Važni ljudi Bajne Čaršije (2)

Sestre i braća Milićević:Olivera,Miki,Ivanka,Iva i Miša

                                            Ć E L E Š I!

Kada je iz 55 usta,isto toliko duša i pet puta više dobrih srca, grunulo „Ne može nam niko ništa,jači smo od sudbine“,treslo se Samokovo,čaršija je pucala od sreće a putnici namernici naglas pitali:Ko to tamo peva? Hor „Kuršumlijskih dečaka i devojčica“ ili družina okasnelih pijanaca,sanjara i večitih nostalgičara za onim starim davno prohujalim vremenima?Ili je pak u pitanju nešto drugo,za ovo vreme neverovatno a pogotovo za prilike u kojima vladaju nesloge,zavist i večna mržnja.To što i danas i desetinama godina odjekuje gradskim ulicama i sokacima “da im niko ne može ništa“ nije istkano iz straha i zavisti od zlih i loših ljudi već od sreće i načina kako su nastali,kako su stasavali i kako su postali ljudi.Dobri ljudi sa dobrim naravima i dobrim potomstvom toliko časti i dobrote u sebi da im zaista „niko ne može ništa“ i kada bi hteo da iskali bes i mržnju,pred snagom i moći najmlogoljudnije porodice Kuršumlije,morao bi da zastane,promisli i iskreno prozbori:o njima, sve najbolje i sve najlepše!

Živo sam sa njima i pored njih,pamtim sve njihove dane,teške i mučne u uzrastanju i oblikovanju ka pravom i jedino cenjenom modelu čoveka.Sve njihove tuge,radosti radjanja i pesme ispevane na svadbama i ispraćima kao u ovu pesmu ispevanu na dan kada su se svi do jednog okupili da proslave punolesto Čabine i Biljine ćerke Ive,devojčurka koja će snagom svojstvenoj za sve njih, grunutu u život nošena magijom ljubavi,poštenja,porodične tradicije koja je vukla napred i samo napred.U stilu i na način,kako su nastali i stasali Milićevići.

Sa dočeka nove godine u "Evropi":
strina Mileva i stric Milićko,Rada i Mile,Milosava Trifunović i Vlada Ivanović,fotograf

Rada sa decom i prvom unukom

A ko su Milićevići i ko je njihov stvoritelj,otac i majka,Bog na nebu i medju ljudima.

On je rodjen u skromnoj seoskoj porodici usred sela Krševara,nekada zabite „puštinje“ a danas sela na magistralnom putu od Kuršumlije ka Blacu a ona u bogatom Župskom selu u kome su se devojke nadale da će ipak,nekada i u neko vreme,stići na belom konju i on,njihov princ iz snova, guste crne kose i tek izraslih brkova na licu dečaka.Po običaju,domaćin je uz devojku davao i dobar miraz jer tu su pravila a i potreba života nalagale.

Mile Milić Milićević iz mladjih dana

Skućili su se u Kuršumliji,kao postanari krenuli da snuju svoj životni put.On, Mile Milićević, krenuo je da stiče koricu hleba u gradskim kafanama radaći kao konobar a ona,lepa Rada iz Župe,čekala ga je kuću,kuvala ručak i polako ubirala navike života u malenoj gradskoj palanci kakva je bila Kuršumlija.

U najtežoj posleratnoj godini 1948. rodio se sin Ivan a za njim,kao na traci, ćerka Ivanka,brat Milan- Miki,pa Miroslav- Miša i ćerka Olivera.Bila je to junačka odluka bračnog para Milićević,da u tim godinama opšteg siromaštva,nemaštine i više nego skromnog življenja,izrode petoro dece sa jednom konobarskom platom,bez svoga stana i večitoj borbi sa golim preživljavanjem.Ali,kada pred sobom imate takav izazov, a deca jesu izazov i ogromna prilika da čovek pokaže svu pažnju i ljubav prema njima, onda ništa nije teško i nereševo.Milićevići su živeli stilom i načinom kako su živela i sva druga deca gde razlike medju nama skoro da nije bilo.Važno je  da se svakim danom napredovalo i išlo dalje i to u svakom pogledu.Od školovanja,momkovanja,služenja vojske,udaje i ženidbe,bitke za porodicu i porod...I tu smo gde smo.

A evo ,gde smo!

U braku sa Snežanom Milenković,gradskom devojkom i unukom na daleko poznatog pekara Trifuna koji je mesio nalepše lepinje koje smo mi zvali „topančići.“ Od njega i svoje majke Slavka i složne porodice  Radeta njenog oca,naučila je sva pravila vodjenja gradske porodice koja se drži patrijahalnosti i tradicije.Sneža je uz aistenciju svoga muža,postala najčuvenije manufaktura u spravljanju  domaćeg ajvara i drugih djakonija od paprike.Ima svoje mušterije i obavezne rezrevacije već za narednu jesen.Ali vrednije od svega su njihove tri ćerke Biljana, Jelena i Marija.Od njih je porodično stabla počela da šire svoje grane.

