JOŠ JEDNA SAGA O NOVAKU NOLETU DJOKOVIĆU!

 “To je taj”,dalo se čitati iz Novakovih misli,dok je sa pažnjom pratio svaki potez mladića s druge strane mreže.O njemu ništa nije znao pa je bilo logično da najbolji teniser SVIH VREMENA, ne očekuje i nešto što bi moglo da udje u Ginisovu knjigu čudnih stvari.I, prevario se!Mladi Splićanin,koji je odnedavno postao i Zagrebčanin, gde je uplovio s mora da radi,uči i napreduje,bio je u svemu iznenadjenje pa i u tome,da u mnogim detaljima u igri i ponašanju na terenu,podseća na prve korake Novaka Djokovića!

Tek sve u svemu,Novak je “prešao” preko njega tek kada je za koji stepen, dodao gas u svojoj igri.Tek tada se videlo da taj dečak,čije ime će se pamtiti i prepričavati,a on se zove Dino Prižmić,dugo čekana nada Hrvatskog tenisa koja,ako sve ide normalnim putem,dolazi na velika vrata što je,uvek iskren i do “daske” pošten Novak,jasno naglasio kada je pozvao publiku u prepunoj “Rod Lever” areni da ustane i pozdravi mladog Dina,što bi moglo da se tumači,da je on u tom času dobio i Novakov SERTIFIKAT tenisera na dobrom putu  da,ako ne pre,onda u svojoj 36 godini,očima potrži krepkog starca sede kose u svojoj 72.zamoli ga da ustane a publiku,da dugim aplauzom, zahvali Novaku Djokoviću,koji je iz daleke Srbije još jednom ušauo u ovu arenu u kojoj je 6 (za sada) puta osvajao trofej velikog pobednika najvećeg turnira u tenisu. I ja sam sklon da u to poverujem,mada ću tada biti ko zna gde i na kom kraju neba, sa mesta odakle se jasno vidi,da se ovo prividjenje prelilo u  stvarnost.

O daljem putu Dina Prižmića će suditi Božija volja,sreća,zdravlje i mnogo prolivenog znoja.Put da prvog reketa sveta je dug,neizvestan sa odlikama prave autostrade na kojoj se brzo vozi,mnogo radi,napreduje ili na prečas propada.

Ne mogu da prećutim a da ne ispišem i moju prvu asocijaciju kada sam ga ugledao kako sa “tonom” treme skreće u hodnik koji void u podrum Arene da bi na Novakovu poviku “ne tamo”,prikoćio i krenuo da korača hodnikom na čijim zidovima su dominirali portreti svih pobednika ovog turnira.Čak šest Novakovih portreta!Šta li se tada dešavalo u glavi ovog dečaka,koji me je podsetio na tek ulovljenu “grdobu” koja je hvatala poslednje tračak vazduha,okončavajući život na podu ribarskog barke.

Prošlo je 15 godina kada je Nole izašao na megdan velikanu ruskog tenisa Maratu Safunu.Sećam se kao danas tih trenutaka.Nole je obigravao oko njega kao svi klinci oko novg “lamburdjinija” tek pristiglog na ulice Beograda.Gledao ga,pipkao i čudio se snažnim  mišicama koje su se spremale da ispaljuju projektile prema nejakom telu dečaka koje je bilo prekriveno dugom i širokom tamnom majicom.Novak je preživeo i tada, u ronu zoru svoje karijere, pokazao kvalitet dijamanta koji je bio daleko od izbrušenog. Uvod u meč je bio posebna priča, a sa ove distance deluje, da se Srbin tako nosio sa pritiskom velike pozornice.Marat Safina tada je lako izašao na kraj sa Noletom. Bilo je 6:0, 6:2, 6:1, a na kraju je i osvojio Australien open!

 “Napunio sam svoju17godinu života! Mnogo stvari se prvi put dogodilo tada. Prvi put sam se kvalifikovao za Gren slem,prvi put sam i jedini put ofarbao kosu,moja mama je bila šokirana.To sam odlučio toga dana! Otišao sam da se šišam i frizer je rekao što ne bih izvukao neke nijanse žute. Rekoh što da ne!Bio sam mlad i lud.Posle sam bio kažnjen na terenu od Safina” - prisetio se Novak.

Posle 16 godina Rus je otkrio šta mu je Đoković rekao na mreži nakon što je poražen napustio teren.

Izvinjavam se! 

Verovatno je izgovorio "izvinjenje" jer, delovalo je da sam imao lak posao. Ipak,dao je sve od sebe!Bio sam ubeđen da će on postati veliki teniser i to sam mu odmah rekao.Poželeo sam mu sve najbolje kao i dugu i uspešnu karijeru,“otkrio je posle dugo vremena Safin.

Kako vreme leti.Kao da je bilo juče a ima tome punih 16 godina kada je mlada teniska zvezda u najvi  u Melburni izašla na megdan Maratu Safinu teniseru iz top 10 koji je tada na toj neprikosnovenoj rang listi,pred kojom su i Bogovi padali ničice,držao poziciju broj 4.Malo je ko znao za Novaka Djokovića,Srbina proteranog sa Kosova,koji je u tenisu počeo najpre da crta i mašta o životu velikog asa a samo koju godinu kasnije,ti snovi počeli su da se pretvaraju u javu.Rodjena je zvezda koja u svoj 36 godini života i danas ispisuje najslavniju istoriju ovog soprta za kojim luduje jedna trećina planete.

Svi ga znaju,svi ga obožavaju ali se niko ne poistovećuje sa svojim sportskim velikanima na način,kako se Srbi poistovećuju sa Novakom.Kada njemu ide,ide i Srbiji.Kada on posrće i Srbija tone u svakom pogledu.I ako nas nema više od 7 miliona,malo je Srba koji vam neće reći da ga ne znaju dok će 98 posto uporno tvrditi da su srostvu sa njim.Da im je Nole drug,brat,prijatelj...Da su se mnogo puta s njim susretali,rukovali sa njegovim ocem igrali ternis,skijali na Kopaoniku a sa stricem Goranom radili posao i pričali i bratancu.

Kada se dogadjalo da gubi,da mu ne ide,i ako ga cela nacija bodri u svako doba dana i noći i mnogih neprospavanih jutra,sa lakoćom će odapinjati kritike,po koju psovku i zakletvu „neću te više gledati “.A kada pobedjuje i na terenu pravi čuda,posrće,bori se i zadnjim atomom snage u sebi osvajajući pobedonosne poene,e tada će svako koji pred Srbinom krene da nešto loše priča o Noletu,momentalno najebati.Biće istoga časa prokužen,omržen što jedan od tih „povredjenih“reče,“sklanjaj mi se pred očima,mrzim te više no Nemca“!

