BATA VOJA

Uvek, kada bi započeo naš razgovor sa profesore, doktore ili uvaženi i jedini toplički Akademiče, on bi me prekidao i onako šeretski zamolio: “Zoki, meni najbolje ipak, zvuči ono naše- Bata Vojo“! U redu, neka ostane tako i ovoga puta. Počivaj u miru i lak ti svaki grumen  ove srpske zemlje namočene krvlju i znojem. 

Za koji dan, navršiće se punih dvanaest godina kako si nas napustio i za uvek otišao u  rajska polja i doline u beskrajnu i neprozorinu tamu dalekog Kosmosa čijim prostranstvima luta tvoja dobra duša i umilni lik čoveka koji je za vakat ostao duboko urezan u našim sećanjima.

A šta se zapravo dogodilo tog  22.februara 2008.godine u glavi 85 godišnjaka koji je  hitao, kao mnogo puta ranije, ka svojoj vikedinci i vernom psu čuvaru, kome je  nosio dnevni obrok . Da li su za trenutak misli odletele ko zna kud, pažnja ka nečem usputnom ili je možda srce u tom času odlučilo da stavi tačku na jedan buran, plodan, koristan i iznad svega, zanimljiv život? Život jednog akušera-ginekologa, koji se od časa, kada je ugledao svetlost dana borio, pa do časa kada se uklapala i poslednja tragična  kockica životnog mozajka,  da kletva,“vi Srbi umirete i nestajete i neće vas biti !“, bude pretočena u suprotno. Da se umnožavamo i radjamo ne bi li smo nekada nadoknadili sve  one izgubljene srpske živote u dva svetska rata! Da se volimo i da se radjamo.

 Koliko mi je puta prepričao taj veličanstveni trenutak radjanja. Prvi plač, tu predivnu melodiju života, koja je nagoveštavala sve i kojim putevima i stranputicama će to tek rodjeno ljudsko biće  prolaziti kroz život. Voja je to znao da oseti i skoro nepogrešivo da proceni.

 U podne toga tragičnog dana, dok je zubato februarsko sunce budilo iz dubokog zimskog  sna pospala stabla Lipopavačke šume, Voja je u jednom tragičnom sudaru otišao a da ni dana bolovao nije. Bilo je i svedoka koji su nam prepričavali taj užasni dogadjaj.

Akademik Vojin Šulović

On je vozio "opel kadet" (BG 354-553), a sudario se sa kamionom mešalicom (BG 833-200), vlasništvo građevinske firme "Virkom-kop". Na mesto nesreće ubrzo je stigla ekipa Hitne pomoći, koja je mogla samo da konstatuje smrt.

Akademik je vozio iz pravca Beograda ka Barajevu. Kod Lipovačke šume, skrenuo je na raskrsnici, i posle pređenih nekoliko stotina metara izgubio kontrolu nad vozilom. Očevidac tvrdi da je, automobil počeo da "šeta" po kolovozu, a zatim se direktno sudario sa kamionom koji mu je dolazio u susret.

Video sam kako "kadet" prelazi iz jedne kolovozne trake u drugu. Usporio sam, a onda je usledio stravičan prizor: "Kadet" se "zakucao" u kamion. Njegov časovnik na ruci, kao i njegovo srce, odradili su svoj poslednji otkucaj, tačno u 15 časova.
Vozač kamiona je pokušao da izbegne sudar, ali je pokušaj ostao bezuspešan.
Posle sat i po, dve vatrogasne ekipe izvukle su Šulovića iz smrskanog automobila. Telo akademika prevezeno je na Institut za sudsku medicinu, gde je urađena obdukcija. Kako se moglo čuti, postoji mogućnost, da je Voji pozlilo tokom vožnje.
Vojin Šulović je bio poznati ginekolog i dugogodišnji direktor Ginekološko-akušerske klinike.

Sahranjen je tamo gde mu je i bilo mesto u Aleji velikana. Bila je to sahrana prožeta tugom i emocijama, dostojanstvom i velikim poštovanjem koje su prema pokojniku iskazali svi koju su se toga dana našlu na Novom graoblju.

