šok za sve nas. Ali duga polovina naše duše i našeg srca, presretna je što te je imala za druga, prijatelja, brata za deo tela svakog od nas.

Putuj, dragi naš Aleksandre i ne brini. Dok možemo, dok nas snaga i pamet drže, pričaćemo, pričaćemo po sto puta naše priče i predivne uspomene. Jer , šta je život bez ljubavi, uspomena i divnih sećanja.

Kako bih sada vratio vreme, ponovo zaskoračiou u vašu skormnu kućiću i tu odmah na jednoj hohlici pored stola za ručavanje, podigao ručicu tvog  voljenog gramofona “suprafon” iz omota izvadio ploči sa divnim glasom Esme Redjepove i ponovo pustio, po ko zna koji put, pesmu koju si nesebično voleo i svojetao:”Ajde slušaj, slušaj kaleš bre Andjo, dok tambura sviri”…Neka te ta melodija i Esmin glas, prati dok ploviš kosmičkim prostranstvima i šetaš Rajkskim dolinama,

Počivaj u miru i neka ti je laka ova namučena srpska zemlja

ИН МЕМОРИЈАМ

АЛЕКСАНДАР АЦА КОСТИЋ
1945-2018.
Као гром из ведра неба, пре неколико тренутака, до мене се дошуњала лоша, ружна и злокобна вест. Ноћас, око поноћи, изненада је преминуо мој вољени друг, пријатељ из детињства и најближи учесник свих мојих и наших падова, успеха, великих и малих победа,тужних тренутака и бескрајно радосних дана.

Отишао је вечито насмејани Алек, пун оптимизма, ведрине и расположења које је уливало наду,разбијало бригу указујући да ће већ сутра, за који час, бити боље.Биће боље и не брини човече...

У животу је најбоље знао да воли и поштује људе. Да им се нађе када је били најпотребније,да љуски и топло саветује, да помогне на сто и један начин и никада у томе није каснио нити шта од обећања оставио за нека друга времена.

Био је ретко узорни отац и вољени дека.Син Бане,његова слика и прилика а ћерка Јелена,тиха,нежна и умиљата,спојила је подједнако Ацине и Мирине особине.Јелена има двоје деце, Јану и Луку а Бане сина Гаврила.

Слушалица се још,такорећи,није ни охладила од његових дивно сложених реченица, умилног гласа прожетог радошћу и искреном срећом."Нека ти је жив и здрав унук Василије.Да дочекамо и на свадби да заиграмо"

Само је он то знао да у трену изатка причу искреног поштовања, блиске радости и жеља да га у животу прати срећа,.љубав, радост и огромно животно задовољство.

Договорили смо се да се видимо, залијемо чашом, запевамо коју, присетимо се ко зна које приче и којих људи из наше вољене Куршумлије,града, кога смо сви неизмерно волели али града, који никада ни једним трунком пажње и поштовања није знао да узврати.

Први пут Аца неће доћи на овај састанак.Уместо тога, позивам вас да се окупимо у понедељак 19.марта у 14.30 испред капеле на Новом гробљу у Београду и достојанствено отпратимо нашег друга и брата на вечни починак.
Лака ти земља,вољени наш Александре Ацо Костићу.

Аца и супруга Мира.Била је то љубав за дивљење и поштовање.

DANAS SE NAVRŠILO ŠEST MESECI OD KADA JE UMRO ACA KOSTIĆ

Oko večene kuće Aleksandra Ace Kostića,na beogradskom Novom groblju,danas su porodica,rodbina i brojni prijatelju obeležili pola godine od kada nas je Aca napustio.Bila je to prilika da se još jednom prisetimo svih onih lepih ljudskih osobina koje su krasile Acu,uvek dobrog prijatelja i druga ali izvan svega dobrog supruga svojoj vernoj ljubavi Miri,predivnog oca Baneta i njegove Jeje.Kada se rodio podmladak,unuci i unuke,Aca je blistao i uživao u svakom danu života. Posebno poglavlje u njegovom životu je porodica Kostić koja je bila jedna od najbrojnijih porodica u Kuršumliji.Evo ih na ovoj slici na čijoj poledjini piše:
Kursumlija, april 1954.god. Ljubinka, Vera,Brana,Gordama, Nada, Aca, mama Ljubica, Tomislav i Ljiljana Kostic.
Aca je bio čovek koji je nesebično voleo ljude a posebno se trudio da svakome pomogne kada je bilo najteže.Voleo je svoj rodni grad Kuršumliju i uvek kada je moga,vraćao mu se širom otovorenog srca i ogomne ljubavi.
Porodica je u ime sećanja i ljubavi prema dragom Aci,u lepom restoranu na obodu Zvezdarske šume "Tiha noć",priredila tradicionalan ručak.

15.09.2018.godine