петак, 10. новембар 2017.

RADE VUČKOVIĆ

Njemu ništa lepše u živitu nije moglo da se dogodi. Počelo je sa Nadom, pa sa nadama i završiće se sa Nadom! Dve važne Nade a izmedju,ceo život protkan nadama!

Svi njeni snovi zasijali su kao lep sunčan dan kada su joj rekli da je na svet donela zdravo,lepo i bucmasto muško dete. Radovala se i sestra Violeta koja je već imala par godina života a otac, uzdržan,tih u govoru i hodu nečujan, sedeo je sa ciganima, nazdravljao i pevao toliko glasno da mu je iz porodilišta stizao odgovor.Nije  to bila plač, bila je to terca koju on nikako nije mogao da upari sa svojim gordim ocem.

Bogoljub je dobio sina koga je devet meseci pod grudima nosila majka Nada.Nije važno što je ta 1946.godina bila smutna i teška.Godina gladi i još ne zalečnih ratnih rana.Osveta i teških priča uz prigušenu svetlost lampe koja je dogorevala.Ko je skim i na čijoj strani bio tokom  revolucije?

U gradu se to znalo.Oni koji su pobedili, slavili su na svakom koraku.Po ulicama i  čadjavim birtijama, uz povike sve glasnije i sve jače posle svakog ispijenog čokanjčeta rakije koju su svi zvali,a ne znaju zašto, “bosanka“. A oni koji su izgubili...oni su ćutali,šunjali se po mraku da ih niko ne vidi i sanjali da revolucija još nije završena.Da će jednoga dana zapevati kada im se Kralj vrati! Nisu dočekali taj dan.Zapravo jesu!Vratio se princ Aleksandar Karadjordjević sa suprugom,prinzecom Katarinom.Uselio se u Beli dvor i za uvek ostao najveća srpska enigma.Do dana današnjeg,ni on ni njegova supruga,poreklom Grkinja,nisu uspeli da savladaju jezik ovog naroda!


Njega sve to nije bilo briga.Voleo je da plače,da se dernja.Bio je uvek gladan a kada je  uzrasto i dalje se nije zaustavljao. „Ma on ne plače,govorila je majka Nada. Bogoljube,on peva!Pogledaj ga kako se smeje,kako mu je glas lep i čist kao i ovo nežno detinje lice.Te divne loknice obojene svim bojama.Čas su bile cna,pa plave,sive,pa žućkaste!
To je taj osmeh !
Dvadeset godina kasnije, kada se znalo da on u životu neće  ništa drugo biti nego muzičar,svirač i pevač,sreo sam je  tu na raskrsnici kod Evrope.Uvek je bila doterana, sa frizurom naravno, lepom haljinom,lakovanim cipalama,zlatnim nakitom oko vrata,na ušima i skoro na svakom prstu jedne i druge ruke.Korpulentna,sa niskim težištem,krupnih očiju i snažnih ruku,volela je  da vidi i da bude vidjena. A i mi smo znali koliko ona sve to voli pa smo se trudili da je primetimo i najčešće upitamo. “Dobar dan tetka Nado! Kako ste, kako zdravlje? Kako je Rade“? E ovo poslednje, kako je Rade,otvaralo je nebo,dušu i srce i nije znala da se zaustavi u svojim lepim pričama.

„Peva,sine moj! Bio je i na televiziji...Uskoro će i ploča da mu izadje...“

Za razliku od nje,njegov otac Bogoljub,predratni trgovac tekstila sa ugladjenim poslerartnim manirima doteranog i šarmantnog gradjanina male varoši,plenio je svojom smirenošću,meni se činilo i urodjenom elegancijom,koja je dolazila do izražaja na njegovom vitkom telu uvek obučenog u neka nova odela od „engleskih“ ili „paraćinskih“ štofova. Nije dokazano da je mašnu skidao i kada je spavao.

