PRIČA O LJUDIMA SA SLIKE !

E,o ovoj slici moram nešto da napišem. Ali najpre da vidimo ko je na njoj. 

Prvi red (sede) Milan Savić, Radoica Radoičić, moj profesor geografije od osnovne do Gimnazije. Ostala mi je u pamćenju njegova sjajna rečenica koju je uvek izgovarao na početku godine." Ja sam Radoičić Radoica mom Milanu, brat od strica”. Bio je to lik sa simpatičnim profesorskim manirima iz vremena kada se znalo ko je đak a ko učitelj. Bojem, šaldjija i strogi profesor geografije koju smo morali da znamo. Sećam se, uoči punoletsva da smo i mi voleli da zavirujemo po kafanma i naravno oprobamo po nešto šta se tada služilo. Pivo, šljivovicu, konjak, vinjak...Jedne prilike, ušunjamo se mi u Evropu, naručimo neko pićence kad negde iz ugla izbi Raka i onako šeretski." Poštovane kolege, u ovoj kafani nema mesta za profesere i učenike. Neko trezan mora da dodje na čas. Evo, mi smo odlučili da odemo, a vama želimo prijatan dan. Beli, daj momcima nešto da popiju na moj račun." I ode Raka sa društvom. 

Nastavak priče, čekao nas je u školi. Svi prozvani i svi dobili “kečeve” jer nismo znali odgovor na pitanje:"Kolike su rezerve bakra u Južnoamaričkim Andima?". Od tada smo promenili kurs. Neko je uvek proveravao gde sedi Raka da mi tu ne ulazimo. A bilo je lepih kafana, za merak i dušu. Raka je i imao lepu ženu, Divnu, koja mu je rodila i prelepu ćerku Mirjanu. Bili su skladna gradska porodica.

E sada molim za malo pažnje. Čovek do njega je poznati i nadaleko čuveni nastavnik muzičkog Jordan Kostić. Sve što se u gradu dešavalo, a dešavalo se mnog toga, nije moglo da prodje bez njega i Baleta Miljojkovića. Kakvi su to bili divni ljudi, entuzijasti, nastavnici, vaspitači. Jordan nas je učio da sviramo na metalofine, frule, okarine. Bio je majstor u pripremi hora za nastupe za Dan Republike, Novu godinu, ”16.februar”, Dan oslobodjenja Kuršumlije, 1.maj i td. On je otkrio talenat za muziku i pevanje kod Radeta Vučkovića, koji mu je na svemu tome zahvalan. Stanovao je na trećem spratu OŠ "Drinka Pavlović" u jednom sobičku namenjenom za kabinet. Živeo je tu, živeo i jednoga dan otputovao. Vratio se u svoju rodnu Medvedju kod Trstenika, predavo u mesnoj školi, tu proživeo i ostatak svog života. Jednoga dana stigla je vest, umro Jordan Kostić. Sa njim smo upoznali i neke druge ljudske osobine i strasti. No, ne bih sada o tome.

Ne prepoznajem čoveka koji sedi pored njega ali jako dobro znam devojčicu u kariranoj haljinici. Slavenka Caca Perović, ćerka Milice i Djoke Perovića. Moja školska drugarica pa i više od toga. Dugo ništa nisam čuo o njoj, gde je i kako sastavlja kraj s krajem.

Tu je Duško Božić, dobar čovek, dobar šahista i stalni šetač na gradskom korzou. Do njega je nastavnik fransuskog jezika, ali imena se ne sećam.

U drugom redu, s desna: Vlasta Deljanin, Srećko Bosić, Smiljko Kostić, Dragoslava Kostić, Dušanka Vučković, Rada Božić, Aca Milosavljević, nastavnik matematike rodom iz Belog Polja ali ne onog u CG već našeg,Topličkog BP.

U trećem redu:Milica Perović, Danica Nikolić, Živorad Vučković,dugogodišnji uspešni direktor OŠ "Drinka Pavlović" i strogi prof Golubović. Predavo je francuski i morao si da ga znaš ako si hteo prelaznu ocenu. Njega smo svi gledali sa strahopoštovanjem.Visok, uvek doteran i ispeglan, prav kao strela sa osmehom koji je retko nadolazio na njegova usta. Gledao nas je i sve snimao kao neko sa svog balkona na drugom spratu. Ostale su mi u sećanju negove crne kožne sipele koje su se isijavale i usred noći. Na korzou je bio markantan lik u pratnji žene i dvoje lepo i ukusno obučene dece. Nikada ništa nisam više čuo o njemu. Otišao je u neki drugi grad a nama ostavio da ga se sećamo i sa poštovanjem pamtimo.