Bilja je iz braka sa Bobanom -Čabom, izrodila tri ćerke:Mariju,Anu i Ivu. Marija,njihova najstarija ćerka u braku sa Nenanjom imaju ćerku Dunju i Taru, Ćerka Ana u braku sa Denisom još nema dece.

Ćerka Jelena iz braka sa Branisalvom, rodila je ćerke  Jovanu i Milenu a ubrzo,posle udaje Jovane za Aleksandra, na svet je došao Relja.Najmladja ćeka  Ive i Sneže Marija u braku sa suprugom Sašom na svet je donela sinove Strahinjiu i Savu.Sve u svemu,sa Ivine i Snežine strane,Milićevići su bogatiji za 21 člana porodice.

Ovako slave Milićevići

Bratanci,sestrići i braća su hteli da nazdrave i veliku popiju sa Ivom!

Sestra Ivanka, iz braka sa Draganom Cveić, ima ćerku Jelenu i sina Dušana.Stopama najstarijeg brata i sestre Ivanke krenuo je i Miki koji iz braka sa Slavicom na svet doneo  ćerku Irenu,sina Milića i Danka.I njegova najstarija ćerka Irena nije gubila vreme. Iz braka sa Sašom ima dve ćerke Lenu i Emu.Sin Milić,koji nosi ime pokojnog dede, iz braka sa Marijom, na svet su doneli sina  Kostu i ćerku Sašu.Skrštenih ruku i nogu nije sedeo i najmladji brat Miša.On je iz braka sa Sladjanom, sa dva sina, Vladom i Brankom,znatno popravio muški skor porodice Milićević.Njegov sin Vlada iz braka sa Jelenom dobio je Andreja i Vidaka a drugi sin Branko iz braka sa Anom sina Despota.

Najmladja  Miletova i Radina Ćerka Olivera,udata je za  Milivoja Milića.Iz tog braka na svet su došli Milena i Dušan.Ćeka Milena je udajom za Bojana na svet donela dva sina, Veljka i Aleksu a sin Dušan iz braka sa Marijom, sinove Matiju i Ognjena.

Da sumiramo:

Iva  i Sneža,  21 Milićevića,

Ivanka i Dragan, 4 Cveića i Milićevića,

Miki i Slavica, 11 Milićevića,

Miša i Sladjana, 9 Milićevića,

Olivera i Milivoje, 10 Milića i Milićevića

UKUPNO 55 !

Složna brača i sestre,oduvek su bili garant uspeha i opstanka !

Pošto više nema slobodnih mesta u autobusu kojim se voze Milićevići,Cveići i Milići,ubrzo će početi punjenje drugog autobusa.

Ova mlogoljudna porodica stekla je i zavidne nivoe obrazovanja. 

U ovom timu Kosanice,trener je bio Pera Klilibarda a kapiten Iva Milićević.U timu je bio Miki Milićević,poslednji  u donjem redu s desne strane!

Većina njih je pohadjala Ekonmsku školu a neki lokalnu Gimnaziju.Najmladji brat Miša,završio je DIF i jedno vreme se bavio pedagoškim radom.Bio je i trener u lokalnom košarkaškom klubu da bi konačno,u gradu napravio i ime dobrog majstora-molera,što mi je svojevremeno potvrdila i moja pokojna majka Raška, koja je za krečenje stana tražila Mišu i to samo Mišu.Ne znam kojim putevima su krenuli mladji naraštaji, barem što se tiče školovanja i napredovanja, ali ono što sa sigurnošću znam to je podatak, koji bi mogao da dobije i ovakvo tumačenje:za sve što su se uhvatili da rade i stvaraju to im je išlo od ruke, a nekima i od noge.Iva je bio odličan fudbaler a ništa lošiji nisu bili ni Miki i Miša.Čak su u jednoj sezoni sva tri brata nosila dres „Kosanice“.O tome kakvi su bili ribolovci da ne pričam.“Tamanili“ su ribu po Toplici i Kosanici.ali iznad svega,bili su i ostali dobri ljudi!

Idemo dalje!

