PEVAJ I KADA BI PLAKATI HTEO!

Skoro će ponoć. Ode još jedan dan pun loših vesti. Ode i ovo leto.Još jedno, moje leto! 

Hoću da ostavim brige.Ja moje i ti tvoje i krenimo zajedno, korak po korak, do hlada mirišljivih čempresa, u zagrljaj toplog mora i sunca koje još uvek pali sve naše strasti.Tog toplog sunca koje greje a ne gori... Sećaš se tog sunca? U ranim letnjim jutrima izvirivalo bi iza vrhova Olimpa a u kasnim, na tom istom mestu, odlazilo na počinak.

Samo se u Eladi sunce šeta od  istoka ka zapadu i od zapada ka istoku jer tako dan čini nestvarnim i nezaboravnim. Samo u Eladi, sunce obasjava morske plaže tako snažno i tako svetlo da vam senka  na čas zaliči na stvarnu sliku, a svaka  žena, koju sretnete, pričini vam se da je jedna od boginja  koju je Zevs poslao sa Olimpa da medju ljude širi  snagu razuma, dobrote i ljubavi ali takve ljubavi, koja nema granica.

Ljubav bez granica, na peskovitim plažama Egeja i čarobni zvuk buzukija Mikisa Teodorakisa.

Mikis Teodorakis

Ostavi brige i prepustite se čarima Mediterana. Da,da,zapevaj zajedno samnom. Pusti korak, neka te ritam ponese a  sirtaki ozari i ohrabri. Igraj za život pa i za kraj ljubavi. Možeš ti to, možeš! Ela, pa ponovo ela, Zorbas...Idemo,idemo...

Pevaj i ako bi plakati hteo.Samo pevaj, moj dragi druže, moj prijatelju, sve moje ljubavi i leta i sunca sa Olimpa i grmljavine velikog Zevsa  i pospanog Posejdona, starca svih mora i okena. Pevaj onu našu i onu njihovu, samo pevaj i veruj mi, brzo će proći svi ovi kratki dani i ova sumorna jesen. Ponovo ćemo mi tamo gde život svanjava, gde je ljubav večna i bez granica, gde su vam poljupci sladji od meda a reči tihe i umilne bez psovki i uvreda.

Pevaj i ako bi plakati hteo! Ela...


https://www.youtube.com/watch?v=hw-Sho4sxuQ

ЕМИР КУСТУРИЦА: Кад почне нуклеарни рат

Са великим задовољством преносим овај текс на свој блог

Ако дође до катаклизме капитализма, ако крене размјена нуклеарних ракета, нестаће људи у пакленој ватри, а васиона ће ћутке апсорбовати овај догађај. И, земља ће бити поново, али заслужено, сама, баш као што је била и прије 15 милиона година! Ако се неке животиње прошверцују, што би било праведно, све ће личити на Уефине забрањене утакмице, преостале животиње играће финале за опстанак своје врсте, али неће бити грамзивих људских очију у арени.

За крај то би изгледало овако!!!

На ово ме наводи податак да су послије атомске бомбе, које су САД бациле на Хирошиму, биљке паметно искористиле радијацију. Расле су пред очима људи који су умирали у пакленој врућини и радијацији. Ако се то деси – зашто ће бити тако? Због тога што се у посљедњих десет година сваки предмет који се добро продавао називао смарт! Од телефона до клозет шоље. У том поступку сви су постали паметни само је човјек остао глуп. И шта друго може да се деси неком ко је смислио све што му је потребно, а притом остао глуп!?

Није ми тешко да замислим како читава планета послије атомског удара кључа као вода у шерпи док се припрема супа. Тешко ми је да замислим шта ће бити са нама. Не треба машта да се тај нуклеарни рат поистовјети са апокалипсом и човјековим кораком у пакао! Мало шта ће се ту десити, а да већ нисмо читали у књигама или нисмо већ видјели у филмовима! Питање је да ли ћемо стићи да видимо?!