Na  slici nema Radomira Balate Milojkovića i njegove  divne supruge Žiže,njegovog doživotnog partnera a o njima valja napisati mnogo toga.Do zadnjeg dana  života,a lično sam u to mogao da se uverim,Bale je bio predan gradu koga je voleo i poeziji sa kojom je živeo.Tu ljubav za stihom on u svome srcu nosi iz vremena dok je živeo u Nišu i drugovao sa velikim Brankom Miljkovićem. Za sobom je ostavio duge i neprekidne  redove ispisanih stihova koji su se  na beli papir direktno selili iz njegovog srca.Sahranjen je na groblju iznad ušća Kosanice u Toplicu.A ubrzo,kada se i ona upokojila, Žiža njegova večna ljuba, počiva pored njega.Ne znam da li jeste i koliko  je Grad uspeo  da se zahvali Baletu i Žiži ali ja ne mogu da završim ovu malu priču o njima a da u etar i visionu ne emitujem jednu večnu zahvalnost što su postojali i što su odgajili mnoge generacija zdravih,pametnih i kulturnih Topličana.Hvala vam Milojkovići!

Bez obzira što ih nema na ovoj slici,grdno bih se ogrešio a da ne pomenem Milana Radoičića,profesora geografije i čoveka koji nas je naučio tehnici slikanja i izradi slika u labaratoriji.Kao osnivač izvidjačkog odreda "Kosanički Soko" u zejednici sa Acom Milosavljevićem osnovačem izvidjačkog odreda,proveo nas je kroz mnoge predele tadašnje Jugoslavije,Bili smo na Sutjesci,Kadinjači a nije bilo mesta i škole u našem okruženju gde nismo u prirodi i pod šatorima, provodili vreme i otkrivali tajne gustih šuma i livada.Družili smo se sa meštanima,igrali i pevali po celu noć.Bila je to najbolja i najedukativnija organizacija koja je mladom čoveku pružala mogućnosti da se razvija i napreduje u zdravom i normalnom smeru.Milan i Aca zaslužuju sva naša poštovanja.

Greh je ne pomenuti i nastavnika crtanja Rašu Savića,jedinog,pravog gradskog umetnika-slikara.Svuda gde je trebalo nešto oslikati,Raša je bio u akciji.U sećanju su mi ostale njegove slike  sa temom revolucije,islikane na zidu drugog sprata naše škole.To izgleda pomalo naivno ali bez obzira na sve to,te slike govore čime su se nastavnici a sa njima i mi učenici,babili u van nastavnim aktivnostima.U sećanju su ostali i nastavnici fiskulture Duško Tomić Sidja i Duško Perić Prnda.I oni su ostavili velikog traga u našem odrastanju i vaspitanju.Narod Kuršumlije se seća da su baš oni bili organizatori velikih atletskih sletova povodom nekih važnih datuma.Bilo je zadovoljstvo videti mlade atletičare,gimnastičare,fudbalere,rukometaše...Oni su sve to  selektirali i obučavali.Sidja je za razliko od Prnde koji je bio posvećen fudbalu i Kosanici,vreme provodio na okolnim skijalištima.Vozio je sjajno skije i skoro svakog od nas uveo u tajne ovog divnog sporta.Leteli smo strminama na svim livadama Samokova i našeg Skijačkog polja.Naša Gimnazija je bila prva škola u Srbiji koja je kupila i nešto na poklon dobila, stotinak pari Elenovih skija koje smo mi mogli uvek da koristimo.

Ovo su slike sa njihove-nastavničke eksurzije do Peći, Patrijaršije i Rugovske klisure.Bilo je to vreme druženja i učenja,skoro podjenako,onoliko koliko mi djaci toliko nastavnici i profesori.Malo je svedoka sa ovih slika koji su još uvek u životu.Ostali, davno su se preselili na onaj svet a moji napori,sa ovakvim i sličnim tekstovima, nastoje da jedno divno vreme i u njemu divne ljude, otrgnem od zaborava.Onima koji su se upokojili, večna slava i laka im zemlja.Živima, još koju godinu radosti i života.

