VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE (3)

Oni su zaista bili jedna važna poluga u životu ovog malenog grada.Porodica Milijanović, a mnogi su ih znali po imenu domaćina poredice Jelenka, a kada je on otišao sa ovog sveta,ostala je poslednja verzija koja se koristi i danas- Jelenkovi.

Jelenko Milijanović
 

Porodica Milijanović na okupu

Sa Radičeve svadbe

 

                                                  A onda je došao na red Jovica

Živeli su u Kačamak mali u kućerku gde nikada nije bilo tesno a ni dosadno.Ni uveče kada se išlo na spavanje ni ujutru kada se delio dorućak.Jelo se ono što je bilo a uvek maštlo za nečim boljim i obimnijim.Majka Mica bila je prava tigrica u snalaženju kako da svoje mladunce prehrani,obuče  i domaćinski vaspitava.

Čak njih sedmoro:Radič,Rada,Jela,Ruža,Jovica,Zoran i najmladja Nevenka-Nena.I sada dok prebrojavam i sećam se svih tih imena,u nadi da nekog nisam preskočio ili izostavio,ježim se od pomisli koliko je  sve to bilo odvažno i hrabro izradjati toliku decu a onda se uhvatiti u koštac sa nameštinom, sve opštom nemaštinom od koje niko u gradu nije bio poštedjen i krenuti u susret godinama koje su dolazile pune nada i očekivanja da će odmah od 1.januara sve biti lepše i bolje.Milijanovići su znali da je ključ opstanka u njihovom džepu i da smo oni mogu da otkljućaju vrata pakla ili ona druga,vrata nade, koja smo zvali- vrata raja. Strategiju i nadu koja se nazivala nadom boljeg života,u svojoj glavi držao je domaćin ove porodice Jelenko.

Stasit i izrazito plećati ljudina,neustrašivi borac za život i bolju budućnost svoje porodice,ostao mi je u sećanju kao svi oni hrabri i odvažni kozaci sa Dona koje je u svom brilijantnom romanu veličao i opisivao večni Mihail Šolakov.Moj junak sa obale„Tihe Toplice“,bio je upravo on, Jelenko Milijanović.

 Dan mu je trajao od izlaska sunca pa do ponovnog svitanja jer da bi se uspelo u toj nameri,moralo je svuda da se stigne,posedi,popriča,čuje i vidi.Kada bi on kojim slučajem zaspao,UDB-a je uvek bila budna i sve je snimala i pratila svojim urokljivim očima.Ništa nije smelo da bude tajno,da se prećuti i da o tome zna samo mali broj ljudi.Ta varijanta je bila najopasnija jer su trenu mogli da dobiju epitet  „reakcionarne političke grupa“.I to usred moćnog ideološkog vihora  koji je gutao i nosio sve tragove kapitalizma a snažno nametao i propagirao novi pravac života,vladanja i večitog nadanja.Socijalizam, što je bila samo mala jezička maska za pravi naziv uredjenja u kome smo živeli, sa internacionalnim imenom- komunizam!
Pominjem tu ideološku kvačicu iz razloga što je prva privatna piljara naslonjena uz zid “Evrope“,kakva sinbolika,mogla tu da se nadje i započene sa radom onoga časa kada su glavešine u Komitetu klimnu glavom.I tako je počele.Kosanica je cvetala,ŠIK se gradio,Metalc razbijao a Konfekcija stasavalo,doduše, još u pelenama.

Rasla je i Jelenkova piljara.Pristigle su tone lubenica iz Dobriča,paradajs i paprika iz Poprdejaca,groždje iz Župe,pirinač iz Kočana...Narod nije više morao da čeka četvrtak da se snabde .Bilo ih je u piljari kod Jelenka u svako doba dana i noći.
Kako je ugled,a danas se to kaže-rejting,piljare rastao na videlo dana najednom  su na korozu počeli da šetaju i grad zbunjuju napre Radič i Ruža.Rale je bio sto posto,ma kakvi sto posto-hiljadu posto, Jelenko iz mladjih dana.A Ruža kao svaka lepa mirišljiva i neodoljiva ruža.I to ona koja je sa svakim danom bivala sve lepša i lepša.Jela je svoj život vezala za piljaru.Tu je radila od jutra do mraka,brojala lovu koja je pristizala u djakovima i pažljivo nadgledala sva druga zbivanja u gradu.Jovica je još bio dete ali se ni trena nije odvajao od oca jer je znao da će on naslediti sve radosti i sve muke ovoga posla.Sedeo je pored oca u malom klimavom „tamiću“,po nekad ga menjao u vožnji, a razdaljinu od Kuršumlije pa do Djevdjelije, prevaljivali su kao i putovanje do Banje.

