VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE (3)

Oni su zaista bili jedna važna poluga u životu ovog malenog grada.Porodica Milijanović, a mnogi su ih znali po imenu domaćina poredice Jelenka, a kada je on otišao sa ovog sveta,ostala je poslednja verzija koja se koristi i danas- Jelenkovi.

Jelenko Milijanović
 

Porodica Milijanović na okupu

Sa Radičeve svadbe

 

                                                  A onda je došao na red Jovica

Živeli su u Kačamak mali u kućerku gde nikada nije bilo tesno a ni dosadno.Ni uveče kada se išlo na spavanje ni ujutru kada se delio dorućak.Jelo se ono što je bilo a uvek maštlo za nečim boljim i obimnijim.Majka Mica bila je prava tigrica u snalaženju kako da svoje mladunce prehrani,obuče  i domaćinski vaspitava.

Čak njih sedmoro:Radič,Rada,Jela,Ruža,Jovica,Zoran i najmladja Nevenka-Nena.I sada dok prebrojavam i sećam se svih tih imena,u nadi da nekog nisam preskočio ili izostavio,ježim se od pomisli koliko je  sve to bilo odvažno i hrabro izradjati toliku decu a onda se uhvatiti u koštac sa nameštinom, sve opštom nemaštinom od koje niko u gradu nije bio poštedjen i krenuti u susret godinama koje su dolazile pune nada i očekivanja da će odmah od 1.januara sve biti lepše i bolje.Milijanovići su znali da je ključ opstanka u njihovom džepu i da smo oni mogu da otkljućaju vrata pakla ili ona druga,vrata nade, koja smo zvali- vrata raja. Strategiju i nadu koja se nazivala nadom boljeg života,u svojoj glavi držao je domaćin ove porodice Jelenko.

Stasit i izrazito plećati ljudina,neustrašivi borac za život i bolju budućnost svoje porodice,ostao mi je u sećanju kao svi oni hrabri i odvažni kozaci sa Dona koje je u svom brilijantnom romanu veličao i opisivao večni Mihail Šolakov.Moj junak sa obale„Tihe Toplice“,bio je upravo on, Jelenko Milijanović.

 Dan mu je trajao od izlaska sunca pa do ponovnog svitanja jer da bi se uspelo u toj nameri,moralo je svuda da se stigne,posedi,popriča,čuje i vidi.Kada bi on kojim slučajem zaspao,UDB-a je uvek bila budna i sve je snimala i pratila svojim urokljivim očima.Ništa nije smelo da bude tajno,da se prećuti i da o tome zna samo mali broj ljudi.Ta varijanta je bila najopasnija jer su trenu mogli da dobiju epitet  „reakcionarne političke grupa“.I to usred moćnog ideološkog vihora  koji je gutao i nosio sve tragove kapitalizma a snažno nametao i propagirao novi pravac života,vladanja i večitog nadanja.Socijalizam, što je bila samo mala jezička maska za pravi naziv uredjenja u kome smo živeli, sa internacionalnim imenom- komunizam!
Pominjem tu ideološku kvačicu iz razloga što je prva privatna piljara naslonjena uz zid “Evrope“,kakva sinbolika,mogla tu da se nadje i započene sa radom onoga časa kada su glavešine u Komitetu klimnu glavom.I tako je počele.Kosanica je cvetala,ŠIK se gradio,Metalc razbijao a Konfekcija stasavalo,doduše, još u pelenama.

Rasla je i Jelenkova piljara.Pristigle su tone lubenica iz Dobriča,paradajs i paprika iz Poprdejaca,groždje iz Župe,pirinač iz Kočana...Narod nije više morao da čeka četvrtak da se snabde .Bilo ih je u piljari kod Jelenka u svako doba dana i noći.
Kako je ugled,a danas se to kaže-rejting,piljare rastao na videlo dana najednom  su na korozu počeli da šetaju i grad zbunjuju napre Radič i Ruža.Rale je bio sto posto,ma kakvi sto posto-hiljadu posto, Jelenko iz mladjih dana.A Ruža kao svaka lepa mirišljiva i neodoljiva ruža.I to ona koja je sa svakim danom bivala sve lepša i lepša.Jela je svoj život vezala za piljaru.Tu je radila od jutra do mraka,brojala lovu koja je pristizala u djakovima i pažljivo nadgledala sva druga zbivanja u gradu.Jovica je još bio dete ali se ni trena nije odvajao od oca jer je znao da će on naslediti sve radosti i sve muke ovoga posla.Sedeo je pored oca u malom klimavom „tamiću“,po nekad ga menjao u vožnji, a razdaljinu od Kuršumlije pa do Djevdjelije, prevaljivali su kao i putovanje do Banje.

