Njemu ništa lepše u živitu nije moglo da se dogodi. Počelo
je sa Nadom, pa sa nadama i završiće se sa Nadom! Dve važne Nade a izmedju,ceo
život protkan nadama!
Svi njeni snovi zasijali su kao lep sunčan dan kada su
joj rekli da je na svet donela zdravo,lepo i bucmasto muško dete. Radovala se i
sestra Violeta koja je već imala par godina života a otac, uzdržan,tih u govoru
i hodu nečujan, sedeo je sa ciganima, nazdravljao i pevao toliko glasno da mu je
iz porodilišta stizao odgovor.Nije to
bila plač, bila je to terca koju on nikako nije mogao da upari sa svojim gordim
ocem.
Bogoljub je dobio sina koga je devet meseci pod grudima
nosila majka Nada.Nije važno što je ta 1946.godina bila smutna i teška.Godina
gladi i još ne zalečnih ratnih rana.Osveta i teških priča uz prigušenu
svetlost lampe koja je dogorevala.Ko je
skim i na čijoj strani bio tokom
revolucije?
U gradu se to znalo.Oni koji su pobedili, slavili su na svakom
koraku.Po ulicama i čadjavim birtijama, uz povike sve glasnije i sve jače posle svakog ispijenog čokanjčeta rakije koju su svi zvali,a ne znaju zašto, “bosanka“.
A oni koji su izgubili...oni su ćutali,šunjali se po mraku da ih niko ne vidi i
sanjali da revolucija još nije završena.Da će jednoga dana zapevati
kada im se Kralj vrati! Nisu dočekali taj dan.Zapravo jesu!Vratio se princ Aleksandar Karadjordjević sa suprugom,prinzecom Katarinom.Uselio se u Beli dvor i za uvek ostao najveća srpska enigma.Do dana današnjeg,ni on ni njegova supruga,poreklom Grkinja,nisu uspeli da savladaju jezik ovog naroda!
Njega sve to nije bilo briga.Voleo je da plače,da se
dernja.Bio je uvek gladan a kada je uzrasto i dalje se nije zaustavljao. „Ma on ne plače,govorila je majka Nada. Bogoljube,on peva!Pogledaj ga kako se smeje,kako
mu je glas lep i čist kao i ovo nežno detinje lice.Te divne loknice obojene svim bojama.Čas su bile cna,pa plave,sive,pa žućkaste!
 |
| To je taj osmeh ! |
Dvadeset godina kasnije, kada se znalo da on u životu
neće ništa drugo biti nego muzičar,svirač
i pevač,sreo sam je tu na raskrsnici kod Evrope.Uvek je bila
doterana, sa frizurom naravno, lepom haljinom,lakovanim cipalama,zlatnim
nakitom oko vrata,na ušima i skoro na svakom prstu jedne i druge ruke.Korpulentna,sa niskim težištem,krupnih očiju i snažnih ruku,volela je da vidi i da bude vidjena. A i mi smo znali
koliko ona sve to voli pa smo se trudili da je primetimo i najčešće upitamo. “Dobar
dan tetka Nado! Kako ste, kako zdravlje? Kako je Rade“? E ovo poslednje, kako je
Rade,otvaralo je nebo,dušu i srce i nije znala da se zaustavi u svojim lepim pričama.
„Peva,sine moj! Bio je i na televiziji...Uskoro će i
ploča da mu izadje...“
Za razliku od nje,njegov otac Bogoljub,predratni
trgovac tekstila sa ugladjenim poslerartnim manirima doteranog i šarmantnog gradjanina male varoši,plenio je svojom
smirenošću,meni se činilo i urodjenom elegancijom,koja je dolazila do izražaja
na njegovom vitkom telu uvek obučenog u neka nova odela od „engleskih“ ili „paraćinskih“
štofova. Nije dokazano da je mašnu skidao i kada je spavao.