I Šulovići i Lukovići i mi Pavlovići i mnogi drugi koji svoje korene traže u selima podno Kopaonika nose u sebi nekoliko  detalja koji odlikuju i krase ljude sa gorštačkim korenima i navikama. Strašni su i odvažni borci, uporni do bola, časni i pošteni do skoro neverovatnih granica.  Vojin otac Miloš Šulović, spada u red onih  čaršiskih tragovaca i zanatlija koji su teret svoga  dostojanstva i ljuskosti sa lakoćom nosili na svojim plećima. Izborio se da ima sve što mu treba. Kad mezi i pijucka da o svom trošku to radi a kada čašćava da mu ruka ne drhti. Da u kući ima sve što krasi jednog domaćina i da nema ni jednoga časa dilemu, da li decu  treba školovati ili ne. Voja je gimnaziju završio u Prokuplju, sestra Jovanka u Nišu a fakultete u Beogradu. Najstariji brat Cale ostao je da živi u Prištini i bio je jedan od renomiranih gradskih ugostitelja. Najstarija Vojina sestra Vera nažalost,nije preživela "oslobodilačko" bonmbardovanje saveznika za Uskrs 1945.godine, kada je mnogo ljudi stradalo na jugu Srbije pa eto i porodica Šulović, čiju kuću je pogodila ta prokleta “saveznička” bomba.

Ono što je deda Miloša krasilo, Voja se time ponosio, izmedju ostalog, to mu je to bila profesija. I jedan i drugi su bili, kako se to kaže u žargonu čaršije, “ženskaroši”. Kuršumlijski trgovci su u šali govorili, da ako su četvrtkom u podne spuštene roletne na Miloševoj radnji, onda je on sigurno priveo neku mladu snajku. Možda su to ipak, bile izmišljotine ljubomornih komšija i sugradjana a možda u svemu ima i tračak istine? Bio sam svedok njegovih zadnjih nedelja života.

U gradu su ga svi voleli a naročito mi mladji koji smo jedva čekali da zapodenemo sa njim neki “golicljiv” razgovor.

On bi već rano ujutru dogiljao do “Penzinerskog”, kluba najstarijih kuršumličana, udaljenog nekih desetak metara od njihovre kuće. Tu je uvek bilo veselo i jako zanimljivo. Deda, kako samo ga svi zvali, došao bi, seo na svoju stolicu i naručio “grku” kafu. Dok je gustirao, vrebao je trenutak da konobaricu uštine za njenu guzu i odmah, istoga časa, krene ka izlazu. Po običaju, bio bi ispraćen sa salvama pogrdnih rečenica iz repertuara lokalnih gradskih dosetki. Ona je prštela od besa a on od smeha.Tog istog dana u popodnevnim satima, vidim ga stoji kraj Apoteke. Na moje pitanje, čime se zanimaš Deda, on mi je kao iz topa odgovorio. ”Došao sam da se još malo nagledam ove lepotinje i ubavinje pa onda da se spakujem za dalek put”. I bilo je tako. Uskoro je otputovao u večnost.

Tu crtu imao je i Voja.Obožavao je žene a bogami i one su obožavale njega. Sve najlepše i najuglednije begradjanke, trudile su se svim silama da dodju do dr Šulovića na pregled ili na porodjaj po privilegovanom protokolu. Za njih je najvažije bilo da ih poradja jedan lep  i zgodan muškarac za kojim je uzdisalo mnogo dama.

Ali kao to obično biva, nije  se moglo ni po onoj narodnoj  “jare i pare”. Njegov brak, sa uglednom koleginicom, sa kojom je dobio dve ćerke, nažalost, sva ta ljubomorna iskušenja, nije izdržao. Razveli su se i u danima samoće i naših čestih susretanja u njegovom stanu na Banovom Brdu, smogao je snage da na sve to izgovori samo jednu rečenicu. ”Svaki, pa i najgori brak, bolji je od razvoda!”.

Vojin Šulović  je rođen 1923. godine u Kuršumliji a 1951. godine diplomirao je na Medicinskom fakuiltetu u Beogradu i specijalizirao ginekologiju i akušerstvo.

Dopisni član Odeljenja medicinskih nauka SANU postao je 1978. godine, a za redovnog člana je izabran 1988. godine.

Mladi i šarmantni ginekolog-akušer

Akademik Šulović bio je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i direktor Ginekološko-akušerske klinike od 1973. godine do 1985. godine.Bio je predsednik Srpskog lekarskog društvo od 1987. godine do 1996. godine, počasni predsednik od 1996. godine a do 1987. godine bio je i predsednik Ginekološko-akušerske sekcije Srpskog lekarskog društva.

Krasila ga je izuzetna društvena aktivnost. Bio je član  Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, član Udruženja ginekologa Jugoslavije, kao i Jordanskog hirurškog društva, Saveza društava medicinskih nauka Rumunije, Udruženju ginekologa i akušera Francuske i Poljske i mnogih drugih.

