PRIČA O JEDNOM TOPLIČKOM SELU KOJE NESTAJE !

Kako se sudbina poigrala.Onaj ko je prvi izgovorio Žalica, ni slutio nije, da je tim imenom iskovao sudbinu ljudi rodjenih u vrletima Kopaoničkih visova gde se uvek želelo i žalilo za boljim i lepšim a mirilo sa onim što vam pripada i što vam je sudbina u životnom romanu ispisala. Svega je bilo po malo,tek da raspali veru i nadu ali radosti i porodične sreće nigde kao ovde. Danas, kada je i ovo srpsko selo osudjeno da nestane, kao i mnog druga, ono malo ljudi koji tu još žive i ono malo što o Spasov danu dolaze na vidjenje i prebrojavanje, jednu priču uvek priča iz početka uz malo dodataka i  promena.Iz tih težačkih brakova, prepunih ljubavi i poštovanja, rodilo se dosta lekara, inžinjera, profesora, pravnika, ekonomista a tu je u zavičaju svoje majke stasala i najbolja rukometašica sveta Bojana Petrović-Popović.I to su te nijanse.Svake godine ovaj prebogati spisak pametnih ljudi,dopunjavao je neko iz mladje generacije koja tek stupa na scenu.Ali...

Krenite samnom put Žalice!

Odmah, ili je bolje reći, čim predjete drvenu klecajuću ćupriju na Toplici u selu Merćez, put pravo vodi za Lukovsku banju a puteljak desno za Žalicu.

Pet kilometra vožnje sa prilično uspona, nekada se prodje brzo i lako a nekada, dugo i mučno.Ovaj put, sa pravom se zove „Mićin put“ jer čovek sa tim imenom, uz povremenu pomoć Milinka Brankovića,brine bigu o njemu. Za Spasov dan,kada selo obeležava svoje Litije, bilo je teško doći jer su danima i mesecima kamioni „Srbija šuma“ izvlačili  bukovu gradju i od puta napravili običnu jarugu.Danas, kada će za koji dan krenuti reka vernika ka „Gužveniku“ da u jednom od prirode sazdanom verskom objektu, obeleži Blagu maru,brige sa putem neće biti. Ponovo je moj brat Milivoje Pavlović uložio mnogo truda da ova prelepa šumska magistrala to zaista i bude.

Selo se formiralo, kao i sva Toplička sela, posle srpsko-turskih ratova 1878.god.U napuštene planinske katune, u kojima su živeli Turski begovi i njihve sluge Arnauti, pristigle su porodice iz Crne Gore.Medju njima:serdar Jole Piletić i vojvoda Peko Pavlović, Žarko Lješević vojvoda iz Pive, Krsto Turudija, brigadir i Blagota Turčinović, oficir Crnogorske vojske, zatim, Radoje Kontić iz Pješivaca, Radoje Plavšić iz Vasojevića. Tu se obreo i Sava Ivanović, raniji dvorski oficir knjaza Nikole.

Legenda kaže, da je selo dobilo ime kada je jedan bahati Turčin ubio mladića koga je celo selo volelo.Danima su seljaci za njim plakali i žalili ga sve dotle dok se za uvek ta teška tuga i žalost nije pretočila u ime sela- ŽA LI CA.

Spasovdanska trpeza

Ovaj stoletni starac samuje na Žaličkom  brdu!

Selo je 1968.god imalo 110 stanovinaka a danas, nekoliko dana pre Blage mare ostalo ih je još troje. I on, "stari hrast".Ovaj stoletni starac samuje na Žaličkom  brdu i prkosi samoći.Koliko ga je vetrova i mećava sa Pančićevog tuklo i tuklo a on stoji i neda se.Pod njim su kosači odmarali, crni lebac jeli a čobani skrivali svoja stada od letnjih žega.Sada je sam i napušten.Nema ni kosača a ni čobana.Sve priče ispičane u njegovom hladu su zaboravljene a oni koji su ih pričali, davno su se preselili samo stotinak metara od njega.U svojim večnim domovima za navek su ostali da samuju i da se kroz mećavu i gustu maglu glasom planinskih vihorova dovikuju: oj,oj Apostole, Stanimire, Milisave, Gile, Milorade,oj,oooj...Kao da čujem,oj,oj...