Srbija ga obožava i ako bi se  ostvarilo proročanstvo da Novak dodje na čelo Srbije,bili bi to izbori na kojima će svi glasali za Noleta.A iskreno govoreći,ko je sve sedeo u fotelji predsednika Srbije na Andrićevom Vencu,garantujem,da bi Novak bi rame uz rame sa najvećim Srbima koji su za sobom imali šta ostaviti.On bi jednostavno i u politici, primenio šemu iz tenisa.Isrtao bi teren preko cele Stbije i narod pozvao na igru,rad i red.Nole bi ispucavao asove a narod od srca u jednom glasu ponovaljao:Živeo,Novače!Ni jedna vrata na svetu ne bi bila pred njim zatvorena.Srbija bi imala milione prijatelja a ekonomija cvetala,narod definitivno izašao iz zone siromaštva i bede a Srbija bi u kratkom roku,bila proglašena Balkanskim el doradom !

Odoh daleko,zar ne,mada mi to nije bila namera.Ne zamerite,što me ljubav i poštovanje prema tom čoveku, koji me je hiljadu puta razveselio,učinio snažnim i ne pobedivim i jasno iscrtavo put i puteljak kojim valja proći kada je i najteže.Ja sam jednostavno emotivno „pao“ pred njim jer posle današeng meča na startu Australijen opena,kada je sa mnogo truda,umeća i teniske veštine,ipak „spizdio“ ovog golobradog Splitskog tenisera koji je tek ušao u 18.godinu i koji,a to me je strašno nerviralo,nije ni jenog časa pokazao strah i respekt prema Novaku nego kao junac navalio,a valjda ga je neko debelo popalio,da može i on da napravi  čudo o kome će pričati ceo SVIT.Dino Prižmić,pobedio i kući posalo prvim avionom višestrukog osvajača velikog pehara i gomilu novca koje Australija ulaže u ovaj turnir,ne bi li jednoga dana i neko iz tog katoličkog sveta osvojio  pehar!

Namere su bile dobre i časne ali da bi se došlo do tog cilja,Dinu Prižmiću, biće potrebno da odživi SEDAM Novakovih života,sedam padova i stotinu uspona.I da više od 400 dana bude na čelu teniske kolone SVITA kao reket sa brojem 1!

 

TO SRBIJA NE PAMTI!

 TO SRBIJA NE PAMTI!

Sve sam verovao ali da će na miting, SRBIJA NADE,doći preko 200 hiljada ljudi, iskreno,u to nisam mogao da poverujem! Ovo Beograd nije doživeo,ovo Srbija nije videla!

O ovome će generacije pričati

Generacije će pričati godinama o ovom MITINGU JEDINSTVA SRBIJE koja je ustala da odbrani svoj istoriski kontinuitet,svoju politiku nezavisnosti i svoju nedvosmislenu odlučnost da zemlju i narod sačuva od svakog nasilja i mračnih političkih manipulacija i kombinacija.

Ovaj dan, pamtiće se i po nepobitnim dokazima koje je Srbija mogla da vidi i sa ogromnim razočaranjem konstatuje,da je Beograd olako progutao prevaru lažne elite da je Beograd Srbija a da je Srbija obična selendra u kojoj žive Vučićevi krezubi ljudi, botovi, sendvičari, nepismeni glupaci. Tužno je i saznanje koliko Beograd,kao glavni grad Srbije, i to onaj njegov deo koji se prepotentno nameće kao "elita",ne poznaje narod i zemlju na čijem je čelu.Srbija je danas došla u svoj glavni grad da ga upozna kada već GLAVNI GRAD nije našao za shodno da upozna svoj narod i svoju Srbiju.

Ljudi su satima dolazili i satima odlazili,umorni i mokri do gole kože.Kiša koja je lila tokom celog ovog dogadjaja, bila je nemilosrdna.No, i pored toga,prostor od Zelenog Venca,Terazija,Trga "Nikole Pašića"pa ceo prostor ispred Skupštine,parka ispred gradske Skupštine i  predsedništva Srbije i gore, skoro do Pravnog fakulteta, bili su  zaposednuti narodom koji je tokom celeg dana pristizao iz svih krajeva Srbije,Kosova, Sandjaka, Republike Srpske,Crne Gore i Makedonoje.Srbija je ustala i krenula ka Beogradu da podrže Aleksandra Vućiča u grćevitoj borbi, sa domaćim i svetskim aždajama, koje su se ustremile na Srbiji a pogotovo na Kosovo.

Dostojanstveno i mirno

Koliko je podrška naroda važna, potvrdili su i dogadjaji koji su se u vreme održavanja mitinga dogodili u nekoliko opština na severu Kosova,gde su šiptarske specijalne policiske jedinice na sili pokušale da preuzmu vlast u Zubinom Potoku, Zvečanu i Mitrovici.Na sreću,izbegnut je sukob golorukog naroda sa do zuba naoružanih šiptarskih policajaca.Sve je to primoralo Aleksandra Vučiča, vrhovnog komandanta naše vojske,da hitno izda naredjenje da se podigne prvi stepen borbene gotovosti naših jedinica koje su u ponom sastavi zaposle lokacije oko granićne linije sa Pokrainom.

Čovek bi trebao da bude slep kod rodjenih očiju i da poveruje u priču o slučajnosti izazivanja ovog opasnog ekcesa i ogromnog mitinga koji se odigravao u Beogradu.Sve je kao i uvek,organizovano planski i na podmukao način kako to inače šiptari redovno čine kada im se za to ukaže prilika.Za sada se glave i naoružanje hlade ali mogućnost za izbijanje velikih ratnih sukoba je relana,ako KEJFOR ne promeni politiku postrekivanja Kurtija da čini ovakve probleme,koji će se,ako se tako nastave,više nego sigurno, pretvoriti u otvorene ratne sukobe.

Medjunarodna zajednica više ne sme da glumi aktere mirovne misije a da pritom ispod žita,šiptarima omogućava da rade sve što im padne napamet.Opasna je to igra iza koje,kao uvek i svuda po svetu stoji Amerika,najveći remeteći faktor svetskom miru.Priča o unipolarnom svetu u kome dominira jedna sila sa svojim pomagačima i poltronima je završena.Ušli smo u doba multipolarnosti gde je 60 posto sveta,okupljeno oko Rusije,Kine,Indije cele Afrike i Južne Amerike rešeno da zaustave Ameriku u svojim namerama da po svaku cenu zadrži poziciju hegemona.To vreme je prošlo! Amerika je istrošeni hegemon protiv čije politike Svet hrabro i odlućno podiže glavu!

Da se vratimo dogadjaima u Beogradu! 

Mnogo je ova vlast,na čijem je čelu Aleksandar Vučić,uradila za Srbiji,da bi u jednom naletu,umišljene opozicije pokušala da sve to poništi.Pa čak i da ne bude poništeno,do naroda bi morali da stignu vapaji lopova kojima su porušeni svi pacovski kanali koji su krenuli da ponovo otmu vlast i to bez izbora i volje naroda.Da Srbijom prevlada epidemija mržnje i užasnih podela što će sve  delovati na kolebljivce da krenu u prebege noseći u kesama Vučićevu glavu i hiljade umišljenih laži koje nikog neće ostaviti ravnodušnim.