Bavio se uredničkim radom u redakcijama međunarodnih časopisa.

U SANU je obavljao funkciju predsednika Međuodeljenskog odbora za biologiju humane reprodukcije i predsednika Međuodeljenskog odbora za sidu. Dobitnik je brojnih nacionalnih i stranih priznanja uključujući fracnusku Legiju časti.

Akademik Šulović ostaće upamćen po svom pionirskom pristupu istraživanju i razvoju akušerstva i ginekologije u Srbiji a naročito po doprinosu prevencije bolesti trudnica i stalnoj brizi za zdravo potomstvo kroz unapređenje akušerstva i ginekologije.

Daleko je od pomisli, da bi to bilo sve. O Bata Voji imalo bi mnogo toga da se piše. Neka ovo bude inicijlna kapisla za sve naredne istrživače koji će se svojski potruditi da javnim učine sve, pa i najmanje detalje iz života ovog najuglednijeg gradjanina “Bajne čaršije”. Koliko je on voleo svoju rodnu Kuršumliju i koliko je išao u detalje iskazujući ljubav prema svemu, izgovoriću u jednoj rečenici.“Svako ko se jednom napije vode sa Vojničke česme, on ostaje za uvek očaran svom snagom lepote  našeg zavičaja”.

Za kraj ovoga tekse, koga će, nadam se, pročitati svi koji su ikada po nešto čuli o Bata Voji,  a naročito oni koji su došli na svet zahvaljujući njemu, moraju da nadju način i sredstva da u centralnom gradskom parku, uskoro, i to u prirodnoj velični, otrkiju spomenik čovuku koji, malo je to reći, zaslužuje tako nešto.

ZDRAVO,GOVEDO MOJE!

Svi su davno otplovili u večnost.Rade, Djoka i Gića pevaju i sviraju one iste ovozemaljske pesmice sa kojima smo ispijali čaše rumenog vina, dočekivali umilna prolećna jutra a potom onako mamurni i pospani, praznih džepova, lagano otklecali do svojih kuća i toplih kreveta.

Čovek koji je znao sve gradske priče i tračeve, koji je uspešno spajao sve pokidane veze,vraćao izgubljenu nadu i veru u život i svojim, samo svojim jezikom, koga su svi razumeli i jako poštovali pa čak i onda kada vas pomiluje na sebi svojstven način: "Digni glavu,govedeo jedno. Ne tuguj, jer od tuge vajde nema",govorio bi Avram Zdravković-Avra.

Tu je i Miro "Mengelica",po zanimanju šnajder i veoma uticajan čovek u konfekciji "7.juli",gde je gazdovao njegov brat Milivoje.Osim toga, Miro je i otac najšarmantnije i najlepšte gradske devojčice a sada bake u lepim godinama, Slavice sa nadimkom "Špira" osoba koja na svoj čist i iskren način tako dugo i tako nežno čuva u svojim nedrima sve najlepše uspomene na svoju prerano izgubljenu ljubav, lokalnog lepotana, sjajnog pevača i predobrog mladića Batu Petkovića, upomćenog i po nadimku kao Bata Cana.

Kako je vreme brzo proletelo i sa sobom kao letnji vihor odnelo daleko od nas mnoge nama bliske i drage ljude. Ovo su uspomene koje ubrzavaju ritam srca i na umorne oči navlače suze koje i bez poziva poteku  i otkotrljaju se u sećanje i daleku prošlost.

Sve su to predivni gradski ljudi. Živeli su onoliko koliko im je bog iscrtao putanju kojom su išli, išli dok nisu došli do kraja.Sada kada ih više nema, ostalo je malo svedoka kadrih da otvore priču i probude mnoga zaboravljena  sećanja.

Avra je bio legenda grada. Njegova živa enciklopedija, spomenar i overeni zapisnik života koji je uzmicao, pa se primicao i na jednom strmoglavo padao u duboke ponore prepune čemera. Život je oslikavo na svoj način, po nekada grubo pa čak i vulgarno, ali malo je sagovornika s druge strane bilo koji bi se ljutio što on baš tako opisuje običan život  u gradu, što iz arhive izvlači sećanja i brojna ogovaranja prikazujući ih na svoj folirantski način, prepun šarma i glume da bi iza svega, onako kako je počinjao, sa tim istim sloganom i završavao "Govedeo moje"!