Umiru ljudi, nestaju kuće i okućnice. Nekada rodom bogati šljivici, stoletna stabla onih dobrih i sočnih jabuka i krušaka gube bitku sa hladnim i dugim zimama, jesenjim olujama i vetrovima čiji zastrašujući huk na trenutke prelazi u jauk razigranih vila i vilenjaka čije glasove su seoske vračare jasno i razgovetno tumačeile kao poruke nadolazećih vremena.

I ovo sasušeno drvo na našem porodičnom imanju odoleva vremenu a oni koji su još uvek živi i zbog kojih i selo živi, uporedjuju svoje selo sa njegovim izgledom. Kažu,to je naš simbol, to je naša stvarnost. Takav nam je život, tako nam danas izgleda selo. Opustele i zatvorene kuće, ne pokošene livade,ne uzorane njive,sasušeni voćnjaci. Korov otime njive i proplanke i grabi sve pred sobom.Samo neko nevidjeno čudo moglo bi da spasi ovo selo o totalnog propadanja i nestajanja. Ali kako takvih čuda nema, Žalice, za koju godinu, biti neće! Ostaće upisano,bilo ga je a sada, tog sela nema.Sve je uhvatila tamna zelena mahovina,osušena travuljina i korovi koji gutaju sve pred sobom.

Ostala je još jedna kuće i još jedan stanovnik sela Milinko Branković, iz čijih dimnjaka lenjo i tromo izlazi tanki i jedva vidljivi trag dima a sa nakrivljenih prozora čkilji bleda svetlost davno požutele i skoro pregorele sijalice.I zvanično. od danas,predposlednjeg dana 2021,godine, selo Žalica ima samo jednog stanovnika. Milinko Branković,biće taj, koji će ugasiti i poslednju sijalicu u ovom kopaoničkom selu!

Nedavno je preminuo i njegov komšija Zoran Jovanović  a dok sam prirpemao ovaj tekst za ponovno objavljivanje,stigla je vest da je u kuršumlijskoj bolnici preminuo i Raja Radisavljević, poslednji farmer sa Kopaoničkih visova.Gajio je stoku,prodavo i od toga živeo i skoro stalno bio u sukobu sa vlasnicima retkih malinjaka koje su upropaščavale njegovo poludivlje svinje.Nema više Raje ali ni njegovih svinja,par ovaca i kobile Micke.Došli su nakupci i otkupili sve,bud zašto.Kuća je zatvorena, torovi opusteli a sveža humka na Žaličkom brdu priča još jednu gorštačku priču o čoveku koji je  sam živei i sam otišao sa ovog sveta.Preminuo je 28.12. a sahranjen sutra dan, 29.12.2021. na dva dana pre nego što će i ova godina otići u zaborav. 

Stanovnik  sela,od pre par godina, je i Boba Jovanović, koji sa svojom suprugom uspešno održava i neguje maline na preko 2o ari. Milivoje Pavlović i Radioca Ilić dolaze svake nedelje a ostali, koji žive po Beogradu, kada ko stigne. 

Mi Pavlovići se i dalje okupljamo 30.jula za Blagu Maru, kada je i poznati sabor u Gužveniku. U hladovini našeg oraha dočekujemo drage gosti a druženje nastavljamo uz jagnjeće i praseće pečenje, prelepe pite koje maestralno pravi moja snaja Olga, obilje svežih salata a sve to zalivamo dobrom domaćom rakijom poznatom "Žaličankom", koja se peče u podrumu moga brata Milivoja.Bilo je tako i ove godine. Oni koji su pozvani a nisu došli, imaće za čim da zažale, a oni koji su bili sa nama, verujem, da su se prijatno osećali i da su iz Žalice poneli jednu lepu i nezaboravnu uspomenu. 