Uprkos kiši,narod je pristizao u dugim i nepreglednim kolonama!

Savetnici ovog pokušaja nasilnog obaranja vlasti,a njih nije malo,govorili su, potpuno ubedjeni u tu priču,da Vučić mora da padne na drugi- treći nalet probudjenih "žutača" koji su vladali Srbijom 13 godina.Kada su konačno pali,za njima je ostala opustošena i u svakom pogledu,uništena Srbija.

Narod je sve to gledao i čudom nije mogao da se načudi.Okuražili su se vampiri i "hrabro"izašli iz svojih jazbina da pljuju,mrze,streljaju,bese i dave po mutnim talasima Save i Dunava.

Ohrabrio se i sterilni intekektualac BorisTadić, tatin sin i felerična beda od čoveka,koji se podbuo  pojavio i pripretio.U vrat mu je duvao Dragan Djilas,željan vlasti da bi do vrha napunio svoj prepunu kasu.Do njega se gurao Vuk Jeremić, čovek koji je u svemu iskompromitovan i to od američkog sudstva koje ga optužuje za velike afere korupcija.Upire prstom u njega kao najvećeg lopova.Ali bitanga celog života ostaje bitanga!Istrčala je "pobegulja" Stanislava Pak,bedni izdajica Dragan Šormaz,žvalavi političar koji se svima smućio i omražena ludača Zorana Mihalović.Svi oni su horski krenuli da bogorade po Vučiću i SNS.Bilo je tu još politićkih oltajmera koji su verovali u čudo.Ali kako ovo nije vreme prošlog veka, današnja slika Srpske realnosti, surovo je pogazila sve iluzije večitih političkih avanturista.Pred licem Srbije okupilo se stotine hiljade ljudi sa najčešće vidjenim sloganom:SRBIJA JE ZA VUČIĆA!

I to je kraj, tačka i sve iluzije koje su živele proteklih dana za uvek su umrle i nestale.Nema vlasti i fotelje dok NAROD to ne kaže i na izborima ne odlući!

Srbija ide dalje i više je nemoguće okretati tokove istorije po željama i diktatima poltrona, prosečnih ambasadora i svih drugih mrzitelja iz okruženja.Ovo je jedna druga Srbija.

MOJ PAS I JA!

Poslužio sam se stihom jedne davno zaboravljene pesme iz vremena kada su ti ubavi četvoronošci bili ukras čoveka.Onoliko koliko je čovek bio veran psu,tom istom merom, pas mu je vraćao svojom odanošću neverovatno iskrenom ljubavlju.Danas su se vremena promenila.Malo je odanosti i ljubavi prema ljudima a mnogo srdjbe,neraspoloženja i mržnje.Pas je znao da na sve čovekove grubosti zaboravi kao da ih nije bili,ali čovek čoveku-nikada!Čekaga ga čeka, da bi na kraju svake osude, stajlo-dočekao sam ga!

Da ostavimo ljude neka muče svoje vekovne muke.Namera mi je da se u ovom tekstu pozabavim odnosom psa i čovaka,budući da živimo u vremenima kada ljubav čoveka prema psu sve više prelazi u modni ili statusni trend što stvara jednu nestvarnu socijološku sliku koja bi mogla da se tumači kao beg od usamljenosti ili potrebu da se uhvati korak sa vremenom i modom.Danas je ne zamislovo da mlade i lepe devojke na povescu ne vode svog nemirnog ljubimca ili ga ne drže u naručju na popodnevnom kafenisanju. A bogami,ima i grubih reakcija starijih dama koje bez uvijanja, devojkama u naponu snage,uzgred odvale:bolje bi ti bilo da šetaš decu,nego te džukelčine!

Nije za verovati da u stambenim "košnicama," u kakvima današnji čovek živi,svi stanari imaju naklonost i izdržljiv prag tolerancije prema kućnim ljubimcima čije lajanje,glasno zavijanje i neredjenje  hodnika i liftova,stanare sa slabim živcima, dovodi do histerije. Posebna priča su parkovi koji su opsednuti psima,od ovih minijaturnih i bezopasnih pa do robusnih "pit bulova" koji,što bi rekao vlasnik jednog takvog,znaju u "šali" da naskoče na dete ili stariju osobu i na smrt je preplaše!Oni koji vole pse sa uživanjem prate te igre ali zato oni drugi više ne pomišljaju da ni minut provedu na čistom vazduhu.

Dok jedan novi grad iz dana u dan raste i to grad kućnih ljubimaca,grad koga su ljudi gradili da bi u njemu uživali ili samo živeli,sve je manji i malobrojniji.Pas ne može bez čoveka kao ni čovek bez psa.Rastanak je  uvek tužan i tragičan.Napušteni kućni ljubimci postaju psi lutalice i primorani su,da bi preživeli,da se priključe čoporu.A po običaju,čopor završi u mreži šintera i... ne bih da pričam kakva im je dalja sudbina.Lepa,sigurno nije! 

I njih je neko pazio i mazio!

Da se ostavimo tužnih i ružnih priča a sve emocije da prešaltujemo u onu lepu i dopadljivu stranu iz koje bi mogao po neko,ko mašta o kupovini svog ljubimca,i da nešto naući.

Minijaturne lepotice

Prilikom izbora kućnog ljubimca razmišljamo o mnogim faktorima jer dolaskom psa mi dobijamo još jednog člana porodice. Jako je bitno da svima bude udobno i da taj suživot ne preraste samo u obavezu, već da bude prirodan i da svima bude lepo. Psi nisu igračke, oni osećaju, navikavaju se i postaju naši najbolji prijatelji. Ali i oni traže svoje vreme, prostor i brigu. Zato je jako važno izabrati ljubimca tako da se uklapa u naše životne navike i da su njegove osobine nama dosta bliske, da nam nikada ne postane opterećenje.

Za život u stanu je potrebno da ljubimca biramo sa više opreza i da mislimo na više stvari.
Veličina je važna da ne bi bila gužva i da niko nikome ne bi smetao
Dlaka je takođe vrlo bitna, da li se pas manje ili više linja
Energija - da li pasmina zahteva puno aktivnosti ili voli izležavanje
Slobodno vreme - koliko mi vremena imamo da se istinski posvetimo baš psu
Deca - da li se slaže sa decom i koliko je druželjubiv
Karakter - koliko je tolerantan i ima li blagu narav

Jokširski terijeri imaju dugu dlaku koja se vrlo malo linja, ali je potrebno svakodnevno četkanje i redovno kupanje kako se dlaka ne bi umrsila. Iako su mali, imaju vrlo snažan karakter i vrlo su društveni, radoznali i energični. Obzirom na energiju koju poseduju, potrebne su im redovne duže šetnje kako bi se istrošili. Iako su malog rasta, oprezni su i veoma teritorijalni. Ukoliko se za ovu rasu odlučite, možete se osloniti na malog čuvara koji i na najmanji znak opasnosti ili nepoznatu osobu glasno počinje da laje.Prednost Jorkširskog terijera jeste njegova izuzetna inteligencija. Oni lako uče nove komande, ali ne zaboravite da je potrebno jako puno ljubavi, pažnje i rada. Oni umeju biti i dosta ljubomorni ukoliko primete da nekome dajete više pažnje nego njima.