Rale se već zamomčio i bogami počeo da skerće pažnju mnogim lepim devojkama.Zablisatao je jedne večeri na korzou kada je pored sebe izveo u šetnju prelepu plavušu za koju niko nije znao ko je i odakle se ona tu našla.Ubrzo je i ta dilema razjašnjena.Stigli su trubači,harmonikaši i velika srpska svadba je mogla da počne.Toga dana,venčali su se lepa zubarka Ljubica i lepi ing.poljoprivrede Radič Milijanović.Jelenko i majka Mica su sijali od sreće.

Ubrzo je i hladni jeseni severac odno tek procvalu Ružu na velika iskušenja pred nalete beogradske košave.Udala se i ostala da živi u Beogradu.Jela nije uspela da održi svoj brak ali je zato Jovica postao pravi naslednik svoga oca.Nasledio je sve radne i dobre osobine Jelenka koji se lagano povlačio u svoju vikednicu nedaleko od motela u Rudarima gde je sedeo,uživao i sa prijateljima u dugim partijama pokera i preferansa.To je bilo mesto za odmor i druženje tada najmoćnijeg čoveka čaršije Korčagina ali i nekih ljudi,prišipetlja,ili kako se to po našem kaže,poltrona,koji su uspeli na sebi svojstven način da ovu oazu mira i zadovolstva uvek kontaminiraju svojim poganim pričama koje su servirali Korčaginu.A on lud i alergičan na njih,donosio je nagle i preke odluke zbog čega su mnogi nevini ljudi stradali i jednostavno proterani iz grada.


                              Zoki,moj brat Milivoje i Jovica, na jednom pijačnom danu

I dalo bi se sve to sa lakoćom podneti da iz daleka,sa periferije grada,nije počeo da izranja još jedan apsolutista,“grđi“od Koče,koji i danas vlada gradom i koji se ni jednoga časa ne libi da se surovo obračunava sa ljudima koji nisu uz njega ili mu nisu po volji.Bez obzira što je on vlasnik sve tri Topličke banje,on je nažalost, samo „zla kob“ ove malene čaršije.

Milijanovići su sa velikim uspehom održali status svoje poredice i jesu za uvažavanje i poštovanje izmedju ostalog i zbog toga, što se nisu poigravali sa ljudima i svojim obećanjima.Moj brat Mića je svoj zanat trgovca naučio kod Jelenka.Bio je u tandemu sa Božom Rajevićem,dip.ekonomistom koji je napravio zavidnu karijeru u Nišu.Oni su mi svedoci da ih Jelenko nikada nije prevario i izigrao.Nikada.A grad pamti u predobrog Najdana Pavlovića našeg ciganina iz donje male poznatijeg kao Najda.Do svoje smrti bio najpre desna ruka Jelenka pa onda Jovice.Čuvali su ga i voleli kao sve svoje najmilije.

Imalo bi još mnogo šta da se piše o Milijanovićima.Zoran je bio ispisnik moga brata i nastavio je da se bavi trgovinom,uspešno igra fudbal za Kosanicu a u gradu važio za dobrog i vaspitanog momka.Bogato se oženi sa lepom Tanjom,izrodio decu a smisao života našao u prelepoj kući na samo par kilometara od centra grada.Otvorio je radnju nameštaje koja sa uspehom opstaje.Najmladju Nenu sa jednoga dana sreo na Vidikovačkoj pijaci gde drži tezgu sa garderobom kao dopunu svojoj skromnoj penziji.Ali ipak od svih lepi priča o njima, ne smem da preskočim trenutak kada su Milijanovići dobili posao na Svetom Stefanu.
Bili su izabrani kao vrsni dobavljači najboljeg voća i povrća koje se serviralo prebogatim gostima u ovom prestižnom hotelu.

Ostale su mi u sećanju slike uz nekih toplih julskih večeri kada je Jovica sa prepunim TAM-om kretao put Svetog Stefana.Po običaju Najda je bio pored njega.Posle cele noći vožnje niz Moraču,ujutru se stizalo na plažu koja se tek punila turistima.Roba se istovarala,računi namirivali a posle kupanja i malog sna,usledio bi povratak.Već ujutru bili su u Kuršumliji.A mi do poslednjeg,svi željni mora,imali smo jedno pitanje više u šali a bogami za mnoge u zbilji:jel stvarno more slano,kako ljudi pričaju?

Jelenko i njegova životna saputnica davno su svoju dušu dali Bogu i njegovoj volji.Svi ostali su živi  i zdravi.Rade i opstaju,ali ono što je najbitnije,izradjali su brojnu decu a u medjuvremnu sa uspehom su preuzeli i važnu ulogu baka i deka.I obično,to tako biva.Kada zasadiš dobro i zdravo stablo ono godinama raste,širi svoje grane,radja,miriše pa od proleća ponovo lista i zeleni.