PETAR PERA KILIBARDA

Još mnogo godina živeće ovo ime medju žiteljima„Bajne čaršije“.A koliko će decenija i vekova kružiti njegov duh iznad solitera gde je stanovao,njegove Kosovske ulice,“Evrope“,Pivnice,kladionice,kafane na Smokovu,kod„Joksima“, na bazenu i stadionu kraj Toplice,to samo Bog zna.A o školi, gde je prove ceo svoj radni vek,kao vrsan pedagog i dobar nastavnik fiskulture,o tome će priče ispredati učenici iz mnogih generacija koji su nesebično voleli i iskreno poštovali svoga Pepija.I baš iz tog perioda njegovog života u sećanju su ostale mnoge priče i anegdote koje  se uvek prepričavaju kada  neko iz društva pomene Perino ime i za pokoj duše prolije mlaz rakije po crnoj zemlji.E u tom času,neko iz društva potegne priču,sto puta ispričanu ali uvek svežu i dopunjenu,kao da je on u ovom času priča.

Pepi u svom elemntu

Utrča jednog sunčanog junskog jutra u školu čićica u brič pantalonma sa utegnutom i ispeglanom belom košuljom u opancima šiljkanima na nogama.Matori kicoš sa brkovima za ovu priliku specijalno negovanim. 
Jel bogati,gde sedi Pera učitelj?Šta reče ko?Ma onja što uči decu da trče i preskaču plotove.A,zalomi poslužitelj,Pera Kilibarda...E,on!Ta prva vrata pa kada udješ pitaj ko je Pera učitelj.Ja sam čiča profesor Kilibarda a ne učitelj,oglasi se Pera.No,u čemu je problem? 

Pa ti čoveče dade onom mom nesmajniku jedinicu iz fiskulture.Da vidimo. Jes, bogami,jedinica!A znaš li ti da on ne hoda nego leti.Skače sa drveta na drvo!Nema trešnje koju nije do poslednjeg zrna obišao.Brži je od zeca...Jel to stvarno što govoriš,pita Pera.Jeste očiju mi!E,ako je tako,evo ovde upiši unuku peticu.I čiča stvarno to uradi.Pozdraviše se a starina oskakuta niz hodnih

Posle par minuta u zbornicu ulazi Perin kolega Steva.Pepi,kojI ti je ovaj čiča koji se hvali da te je„slatko prejebao“.Ma šta kažeš!Tu na izlazu iz škole,čujem ga kako priča jednom svom vršnjaku:izjeba ja Peru,dade on Draganu čistu peticu! 

Uh kako je Pera bio ljut,kao ris.E čiča neće to tako da bidne.Izbrisa on onu peticu i ponovo zaključi jedinicu.Tek da se zna ko je ovde učitelj a ko prevarant..

.
Pera je bio jedan od poslednjih boema koji je obilazio kafane i do zore sedeo u njima iz ćejfa i sa posebnim merakom.Voleo je lagano da pijucka i mezi.Pred njim nikada nije smeo da bude prazan tanjir.Dane i noći proveo je u društvu moga brata Miće u svim kuršumlijskim kafanama a po najviše toplom kutku lepe kfane na Samokovu.

Ne zna se kada je lepše bilo za sedenje i uživanje u neku toplu letnju noć ili u hladnu zimsku idilu dok su bele pahulje prekrivale sve šumske staze.Voleo je da peva a svi u gradu su znali da je njegov večiti hit bio„Štaću kući tako rano“uz tiho pojenje i glasno smejanje.Sa te pozicije u ovoj kafanici za merak i dušu,sa lakoćom su se skupljali svi gradski tračevi a pogotovo ako je na okupu bila celokupna Kočina ekipa koju je predvodio neumorni Žil-Žića Vuksanović.Bili su to nezaboravni sati provedene u smehu,ogovaranju i kadroviranju,pre nego što stigne veliki bos iz Beograda.Te noći se pogodilo da je Koča krenuo ka Kuršumliji odmah posle Dnevnika na kome je objavljen velika vest za malu čaršiju.“Ovogodišnji dobitnik prestižne Vukove nagrade za dostignuća u privredjivanju je ŠIK Kopaonik iz Kuršumlije“.

Posle ovoga,moglo je da započene prvo poluvreme slavlja a finale odmah, kada stigne Korčagin.Mića i Pera sedali su sa strane i pamtili sve detalje a pogotovo kada je neko od spoljnih momaka utrčao u kafanu i iz sve glasa odvalio“Evo ga,stiže“.