Rale se već zamomčio i bogami počeo da skerće pažnju mnogim lepim devojkama.Zablisatao je jedne večeri na korzou kada je pored sebe izveo u šetnju prelepu plavušu za koju niko nije znao ko je i odakle se ona tu našla.Ubrzo je i ta dilema razjašnjena.Stigli su trubači,harmonikaši i velika srpska svadba je mogla da počne.Toga dana,venčali su se lepa zubarka Ljubica i lepi ing.poljoprivrede Radič Milijanović.Jelenko i majka Mica su sijali od sreće.

Ubrzo je i hladni jeseni severac odno tek procvalu Ružu na velika iskušenja pred nalete beogradske košave.Udala se i ostala da živi u Beogradu.Jela nije uspela da održi svoj brak ali je zato Jovica postao pravi naslednik svoga oca.Nasledio je sve radne i dobre osobine Jelenka koji se lagano povlačio u svoju vikednicu nedaleko od motela u Rudarima gde je sedeo,uživao i sa prijateljima u dugim partijama pokera i preferansa.To je bilo mesto za odmor i druženje tada najmoćnijeg čoveka čaršije Korčagina ali i nekih ljudi,prišipetlja,ili kako se to po našem kaže,poltrona,koji su uspeli na sebi svojstven način da ovu oazu mira i zadovolstva uvek kontaminiraju svojim poganim pričama koje su servirali Korčaginu.A on lud i alergičan na njih,donosio je nagle i preke odluke zbog čega su mnogi nevini ljudi stradali i jednostavno proterani iz grada.


                              Zoki,moj brat Milivoje i Jovica, na jednom pijačnom danu

I dalo bi se sve to sa lakoćom podneti da iz daleka,sa periferije grada,nije počeo da izranja još jedan apsolutista,“grđi“od Koče,koji i danas vlada gradom i koji se ni jednoga časa ne libi da se surovo obračunava sa ljudima koji nisu uz njega ili mu nisu po volji.Bez obzira što je on vlasnik sve tri Topličke banje,on je nažalost, samo „zla kob“ ove malene čaršije.

Milijanovići su sa velikim uspehom održali status svoje poredice i jesu za uvažavanje i poštovanje izmedju ostalog i zbog toga, što se nisu poigravali sa ljudima i svojim obećanjima.Moj brat Mića je svoj zanat trgovca naučio kod Jelenka.Bio je u tandemu sa Božom Rajevićem,dip.ekonomistom koji je napravio zavidnu karijeru u Nišu.Oni su mi svedoci da ih Jelenko nikada nije prevario i izigrao.Nikada.A grad pamti u predobrog Najdana Pavlovića našeg ciganina iz donje male poznatijeg kao Najda.Do svoje smrti bio najpre desna ruka Jelenka pa onda Jovice.Čuvali su ga i voleli kao sve svoje najmilije.

Imalo bi još mnogo šta da se piše o Milijanovićima.Zoran je bio ispisnik moga brata i nastavio je da se bavi trgovinom,uspešno igra fudbal za Kosanicu a u gradu važio za dobrog i vaspitanog momka.Bogato se oženi sa lepom Tanjom,izrodio decu a smisao života našao u prelepoj kući na samo par kilometara od centra grada.Otvorio je radnju nameštaje koja sa uspehom opstaje.Najmladju Nenu sa jednoga dana sreo na Vidikovačkoj pijaci gde drži tezgu sa garderobom kao dopunu svojoj skromnoj penziji.Ali ipak od svih lepi priča o njima, ne smem da preskočim trenutak kada su Milijanovići dobili posao na Svetom Stefanu.
Bili su izabrani kao vrsni dobavljači najboljeg voća i povrća koje se serviralo prebogatim gostima u ovom prestižnom hotelu.

Ostale su mi u sećanju slike uz nekih toplih julskih večeri kada je Jovica sa prepunim TAM-om kretao put Svetog Stefana.Po običaju Najda je bio pored njega.Posle cele noći vožnje niz Moraču,ujutru se stizalo na plažu koja se tek punila turistima.Roba se istovarala,računi namirivali a posle kupanja i malog sna,usledio bi povratak.Već ujutru bili su u Kuršumliji.A mi do poslednjeg,svi željni mora,imali smo jedno pitanje više u šali a bogami za mnoge u zbilji:jel stvarno more slano,kako ljudi pričaju?

Jelenko i njegova životna saputnica davno su svoju dušu dali Bogu i njegovoj volji.Svi ostali su živi  i zdravi.Rade i opstaju,ali ono što je najbitnije,izradjali su brojnu decu a u medjuvremnu sa uspehom su preuzeli i važnu ulogu baka i deka.I obično,to tako biva.Kada zasadiš dobro i zdravo stablo ono godinama raste,širi svoje grane,radja,miriše pa od proleća ponovo lista i zeleni.