Ovu priču dopisujem na dan pre nego što će konačno otići u zaborav 2020.godina,najtužnija godina,godina smrti i tuge u celom svetu.Nezapamćena pandemija Corone virusa zahvatila je blizu sto miliona stanovnika .Epidemiju je do ovg časa prebolelo više od polovine zaraženih a statističari prognoziraju da će bitku izgubiti preko 3 miliona zaraženih.I kod nas je do ovog časa od Corone preminulo preko 3 hiljade ljudi.U naponu ove zastrašujuče epidemije,u kojoj je živote izgubilo i  mnogo naših zemljaka iz Toplice,Žalica je odigrala važnu ulogu u zaštiti svojih malobrojnih stanovnika.Svi su se sklonili u svoje kućerke gde je bilo najbezbednije.Niko nije dolazio a i kod nikog se nije išlo u goste.

I dok je trajla ova epidemija,mediji su često objavljivali reportaže o ljudima koji su spas potražili u selima i na planinama.Kuće i imanja su se prodavala bud zašto a novi vlasnici su pokušavali da se sviknu i organizuju na seoski način života.Možda je to samo jedna mala iskrica,da bi sela mogla da dožive i svoje ponovno radjanje.Možda!

Ne ulazeći pretereno u mnoge istoriske detalje vezane, kako za selo tako i za čitavu Toplicu, pozabaviću se jednim,više nego sigurno, fenomenom koji sam po sebi govori o kakvom narodu i ljudima je reč.

U 15 razbacanih domaćinstava nekada su živeli:Ilići, Pavlovići, Radosavljevići, Radisavljevići, Milenkovići, Jovanovići, Radovanovići, Vučići, Milutinovići, Brankovići. Verovatno ni u jednom Topličkom selu, nećete naići na primer da je iz takog malog broja domaćinstava fakultete, više i srednje škole završilo 65.mladih medju kojima je čak  8 lekara, dva inžinjera, jedan profesor  univerzitzeta, tri profesora fiskulture i četiri farmaceuta.Tu je rodjena i Jela Milenković-Petrović, majka najbolje rukometašica na svetu, Bojane Petrović-Popović.

Pogled sa 1070m nadmorske visine

Evo tih Žaličana uz dužno i ogromno poštovanje i prema ostalima o kojima ću pisati u jednom od narednih izdanja "Žaoke".

Naročito će biti zanimljiva tema:”Kako je selo skrivalo i spasilo od sigurne smrti  desetak članove jevrejske porodice Kojen iz Beograda, koja je u ovoj zabiti provela Drugi svetski rat

1.Ljubinko Pavlović,pravnik, sudija za prekršaje,preminuo 1998.god.

