To njegovo,"još samo peglanje i nosi", nije bio moj zadnji
problem toga dana.Mama,moja večna Raška,prepravljala je tatinu belu košulju a
onda je sa krikom izašao i novi problem.Mašna! Tatin izbor nikakav a kod kuma
preturam po šifonjeru i tražim mašnu teget boje ili sa po kojim dezenon te iste
teške boje. A cipele?Hteo bih i o njima ali se ne sećam da li sam obuo nove ili
neke stare,braon na teget odelo od onog
teškog "gabardena" koji mi se gadio kada sam video usijane rukave
jednog važnog gradskog momka koji je voleo takva odela,belu košulju i istu
takvu maramicu u džepu.Uz takvo odelo,obavezno se išli brkovi "ala Klerk Gebl"!Tanka
trakica na gornjoj usnici premazana garežom dogorelog zrnca šibice ili parčetom
ugljevlja izvučenog iz tek sagorelog pepela u večnom „Smedervcu“.
.jpg) |
| Maturanti kuršumlijske Gimnazije |
 |
| Razdragana mladost |
Kiša je neprekidno rominjala i postala je opasnost za odela za koje niko živ nije znao kako će se ponašati ovlaženi sako i pantalone.Da li će do ponoći biti pretesne za nošenje?Jurili smo kao bez glave dok je Caga u veliko turirao autobus parkiran ipsred ulaznih vrata „Komiteta“ u koga smo se svi ugurali.Tri maturska odeljnja sa ukupno osamdesetak učenika.Sa nam su bili i naši gosti,stari drugari.Pera Kilibarda se tek zaljubio u Vukicu svoju koleginicu koja je predavala devojkama fiskulturu. Kakva bi to bila noć a da Pera ne bude sa nama sa pogledom fiksiranim u vitko terlo i lepu glavu mlade nastavnice.Prazno veče.Otkotrljali smo se do banje. Hotel, preciznije, kafančina „Prepolac“ bila je postavljena za nas. Radosne i nasmejane.
Muzike nije bilo ali je
zahvaljujući tetka Ljubi,majci moga kuma Bobana,stigao "muzički sastav" u vidu
novog gramofona „suprafon“ sa gomilom ploča u kojima su dominirali hitovi Rite
Pavone,Dominika Modunja,Albana,Adriana Čelentana,Mikija Jevremovića i večnog
Djordja Marjanovića.Ma da, bila je i Lepa,Cune,Tozovac…I mesećina…“Po gradini
mesečeina sija meka“.Večni glas Mileta Bogdanovića,Zaima Imamoviča.Safeta
Isovića i prelepe Bebe Selimović na čije se izvajano telo i prelepo lice palile
mnoge generacije pre moje a bogami i dugo za nama, svi oni koji su tek
nadolazili.Ljubavi na pretek ali kakve ljubavi.Sa belim šlagom i crvenom
višnjom na vrhu skromnog kolača na čijem kraju je neko drhtavom rukom ispisao: “torta,ljubavi,bratsva
i jedinstva!“Ljubi bratski i jednistveno, a to je značil, obuzdaj hormone! Seks, tek za prvu bračnu noć!Pa ko izdrži!Po koji poljubac,nevešt i
onako uzgred.Ruka na ruku,stisak i poruka bez glasa:kako te volim!
Rastali smo se u rano majsko jutro usred našeg parka svi
izgužvani,zarozani,malo zanešeni tek ispijenon flašim „jagodisnkog piva“ i
očima punih suza.Slavuji iz gustog šipražja ozelenelog Smokova su
razbijali.Pevali su svoju opojnu udvaračku ariju slažući grančice za gnezdo gde
će mlada i sva gizdava „slavujica“ poližiti svoja jaja iz kojh će se se za tri
nedelje izglenuti novi tići.
Valjalo je krenuti kuči,u topli maturksi krevet,majčin
poljubac i dugi san.Da još jednom sve na miru provučem kroz glavu.Odsanjam svaki
detalj ne samo sa te maturske večeri već iz svakog dana u proteklih četiri
godine druženja,radovanja i bezbrižnosti koja se graničila sa nebom i vasionom.
Potpuno zbunjen i uplašen,sedeo sam na mestu sa brojem 3 u „lastinom
„ autobusu koji je polazio u pet a u Beograd pristajao oko 11h.Do Zelenog Venca
sam dovukao svoju torbu,ušao u autobus br.36 na kome je pisalo „Studenski grad“.Soba,menza,fakultet
a svakog 29.novembra juriš na stanicu i vozom pravo u mjačin zgrljaj.Da
popravim svoj isposnički izgled,prošetam korzoom moga voljenog grada i čvrsto
stegnem njenu ruku u prepunoj sali bioskopa „Proleter“.Ljubav je to što udara
kao čekić po mom pulsu a usne suve željne poljubaca.
Gledam vas kako idete.Nešto čakulate,držite se za rukice svi
lepi i gizdavi.Koliko je para tek shrhano na vašu šarenu i lepršavu
garderobu?Haljinice sa dugim prorezom,plave,crvene,žute od materijala sa kojim
se poigravao i lagani povetarac.Muškarcima je lakše.Oni koji su imali oni su i
nosili blejzere,tesne pantalone i nove skupe patike.A oni koji nisu…Lagodno i
na miru i istim patikama,izgužvanim pantalonama i košuljom ko zna kada
ispeglanom.Šminka prenaglašena,korak drhtav,pogled uperen u daleku i nizvesnu
budućnost,Sretno vam bilo,deco moja.
 |
| Ozbiljni i odgovorni ljudi |
 |
| Sa srećom deco! |
Ne znam koja ste vi generacija po redu ali nije to toliko važno koliko je jako bitno da vas ima!Da ste brojniji po nekoliko puta od nas,da ste lepši od nas a verujem da vam i pamet nije skraćena.Čekaju vas mnoge ulice i stranputice.Niste ni svesni šta če vam život iskati pre nego što dodjete do svog cilja.Ono što vam kako deka savetujem:živite svoj život.Gledaj te da uvek to bude sa dozom dostojanstva,otmenosti i šarma koji osvaja na ne „ubija“.
Učite,čitaj
te, jer bez toga ste niko i ništa.Ne borite se se sa kompleksima i nerelanim
ambicijama.“Use i u svoje kljuse“ i samo
guraj te napred.Laže vas ko vam savetuje i ko vas uverava,“da će te lako
osvajati sve visove ako imate dobre veze“!Zabluda.Vi ste kovač i gospodar svoje
sreće i svoje budućnosti.Razlika će se medju vam uočavati tako što će napred
ići oni koji su najviše u samo tako, najviše,ulagali u sebe,u znanje i svoj
obrazovni status.Ne sanjaj te druge snove ako želite da napredujete i lepo
živite.To vam je moj savet,moj životni recept a kada se on potvrdi i dokaže na
vašoj deci,kao što se to dogodilo u mom slučaju, i kada vas ona u svemu
NADRGRADE,onda sebi u miru možete reču USPEO SAM !
Želim vam sve najbolje u životu,moji dragi maturanti,moje i
naše Gimnazije koja je uzrasla,stasala i postala ozbiljna i odgovorna škola.A
nekada kada se budemo sreli,prićaču vam još detalja iz mog školovanja i
školovanja moje generacije.Mi smo ugradili sebe u temelje škole iz koje ste vi
juče izašli sa diplomom svršenih gimnazijalaca.Bilo smo i ostali,zvanično druga
generacija školske 1967/68.
Ljubi vas deka Zoran Pavlović!Zar već,tako bezo i
nenadno,život prodje kao letnji dan!