Jokširski terijer

Maltezer je napopularnija rasa pasa za porodice sa decom.Ovi prepoznatljivi mali beli psi koji podsećaju na plišane igračke su veoma vesele prirode i uvek spremni na igru. Ono što izdvaja maltezere od većine drugih rasa jeste hipoalergenska dlaka koja ne smeta ni onima sa alergijama, jer ove bele pufne se ne linjaju uopšte.

U zavisnosti od vremena koje ste spremni da izdvojite na održavanje dlake vašeg ljubimca možete se odlučiti za redovno, svakodnevno četkanje ili šišanje na željenu dužinu i jedino što je bitno je da ne dođe do ućebavanja dlake jer je onda šišanje gotovo neizbežno. Takođe, budite spremni na vreme koje ćete morati da izdvajate na negu očiju ovog psa jer zbog bele boje krzna, oko očiju od suza ostaju tamnije mrlje koje je neophodno redovno čistiti i brisati kako bi vaš ljubimac uvek bio čist i lep

Maltezer

Pudla su veoma inteligentne i poslušne i veoma se lako vaspitavaju i dresiraju. Dresura je kod pudli jako važna, u suprotnom, one će se osećati kao glavne i neće biti baš poslušne. Ono što je vrlo važno jeste da je dresura kod pudli vrlo lak poduhvat, jer one su najbolji učenici među svim rasama. Ukoliko dobro dresirate ovu pasminu, ona će biti tolerantna i strpljiva sa decom, a vi ćete imati jednog vrlo poslušnog, a pronicljivog ljubimca. Sa poznatim licima pudle su veoma raspoložene i druželjubive, dok su prema nepoznatima poprilično nepoverljive i rezrvisane, ali ne i agresivne i potrebno im je vreme da se naviknu.Ova rasa je inteligentna,ne ljinja se i dlaka im nema neprijatan miris.

Pudla ima gusto krzno koje zahteva čestu profesionalnu negu na 4 do 6 nedelja, a četkanje je neophodno i to do kože kako se dlaka ne bi zapetljavala u samom korenu jer ukoliko dođe do takvog mršenja dlake uz kožu, onda je neophodno brijanje. Iz ovog razloga većina vlasnika se odlučuje da dlaku pudle održavaju kraćom.

Pudla

Patuljasti šnauceri.Ovi mali psi nisu ograničeni svojom veličinom jer uprkos njoj su izuzetno hrabri i zaštitnički nastrojeni. Ne spadaju u agresivne pse i nemaju nezgodnu narav i tvrdoglavost pa lako i uče šta je dobro, a šta ne. Patuljasti šnaucer voli da provodi vreme sa decom, posebno ako je navikao na njih.

Šnauceri se  i za razliku od drugih rasa . Potrebno mu je redovno četkanje i  kako bi izgledao uredno i negovano.

Ova pasmina se prilagodjava vlasniku tako da ne iznenadjuje što postaje baš kao vlasnik.

Ne zahtevaju duge šetnje i redovnu aktivnost, sasvim im je dovoljno da u šetnju idu samo da bi obavili fiziološke potrebe, ali to ne znači svakako da ne uživaju u igri, trčanju, dugim šetnjama i vremenu provedenom sa porodicom. U izboru sa ovom pasminom nema greške. Dobijate pravog čuvara u malom pakovanju i vernog i pouzdanog prijatelja.

Patuljasti šnaucer

Ši-Cu, poznat i kao tibetanski pas je poznat po druželjubivosti. Ovaj mali pas je vrlo umiljat i razigran. Voli da bude u društvu ljudi ali se isto tako dobro se slaže i sa drugim psima. Sa ovom rasom nećete imati strah kada su u prisustvu dece jer su prema njima tolerantni. Kao i kod mnogih drugih rasa, jako je bitno da se sa dresurom krene od prvog dana kada postane član porodice jer u suprotnom, ako mu se ne posvete pažnja i vreme mogu postati nepoverljivi i agresivni. Brzo se vezuje za vlasnika i traži dosta pažnje i kao takav ne voli baš da ostaje sam, ali čak i kada se to desi, on sebi pronalaze načine zanimacije do vašeg povratka kući.

Zanimljivo je da su mužjaci privrženiji vlasnicima od ženki.

Obzirom na dugu dlaku, ovoj rasi je potrebno svakodnevno četkanje jer čak i u slučaju da se odlučite na to da psa šišate i time održavate dlaku kraćom, zbog njene svilenkaste strukture nećete moći da izbegnete ovaj posao. Takođe, bitno je naglasiti da ova pasmina ispod dlake ima i podlaku što dovodi do pojačanog linjanja i ostavljanja dlaka svuda po stanu i stvarima, a najviše u periodima smenjivanja godišnjih doba.

ŠI CU je rasa kojoj je neophodna redovna šetnja i fizička aktivnost u prirodi, pa se preporučuje da ovu rasu uzimate ukoliko ste i sami aktivni. Dakle, ukoliko ste ljubitelj ove rase, spremite se da izdvajate posebno vreme za negu vašeg ljubimca, a u zamenu ćete dobiti neodoljivog pratioca za svaku priliku.

ŠI-CU

To vam je bila moja priča o psima i ljudima.Ja nemama kućnog ljubimca ali zato na našem porodičnom imanju na Kopaoniku verno me čeka Džoni,mešanac od svega po malo.Tu ima tragova "šarplaninca","vučjaka" i "seldjuka".Do sada je uspeo da preživi četiri nasrtaja čopora vukova dok je njegov maleni prijatelj,koga smo zvali Smeško,nastradao.Jednom prilikom moj pokojni brat Mića, koji je bio Džoniju najbliži, dobrano se naljutio na njega.Distanca je trajala jedan dan da bi sutra dan Džoni skočio svojom velikom šapom na Mićine grudi dok je drugu šapu nudio za rukovanje.Želeo je da se izvine i sa čovekom koji ga je mnogo voleo i hranio,nastavi da živi u ljubavi.Ušao je u 16 godinu.Teško se kreće i u njemu nema više one energičnosti i ekspolozivnosti.Boim se da mu se lagano primiče kraj.