Radnju je zatvaro u
12 a već nekoliko minuta kasnije,sedeo
za stolom. Kusao dobru domaću supu, pohovanu
piletinu i pire.Pola
sata kasnije spavao je dubokim snom a u četiri otvarao
svoju radnju punu tekstila, štofova, postava, sita, krzavica, dugmadi i
raznih vrsta kopči. Ja sam najčešće dolazio sa majkom koja je imala nekoliko veoma
važnih pitanja za čika Bogoljuba. Jedno
od tih je bilo nezobilazno. “Bogoljube,treba mi 1,10m za njegove pantalone i to
od ovog štofa. „Sa postavom i krzavicama to bi bilo... dinara, uzvraćao bi on a
majka odmah u istom trenu, uskakala sa pitanjem “A može li to na veresiju, do
sledeće plate?“
Tihi muk i moj prestrašeni pogled u lice ovog čoveka. Još koja sekunda tišine a onda njegov
osmeh i pogled prema meni.“ Pa zar ovog momka da ostavimo bez novih pantalona“. Uh, kako
mi se nebo otvorilo i usta razvezla. Ne znam da li sam hteo da ga poljubim ali u
zadnjem času sam odlučio da svu moju
zahvalnost i iskrano poštovanje iskažem u samo jednom pitanju:
“Kako je Rade!Lepo peva,čika Bogoljube!“. Ma svira
kurcu, moj sinko. Ja sam mu uvek govorio, ne idi u cigane,idi u gospodu. Jok,on
navalio u cigane pa u cigane...“
I bi šta bi.Od Jordana Kostića, našeg nastavnika muzike
sa čudnim ponašanjme i to isključivo
prema nama klincima,pa preko klupe u
parku, njegove prve gitare, sjanih kompozicija
koje su dolazile sa San Rema i domaćih festivala, uzdizao se jedan mladi
talentovani pevač, svirač bez koga su sve buduće igranke u bašti doma JNA bile ne zamislive. Pevao je
za našu dušu najbolje a ja sam uvek govorio da je to naš kuršumlijski Roko Granata, Albano, Dominiko Modunjo, Djordje
Marjanović, Miki Jevremović...
Svi smo ga voleli, mazili i sve njegove nestašluke
i brojne bezobrazluke koje je znao da
vam isporuči u lice i sve to proprati sa svojim pobedničkim osmehom, sve smo to
tolerisali jer u gradu se osećala neka
tiha praznina kada njega nije bilo a leta su nam bez njega bila hladna, sumorna i kišovita.
Znali smo svi za
njegovu ljubav sa našom školskom drugaricoma Brankicom Cveić, ćerkom sekretara
komiteta KPJ za Kuršumliju, inače, meni
uvek dragog i voljenog čika Živorada Cveića. Znali smo za tu skrivenu ljubav ali smo znali da ona nema
šansi da uspe. I tako je
bilo. Brankica je otišla sa tatom, mamom i sestra Bokom za Beograd a mi svi
parnjačom za Prištinu gde je povodom nekog praznika sa terase zvučnog
hotela „Kosovski božuri“ pevao naš Rade.Uh kako smo bili ponosni kada
nam je mahnu sa terase a onda posle svi zajedno prošetali gustim prištinskim
korzoom.
Bilo nam je tada sve jasno. Na domaću estradu zakoračio je čovek koji će od tih ranih sedemdesetih godina pa do danas, ispevati i napisati
preko 2000 kompozicija od kojih su mnoge već stekla večiti zaštitni pečat- „narodne“.
“Kada je upoznao
narodnu muziku, nastao je pravi bum, tako da su njegove prve kompozicije u tom
duhu sve do danas ostale veliki hitovi, pišu Večernje novosti. Da nabrojimo
neke najpoznatije: „Kako si majko, kako si oče“, „Dođi da ostarimo zajedno“,
„Dva galeba bela“, „Sneg je opet, Snežana“, „Sanela“, „Danima te čekam“,
„Šumadijo, ko bi tebe ostavio“, „Rado, lepa Rado“, „Nisam te se nagledao“...
Komponovao je samo za Šabana više od stotinu. Kroz njegovu majstorsku radionicu
prošli su, između ostalih, Zoran Kalezić, Snežana Đurišić, Mitar Mirić, Džej,
Vida Pavlović, Dobrivoje Topalović, Ljuba Aličić...”
Od malog i talnetovanog deteta, Rade je postao veliki
i jedinstven na domaćoj estradi gde su carevali a i danas, razni likovi čudnih proviencija a najčešće prostaci,kriminalci,kurve i ostali ološ koji je verovao da
se do lagodnog života dolazi samo tom
autostradom. Ja iskreno ne mogu očima da ih gledam izmedju ostalog i zbog našeg Radeta.Naročito sam kivan na Šabana
Šaulića koji kada peva zaslužuje sva poštovanja ali kada otvori usta...Jednom prilikom je rekao „sve tekstove
za moje večne hitove zajedno smo pisali ja i Rade Vučković.“Ne
naviknut da se bori i izbori za sebe i svoj status,Rade je izabrao da ćuti.Ja
neću, hoću da kažem,da je uglavnom Rade pisao a Šaban pevao .No,o davno preminulima sve najbolje i najlepše..