2.Milen Ilić,Viša kriminalistička škola u Novom Sadu gde je bio i predavač,

3.Dragan Radisavljević,VEŠ,
4.Dobrivoje Radisavljević,VEŠ,
5.Milivoje Pavlović,komercijalista,
6.mag.Zoran Pavlović,Filozofski fakultet u Beogradu,
7.dip.ing.arhitekture Jelena Pavlović,
8.dr.Luka Pavlović,
9.dr.Dragoljub Pavlović stomatolog,specijalista implantologije,
10.dr.Jovana Pavlović,stomatolog,preminula 2007.god,
11.diplomirani specijalista farmacije Milica Pavlović,
12.dr.Ljiljana Arsenijević,devojačko Pavlović,specijalista i direktor Doma zdravlja u Kurpumliji,
13.dr.Marko Arsenijević,
14. Marija Arsenijević,pedagog
15.prof.Ivana Pavlović,
16.Milan Pavlović,komericijalista,preminuo 2006.god,
17.prof.Slavoljub Pavlović,
18.Novica Milenković,VEŠ,
19.dr.Jelena Jovanović,lekar spc.u Lukovskoj Banji
20.Miloš Jovanović,dipl.ing.gradjevine
21.Bojana Petrović-Popović,najbolja rukometašica sveta,
22.dr.Marija Petrović,stomatolog,
23.prof.Milan Milenković,
24.Aleksandar Pavlović,ekonomista,
25.Ilić Dragoljub,ekonomista,
26.Ilić Dejan,komercijalista.
27.Marina Petrović,politikolog
29.Milenka Petrović,teh.meteorolog
30.Dragana Miletić,ekon.tehničar
31.Vera Vučićević VEŠ
32. Stana Djokić, dipl.ekonomista
33.Stefan Đokić-dip.ing Elektronike
34. Marija Vučićević,dipl.ekonomista
35. Katarina Vučićević,psiholog
36. Marina Milenković,dipl.saobraćajni ing.student generacije
37. Jasmina Milenković-dip. Farmaceut 
38. Ivana Petrović,student Farmaceutskog fak.
39. Milena Petrović,Medicinski fak.
40. Marija Miletić,ekonomista
41. Milica Miletić, dip.ing.Tehnološki fak. Beograd
42.Boban Pavlović,vlasnik i šef benda "Akapulko bend".
43.Ognjen Petrović,student III godine Medicine u Beogradu.
44.Danica Radisavljević,dip.ing elektrotehnike ETF i reprezentativka   Srbije u vaterpolu.
46.DobrivojeRadisavljević,šsv
47.Dragan Radisavljević,všs
48.Rajko Radisavljević,všs
49.Radovan Todorović,etš,pred.SO Grocka 2010.god
50.Vesna (Radisavljević) Inić,dip.pravnik
51.Saša Radisavljević,SSS,vla.priv.fir.“Ažurnost“
52.Ana Minić,FON
53.Nemanja Minić,FON master
54.Marina Todorović,FPU
55.Ana Todorović,FPU
56.Jovana Todorović,Filo.fak.
57.Jelena Petrović,VPŠ
58.Marija Inić,dip.pravnik
59.Teodora Inić,dip.ekonomista
60.Stefan Radisavljević,DIF,OFKBeog.tre.mladj.ka
61.Nikola Radisavljević,PTT škola
62.Đorđe Tomić,polj.fak.
63.Jelena Milivojević,pravnik
64.Marija Ognjanović,Megatrend
65.Marko Simić,Viša škol.MUP-a

Kada ovom broju svih nas koji smo  rodjeni ili u krvnom srodstvu sa nekim rodjenim u Žalici, dodamo supruge i muževe, onda nas ima mnogo više.

1.dip.farmaceut Dragica Pavlović,supruga Zorana Pavlovića,

2.primarijus.Tomislav Arsenijević,suprug Ljiljane Arsenijević,

3.Olga Pavlović,komecijalista,supruga Milivoja Pavlovića,

4.Branka Pavlović,politikolog,supruga Dragoljuba Pavlovića,

5.dr.Ljiljan Cvetković-Pavlović,specijalista,supruga Slavoljuba Pavlovića.

6.prof.Predrag Spasić,prof.fiskulture,suprug Ivane Pavlović Spasić

Postoje realne mogućnosti da sam slučajno nekoga preskočio ili da u ovom času nisam imao podataka.Naravno,njima moje izvinjenje uz napomenu, da će mo spisak dopuniti odmah kada dobijem neophodne podatke.

VREME GRADITELJA !

Intervju za novine "Vranjske" dat na Vlasini prilikom polaganja "kamena termeljca" za izgradnju "Zone grada" .

Pitanja postavio Radoman Irić,dopisnik "Blica".

13.07.2013.god

1. Zašto se ovaj film snima na Vlasini?

Odgovor:Konačno da neko i na Jugu shvati da bi dobar film mogao da bude najbolji i najveći marketinški magnet za razvoj, ne samo turizma, već i ostalih privrednih potencijala.Tu priču je kod nas prvi postavio na noge Emir Kusturica koga ja lično izuzetno cenim i poštujem pa veoma često i bez kompleksa kažem: drago mi je što živim u vremenu u kome on živi i stvara! 

Imali boljih primera od “Drven grada” i “Andrić grada” u Višegradu. Nema,ali začudjujuće je, kroz šta je sve Kustrurica prolazio i kroz šta sada prolazi.On je graditelj i ja njemu skidam kapu.