Džoni

Tako vam je to kako u životu "dvonožaca" kao i kod ljudi, životnih pratioca i iskrenih prijatelja.Sve teče.sve se menja ili kao to rekoše latini:Panta rei!

SLAVICA

 

                                                      SLAVICA RADIVOJEVIĆ

Kuršumlija se ponosi sa njom.Grad u kome je rodjena i odrasla, u porodici Miroslava Radivojevića,poznatijeg po nadimku "Mengelica".Čovek vesele naravi,ugradio je sebe u konfekciju "7.juli",u čijem osnivanju je učestvovao sa bratom od strica Milivojem Radivojevićem.U skladnoj bračnoj zajednici,Radivojevići su ceo svoj životni vek, podredili podizanju i vaspitanju svoje dece:sina Prkija i ćerke Slavice.Dobre i vaspitane dece o kojima ćete čuti mnogo lepih reči.

Neobično lepa i šarmantna devojka,koja brzo priča,još brže razmišlja i retko kada pogreši u onome što je naumila da kaže!A od malih nogu, usadila je u sebe sve manire dobrog porodičnog vaspitanja koje joj je nalagalo da prema ljudima iz svog okruženja, a pogotovo iz svog rodnog grada, bude mirna,strpljiva i u svemu nežna i kada hval i kada kudi...

Ljudi su je lepo prihvatili i baš lepo doživljavali uz komentare koji su morali da prijaju:"dobra je i pametna naša Slavica". Oblikovati njen životni portret a ne objasniti poreklo njenog nadimka,za moj rodni kraj, je ravno pričati priču o bezimenom čoveku! 

Posle jednog  izvidjačkog letovanja u Vodicama za uvek,kao i njenom ocu, njoj je ostao nadimak "Špira".Sećam se da mi je objašnjavala poreklo ovog ni u ćemu neuobičajnog nadimka  koji je svakog od nas,u gradu podno Samokova, krasio,opisivao i bio deo našeg izgleda,karaktera ili urodjenih vrlina i mana!Deca kao deca. Sa radošću je obavestila drugare da se u lokalnom bioslopu u Vodicama daje film "Pop Ćira i "Špira",umesto da bude "Ćira i Spira".To je dočekao Zvonko Dragojević i ugrabio "muštuluk" i time sebe upisao kao kuma njenog  nadimka.Od tada, pa do veka,ostade Špira!

Dok je stasavala iz tih dečijih godina i silovito grabila ka pubertetu koji će u njenom životu ostaviti najdublje i najpozitivnije tragove,mala i lepa Špira,jasno je nagoveštavala da je za godinu-dve neće mimoići obavezno pitanje gradskih momaka i kibicera koji su sve videli i zapažali:čijaj je ona mala sa prelepim telom,okicama kao dva upaljena užarena fara na najboljem automobilu koji je retko kada vozio "kratkim svetlima".Ta dva mala reflektora tamne boje, streljala su sve oko sebe, boreći se sa pramenovima zagasito crne kose koja je svom svojom žestinom i vedrinom nadirala na oči da ih na trenutak sakrije  i pokrije od urokljivih pogleda cele varoši koja je iz dana u dan dopisivala nove priče o njoj ali priče koje nisu mogle bez prideva "lepa i najlepša" i svih superlativa koji su priču nadgradjivali u bojama i čarima lepote koja je zračila sve jače i sve moćnije.Ona je delovala kao vihor koji je ujsred žarkog leta razbijao monotoniju letnjih noći.Nije hodala,ona je letela s kraja na kraj grada!

Protrčala je kroz Osmogodišnju školu a kako se  odlučila da u nastavku svoga školovanja zakorači u svet elektrike,saznao sam tek kada sam je upoznao.Ona i danas u svojim lepim godinama, dok obilato troši sedmu deceniju života, živi naštelovana na 220 volti bez oscilacija u naponu.Punom snagom i energijom, što malo kome preporučujem da ovu osobinu, naše Slavice, proverava.

Izvidjači odreda "Kosanički Soko",ponos grada.U prvom redu zaokružena Slavica u poslednjem, njen brat Prki!Možda ste i vi tu negde?

Elektotehnička škola u Nišu bila je njena sledeća obrazovna stanica.Ovladala je elementarnim znanjem  o struji podižući sebe u svakom pogledu sa stepenika na stepenik primenjujući to stečeno srednjoškolsko znanje u praksi.Bivala je sve lepša i draža.Momci su ludeli za njoma ali ona nije mnogo obraćala pažnju na sve te prodorne poglede koji su sa dubokom analizom pratili svaki pokret njenog tela,njene nemirne kose i vragolastih očiju.Zakovala se i do daske zaljubila u mladog i šarmantnog gradskog momka koji je počeo, polako, ali sigurno,da gradi svoju pevačku karijeru sa mesnim bendom na lokalnim igrankama nagoveštavajući da njegove glasovne mogućnosi pravog rasnog muškarca, ne mogu da budu nezapažene.Pogotovo,što je u to vreme,sa takvim glasom,svetom carevao Velšanin Tom Djons dovodeći Planetu do ludila sa nepravazidjenim milenijumskim hitom:"Green green grass of home." 

Bata "Cana,"sin iznenada prminulog gradskog doktora Mome Petkovića,bio je njena ljubav kome je ona poklonila svu snagu svojih prejakih emocija neskrivajući ljubav o kojoj se i danas priča. Ljubav iz bajke,za priču i "Lav stori" sa premnogo nežnosti i potpune odanosti,tolike odanosti,da nije bilo čoveka u gradu,a pogotovo njenih vršnjaka, koji nisu najglasnije navijalu za njenu ogromnu ljubav sa željom da potraje i da ona i on tu "ludačku" zaljublenost izdrže pa ako se ukaže prilika, povuku i potez više.

Umesto da ljubav cveta i raste,kao najmirišljivije kuršumlijske ruže,nešto se negde u svemiru dogodilo i puklo snagom emotivne atomske bombe.Seli su u tek kupljenog "fiću," on za volanom,majka Divna pored njega i komšija Ljupće, pozadi na sedištu i krenuli put Beograda.Negde na izlasku iz Bagrdena,klizavi put i neiskustvo za volanom,doprineli su da se zahuhtali auto,zelene boje,svom silinom zakuca u autobus pun dece koji je dolazio iz suprotnog pravca.I to je bio kraj,za Batu,njegovu majku i Ljupčeta.Kraj jedne najiskrenije mladalačke ljubavi koja još ni deo svojih mogućnosti nije stigla da izgovori i uradi.Sve je u času,iz svere života,otišlo u sveru dalekih i nedokučivih emocija,gde se dvoje mladih i zaljubljenih,i dana-današnjeg, traže u plavetnilu beskrajnog kosmosa.

Slavica se svega seća,bolje od svih!