Mileta,mada mu je pravo ime Milić,pamtim iz vremena kada je radio u „Evropi“ kao kasir.Mi smo počeli po malo da zavirujemo u ovaj „hotel“ sa tako zvučnim imenom i najčeće smo,tu na šanku,razmenili po koju reč sa čika Miletom koji je nosio nadimak „Adžija“.Mile Adžija!Nažalost,nije dugo poživeo.Preminuo je 1966.godine i to baš u one najgore godine kada je porodica bila u punom naletu,da raste i da se razvija.Sve te brige pale su na ledja majka Rade,žene junaka i borca za porod i svaki dan života svoje velike porodice.Bila je korpulentna ali hitra i pričljiva žena.Hroničar gradskih zbivanja i vesnik lepih i veselih reči.Jedno vreme su stanovali u kući nedaleko od osnovne škole kod porodice Boška „Buljarca“ i Mladena „Pufe“ da bi im opština,kao trajni smeštaj,dodelila kuću u kojoj je dugi niz godina bila stanica milicije.Milićevići su taj objektat preuredili u svoj lepi kutak za život velike porodice.Tu su svi odrastali a kada su počeli da pristižu unuci i unuke,kuća je ličila na pravo obdanište ili bolje reći zabavište, gde je sve vrvelo od dečije graje,plača i radosti.Tetka Rada je preminula 2002. godine i sharanjena na gradskom groblju pored svoga Mileta.

Po logici stvari,prvi na „udaru“ koji je morao da prihvati ulogu staratelja i čoveka koji će pruzeti sve brige uzrastanja i stasavanja mladje braće i sestara, bio je Iva.Moj ispisnik i drug od „uranka do zaranaka“ kako se to pesnički kaže.Uz njegovo ime, sve više je počeo da se ističe i stasava nadimak ĆELEŠ sa kojim će on proneti slavu porodice Milićević diljem naše lepe Toplice i Srbije.Svi su znali za fudbalera Ivu Ćeleša koji je posle „Kosanice“ svoje fudbalsko umeće darivao „Topličaninu“ iz Prokuplja u to vreme članu Druge savezne lige,grupa "Istok" u kojoj su igrali renomirani Makednonski klubovi,zatim klubovi sa Juga i centralne Srbije.U to vreme fudbaler je morao dobro da poznaje čari ove igre da bi se takmičio u tako visokom saveznom rangu.Dogodilo se to 1970.godine kada se po srpskim livadam i terenima još uvek igrao dobar fudbal.Iva Ćeleš je u Prokuplju stekao reputaciju sjajnog fudbalera i dobrog čoveka ali ono što je najbitnije,on je svojim igramo otovrio vrata i mnogim drugim fudbalerima iz Kuršumlije, koji su svoju karijeru nastavili ili završili u Topličaninu.Iva je igrao,po nešto od fudbala zaradjivao i putovao na relaciji Kuršumlija Prokuplje.Brinuo je brigu u braći i sestrama,o kući i svojoj porodićnoj budućnosti.

Danas kada troši svoju 75.godinu života,nadima Ćeleš,postao je gradski BREND ove porodice,gde svi mušku članovi sa ponosom nose ovaj nadimak.Tako ih zovu,po njemu ih prepoznaju.

Ćeleši se šire i napreduju.Od nedavno,u suturenu kuće u kojoj danas živi srednji brat Miki,otovren je kafić sa zvućnim imenom „Kafe ĆELEŠ“.Vlasnik je Mikijev sin Milić koji je sa ponosom poneo ime dede Mileta Milića koji je slavu,časnog čoveka i dobrog ugostitelja, stekao radeći po kafanama ovog grada a jedne vreme i u poznatoj kafani „Prepolac“ u Kurumlijskoj Banji ,gde je i dobio nadimah Mile „Adžija.“

„Dok Toplica tiho šumi“,kako to peva naše zemljak Rade Vučković,ova porodica i dalje raste i napreduje.Sada,kako ja to rekoh u šali,ima ih za pun autobus „Niš ekspresa“ ali za koju godinu, napuniće i drugi.Zanimljivo je,ili tačnije rečeno,žalosno je, što malo ko u ovom otudjenom gradu kojim vlada naopaka psihologija jednog čoveka,ne čuje ili se pravi da ne vidi, ovu istinu a ona je je rečena u broju 55!Taj podatak jasno govori koliko su Milićevići dali svojoj Srbiji i njenom poljuljanom natalitetu.A tek Kuršumliji, koja polako ali sigurno,iz dana u dan,sve više nestaje jer ljudi odlaze,umiru a mladi koji ostaju ne pomišljaju,niti snevaju ni približno iste snove kao Mile i Rada Milićević.Njihove priče počinju i završavaju se jednim ili sa dva deteta.Zbog takvih, poražavajućih brojki i natalitetom koji je u stalnom padu,srpskim nebom sve manje lete golubovi visokoletača,u narodu i medju golubarima poznati kao ĆELEŠI.Kuršumlija je sigurno, jedini grad na svetu gde oni ne lete već hodaju,rastu i radjaju se kao umilni prolećni zraci sunca iznad tek ozelenelog Samokova.Za kraj su mi poručili:

Ćeleši ne odustaju dok ne napune i drugi autobus! A ja sam na to dodao,samo napred!Voli vas

                                          

 

POSLEDICE RATA U UKRAINI!