Radnju je zatvaro u 12 a već  nekoliko minuta kasnije,sedeo za stolom. Kusao dobru domaću supu, pohovanu piletinu i pire.Pola sata kasnije spavao je dubokim snom a u  četiri otvarao  svoju radnju punu tekstila, štofova, postava, sita, krzavica, dugmadi i raznih vrsta kopči. Ja sam najčešće dolazio sa majkom koja je imala nekoliko veoma važnih pitanja  za čika Bogoljuba. Jedno od tih je bilo nezobilazno. “Bogoljube,treba mi 1,10m za njegove pantalone i to od ovog štofa. „Sa postavom i krzavicama to bi bilo... dinara, uzvraćao bi on a majka odmah u istom trenu, uskakala sa pitanjem “A može li to na veresiju, do sledeće plate?“

Tihi muk i moj prestrašeni pogled u lice ovog  čoveka. Još koja sekunda tišine a onda njegov osmeh i pogled prema meni.“ Pa zar ovog momka da ostavimo bez novih pantalona“. Uh, kako mi se nebo otvorilo i usta razvezla. Ne znam da li sam hteo da ga poljubim ali u zadnjem času sam odlučio da  svu moju zahvalnost i iskrano poštovanje iskažem u samo jednom pitanju:
“Kako je Rade!Lepo peva,čika Bogoljube!“. Ma svira kurcu, moj sinko. Ja sam mu uvek govorio, ne idi u cigane,idi u gospodu. Jok,on navalio u cigane pa u cigane...“

I bi šta bi.Od Jordana Kostića, našeg nastavnika muzike sa  čudnim ponašanjme i to isključivo prema nama klincima,pa preko  klupe u parku, njegove prve gitare, sjanih kompozicija  koje su dolazile sa San Rema i domaćih festivala, uzdizao se jedan mladi talentovani pevač, svirač bez koga su sve buduće igranke  u bašti doma JNA bile ne zamislive. Pevao je za našu dušu najbolje a ja sam uvek govorio da je to naš kuršumlijski Roko Granata, Albano, Dominiko Modunjo, Djordje Marjanović, Miki Jevremović...

Svi smo ga voleli, mazili i sve njegove nestašluke i  brojne bezobrazluke koje je znao da vam isporuči u lice i sve to proprati sa svojim pobedničkim osmehom, sve smo to tolerisali jer  u gradu se osećala neka tiha praznina kada njega nije bilo a leta su nam bez njega bila hladna, sumorna i kišovita.

 Znali smo svi za njegovu ljubav sa našom školskom drugaricoma Brankicom Cveić, ćerkom sekretara komiteta KPJ za Kuršumliju, inače, meni  uvek dragog i voljenog čika Živorada Cveića. Znali smo za tu skrivenu ljubav ali smo znali da ona nema šansi da uspe.  I tako je bilo. Brankica je otišla sa tatom, mamom i sestra Bokom za Beograd a mi svi parnjačom za Prištinu gde je povodom nekog praznika sa terase  zvučnog  hotela „Kosovski božuri“ pevao naš Rade.Uh kako smo bili ponosni kada nam je mahnu sa terase a onda posle svi zajedno prošetali gustim prištinskim korzoom.

Bilo nam je tada sve jasno. Na domaću estradu zakoračio je čovek koji će od tih ranih sedemdesetih godina pa do danas, ispevati i napisati preko 2000 kompozicija od kojih su mnoge već stekla večiti zaštitni pečat- „narodne“.

“Kada je upoznao narodnu muziku, nastao je pravi bum, tako da su njegove prve kompozicije u tom duhu sve do danas ostale veliki hitovi, pišu Večernje novosti. Da nabrojimo neke najpoznatije: „Kako si majko, kako si oče“, „Dođi da ostarimo zajedno“, „Dva galeba bela“, „Sneg je opet, Snežana“, „Sanela“, „Danima te čekam“, „Šumadijo, ko bi tebe ostavio“, „Rado, lepa Rado“, „Nisam te se nagledao“... Komponovao je samo za Šabana više od stotinu. Kroz njegovu majstorsku radionicu prošli su, između ostalih, Zoran Kalezić, Snežana Đurišić, Mitar Mirić, Džej, Vida Pavlović, Dobrivoje Topalović, Ljuba Aličić...”

Od malog i talnetovanog deteta, Rade je postao veliki i jedinstven na domaćoj estradi gde su carevali a i danas, razni likovi  čudnih proviencija a najčešće prostaci,kriminalci,kurve  i ostali ološ koji je verovao da se do lagodnog života  dolazi samo tom autostradom. Ja iskreno ne mogu očima da ih gledam izmedju ostalog i zbog  našeg Radeta.Naročito sam kivan na Šabana Šaulića  koji kada  peva zaslužuje  sva poštovanja ali kada otvori usta...Jednom prilikom je rekao „sve tekstove za moje večne hitove  zajedno smo pisali ja i Rade Vučković.“Ne naviknut da se bori i izbori za sebe i svoj status,Rade je izabrao da ćuti.Ja neću, hoću da kažem,da je uglavnom Rade pisao a Šaban pevao .No,o davno preminulima sve najbolje i najlepše..