Rugovska klisura

PUTIN

U fazi sam potpune hiperprodukcije najpozitivnijih emocija. Šta najpre reći i napisati posle Putinovog boravka  u Beogradu a da bude  mirno, razumno i potpuno argumentovano.

Prvo što mi pada napamet, ne sa namerom da sada iskaljujem bes ili i najmanji revanšizam sa onima sa kojima se inače, u ničemu ne slažem kada je u pitanju političko-ekonomska pozicija Srbije, kada su u pitanju gomile užasnih, uvredljivih i ljudskom rodu, nedostojnih rečenica, upućenih na adresu Aleksandra Vučića, na adresu  birača, bilo da su članovi njegove partije ili da na izbore izlaze po svom ubedjenju i uverenju.Hoću baš njih da pitam:šta kažete, kako vam sve ovo izgleda i da li u svemu ovome vidjenom, ima mesta za bilo kakve špeklulacije? 

Da li se stidite što ste danas  salve uvrda uputili „sendvičarima“ koji su se spremali da krenu put Beograda i direktno vide i pozdrave Putina. Što ste noć  uoči ovog veličanstvernog dogadjaja krenuli u protesnu šetnju sa istim pitanjem sa kojim se i njegova žena ne slaže:ko je ubio Olivera Ivanovića, jer,teško je zamislovo da su ga Srbi ubili i ostalim porukama sa kojima oslikavate Srbiju beznadja, propadanja, moralnog uništenja, zemlju mraka i vladavine „ludog i bolesnog“ čoveka. Zemlju u kojoj nema ni trunke demokratije u kojoj mediji služe samo jednom čoveku kako bi plasirao svoje bolesne zablude, neopisive laži a u zajednici sa svojim bratom i ocem Srbiju pljačkao toliko da je  teško ispisati sve nule koje bi označile bilione pokradenih narodnih para. Ili one užasne poruke diplomca fizike sa najprestižnijeg svetskog univerziteta koji u želji da se domogne vlasti svake  večeri „strelja“ Vučića sa najpogrdnijim rečenicama:“skloni se,zar ne vidiš koliko si bolestan“,“ Srbija sa Vučićem svakog dana posrće pred svetom a evo i Putin ne želi više  da ga vidi i čuje“.To govori čovek, koji je  do pre nekoliko dana bio glavni svedok na sudjenju jednom od velikih svetskih kriminalaca, uveren da to nije važno pogotovo što u stalnim napadima na Vučića, on zapravo  skreće sa teme i na taj način pokriva svoju bruku i sramotu.

Ovako je  srdačno krenulo

I sve je to išlo, kako je išlo. A onda se dogodio Putin! Dogodio se  veličanstveni prenos RTS koji ništa nije prikrio već sve što je moglo da se vidi kamerom-vidjeno je.  Narodu je servirao na izvolite pa gledajte i prosudjujte!

Policija je saopštila da je  oko hrama "Svetoga Save" bilo više od 100.000 ljudi i a ako neko od „vaših“ izveštača kaže da je bilo “ jedva  1000 !“, nikome neće pasti napamet da novinaru skidaju glavu i to odmah i na licu mesta. 

Bilo bi dobro da već jednom prestanu ružne špekulacije  koje uporno vrte  jednu netačnu pričuć.Svi koji su došli u Beograd nisu došli da pozdrave Putina već da daju podršku Vučiću. Oni su naterani  da dodju u Beograd mimo svoje volje. To je,kako bi to narod rekao,preterivanje bez mere i ukusa. Vrlo dobro se zna, da nije moguće dovesti 100 hiljada ljudi pod „moranje“  jer i vrapci na grani znaju da je medju prisutnima bilo, i to u velikom broju, i onih koju su došli rukovodjeni svojom željom da vide i pozdrave Ruskog predsednika. Drugo, svuda u svetu je normalno pa i u Americi, da birači prate i podržavaju  svoga lidera na svim javnim skupovima,osim naravno,ovde kod nas. Njih napadaju tz.“demokrate“ koji pozivaju svoje pristalice u šetnju, pa čak se i hvale stim,ali to pravo uskraćuju  SNS? Zašto?