Graditelj s Juga i to pravi graditelj, koji se u generaciskom dokazivanju porodice Tončev-dokazao na milionima izgradjenih kvadrata, prepoznao je sve ovo i shvatio da bi zaista bilo veliki greh proćardati mandat-dva na čelu opštine Surdulica, u čijem ataru je Vlasinsko jezero, a ne uraditi nešto za generacije koje dolaze.

Film “Zona Zanfirova” je najači filmski brend Srbije svih vremena.Jedini domaći blokbaster .Njega je gledalo,samo u bioskopima ,preko 1,5 miliona ljudi a bio je najprivlačniji magnet i za druge elektronske medije preko kojih se broje milioni i milioni gledalaca.Taj film jer radjan za narod i narod je to prepoznao ali je ogromna šteta što to nije iskoristila i domaća filmska industrija koja je ostale nema prema dobrom i nastavila da radi na projektima koje niko nije gledao a koji su odnosili milione.Takoreći,bačene u bunar!Ja to poredim i sa žalosnom sudbinom moje “Zvezde” koja nije iskoristilia veliki uspeh u Bariju da se vine u svetsku fudbalsku elitu.Umesto uspeha,slave i novca, ona je u mukama i problema i prinudjena je da se dokazuje kroz kvalifikacije i to u “Š” ligi Evrope.

Tražiti odgovor u pitanju -zašto na VlASINI?,nije uputno i moguće ga dati kroz bilo kakav nadahnuti lirski ili poetski opis.Lepote Vlasine su jače od svakog ljudskog nadahnuća pa otuda mislim, da svi oni koji nisu videli Vlasinu nisu ni svesni šta su u svom životu propustili.”Vrati se, Zone” će ih šokirati i pokrenuti lavinu radoznalosti ali i griže savesti, što žive u Srbiji a malo poznaju lepote svoje zemlje.

2. Šta znači ovaj čin za Jug i Vlasinu?


Odgovor:Šansu koja jednostavno ne sme biti propuštena.To bi bilo kao u fudbalu kada kapiten puca penal a na golu nema golmana.

Ovo nije izborno ili predizborno pitanje, ovo je životno pitanje ove generacije koja se upregla da menja ekonomsko poražavajući izgleda juga Srbije.Svi mi koji potičemo iz tih krajeva a pre svega i vi koji danas živite na jugu, snosimo ogromnu odgovornost za devastaciju i to namernu i svesnu devastaciju prirodnih lepota i potencijala čitavog kraja.To nam niko nikada neće oprostiti jer naprosto, malo smo ili nedovoljno učinili da sprečimo da se dogodi ono što se dogodilo. Ja javno pitam i žive i mrtve i sve druge koji su “overili” uništenje hanskog”Delišeza”da li imaju snage,moći i hrabrosti da danas prodju pored tih uništenih plantaža? Iskreno se nadam da je vreme “pustahija” i uništivča prošlo za uvek a da je došlo vreme graditelja.


3. Budućnost filma "Vrati se Zone"?

Odgovor:Priča je sajajna,topla,lepa i puna sentimentalnosti. Dušica Milanović Marika je u Sremčevom stili pisala roman o životu Zanfirovih ali i ostalih junaka koji nose prvi deo filma.To je vreme polovine 19. veka kada se Srbija “premenjuva” izlazeći iz kaljavih opanaka.I gle slučajnosti,premijera filma će pasti u vreme kada današnja Srbija otvara 32 poglavlja koje mora detaljno da prouči i primeni ako želi u drušvo evropskih naroda.

I u samom filmu provejava večita tema:da li je Srbija ušla u Evropu ili je Jevropa došla u Srbiju.Sve sam to napisao da bih potvrdno odovorio na vaše pitanje:da,budućnost filma “Zona II”nije velika već OGROMNA ! No,živi bili pa videli !


4. Tvoja poruuka čitaocima novina "Vranjske".


Odgovor:Ja ne znam da li vi Vranjanci znate šta za nas sa Severa znači dolazak u Vranje? Verujem da ne, ali eto,otkriću svoju malu životnu tajnu.