Нојева барка ће овог пута бити васионска направа која ће спашене одвести на другу планету! Тамо гдје, у међувремену, пронађу да има ваздуха и воде! Није познато ко је био на старозавјетној Нојевој барци и дочекао бијелог голуба са гранчицом рузмарина у кљуну и тако препознао да је друштво са брода спашено!!! Немамо увид у њихове биографије, али је одавно јасно да је казна због које су истјерани из раја била праведна. Није била до краја изведена како ваља! Требало је да нас, карго авионом, а не Нојевом барком, избаце, не онда и тамо, него данас на Блиски исток, неко од ратишта које су тамо у име демократије започели хуманисти!!!

Ко су путници који ће се укрцати у васионску Нојеву барку? Представници елите, исти људи, перверзњаци који све чине данас да се деси нуклеарни рат! Они који нас финансијским шпекулацијама возе на крај. Док из васионског брода буду бацали поглед на мајку земљу перверзњаци ће кривицу  пребацити на читав људски род и кроз сузе констатовати да је тако морало бити.

Најтеже ми пада што ће, изгледа једино, на крају, елита која је производила бруталну историју, имати користи од прохујалих вјекова и блиставих тренутака науке, умјетности и великих надахнућа! Истини на вољу, на кратко, пошто ће на том другом свијету учинити исту грешку!!!

Али, ако дође та пропаст, нека буде, како каже једна пјесма, није штета!

Када представници елите слете тамо гдје треба, они ће и живот на новој планети почети од краја! Због тога што у васионској Нојевој барци неће бити Индијанци који су схватили природу своје планете и нису је посматрали као власништво.

Ту је можда исказана и највећа заблуда човјечанства. Земља посједује нас, а не ми Земљу. Сви на крају легнемо у њен загрљај!!! Зато не треба унапријед туговати за таквим спасом! Ништа роба! Јер човјек ипак не може започињати живот са краја. Онај који је уништио ратном економијом једну планету, уништиће и другу.

VAPAJ ZA GRADOM KOJI NESTAJE

Poštovani prijatelji,želim vam ovom prilikom reći i ovo:
Jako sam tužan i razočaran kako danas izgleda naša Kuršumlija.To je verovatno jedini grad u Srbiji gde je vreme u svemu stalo. A sve to i te kako govori da gradom već duže vreme upravljaju i vladaju ljudi koji ga ne vole a i ne poštuju.

 KURŠUMLIJA

Zgrade u centru su prepuštene zubu vremena, razrovane ulice zatrpane su automobilima, trotoari kaficima. Park i spomenik poginulim junacima u Prvom ratu potpuno zapušten. Mali dečiji park u rasulu. Najlepša ulica Sv.Ane i najlepši deo grada u kompleksu sa gradskom crkvom, zapostavljena. ”Evropa” davno ne radi a u Pivnici nije se ništa promenilo dobrih 30 godina. Bila je jadna a sada je još jadnija. 

Za divno čudo u gradu nema ni jednog-jedinog obeležja a ni dokaza da se tu u nalazi Upravna zgrada ugostiteljskog preduzeća "Planinka" firme koja gazduje Lukovskom, Prolomskom a od skora, nadamo se, i Kuršumlijskom banjom.Velika je to sramota za ovu firmu i njenog vlasnika Rašu Ričevića koji već decenijama uredjuje sve odnose u gradu.On je gospodar ovih banja ali i čovek koji se o svemu pita kada je na dnavnom redu i najmanji detalj u gradu.

 Predsednik opštine je siva eminencija i on je tu samo figura i o ničemu ne odlučuje.Ovako kako danas izgleda grad je strašna i neopisiva bruka za njih.Stiče se utisak da glavni čovek u gradu koristi svaku priliku da iskali bes i nepoštovanje prema bogatoj istoriji grada, prema mnogim generacijama koje su ovde rodjene i stasavale a mnogi od njih sahranjeni na mesnom groblju koje je svojim izgledom velika bruka i sramota za prve ljude Kuršumlije. 