 

PETAR PERA KILIBARDA

Još mnogo godina živeće ovo ime medju žiteljima„Bajne čaršije“.A koliko će decenija i vekova kružiti njegov duh iznad solitera gde je stanovao,njegove Kosovske ulice,“Evrope“,Pivnice,kladionice,kafane na Smokovu,kod„Joksima“, na bazenu i stadionu kraj Toplice,to samo Bog zna.A o školi, gde je prove ceo svoj radni vek,kao vrsan pedagog i dobar nastavnik fiskulture,o tome će priče ispredati učenici iz mnogih generacija koji su nesebično voleli i iskreno poštovali svoga Pepija.I baš iz tog perioda njegovog života u sećanju su ostale mnoge priče i anegdote koje  se uvek prepričavaju kada  neko iz društva pomene Perino ime i za pokoj duše prolije mlaz rakije po crnoj zemlji.E u tom času,neko iz društva potegne priču,sto puta ispričanu ali uvek svežu i dopunjenu,kao da je on u ovom času priča.

Pepi u svom elemntu

Utrča jednog sunčanog junskog jutra u školu čićica u brič pantalonma sa utegnutom i ispeglanom belom košuljom u opancima šiljkanima na nogama.Matori kicoš sa brkovima za ovu priliku specijalno negovanim. 
Jel bogati,gde sedi Pera učitelj?Šta reče ko?Ma onja što uči decu da trče i preskaču plotove.A,zalomi poslužitelj,Pera Kilibarda...E,on!Ta prva vrata pa kada udješ pitaj ko je Pera učitelj.Ja sam čiča profesor Kilibarda a ne učitelj,oglasi se Pera.No,u čemu je problem? 

Pa ti čoveče dade onom mom nesmajniku jedinicu iz fiskulture.Da vidimo. Jes, bogami,jedinica!A znaš li ti da on ne hoda nego leti.Skače sa drveta na drvo!Nema trešnje koju nije do poslednjeg zrna obišao.Brži je od zeca...Jel to stvarno što govoriš,pita Pera.Jeste očiju mi!E,ako je tako,evo ovde upiši unuku peticu.I čiča stvarno to uradi.Pozdraviše se a starina oskakuta niz hodnih

Posle par minuta u zbornicu ulazi Perin kolega Steva.Pepi,kojI ti je ovaj čiča koji se hvali da te je„slatko prejebao“.Ma šta kažeš!Tu na izlazu iz škole,čujem ga kako priča jednom svom vršnjaku:izjeba ja Peru,dade on Draganu čistu peticu! 

Uh kako je Pera bio ljut,kao ris.E čiča neće to tako da bidne.Izbrisa on onu peticu i ponovo zaključi jedinicu.Tek da se zna ko je ovde učitelj a ko prevarant..

.
Pera je bio jedan od poslednjih boema koji je obilazio kafane i do zore sedeo u njima iz ćejfa i sa posebnim merakom.Voleo je lagano da pijucka i mezi.Pred njim nikada nije smeo da bude prazan tanjir.Dane i noći proveo je u društvu moga brata Miće u svim kuršumlijskim kafanama a po najviše toplom kutku lepe kfane na Samokovu.

Ne zna se kada je lepše bilo za sedenje i uživanje u neku toplu letnju noć ili u hladnu zimsku idilu dok su bele pahulje prekrivale sve šumske staze.Voleo je da peva a svi u gradu su znali da je njegov večiti hit bio„Štaću kući tako rano“uz tiho pojenje i glasno smejanje.Sa te pozicije u ovoj kafanici za merak i dušu,sa lakoćom su se skupljali svi gradski tračevi a pogotovo ako je na okupu bila celokupna Kočina ekipa koju je predvodio neumorni Žil-Žića Vuksanović.Bili su to nezaboravni sati provedene u smehu,ogovaranju i kadroviranju,pre nego što stigne veliki bos iz Beograda.Te noći se pogodilo da je Koča krenuo ka Kuršumliji odmah posle Dnevnika na kome je objavljen velika vest za malu čaršiju.“Ovogodišnji dobitnik prestižne Vukove nagrade za dostignuća u privredjivanju je ŠIK Kopaonik iz Kuršumlije“.

Posle ovoga,moglo je da započene prvo poluvreme slavlja a finale odmah, kada stigne Korčagin.Mića i Pera sedali su sa strane i pamtili sve detalje a pogotovo kada je neko od spoljnih momaka utrčao u kafanu i iz sve glasa odvalio“Evo ga,stiže“.