"Dogodilo se to 14.januara 1979 u 15,15h.Batin auto se klizanjem našao na suprotnoj strani puta autobusa "Soko transa".Bio je pun dece koja su se vraćala sa zimskog raspusta,nažalost, vozač je ućinio sve da izbegne direktan sudar.Nije uspeo!

Ovo je jedan od tekstova koga je štampa objavila

Posle mogo godina,mi iz Kuršumlije,krenuli smo put Istambula.Sve vreme puta osećala sam se jako čudno!Kada smo se vratili,Micko Aćimović i moj brat,ispričali su mi da su čitave noći razgovarali sa vozačem koji je bio za volanom autobusa tog kobnog dana!Da čovek ne poveruje u tu slučajnost koja se ipak, dogodila! Cele noći oka nisam sklopila.Bilo je to dugo i košmarno putovanje.Kada sam čula priču, bilo mi je jasno zašto sam se loše osećala, priseća se Slavica!

Bata i majka Divna sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu a Ljupče na gradskom groblju u Kuršumliji.Suze,tihi jecaj i reči pune tuge i ogromne ljubavi na oproštaju pred odlazak u večenost,bilo je sve što je mogla poslednjim trzajevima skrhane snage da prošapuće dok je na pragu večne kuće svoje životne ljubavi polagala bukete crvenih ruža!Od tada pa do dana današnjeg,ona živi u tim uspomenama skoro stopostotno sigurna da je njen Bata,uz pesmu i onaj njegov neodoljivi osmeh,gleda sa neba nastojeći da joj zaštiti put i sva životna putovanja,snagom ljubavi koja još ključa u njoj.

Udala se,izrodila dve predivne ćerke i danas je najlepša baka koja šeta kejom pored Nišave sa svojih četvoro unučiča.Život je posvetila njima i svojim uspomenama.Žao mi je što nije pristala da barem na trenutak otvori dušu i meni uverenog, da je sa njom dobio dobrog  i vernog prijatelja,čije suze,na vest da mi je preminu brat Mića,nikada neću zaboraviti.Slavica je bila i ostala jedna predivna osoba,posvećena porodici,unucima i svojim prijateljima a najviše svome Bati čiji glas i njegovo sjajno pevanje i dana današnjeg uporno premotava po glavi.Niko joj to u porodici ne zamera niti osporava.Svi je bodre da istraje u tim divnim sećanjima,koja će više nego sigurno, sa sobom odneti u svoj večni dom.

Lepa je i u ovim poznim godinama i bilo gde da prodje svojim oštrim korakom i vragolastom crnom kosom i decenijama nepromenjenom frizurom,čućete uzdahe kako starijih tako i mladjih momaka.Ono što se jednom rodi kao lepo i najlepše, nema te patine koja može sliku i izgled da pomeni!

Godine ne možemo zaustaviti ali greh je sputavati osećanja.To je poslednje što ostaje u duši čoveka i onda kada zna da ničim ne može sprečiti odlazak na večni put.Čovek tada,dok stoji na stanici,čekajući voz za večnost,prašta sve ali svoja osećanja prigrljena nosi sa sobom.

Žao mi je što je nisam ranije sreo i upoznao! Ona je biće sa  mnogim čovečnim osobinama,što je retkos,priznaćete, u današnje vreme!Nisam moga takvu osobu da ne poštujem i mnoge svoje  emomcije podelim sa njom.

Ovih dana!Uvek u elementu!

Ovo je bila još jedna priča iz serijala "Važni ljudi Bajne Čaršije".Slavica jeste važan lik Kuršumije.U mnogo čemu na toj gradskoj kaldrmi ostavila je  traga ali i po kuršumliskim selima dok je radila na elektrifikaciji napuštenih,od Boga i ljudi zaboravljenog naroda u vrletima planine.Vekovima se tu živelo kao u vreme Stefana Nemanje kada su ljudi osvetljavali put i prostor svećama lojanicama i gasom u lampama.Sa ponosom se Špira seća svake kuće u kojoj je zasijala prva sijalica i suza radosnica dvoje ubogih staraca kojima nije mnogo ostalo od života.Struja je u male i nakrivljene planinske udjerice,gde je život zamenilo čekanje smrti koja je nenajavljeno dolazila,stigla kada naroda više nije bilo.Svi koji su mogli,otišli su u potrazi za boljim životom,uvereni da će ostatak života provesi pod snažim svetlom koje noć pretvara u dan.Danas na Kopaončkim vrletima struje ima ali sijalice retko kada zasvetle jer, više nema ko da ih upali!

NE BRINEM SVOJE A ZAŠTO BI TUDJE BRIGE BRINUO?ILI, PRIČA O NAŠIM CIGANIMA!

 FRTALJ ŽIVOTA!

Ima tome već skoro pola veka mojih dolaženja i odlaženja. Otišao sam sa nepunih 19 i evo,Bogu hvala, od tada se redovno vraćam mojoj Kuršumliji,mojim roditeljima i mom bratu.I pored toga što njih više nema, ja ne posustajem! Dolazim i odlazim!Rekoh,da sam Bogu na tome zahvalan,što mi je dao snage i pameti da sasvim prisebno i sigurno,upravljam svojim vozilom uvek prepunog emocija i urodjenog nestrpljenja,da posle tročasovne vožnje,ugledam svetla moga voljenog grada.

Trenutak kada od raskrsnice sa Kosovskom magistralom, za sobom ostavim Pepeljevac i uvek radoznali pogled čvrsto prikovan za oblike  uzvišenja iznad samoga ušća Kosanice u Toplicu,pod strašno intrigantnim imenom „Marina kula,“ uz mali dodavanje gasa ja sam već izb io na uzvišicu odakle se predivno vidi koltlina duž koje je smeštna Kuršumlija.Zašto je narod ovo mesto nazvao „Strelci“ kada je više nego sto posto pristajalo ime, po zadužbini supruge Stefana Nemanje, Ani koja je svoj život posvetila izgradnji lepog i skladnog hrama posvećenog Sv. Bogorodici, na stotinak metara odmah ispod puta na zaravni koja kao uzreli grozd visi i vekovima bdije nadgledajući tu nežnu ljubav dveju planinskih voda koje se tu spajaju u jaku i plahovitu reku Toplicu.Odatle će udarati čas na levu pa čas na desnu stranu načete obale. Posle dva sata mučnog probijanja kroz polja Dobriča pomešaće se sa vodama Jućne Morave dok za uvek ne nestane u talasima Crnog mora. Kao u priči iz onog Holivuskog filma „Lepotica i zver“,spajaće ih i razdvajati bure noseći ih sve do obala daleke Afrike! 