Već na pomisao da ću za koji sat biti u Vranju kod mene se stvara bura i hao.Ježim se na pomisao da ću šetati gradom Bore Stankovića i svih njegovih junaka- Mitketa i Koštane.Ja ih naprosto vidim na svakom koraku po gradu a kada sednem sa prijateljima, a njih na moju veliku sreću i zadovoljstvo nije malo, ja naprosto uživam.

Svidja mi se vaš humor,šala koja se nigde tako ne prima,plahovita srditos,svidjami se vaš pogled na svet, na Kalemegdan,na politiku prokletnicu,na tumačenje svih domaćih mućki na estradi i sportu, na potrebi da vi i samo vi,uvek kada vam se za to uaže prilika,”turate”tačku na “I”.

Hedlajn o “svinji od 100 kila i masti od 120” nije ružan ni pocenjujući.U njemu se čita visprenost i ogomna želja za opstankom koja inače,traje već vekovima.Prevedno na naški”Vranje i vranjanci,mnogo vas volim jer ste najubavi na celu planetu! Samo ne preterujte po nekad sa tu ubavinju.

S ljubavlju i poštovanjem!

Zoran Pavlović,direktor PR "Vrati se,Zone"

POHLEPA: NEKADA GREH-DANAS VRLINA!

Pošto je dugoročna duboka i jeziva globalna ekonomska kriza ugrozila živote milijardi ljudi, počeli smo sve više da kritikujemo bezobrazno bogate ljude koji uživaju u blagodetima zahvaljujući (ne)kulturi pohlepe unutar sveta; korporacija, bankarstva, politike, religije i nauke. 

Na našu nesreću, pohlepa je postala glavna osobina svih ljudi koji upravljaju većinom resursa na planeti. Pojedinci koji imaju neodoljivu glad prema zgrtanju novca, moći i uticaja, uspeli su da se uvuku u sve pore društva. Obratite pažnju na neverovatne fizičke i psihičke razlike između običnih ljudi kojima pohlepa ne vlada i onih – koji ne mogu obuzdati svoju pohlepu i gramzivost.


 
Dante Aligieri okrenut prema čistilištu. Delo Agnola Bronzina 1530.

U mnogom religijama sveta, pohlepa se smatra jednim od osnovnih grehova ljudi, za pohlepnike je Dante Alighieri u svojem delu „Božanska komedija“ – koju je pisao između 1308.-1320.- osigurao četvrti krug pakla jer je POHLEPA jedan od hrišćanskih smrtnih grehova.

 
Primerak Božanske komedije iz 1472., napravljena u stampariji Foligno.

Dante je Božansku komediju pisao za vreme humanizma, tačnije na izmaku mračnog srednjeg vijeka kada je crkva žarila i palila izmučenom Europom, on je čak u ovaj krug pakla smestio sve kardinale, biskupe i svestenike koji su se materijalno okoristili. Za divno čudo, uprkos kritici crkve, Dante Alighieri nije bio niti bačen u tamnicu niti je mučen od strane Inkvizicije. Već je njegovo delo postalo remek delo koje se čita i danas iako je crkva nastavila sa zgrtanjem materijalnih dobara.

NEŠTO LIČNO

 

Nole,uhvatio sam sebe da ja više nisam onaj mirni i staloženi ljubitelj tenisa koga ti igraš.Sve sam doživeo jako napeto i stresno i verujmi, da će ovaj kratki predah,koliko tebi,toliko i meni sličnim ljudima,odgovarati.Da,u meču neko mora da pobedi.Sasvim je razumljivo da su naše strasti i emocije razbuktavali veoma temperamentni gledaoci koji ipak,nisu vrh neke sportske kulture u koju imamo razloga da se mi Srbi ugledamo.
 