Da privedem kraju ovu priču koju su svi videli i doživeli na svoj način.

Utisak je, da (ne)moralne poruke koje stižu od Džilasa i njegovih ljudi, nisu ništa druge nego špekulacije i čiste izmišljene, laži sa namerom da „glumci“, koji vode program, to koriste i vešto potpaljuju vatru! U tim svojim preterivanjima najčešće zaboravljaju da kažu: Srbija nije destabilizujući faktor već vodeća  zemlja na Balkanu. Njena ekonomija je u usponu i ako se ovako nastavi za ovu napaćenu, uništenu i poharanu zemlju, dolaze  još bolji dani. To potvrdjuju i čak 21 ugovora koje je Putin doneo sa sobom a većina od njih, odnosi se na razvoj nuklearnih i digitalnih projekata i naravno,trajno sanbdevanje gasmom,kako domaćinstava tako i privrede.Uz sve ovo i podatak da se do kraja godine očekuje potpisivanje ugovora  sa Evroaziskom unijom o plasmanu robe široke potrošnje sa carinskim preferencijalima na tržište sa 180 miliona stanovnika.

Rusija, odnosno Putin, ima jasan stav o Kosovu. On celu priču vraća na Rezoluciju 1244 koja je namerno “pogažena“ od SAD koje su verovale da se do rešenja može doći na silu i uz gaženje medjunarodnog prava. Dakle,na sto ponovo mora da se nadje ovaj papir i da se vidi šta je uradjeno a šta nije.Tako na primer, po ovom dokumentu, Srbija je na Kosovu već morala da ima svoju policiju i vojsku koja bi čuvala sve  enklave i Sever Pokrajine gde žive Srbi.

O Kosovu će, očito, tek da se  razgovara uz učešće i Rusije, pa svidjalo se to nekome ili ne!

Bilo bi nefer a da na kraju ne izrazim divljenje svima onima koji su radili na organizaciji ovog dogadjaja.Toliko je sve funkcionisalo tečno i precizno-bez i najmanje greške, da sam se po nekada u čudu pitao:da li se  sve ovo dešava kod nas ili  ja sanjam?  RTS i veliki Vesko Grozdanić, od ovog dogadjaja napravili su medijsko remek delo. Briljirali su svuda a onda su sa slikom i kadrovima iz Hrama počeli „da preteruju“. Slika koja je otišla prema svima nama uvaljenim u udobne fotelje, bila je očaravajuća. Zar sve to ne pokazuje gde smo danas u odnosu na pre par godina, kada je Putin boravio jedan dan u Beogradu. Ovo je Srbija za poštovanje i uvažavanje a da je to tako videće se i po reakcijama najpre Londona odakle su nam dolazile  sve opore misli, pa tek ostalih naših „mrzitelja“.

I bio sam u pravu.U ovom času zvanični London,koji se rastače od svojih velikih problema, kaže:treba voditi računa da Srbija ne bude uljez u porodici Evropskih naroda“.To nam kaže neko koji odlazi iz EU.

NEZABORAVNI SUSRET SA ŠEKIJEM!

EtSigurana sam, da nema grada u bivšoj Jugoslaviji iz koga ne bi mogla da potekne neka autentična priča o Dragoslavu Šekularcu legendarnom fudbaleru Zrvene Zvezde.I iz mog rodnog grada ima dosta tih priča budući da je većina nas uvek bila na Čairu kada bi igrali Radnički i Zvezda.Išli smo da se  zabavljamo,da nas Šeki zabavlja svojim driblinzima i neverovatnim potezima.A ako je bilo i golova,to je bila  kompletna zabava.Bili smo i na toj utakmici koja se završila pobedom Radničkog i teškim ekcesom slavnog Šekija koji nije  mogao da izdrži jednu provokatinu nepravdu sudije Pavla Tumbasa,rodjenog  subotičana,pa je taj dijalog rešen pesnicom koja se završila na licu sudije.Tumbas je pao, pre nego što je uspeo da završi rečenicu "Šta je Šekularac,ovde sam ja glavni  a ne ti!". Šeki od ovog  ekcesa imao teške i nenadoknadive posledice koje će,ispostaviće se,presudno uticati na karijeru  u usponu.Nema kluba koji nije želeo da vidi Šekija u svome dresu.Umesto da zaigra za Juventus, Mančester, Real ovaj nemirko YU fudbala,  karijeru je nastavio u Školi rezervnih oficire u krševitom Bileću gde će narednih godinu i po dana okajavati svoje grehove.