Nastala je opšta pometnja. Ustajanje,postrojavanje i salutiranje po protokolu velikog šoumena Žiće.Kada je sutra dan priča bila reprizirana,zbunjena publika koja je sve to slušala netremice,pitala je samo jedno:a ko je vas zvao na slavlje? Niko,ali mi smo odradili svoje.Prišli i sa naklonom čestitali čika Koči.Pogledaj te danas šta se dešava i u kakvoj panici su svi oni koji nisu bili tamo gde su morali da budu. Doterani i ugladjeni,rumeni u licu od treme i straha,kako su prošli na sinoćnjem kadrovskom ruletu,punim gasom trče ka direkciji ŠIK-a.Da čestitaju i do zemlje se poklone velikom Korčaginu.

Te majske večeri 1967.započeta je jedna velika ljubav

Perin boemski život bio je priča za sebe.Deo njegove ličnosti i večite želje da se svakom danu raduje u društvu odabranih prijatelja sa kojima je deli sve trenutke sreće i radosti ali i po koju suzu i tugu koja je nadolazila kada joj se čovek najmanje nada. 

Druga polovina njegovog srca bila je okrenuta ka Vukici,njegovoj koleginici s posla i večitom životnom saputniku.Bio je nežan suprug koji je obožavao svoju ženu.Bez nje retko se kada pojavljivao na slavama i mnogobrojnim gradskim slavljima. Nažalost,bog im nije podario naslestvo.Ostali su sami do časa ponovnog spajanja.Sticajem okolnosti,njihova tajna veza je obelodanjena na maturskom slavlju(na slici) moje generacije u Kuršumlijskoj Banji.Ubrzo je veza pretočena u brak koji je ceo grad cenio i poštovao. 

Fudbal je obuzimao sve  strasti i kada ga je igrao i dugo bio na čelu FK Kosanica ko dobar i uspešan trener.Bilo je to vreme opšte besparice i mučnog snalaženja da se obezbedi prevoz i užina za odlazk na utakmicu nekom od brojnih Niških klubova ili jakih seoskih klubova iz „paprikarske nahije“ gde si samo slučajno mogao da pobediš a sasvim namerno redovno gubiš.I za taj deo života,ispričane su mnoge lepe priče.

Sećam se nekih njihovih razglabanja o sudijama,nameštanjima i gubljenja sigurne titule u godini kada su u jesenjem delu prvenstva Niške zone imali sve pobede a na proleće sve poraze i na kraju ispali iz lige.Najsmeštnija mi je bila epizoda sa kupovinom utakmice u nekom selu u okolini Niša.

“Nismo imali para,pa sam im ja ponudio novi Ei kolor televizor,koji je neko nama poklonio.Posle cenjakanja i razmišljanja,pristali su na nagodbu.Njima je pripao televizor a nam bodovi spasa“,priseća se Pera.

Zvezda je bila i ljubav i strast,cele naše generacije.Uglavnom on,Mića i Boban, uvek bi dolazili na velike utakmice koje su igrane na Marakani.Naravno,da sam ja pripomagao oko karata.Dosta smo toga gledali ali u izboru:šta je bilo najbolje,svi smo dali glas za veliku pobedu Zvezde nad Realom rezultatom 4:2.A moglo je da bude i 6:3!Nažalost,nisu bili pored mene u Bariju kada je Zvezda uzela pehar Kupa šampiona.O desetinama utakmica koje smo gledali na Čairu a neke i u Prištini,gde je Pera dugo živeo i gde je završio VPŠ i stekao diplomu nastavnika Fizičkog vaspitanja,valjalo bi mnogo vremena i prostora utrošiti.Majka i brojna rodbina su ostali do kraja života u glavnom gradu Kosova a jedan deo rodbine prebegao je ka Kuršumliji kada je počelo da se puca i gine.

Voleo bih da jednoga dana moj grad i glavni ljudi u njemu,počnu da poštuje želje svih nas koji više ne živimo,kako se to kaže,“dole“! Imamo dve želje i ako neko od vas koji ste sada u vlasti,pročita ovaj teks,neka razmisli,da li bi valjalo i da li bi bilo korisno i zahvalno,njih realizovati u stvarnosti.Ako se vi i dalje dvoumite i mudrujete,siguran sam, da će neko iz vrha SNS, podržati našu inicijativu

Prva je:da se u centralnom parku podigne spomenik Voji Šuloviću,jedinom kuršumlijskom akademiku i vrsnom i od sveta priznatom ginekologu-akušeru i profesoru Univerziteta. I drugu,da fudbalski stadion ponese ime „Petra Kilibarde“.

Svako od njih,na svoj način,zaslužuje ovo priznanje i bilo bi sevap da se ona i ostvare,pogotovo, što će grad sa velikim zadovoljstvom ovaj predlog bez ustezanja prihvatiti i podržati!