Rat u Ukrajini ušao je u 345 dan. Zanimljivo je, šta je predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio na dan, kada se pre 80 godina odigrala Staljingradska bitka,u kojoj je fašizm pretrpeo poraz,od koga se nije oporavio da kraj Drugog svetskog rata!

"Neverovatno da Rusiji ponovo prete nemački tenkovi “Leopard” koji imaju krst na sebi"!

Nemci, očito da nisu izvukli pouku posle suludih ideja Hitlera da krene u osvajanje Rusije sa stotinama hiljada svojih vojnika i ogromnom ratnom tehnikom. Došli su na domah Moskvi a onda ih je progutala Ruska zime  hrabri  ruski vojnik koji ih je  od tog momenta, jurio do Berlina sve dok nije zaćutala i poslednja fašistička puška. Nemačka je sravnjena sa zemljom u ratu u kome je poginulo preko 50 miliona nedužnih gradjana Evrope i sveta.

Rat u Ukraini ulazi u svoju prvu godinu stradanja i ubijanja dva bratska naroda koje su Amerikanci okrenuli jedne protiv drugih. Oni diriguju ovim ratom u kome ginu nevini i nedužni. Rat u kome svi kriju svoje oromne žrtve i opsno prete čovečanstvu da bi sve u času opšteg ludila moglo da ode u vazduh. Mogućnost da se ovaj rat izrodi u atomski sukob sa tragičnim posledicama je vojna opcija koju niko ne odbacuje iz svojih planova. Svet je preplašen ovim saznanjem da bi u slučaju izbijanja atomskog rata čovečanstvo na ovoj planeta završila svoju misiju života.

 U rukama nemoćnih ljudi,da do tog sudnjeg dana ipak neće doći,ništa drugo nije ostalo osim te tanke nade o kojoj odlučuje neko drugi.Možda će  ćovečanstvo dobiti još jednu šansu da nastavi sa mirnim životom na palneti gde sve manje ima mesta za čoveka kome je potrebna voda,vazduh i hrana da opstane. No,da ipak,oteramo ove ružne misli i da se na trenutak okrenemo pametnim ljudima koji su svojom genijalnošću okretali tokove mnogih ratova ka mirnim raspletima.Evo šta o tome kaže jedan od njih:
 Ova misao Žan-Pol Sart „Kad bogataši ratuju,siromasi umiru,“ na najbolji mogući način dočarava i objašnjava ishod i posledice rata koga vode „brača po materi“ Rusi i Ukrainci. Imam utisak da ova „bratska klanica“ neće uskoro prestati jer o tome odlučuju drugi ljudi a ne Ukranici.U svakom slučaju,kako god da teku te užasne ratne priče, ova misao „Kad bogataši ratuju,siromasi umiru,“ neće biti ni u jednoj varijanti opovrgnuta.Jer,u njoj je sročena gola istina koja će s vremenom doći do potpunog izražaja onda,kada se budu zbrajali mrtvi s jedne i druge strane.

Žan-Pol Sart

Sartr je francuski egzistencijalistički filozof,romansijer, esejista,dramski pisac. Njegovo najpoznatije delo je “Mučnina”, pored mnogih drugih. Bio je u zarobljeništvu za vreme Drugog svetskog rata, a sam je bio borac za mir i protivnik ratova u Alžiru i Vijetnamu. Žan-Pol Sartr je dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1964. godine, koju je odbio da primi.

Pored svojih filozofskih ideja i celokupnog stvaralaštva, Žan Pol-Sartr je poznat i po svojoj vezi sa Simon de Bovoar, poznatom francuskom spisateljicom i feministkinjom. Preminuo je 1980. godine.

Iz njegovog brojnog stvaralačkog opusa,izdvojio sam 10 citata u nameri da vas podstaknem da ipak, nešto pročitate od ovog genijalnog književnika i filozofa.

• Što se tiče ljudi, ne zanima me ono što jesu, već ono što mogu postati.
• Ako si usamljen kada si sam, onda si u lošem društvu.
• Iskustva su najbolja škola.Samo je školarina vrlo skupa.
• Bolje je umreti stojeći na nogama, nego živeti klečeći na kolenima.
• Možda će biti i lepših vremena, ali ovo je naše.
• Ne znamo šta želimo, a opet smo odgovorni za ono što jesmo – to je činjenica.
• U ljubavi,jedan i jedan su jedan.
• Reči su napunjeni pištolji.
• Ja uvek imam izbor, ali isto tako moram da znam da čak i u slučaju da ništa ne izaberem, ja sam zapravo nešto izabrao.
• Nekima se može pomoći samo ako  im se ne pomaže.”