Čak mislim, da je naša teniska publika strašno mnogo evoluirala i da nikada ne bi pravila onoliko gršaka na štetu protivnika kao što se to dogodilo na Wimbldonu.Ti si sjajn momak i mi te svi obožavamo i više sam nego siguran da ćeš već na sledećem turniru biti pobednik sa visoko podignutim rukama i najsrdačnijim osmehom koga jedan sportista zna da ispolji u pravo vreme i na pravi način.Samo da si ti nama živ i zdrav.I još nešto.Ja sam PR direktor novog filma o Zoni Zanforovoj i u nedelju 13.jula 2013.god. položićemo kamen temeljac za izgradnju "Zone grada" i to na Vlasinskom jezeru jedinom pravom i istinitom srpskom moru.Pozivam te da budeš sa nama, da se družimo i zajednički nakupimo snage za nove poduhvate u poslu,životu i sportu.

 

IN MEMORIJAM: MIŠULA PETROVIĆ

Nije dočekao da ga novi autoput spoji sa Beogradom.Poginuo je u žurbi da  stigne u svoj rodni Čačak i na svojoj "Galaksiji" emituje snimljenu eksluzivu u Beogradu.Najpre sa nevericom a onda sa tugom i velikim bolom primio sam vest da nema više mog dragog prijatelja Mišule Petrovića, sa kojim sam drugovao punih tridesetak godina.I to baš drugovao ! 


Najednom,naviru uspomene na ta vremena.U sećanju je ostalo mnogo toga ali za uvek, ostaće njegov mirni i staloženi lik, osmeh koji krasi dobre i plemenite ljudi i glas,smiren tih i melodičan: "Znaš Zoki,proćiće i ovo zlo, jer ničija nije gorela do zore..."


Guča je bila njegova preokupacija i najveća životna inspiracija.Kao dobar muzičar i nekada sjajni harmonikaš, o čijem orkestru se i danas ispredaju razne priče i anegdote,znao je da čuje,razume i dobro pročita zvuk dragačevačke trube.Da u mladom Petroviću, sinu legendarnog i pokojnog Miće Petrovića,prepozna velikog trubača o čijem zanosnom zvuku trube danas govori ceo svet kao o muzičaru nevidjenog i raskošnog talenta.-Jesam li ti rekao da će on prevazići i oca i sve slavne trubača,govorio bi u zanosu Mišula.


Televiziju i radio je otvorio da bih mogao svetu a pre svega srpskoj dijaspori, da prenese sve muzičke i etno vrednosti svog kraja.A kada je došlo vreme za politiku, otvorio je i ekran "Galaksije" za oštra sučeljavanja i promociju mnogih znanih i neznanih političara,malih i velikih partija .Nikome nije uskraćivao pravo da govori o svemu javno ali bacanje lage i anateme na političke protivnike nije ni trpeo ni voleo.U Čačku su ga voleli i poštovali a on im nikada nije ostajao dužan.Uvek kada je imao priliku o svom voljenom gradu i svojim sugradjanima pričao je sve najlepše i nije dao da se bez razloga ponižavaju i vradjaju.Beograd je bio njegov drugi grad sa stotinama prijatelja iz svih svera života.Hodao je Knez Mihalovom kao da je tu rodjen i kao da je tu stasavao.U šetnji do Kalemegdana stotine susreta i pozdrava i sa svakim dobra,lepa i dostojanstvena reč.

U sumrak, hitao bi kući da ne propusti večernja dogadjanja u gradu na Moravi.Razdaljinu od Beograda do Čačka i obrnuto, doživljavao je kao put od centra grada pa do motela u Preljinama.I sve tako do danas u ranim pobodnevnim časovima kada je u stravičnom sudaru izgubio život.Njegovoj porodici,rodbini,prijateljima,zaposlenima na “Galaksiji” i svima ostalima koji su ga znali i voleli, izražavam iskreno saučešće zbog iznenadne i prerane smrti dragog Mišule Petrovića.Takodje, saučešće i porodici Dragoslava Jevremovića,dogogodišnjeg radnika “Galaksije”,prijatelja i saradnika pokojnog Mišule Petrovića,koji je zajedno s njim poginuo u ovoj stravičnoj nesreći.