Lepo i skladno uradjna gradjevina po obliku identična listu deteline,sačuvala je uspomenu na minula vremena i za uvek ostala u istoriji upisana kao ženski manastir kojim je upravljala Bogu predana i posvećena Sv.Ana.Dve zadužbine, koje su podigli supružnici, Nemanja i Ana, bile su u vidokrugu jedna drugoj.Nemanja je hram posvetio Sv Nikoli a podigao ga na visoravni iznad ušća Banjske u Toplicu,odakle se pruža divan pogled na grad i pogled pun ljubavi i čežnje na zadužbinu posvećenu SV. Bogorodici.Gledaju se i miluju,preteče svim drugim hramovima koji su se od tada,pa do dana današnjeg,grade na svetoj Srpskoj zemlji u čije je temelje narod izlivao ogromnu ljubav,poslednju suzu i nadu da će u inat vihorima i mnogim ratnim olujama opstati,pod kupolama svojih Hrišćanskih hramova opčinjenih mirisima tamnjna i bledunjavoj  svetlosti voštanih sveća. 

I evo,trošimo godine desetog veka od kako trajemo i opstajemo nesebično darivajući ljubav svima koji su poželeli da žive sa nam,da uz uzglavlje drže sveti krst i ikonu slave svoje,da veruju i poštuju Boga svoga.

Ovaj uvod uz tekst koji sledi,neko će reći da nema ni jedne dodirne tačke sa pričom koja u sebi nosi svu tešku tugu nemanja i nestajanja propraćenu životom koji je protekao brzo i kratko i sve za uvek odneo u zaborav.

Donja ciganska mala, večne "kapije Kuršumlije"!

 

Mnogo kuća a malo ljudi

Pogled na Gornju malu sa Samokova

Gornja mala,pogled sa Toplice

Gornja ciganska mala.Kuće na steni.Tu je svoj dom imao Djoka harmonikaš a prve komšije su im bili Janićijevići i Zaići!

Gornja ciganska mala:Zimski ambijen na steni

Ovo je ustvari priča o „NAŠIM CIGANIMA,“dragulju koga smo čuvali i negovali, boreći se sa njima da istraju i potraju.Ali njima to nikada nije bilo važno niti bitno.Oni su na život gledali kao na Božiji dar a što su se gladni budili i promrzli izlazili  iz svojih memljivih odaja da im telo i dušu ogreje zubato aprilskog sunca,koje se tek pomaljalo iznad Samokova,zašta su znali,na svoj način da kažu:pa zar  sve to nije normalno,brate moj!Dočekati jutro na nogama,to im je bilo najvažnije,a za ostalo...kako bude!

To je život,dan za koga ne znam kako ću ga pregurati ili ću možda umreti!Šta ću jesti,da li ću se radovati ili tugovati ili možda konačno sebe nagraditi novim pantalonama i mekanim cipelama.Gladnim ustim u kući, prepunoj male dece koje cela dva dana nisu stigle pošteno da se najedu i napiju vode hladne.Da li ću njima prineti neku obuću jer cele zime hodaju bosa i gladna.E to ti je život moj brate!Ja na njega tako gledam i poštovaću ga dokle on bude hteo da me trpi.A kada posustanem i ja i život,šta mi drugo ostaje nego da se rastanemo.Kao moje komšije i moja braća za uvek ću ostati na hladnoj mermernoj ploći sa pogledom u jednu tačku,sa osmehom koji vara i kao da kaže,“pa nije baš sve bilo tako crno“.A jeste bogami,u mom životu je sve bilo crno,teško,neizvesno sa malo nade i mnogo gorčine i suza koje smo mi krili od drugih da bi sam sa sobom, u mrkloj noći, prolio sve suze iz oko i sto puta ridajući ponavljao „jebem ti ovakav život“!

Lagano klizim kolima niz „Strelce“dok sitna martovska kiša upotpunjava svu tugu i samoću pred kućama poredjnim kako se kome svidjalo i gradjenih kada je bilo para sa brojnim drugim prohtevima koji će možda nekada doći na red.Da se kuća omalteriše,uvede voda,da se dosanja kupatilo i WC.Da tu ženim i udajem a ne samo da saranjujem!

Zaobilazim kamion pun trupaca i autobus „Niš ekspresa“ koji prolete preko bare na izlokanom putu i natera mlaz prljave vode do krova skoro svih kuća podignutih iz sami asvaltni put.

Proslavljeni muzičari iz Ciganske male.

Steva Ristič,dobra viliona.

Djoka harmonikaš

                                                                                                                                                

  

I Korćagin je voleo da ga Stevina violina otprati do kuće

Korčagin,Sarić i Steva.U kafanam se sedelo ne da bi se opijalo već uživalo

Česta gradska slika na svadbama.Orkestar je imao i svoj prevoz !

Ovo je sa jednog ispraćaja u vojsku!

                                                                          

Duško Dule Ristić bio je pravi estradni umetnik.Svirao je po mnogim hotelima u Beogradu a leti na moru !

Avram Zdravković Avra,mogao bi da ponese titulu "ministra za ciganska pitanja".Cigani su ga slušali i voleli.Avra im nikada nije ostao dužan!

Rade i Gića,tandem koji je svirao za dušu. I oni su prerano otišli da muziciraju na "onome svetu"!

                                                I naši cigani su slali Titu štafetu!

Basadjija Blagoje Minić.Imao je devetoro dece.Živeo je u Donjoj mali i njegove komšije tvrde da je bio jedan od najvećih švalera medju našim ciganima!

Svi ga znamo kao Tarzana!Svirao je saksafon sa neverovatnom lakoćom i to baš dobro.Sve što čuje,mogao je u trenu da odsvira. Ovde ga vidimo u akciji sa Mladjom Nikolićem, profesorom u Ekonmskoj školi.Cepali su na svoj naćim,tiho i merakliski!

Ovo je mladja garda koju je predvodio basadjija Biša verovatno jedan od najgorih muzičara medju ciganima.

Djoka u  akciji.Dobro je svirao harmoniku i pored toga što je bio prilično nagluv!

Ovako se počinjalo.Mladi,lepi i pametni momci Kuršumlije:Buretino,Mrčki i Ćata

Pamtimo ga po porodičnom nadimku "Šumadinac".Bio je živi djavo.Prevarant kakvog majka više ne radja!

Posle Duleta i Steve, Djordje je bez sumnje bio najbolja mladja  violina medju ciganima u čitavom Topličkom kraju.Ali šta vredi kada je od muzike više voleo kocku!

U kući mlade svi sa nestrpljenjem čekaju mladoženju.Ona će tek ući u 18. godinu a do 30 biće to izborana i mukom natopljena supruga i majka.Mlade su se udavale,radjala a onda razvodile,pa sve ispočetka!