Sve je ovo poznata priča koju će se na današnji dan, kada je i objavljena vest da  Šeki preminuo, manje više, vrteti svi.Prepričavati je na svoj načim,dodavati i oduzimati ali teško da će iko iščupati priču sa ove slike koja već pola veka stoji kao dragulj u foto dokumentaciji izvidjačkog odreda „Kosanički soko“ iz Kuršumlije. Njen tvorac je Milan Radoičić,zamenik komandanta ovog odreda a ujedno i naš sjajni profesor geografije od koga smo imali mnog toga da naučimo.I zaista mi je veliko zadovoljstvo što u ovom času pominjem  nejgovo ime i što mogu u ime mnogih ljudi iz moje  generacije i mnogih drugih generacuje da ispišem:večna ti slava dragi naš profesore, dobri i predobri ćoveče.  Ćovečino, vaspitaću i veliki učitelju života, pogotovo nas mladih i ambicioznih tek uzletelih iz mejčinih krila spremnih, po nekada, da  u opštoj magli skrenemo i zalutamo. Počivaj u miru, poštovani Milane Radoičiću. 

Zaranjam u svoja sećanja uveren da ću  ispisati mnogo istine i preciznosti ne manje od 90 posto.

Bilo je to usred leta  daleke 1959. godine. Još uvek se od Kraljeva ka Užicu, pa dalje ka Sarajevu, išlo sporim „ćirom“, prepunim veselih i razdraganih ljudi. Da ne verujete, narod se toliko glasno i zarazno smejao da je  u to vreme najčešća „mudra“ misao bila :“šta se smeješ, kao lud na brašno“? Jok, nije vredelo. Ljudi su se  smejali, smejali i radovali svakom novom danu. A to, što je „ćira“ od Kraljeva do Užica išao punih tri sata, koga je to bilo briga!

Te godine na Kadinjači se obeležavalo 20 godina od pogibije  Radničkog bataljnona .Usred porobljene Evrope, oni su 67 dana, do.29.novembra 1941.godine, održavali u životu  „Ućičku republiku“ i na kraju u jednom danu svi  pali braneći je od  nemačkih  eskadrona koji su nadirali iz pravca Bajne Bašte.Njima u čas, odlukom predsenika FNRJ druga Tita, organizovana je velika narodna svetkovina uz propratne  govore i brdo venca  i cveća. Celokupnim, dobro režiranim dogadjajem, komandovao je general Pavle Jakšić a ja sam imao tu čas da sa grupom izvidjača našeg odreda budem na Kadinjači nedelju dana ranije i direktno obavljam funkciju kurira proslavljenog partizanskog generala Pavla Jakšića. Svake večeri,umeto himne, mene su terali da svojim lepim piskavim glasom,uz pratnju na harmonici Tomija Maksimovića, što glasnije odpevam narodni hit iz tih godina „Krca, krca,nova kola, zlato, zlato moje. Jagnje, jagnje moje“. Malo je falilo da i ja odem u pevače.

Druga grupa našeg odreda i mnogih drugih izvidjačkih odreda iz Srbije, Kadinjači je prilazila laganim i dugim maršem koji je išao od Kraljeva, Čačka pa Ovčarsko- Kablarskom klisurom do Užica i na kraju do Kadinjače. Negde na putu kada se Odred našao u Mataruškoj Banji, na vespi, onoj poznatoj vespi marke „Pijadjo“,, koju je na Terazijama vozila čarobna Beba Lončar u kultnom filmu „Ljubav i moda“, iz Beograda ka Zaltiboru, naišao je Šeki. Odred je preprečio put, zaustavio Šekija i onda je nastala jurnjava ko će da stane bliže njemu i za uvek ostane na ovoj slici.

Da najpre razjasnimo, ko stoji u gornjem redu!