Nastala je opšta pometnja. Ustajanje,postrojavanje i salutiranje po protokolu velikog šoumena Žiće.Kada je sutra dan priča bila reprizirana,zbunjena publika koja je sve to slušala netremice,pitala je samo jedno:a ko je vas zvao na slavlje? Niko,ali mi smo odradili svoje.Prišli i sa naklonom čestitali čika Koči.Pogledaj te danas šta se dešava i u kakvoj panici su svi oni koji nisu bili tamo gde su morali da budu. Doterani i ugladjeni,rumeni u licu od treme i straha,kako su prošli na sinoćnjem kadrovskom ruletu,punim gasom trče ka direkciji ŠIK-a.Da čestitaju i do zemlje se poklone velikom Korčaginu.

Te majske večeri 1967.započeta je jedna velika ljubav

Perin boemski život bio je priča za sebe.Deo njegove ličnosti i večite želje da se svakom danu raduje u društvu odabranih prijatelja sa kojima je deli sve trenutke sreće i radosti ali i po koju suzu i tugu koja je nadolazila kada joj se čovek najmanje nada. 

Druga polovina njegovog srca bila je okrenuta ka Vukici,njegovoj koleginici s posla i večitom životnom saputniku.Bio je nežan suprug koji je obožavao svoju ženu.Bez nje retko se kada pojavljivao na slavama i mnogobrojnim gradskim slavljima. Nažalost,bog im nije podario naslestvo.Ostali su sami do časa ponovnog spajanja.Sticajem okolnosti,njihova tajna veza je obelodanjena na maturskom slavlju(na slici) moje generacije u Kuršumlijskoj Banji.Ubrzo je veza pretočena u brak koji je ceo grad cenio i poštovao. 

Fudbal je obuzimao sve  strasti i kada ga je igrao i dugo bio na čelu FK Kosanica ko dobar i uspešan trener.Bilo je to vreme opšte besparice i mučnog snalaženja da se obezbedi prevoz i užina za odlazk na utakmicu nekom od brojnih Niških klubova ili jakih seoskih klubova iz „paprikarske nahije“ gde si samo slučajno mogao da pobediš a sasvim namerno redovno gubiš.I za taj deo života,ispričane su mnoge lepe priče.

Sećam se nekih njihovih razglabanja o sudijama,nameštanjima i gubljenja sigurne titule u godini kada su u jesenjem delu prvenstva Niške zone imali sve pobede a na proleće sve poraze i na kraju ispali iz lige.Najsmeštnija mi je bila epizoda sa kupovinom utakmice u nekom selu u okolini Niša.

“Nismo imali para,pa sam im ja ponudio novi Ei kolor televizor,koji je neko nama poklonio.Posle cenjakanja i razmišljanja,pristali su na nagodbu.Njima je pripao televizor a nam bodovi spasa“,priseća se Pera.

Zvezda je bila i ljubav i strast,cele naše generacije.Uglavnom on,Mića i Boban, uvek bi dolazili na velike utakmice koje su igrane na Marakani.Naravno,da sam ja pripomagao oko karata.Dosta smo toga gledali ali u izboru:šta je bilo najbolje,svi smo dali glas za veliku pobedu Zvezde nad Realom rezultatom 4:2.A moglo je da bude i 6:3!Nažalost,nisu bili pored mene u Bariju kada je Zvezda uzela pehar Kupa šampiona.O desetinama utakmica koje smo gledali na Čairu a neke i u Prištini,gde je Pera dugo živeo i gde je završio VPŠ i stekao diplomu nastavnika Fizičkog vaspitanja,valjalo bi mnogo vremena i prostora utrošiti.Majka i brojna rodbina su ostali do kraja života u glavnom gradu Kosova a jedan deo rodbine prebegao je ka Kuršumliji kada je počelo da se puca i gine.

Voleo bih da jednoga dana moj grad i glavni ljudi u njemu,počnu da poštuje želje svih nas koji više ne živimo,kako se to kaže,“dole“! Imamo dve želje i ako neko od vas koji ste sada u vlasti,pročita ovaj teks,neka razmisli,da li bi valjalo i da li bi bilo korisno i zahvalno,njih realizovati u stvarnosti.Ako se vi i dalje dvoumite i mudrujete,siguran sam, da će neko iz vrha SNS, podržati našu inicijativu

Prva je:da se u centralnom parku podigne spomenik Voji Šuloviću,jedinom kuršumlijskom akademiku i vrsnom i od sveta priznatom ginekologu-akušeru i profesoru Univerziteta. I drugu,da fudbalski stadion ponese ime „Petra Kilibarde“.

Svako od njih,na svoj način,zaslužuje ovo priznanje i bilo bi sevap da se ona i ostvare,pogotovo, što će grad sa velikim zadovoljstvom ovaj predlog bez ustezanja prihvatiti i podržati!