Ono što većina ljudi ne zna a što je karakteristično
za nas koji smo rodjeni u toj podkopaoničkoj kotlini na obalama Toplice,
Kosanice i Banjske su naše iskrene i časne emocije. Mi za razliku od
drugih,najpre istrčimo sa emocijama a potom pozovemo svoj racio, svoj razum, u pomoć.Ne vredi nas
savetovati, mi to ne umemo da promenimo a koliko je to snažno
izraženo u liku Radeta Vučkovića, počasnog
gradjanina Kuršumlije, jasno se vidi u svim njegovim tekstovima.On ih je sve odreda
ispisao u fazi potpune emotivne razdraženosti i zapravo, one su
njegova autobiografija koju ja prihvatam kao svoju a u tome će me podržati najmanje 90 posto naših
drugara.Neko mi je pričao da je Rade sve to pisao „kada je bio pijan i to
mortus pijan,posle nekoliko neprospavanih noći“.Ne,nije on bio pija od alkohola
on je bio opijen predivnim osećanjima jer samo duša u tom stanju može sebi da postavi
ovako iskreno pitanje: “A
onda sam poceo da lutam ja ne znam vise s' kim,
vencav'o sam se i razvodios'
kafanama beogradskim”.
Ne mogu ovaj teks da završim a da vam još
samo dva značajna detalja ne poverim na
večno čuvanje.
Prva priča vezna je za “Isidoru”.Joj kakva je
to bila halabuka po Beogradu. Na “202-ci” je
carevala emisija “Hit nedelje”.”Isidora” je ponela taj epitet a to je
značilo da će najslušanija radio stanica najmanje dvadeset puta dnevno
emitovati ovu kompoziciju koju je pevao
Rade.Posle nje sve je otišlo u vasionu i
Rade i “Isidora” koja je prodata čak u 400 hiljada primeraka čime se mirno
smestila u galeriju večitih.
Drtuga priča vezana je za njegov dolazak u
Beograd.
Ja sam
grad napustio polovinom avgusta, baš kada je najlepše, jer sam morao da
spremam ispite za septembarski rok. Smestio sam se u "Sudenjak" a zamnom su ubrzo stigli Raka, Džule, Rale, Boža i Djurić. Sve moji
cimeri a i apsolventi na svojim fakultetima. Jednog popodneva pojavio se Rade i
saopštio nam da od večeras počinje da svira i peva u Točiderskoj noći sa
Tozovcem i mnogim drugim slavnim beogradskim pevačima.Ja sam na sebi imao novu
jako modernu košulju koja se Radetu
dopala.Nije bilo boga da mu je ne dam i da sa mojom kušuljom započne svoju veliku pevačku karijeru.Bila je to košulja
sreće za njega ali i njegova za mene.Ja sam ispolagao sve ispite i na miru
uselio se u renovirani prvi blok Studenjaka gde
su po prvi put uneti kreveti sa jogi dušecima i poznata “ambasador”
ćebat.
Eto,ja ispričak svoje a on i dalje ne miruje.
Komponuje, peva prozuklim glasom i sa svojim karakterističnim vibratom, sedi po kafanama, zna dobro da popije i
najlepše na svetu da se nasmeje, baš kao na ovoj slici koju sam objavio.A kad
pretera i kada se isprazni do dna, odleti do Kuršumlije, do svoje kuće, gde sve
stoji kako je mama Nada ostavila i sav se preda rekama i pecanju. U čekanju i
gledanju u bistre brzake koji će od tog vira, tako lepo i neodoljivo, teći još 160km pre nego što se ne uvuku u mutne talase Južne
Morave, a ona u Veliku, da bi tamo negde, Dunav, do Crnog mora, račlanjavao, čije
je šta. Teku vode Toplice. Protiču dani i život sa njima. Rade još uvek nije rekao sve, ali ako bi kojim slučajem stavio tačku na svoje stvaralaštvo, on je za života sebi i nama, podigao jedan večni spomenik koji će se, još ko zna koliko godina, prenositi s usta na usta.
Ajlaviju amigo!