Nepoštovanje prema brojnim kuršumličanima koji žive po mnogim gradovima Srbije i sveta.Oni su za sadašnjeg gospodara Kuršumlije nebitni i najbolje je za njih da nikada i ne dolaze u svoj rodni kraj.Ogromna većina njih je još uvek radno sposobna i spremna da u svemu pomogne ali šta vredi,niti ih ko zove, niti se zanima za njih. Koliko je samo u Beogradu osvedočenih Kuršumličana sahranjeno a da od svog grada nisu udostojeni ni jednom umrlicom ili telegramom.

Raičević zanet izgradnjom svojih banja i sve većom popularnošću,uzeo je sebi za pravo da u gradu postavlja ljude koji samo njemu odgovaraju.On dobrih dvadesetak godina menja političke opcije, organizuje izbore u kojima se unapred zna da je on pobednik.Takva politika a pogotovo takva kadrovska politika, gradu ništa dobro nije donela. Kuršumlija iz dana u dan propada i ono što je najcrnje, ljudi sve više odlaze u druge gradove, prodaju svoju imovinu razočarani i nezadovolji ovakvim načinom života.

Grad se raseljava, škole svake godine primaju sve manji broj učenika a u crkvi je sve manje krštenja a sve više sahrana. Koliko sve to uzbudjuje Raičevića i koliko ga tera da promeni svoj kurs u kome najveću cenu plaća grad osnovan na ovim temeljima još u vreme Rimljana kao jedna od usputnih stanica sa imenom „Ad fines“ na veoma važnom vojnom putu
.
Ova priča je rezultat opšte apatije zbog stanja u kome se nalazi Kuršumlija.Ona nije intonirana da svadja i unosi zlu krva a niti je okrenuta protiv prosperiteta Prolom i Lukovske banje. To jeste veoma važno i dobro uradjeno ali evidentno je da grad od toga nema nikakve vajde! Ova priča je nopisivi žal za gradom koji je žrtvovan od strane bahatih i zaboravnih ljudi koji u sebi ne nose ni malo ljubavi i poštovanja prema Kuršumliji i osvedočenim kuršumličanima.

AKO VAS NEKO PITA

Mi smo deca Kuršumlije
i nikada ne zaboravljamo.
niti se odričemo.
svog rodnog grada,
naših reka mezimica
Toplice,Banjske,Kosanice,
"Vojničke česme",
našeg bazena,
senovitog korzoa
i dobrote
koju nosimo u svojim dušama
od kolevke pa do groba,

Ako vas neko pita,
zašto baš ovde
na ušću reka,
u podnožju hrama Sv.Nikole,
zadužbine velikog župana Stefana Nemanje
a samo koji korak dalje,
na ušću Kosanice u Toplicu,
u crkvi, nalik na pticu raširenih krila,
gde je živela i bogu se molila,
majka Vukanova, Stefanova i Savina,
presveta mučenica Ana.
U magli sumporovitih banja
Lukovske, Kuršumliske i Prolom,
u gustim šumarcima nežnih i blagih padina Kopaonika i Jastrepca,
tu gde su se radjali legnendarni junaci Gvozdenog puka...
Zašto baš ovde ?

Ako vam nekada u priči
o ljubavi govori
tamo neka
Dragica,Slavica,Smilja,Spomenka,Verica i suncem ogrejana Sunčica,
veruj te im
jer one ljubiti znaju.

Ako vas neko pita:
ko danas tu živi,
recite slobodno.
da žive i radjaju se
dobri i časni ljudi
Kuršumličani !

Zoran i Rade Vučković

OD TABLICA DO TABLETA!