Neću da vam pišem i objašnjavam.Pokazaću vam par slika „Donje ciganske male“ pa sami sa sobom pričajte ali pre nego što vam zagolicam maštu nešto ću vam reći:Ovaj deo grada nekada je bujajo od života.Više je dece bilo na ulici nego u celom gradu.Već davno, nema nigde nikoga!Ni dece ni starih cigana koji su voleli da sede pred svojim kućama,gledaju narod koji prolazi i po nešto čuju što ih je znimalo.Sada je sve manje ljudi.Čkilje neke sijalice ali u kućama je sve više mraka.U potrzi za boljim životom,mnogi koji su mogli,davno su otišli put Nemačke.I tamo ne žive ništa bolje ali ima po nešto da se radi i po nešto da se „kupi“ ako vas policaj ne uhvati.Od malog ciganskog kvarta, na samim ulaznim kapijama Kuršumlije, ostale su samo fasade praznih kuća i tek po koji stanovnik koji nije mogao preko.Oni koji su držali štimung i pesmu od koje su živeli,njih davno nema.Preslili su se nekih stotinak metara u svoje večne kuće i eno ih gore, kako sviraju i pevaju.I Gića i Blagoje i Tarzan,Džidja i Rade...Plaćem i tugujem za njima jer su u svemu bili „ukras“ grada.Potpuno prilagodljivi i u svemu socijalizovani.Malo ko pamti da je neko od njih ostao upamćen po lošem.Svi su uglavnom bili na „liniji ravnanja“.Ono što je istina to je da su svi odreda teško živeli i kratko živeli.Na njihovim nadgrobnim pločama lako se čita ko je kada rodjen i koje godine je preminuo.Manje više,njihove životne priće su se završavale izmedju 45 i 50 godine života.A sve je to posledica tog neuredjenog života ili kako to narod kaže,života „lako ćemo“!

„Kako ćemo-lako čemo“,bio bi slogan njihovig života o kome će i oni,po nekada u šali a po nekada u zbilji reći:ne brinem svoje a ni tudje brige!Ne sekiram se i retko kada kajem.Ne pijem lekove a po najmanje sedative-bensedine jer ne znam od čega bi me štitio!I tome slićno.

Za kraj ove, po prvi put ispisane i postavljene „izložbe“ o Kuršumlijskim romima ili ti cigana,i to izložbe „na klik,“mnogo toga će se vremenom menjati i dopunjavati.Ima dosta objavljenih slika sa portetima „naših Cigana“ koji su sticajem okolnosti ostali bezimeni samo zato, što je u gradu sve manje ljudi koji nisu su u stanju da se sete imena, a pogotovo prezimena, uz konstataciju „znam ga“!Za sada svi oni su,rekoh,NAŠI CIGANI i meni to zvuči, zaista, veličanstveno!

A da!Priča za kraj je sto posto autentična.Na Barlovskom visu postoji jedna jaka i dobro organizovana ciganska „zajednica“.Oni u svemu žive bolje i bogatije od naših cigana.Kada su tu nedavno i njima podelili šporete „Smederevce,“dar neke humanitarne organizacije, istoga dana oni su ih prodali za upola od stvarne tržišne cene ovih,inače,sjajnih šporeta na kojima se dobro kuva ali od kojih se i jako dobro greje cela kuća.Uglavnom,domaćice koje su se dograbile novca od prodatih šporeta,utrošili su ga na kupovinu sapuna,šampona,dezodoransa,laka za nokte i jakih parfema.Kupljeno je dosta šarenih haljina i šalova a bila je prava potraga i za damskim cipelma na štiklama ali u brojevima preko 42.Na pitanje zašto ste to uradile,jedna nakindjurena ciganka u godinama, odgovorila je uz odobravanje svih prisutnih komšinica:pa i mi jednom da zamirišemo,nalakiramo nokte,udarimo frizuru i ofarbamo kosu...A ne celog života da izgledamo bedno i zapušteno! I tako ode „Smederevac“ za šminku ali sve to nikoga nije zabrinulo što se sutrašnji ručak spremao na vatri koja se ložila pred kućom!

Na mnogim arheološkim iskopavanjima cigani su bili glavna radna snga.Evo ih na Sv Bogorodici gde se uvek radilio po dvadesetak dana godišnje.

Muci,otišao je u Nemačku i potpuno se posvetio kockanju!

Duši i sin ili bratasnac.Interesantno je da smo porasli zajedno i to u vreme kada je moj otac bio upravnik Kuršumlijske Banje gde su Ajdinovići živeli.Njegova majka Mevlida jednom je priskočila u pomoć mojoj majci koja je iznenada izgubila mleko pa je ona nastavila da hrani maloga Miću!

Tomi Minić sa braćom i prijateljima.On je bio aktivan ćlan našeg izvidjačkog odreda "Kosanički Soko".Bio je na svim akcijama:Sutjeska,Kadinjača...Njegov otac je Blagoje Minić.I Tomi je nedavno preminuo!

Ne znam mu ime ali ga pamtim kao kuršumlijskog "ponoćnog kauboja".Nije propustio da gleda ni jedan kubojski film.Ova slika je kopija likova iz Holivuda!

Ljata,sin kovača Ćaze i brat Kaleje koji mi je često dolazio u goste kada smo ja i žena dobili svoj prvi posao u Požarevcu,ja kao novinar i dopisnik Večernjih novosti a ona kao farmaceut.

Pamtim ga po nadimku "Bangea".Imao je jednu kraću nogu zbog čega je i dobio takav nadimak.Jedno vreme bio je i korporter!

                                                                     

Ovo je podmaldak iz Donje male.Svi su u Nemačkoj!

Sa jednog Ciganskog bala u Evropi!

U gornjem redu prvi sleva je mali Miki pevač sa divnim glasom.Ispred njega je moj školski drug Žika koji se preselio u Požarevac pa dalje Guja,Dane korpar i Stanko ali bez Borke.Ćuće Bišin brat Brane a do njega Raša. 

                                                                

Dane korpar u svom ambijentu sa unukom i korpama koje je pleo i prodavao svuda po regionu.

Svi na pikniku kod Petkovice.Bilo je klope,pesme igre a na kraju i po malo "boksa"!

Ove tri slike su sa obeležavanja Petkovice kod crkve Sv.Bogorodice na Ušću!

Duši Ajdinović u svom elementu.Zvali smo ga naš Tarzano!

Bego jedan od živih muzičara iz Gornje male.Još svira a poznat je kao dobar i pristojan muzičar.Ako ima para,dobro je!Ako nema,sviramo za dušu i merak.Do zore,zašto da ne!

Tek su prešle tridesetu godinu života.Život ih je "šibao" kad je stigao i gde je stigao!

Njihove svadbe znale su da traju i po nedelju dana.Svi su bili u elemntu!

U pozadini veliki tapet sa motivima iz Kosovskoj boja a u prvom planu one,majke,babe i strine.Pogledaj te tu bezbrižnost na licima dece...

Dane korpar sa svojim podmaltkom!

E,ovo su "moji" Pavlovići.Prvi sleva, zove se Miki Pavlović.On je mnogo radio i nema čoveka u gradu koji vam neće reći sve najlepše o njemu.Ovo je njegova porodica i ovaj koji "strči" na sredini slike,na koga vam liči?