Ono što većina ljudi ne zna a što je karakteristično za nas koji smo rodjeni u toj podkopaoničkoj kotlini na obalama Toplice, Kosanice i Banjske su naše iskrene i časne emocije. Mi za razliku od drugih,najpre istrčimo sa emocijama a potom pozovemo svoj racio, svoj razum, u pomoć.Ne vredi nas  savetovati, mi to ne umemo da promenimo a koliko je to snažno izraženo  u liku Radeta Vučkovića, počasnog gradjanina Kuršumlije, jasno se vidi u svim njegovim tekstovima.On ih je sve odreda ispisao u fazi potpune emotivne razdraženosti i zapravo, one su  njegova autobiografija koju ja prihvatam kao svoju a u tome  će me podržati najmanje 90 posto naših drugara.Neko mi je pričao da je Rade sve to pisao „kada je bio pijan i to mortus pijan,posle nekoliko neprospavanih noći“.Ne,nije on bio pija od alkohola on je bio opijen predivnim osećanjima jer samo duša u tom stanju može sebi da postavi ovako iskreno pitanje: “A onda sam poceo da lutam ja ne znam vise s' kim, vencav'o sam se i razvodios' kafanama beogradskim”.

Ne mogu ovaj teks da završim a da vam još samo dva  značajna detalja ne poverim na večno čuvanje.
Prva priča vezna je za “Isidoru”.Joj kakva je to bila halabuka po Beogradu. Na “202-ci” je  carevala emisija “Hit nedelje”.”Isidora” je ponela taj epitet a to je značilo da će najslušanija radio stanica najmanje dvadeset puta dnevno emitovati ovu kompoziciju koju je  pevao Rade.Posle nje sve je otišlo u vasionu i Rade i “Isidora” koja je prodata čak u 400 hiljada primeraka čime se mirno smestila u galeriju večitih.

Drtuga priča vezana je za njegov dolazak u Beograd.
Ja sam  grad napustio polovinom avgusta, baš kada je najlepše, jer sam morao da spremam ispite za septembarski rok. Smestio sam se  u "Sudenjak" a zamnom su ubrzo stigli  Raka, Džule, Rale, Boža i Djurić. Sve moji cimeri a i apsolventi na svojim fakultetima. Jednog popodneva pojavio se Rade i saopštio nam da od večeras počinje da svira i peva u Točiderskoj noći sa Tozovcem i mnogim drugim slavnim beogradskim pevačima.Ja sam na sebi imao novu jako modernu košulju koja se  Radetu dopala.Nije bilo boga da mu je ne dam i da sa mojom kušuljom započne svoju  veliku pevačku karijeru.Bila je to košulja sreće za njega ali i njegova za mene.Ja sam ispolagao sve ispite i na miru uselio se u renovirani prvi blok Studenjaka gde  su po prvi put uneti kreveti sa jogi dušecima i poznata “ambasador” ćebat.

Eto,ja ispričak svoje a on i dalje ne miruje. Komponuje, peva prozuklim glasom i sa svojim karakterističnim vibratom, sedi po kafanama, zna dobro da popije i najlepše na svetu da se nasmeje, baš kao na ovoj slici koju sam objavio.A kad pretera i kada se isprazni do dna, odleti do Kuršumlije, do svoje kuće, gde sve stoji kako je mama Nada ostavila i sav se preda rekama i pecanju. U čekanju i gledanju u  bistre  brzake koji će od tog vira, tako lepo i neodoljivo, teći još 160km pre nego što se ne uvuku u mutne talase Južne Morave, a ona u Veliku, da bi tamo negde, Dunav, do Crnog mora, račlanjavao, čije je šta. Teku vode Toplice. Protiču dani i život sa njima. Rade još uvek nije rekao sve, ali ako bi kojim slučajem stavio tačku na svoje stvaralaštvo, on je za života sebi i nama, podigao jedan večni spomenik koji će se, još ko zna koliko godina, prenositi s usta na usta.
Ajlaviju amigo!



Нема коментара:

Постави коментар