Šeki sa Kosaničkim sokolovima

Prvi s leva na desno, je Tomi Jovanović, koga smo jednostavno zvali Tomi-Ciganina  jer on je bio naš drug i veliki brat. U Kuršumliji nije bilo uvredljivo Ciganima reći-Cigani, jer ništa se ružno i loše nije mislilo. I kada je došlo ono vreme da oni više nisu  cigani već romi, oni bi govorili: „mi smo vaši cigani“! Sin poznastog basadžije Balgoja o kome sam već negde napisao da je bio  dobar muzikant ali veliki švaler iz „Donje male“. Mnogi očevi su doživljavali traumu dok nisu  bili konačno uvereni da je  tek rodjeno dete zaista njihovo a ne Blagojevo.U šali smo mi Tomiju često nabijali na nost da on dobro proveri, da li ga je zaista pravio Balgoje ili neko iz komšiluka? 

Do njega je mladić čijeg se imena ne sećam ali mislim da je radio u Kosanici.Treči po redu je Slobodan Cole Nestorović stariji brat Slobodanke- Beke Jakovljević, legendarne direktorke ŠIK-a Kopaonik. Cole je bio veliki Zvezdaš a Šekija je obožavao.On, inače,  spada u plejadu najboljih  djaka koji su završili OŠ „Drinka Pavlović“. Gimnaziju je završio u Kraljevu a Gradjevinu u Beogradu. Istog dana po diplomiranju, zaposlio se u Energoprojektu i ceo svoj radni vek proveo gradeći puteve i velike brane skoro na svim kontinentima ove zemaljske kugle.Tih, miran, nenametljiv ali izuzetno pametan  ostao je do današnjih dana.Uveliko već troši davno načetu osmu deceniju života. Ja ga doživljavam kao „Vikipediju“ jer o njemu tek ima šta da se piše.

S druge strane Šekija, sa njegovim osmehom sto posto, je Buda Cvetković, sin Radivoja Cvetkovića koji je do svojih poznih godina stajao na ulaznim vratima  bioskopa "Proleter" i „cepao“  karte. Bio je toliko vešt da je retko ko prolazio sa falš kartom lepljenom dan i noć za neki od brojnih vesterna koji su nas naprosto okupirali. Uvek je  „falsifikatora“ hvatao uz ozbiljnu pretnju i po neko čupanje ušiju. Nije bio zlopamtilo pa su u sećanju ostajale i mnoge molbe  unezvernih majki koje su ga molile: “Radivoje, pusi ga večeras, platičemo sutra“! Inače, svi Cverkovići bili su sjani momci, dobri sportisti i dobri ljudi. Mladji  Budin brat Sloba dogurao je do čina pukovnika ali ga je opaka bolest sprečila da prigrli čin generala.Treči po redu bio je Milan„Balandža“,strah i trepet za ribe po Toplici a najmladji Tine,osim rukometa ,nastavio je stopama svog starijeg brata.Bio je veliki ribolovac. Po gradu je ostala da se i danas priča jedna legenda koja kaže: tamo gde su ribe rukama hvatali Tuba i Balandža, nije bilo više ni ripčeta!

Do bude je Miro,trgovac i dobri kolega moga brata Milivoja.Rano je preminuo. Ne prepoznajem ljude  kojima se vide samo glave na slici ali na kraju prepoznajem ćudnog i zanimljivog Predraga Pedu Petkovića sa nadimkom „Peda Gundurać“  starijeg sina stroge profesorice Nemačkog jezika, tekta Vladislave i brata, hendikepiranog, Nebojše-Bojše,koga smo svi znali i svi voleli.Peda je intendant u odredu koji je od svih nas gladnih čuvao hranu da bi on noću, dok mi spavamo,kao mali miš,hranio sebe. Jednom je to , tokom letovanja na Zaltiboru, preraslo u veliki incident. Pobunio se Milan Savić-Bakalov i rešio da napusti logorovanje.Odjurio je kao lud do Čajetine pa se predveče vrati gladan i smiren.

E, drugi red je jako zanimljiv.

Prvi sleva je Zoran Joksimović-Škembe, dobar fudbaler Kosanice ali kud i kamo slabiji od pričljivog brata Bate koji je zaista igrao dobro fubal i da se rodio u današnje vreme napravio bi veliku karijeru. Nažalost, rodio se u vreme velikih asova kakav je bio i Šeki. Moj veliki respekt prema ovoj porodici a naročito prema Bati i Zoranu.