Petak je bio svečan dan za 180 djaka prvaka u OŠ “Ujedinjene nacije” na Ceraku. Bio je to dan za suret generacije  koja će se narednih osam godina družiti, učiti i stasavati. A za roditelje, dan radosti i nezaborava. Mi,trećepozivci, važne i popularene bake i deke, sa suzama smo otpratili ovaj dan. Nešto bez objašnjenja, nešto zog  nesredjenih emocija  a po najviše, zbog sećanja i slika od pre dvadesetak godina kada smo sa ovog istog mesta otpratili moga sina  Luku, sada  studenata pete godine Medicine, u život i potonje godine koje će nam doneti strašnu inflaciju, nevidjenu krizu i apokaliptično bombardovanje sumanutih ludaka izašlih na 78 dana iz centara za zbrinjavanje  retardiranih i umno bolesanih avanturista!

Šta ovu decu čeka dok skakuću po dvorištu turirajući motore svoje mladosti  da što pre uzlete i odu. Moj sin o tome priča  a moj unuk veruje da će se i ova zemlja popraviti i ljudi u njoj, da će zli otići a dobri doći i da će konačno neko početi da veruje da ni malena parcela bašte nije opstala bez ljudskog rada i nege a nekamoli jedna cela zemlja bez svog naroda!!! Za sada je tako. Narod je primoran  da ode ne bili uhvatio koji dan nekog drugog, ko zna kakvog života, u nekoj drugoj zemlji, gde ga niko neće pitati ništa drugo osim, da li znaš da radiš i koliko dugo može da radiš!

Aleksa Momčilović

Gde ćemo mi tada biti, ne usudjujem se da prognoziram ali dobro znam, da se protiv zakona prirode ne može i kada bi se htelo. Zbog toga,  ne kvarimo ovaj dan klincima koji su dana poleteli u život a da ni svesni nisu da ih već od ponedeljka čeka prva i uzbudljiva prepreka. Najpre, moraju da se naspavaju, pa na vreme da ustanu, doručkuju i već od osam ujutru, možda sunčanog a možda kišovitog septembarskog dana, budu u svome razredu, na prvom času duge i slatke životne trke za znanjem. Samo ih to može izvaditi da veruju da ono što ne znaju mogu do šifre tog mraka lako i jednostvano da dodju. Da nuče, pa opet da nuče i celog, ama baš tako, celog života-da uče.

Ej, kada sam ja krenu u školu, te davne i daleke 1957.godine, ni verovao nisam da ću ove, 2017.godine, svoje misli slagati na kompjuteru i slatiji ih daleko,daleko. Svima kojima nije mrska moja priča ni ove slike utkane u reportažu jednog veoma važnog dana za mog unuka Aleksu Momčilovića.

I umalo zaboravih i ovo da vam kažem.Ovi klinci, njihove mame i tate pa čak i neke deke, ne znaju šta su to tablice i legišteri! ? Moja generacija nije u svojim torbama nosila sveske, radne blokove i tone knjiga. Pored legendarnog bukvara bila je tu i minijatirna tabla, nalik na pravu školsku tablu, na kojoj smo pisalI “kosu tanku i uspravnu debelu”, ne kredom, već tim famoznim legišterom, neka vrsta mekanog kamena, a greške ispravljali brišući ih pravim morskim sundjerom koji je visi na koncu naše table. Zašto vam ovo pričam? Da bih vam na kraju rekao. Mi smo  u prvi razred krenuli sa tablicama a ova  generacija sa TABLETIMA. Izmedju je vreme učenja, stvaranja i neverovatnih tehnoloških čuda i inovacija.

 Mama Jelena i djak-prvak!

 Aćim,drug iz vrtića sa Akijem u razredu

Sretni roditelji:Jelena i Boris

 Dve bake,jedan deka i jedan ujka

 Porodica Momčilović

 Lepa učiteljica Ana,majka troje dece

 Nekadašnji i sadašnji djak-prvak

 Brat i sestra,Luka i Jelena

 Deca sa mamom

Grupni portret,porodica Pavlović

Sa srećom, dečaci i devojčice,generacije 2017. godine! Pozdravlja vas dekina generacija, koja je ujedno bila poslednja koja je učila da piše na tablicama. Da li verujete da smo plakali od sreće kada smo u drugom polugodištu dobili sveske,olovke i gumice…Ziveli tableti ili kako ih još zovu IPADI.