E,evo i njega.Do Zorana glavom i bradom naš nezaboravni drug i veliki prijatelj Petar Pera Kilibarda,jedini rodjeni  beogradjanin iz  ulice Uzun Mirkova br.3,  koji je svoj vek proživeo,kako je to on govorio,“sa seljacima iz Kušumlije“.Bila je to njegova lepa šala jer malo ko je voleo Kuršumliju kao on. A voleo je i Zvezdu.Grlili smo se i ljubili na Marakani pred sto hiljada gledalaca kada je Zvezda postigla četvrti gol protiv velikog Reala pobedivši ga sa čak 4:2. Bili smo na toj i mnogim drugim utakmicama,mi čisti zvezdaši bez crno-belih uljeza. Ja, Boban, Mića, Pera. Kad smo se radovali.radovali smo se a kad  smo tugovali voleli smo da nas niko od partizanovace ne gleda i teši.Uvek kada bi Pepi pričao o ovom susretu sa Šekijem na oči su mu navirale suze. Ej, ja sam dotako Šekija, zagrlio ga i poljubio. A jel bogati,jel ti reče zbog čega se vespom uputio od Beograda do Zaltibora? Reče, ali me zakunuo nikom da ne kažem!

Ovo „dete“ do njega je Joca Trajković-Joca „Šotan“.Otac mu je bio gradski fotograf Trajče,naravno posle penzionisanja iz milicije a on profesor DIF-a.Rano je preminuo.Lik pored njega mi je jako poznat ali ne mogu nikako da se setim ko bi to mogao da bude. Možda neko od braće Mićunovića?

Na kraju reda  čuči, samo na izgled, stariji gospodin ali izvan svega  vitaln, hitar i vredan otac Mire,  Zorana"Tambe", Rake "Perse", Gordane i Nidže Jovanovića. Mi smo ga zvali čika Branko a u stvari, on je u svakoj situaciji bio brži i hitriji od nas.Bio je veliki ljubitelj prirode,preteča budućih "Gorana" a profesionalno je  bio jedini gradski  javni tužioc.Kažu,pravičan i pošten. Svi članovi ove porodice, osim majke Kose jako krupne i podgojene žene, bili su sportisti, uspešno završili svoje faklutete i napravili zavidnu profesionalnu karijeru.Tamba je važio za jednog od najpromućurnijih balističara i bio je do kraja života angažovan na rasvetljavanju mnogih ubistava.Raka je poslednje godine života proveo na mestu direktora marketinga "Politike" odakle je na silu oteran od kaznene ekspedicije Mire Marković,koju je predvodio Dragan Hadji Antić poznatiji kao "Struja" koji je na mesto glavnog i odgovornog urednika ovog lista došao u vreme naopake vladavine Mire i Slobe Miloševića. Kada je Sloba svrgnut sa vlasti on je iz Politike pobegao glavom bez obzira.Nažalost,od posledica tekog infarkta, nešto ranije, preminuo je  i moj drug Raka.

Ova porodica je  bili  ponos i mnogima uzor u gradu i milina ih je bilo videti kada svi zajedno pregrade korzo i krenu da se klate gore-dole.Tamba  mi je bio jedno vreme i profesor hemije a tu godinu života u gradu iskoristio je  da sve što je bio učmalo razdrma i probudi.Trenirao je Kosanicu, bio njen golman a pre podne igrao rukomet. Na bazenu je bio pravi atleta u svemu i u skokovima i u jurkama. Setra Mira ista kao on a Raka,moj uzor i moj cimer do kraja njegovih studija na ekonomiji, bio je meni kao brat.Goca je napravila veliku političku karijeru jer u to vreme biti član CK SKS je bio sam vrh.Ljudi su govorili, eno Goce pored Marka i Latinke. Najmladji Nidža, nastavio je stopama oca i svoje braće. Danas živi u Knjaževcu ali nažalost sa vidnim posledicama od preležanog šloga.o, zašto je  ova Milanova slika vredna i zašto ona nikada neće požuteti.Mnogo je sjajnih i vrednih likova na njoj koji su ostavili ozbiljan pečat u životu našeg malog grada.A zna se, da oni nisu jedini.