 

 Avra,Miro,Rade,Djoka i Gića

Zravkovići i Kitići na "Petkovici"

Kada nije uspeo da nadgovori i dokaže da ne laže, iz torbe i svih džepova na sakou, vadio bih slike da bi posle dugih preturanja po gomilama portreta uslikanih nekog sunčanog četvrtka i to u  parku kraj spomenika, potego neku bezveznu sliku, raširio svoje urokljive oči, pojeo ga svojim glasom, ne dajući mu da zine, dok je tvrdio:"Pa zar ne vidiš, govedo moje, da si to ti! Jel tvoja bela košulja, jel tvoj sat na ruci, jel ovo tvoje blatnjave cipele...Uzimaj, inače prodajem drugom"!

Ko je mogao da mu odoli? Uz sliku, ko zna čiju, kući je odneo i priznanicu za novih desetak slika koje će biti gotove sledećeg četvrtka kada on i društvo, ponovo slegnu u čaršiju. "Svrni kod mene u radnju al ne moj da zaboraviš pare da poneseš".

Svi su ga voleli i obožavali a on je onako ponosno prolazio gradom,svima uzvraćao sa "Zdrvo, govedo moje" i raspitivao se o svim detaljima života na selu najavljujući svoj skorašnji dolazak na guvna prepuna zrelog žita spremnog za vršidbu. "Slušaj, govedo moje, jagnje da pečeš na ražanju a rakiju u potok da hladiš."

Ni jedna utakmica "Kosanice" nije mogla da prodje bez njega. Ni jedna svadba u "Evropi" ni ispratnica na železničkoj stanici. Na sahranama nije samo bio gradski hroničar i fotograf. Bio je majstor protokola nastojeći da uvek njegova bude poslednja u tumačenju a najčešće izmišljanju, nekih verskih pravila i običaja. Kako stoje i kako se pale sveće, kako se nose venci i panaia, ko ide napred a ko pozadi...i tome slično.

Grad se budio i sa njim odlazio na počinak..Već u ranim jutarnjim satima uz kafu i bosanku, razglabao bi se i dogadjaj iz bilijar sale, gde su do prvih petlova, tukli žestoku bitku,on kao najbolji bilijar majstor u gradu i Zvezdan Kučević- Zeka, omaleno levo krilo "Kosanice" i to isključivo za piće. Izgubiš partiju i platiš turu.Tako je bilo i te hladne februarske noći kada se u zoru dogodio “skandal” o kome je grad danima prepredao sto dve varijante a priča je bila krajnje jednostavna.

Zora je svitala kada su se igrači iz biljiar sale rastajali. Avra je već stIgao kod Tiovilke u krevat dok je Zeka usput polomio malo staklo na trafici Dare Borovičanin i uzeo paklicu "Zete". Kako je noću gradske ulice prekrio tanki beli "opančar", policajci, u punoj ratnoj opremi, predvodjeni psom tragačom, nije bilo teško da dodje do Zekine kuće, gore na brdu iznad bunkera, probude ga i sa lisicama na rukama privedu kao najvećeg lopova i kriminalca. Jadnik Zeka, zbog ove “strašne” kradje, odležao je i par meseci u podrumu gradskog zatvora kao veliki kriminalac.

Zadnje mesece svog života Avra je proveo sa teškim šlogom.Taj njegov kraj,najbolje opisuje najstariji sin Boban.

Dugo se borio sa bolešću koja ga je “udarila” tamo gde je bio najači. Direktno u jezik ! Sudbina mu je  uskratio pravo da govori ali ne pravo na suze koje su se kotrljale niz njegovo naborano lice. A dok je mogao, smejao se kao malo dete, šali na svoj i račun prijatelja ispredajući priče koje je samo on znao da  osmisli i narodu protumači. Kopnio je kopnio i naprosto se ugasio.

Sve priče o Miri Mengelici, barem što se mene tiče, u drugi plan stavlja snažan portret njegove ćerke Slavice. Ona na sebi nosi veliki deo snage i karaktera ovog inače, dobrog čoveka i majstora. Pa zar to nije normalno, pitali su me mnogi koji je znaju! Jeste i ja na Slavicu tako gledam, verujući da ću konačno uspeti da nadjem ključ od njenog srca i sve priče istkane kroz život ove snažne i dinamične žene, učinim svima dostupnim. Kažem svima, jer pouzdano znam, da o njoj i njenoj lepoti i danas maštaju mnogi momci, doduše u godinama, iz naše "Bajne čaršije".

A što se tiče portreta naših gradskih cigana, usto naših  muzikanata, dosta toga sam ispisao u Blogu pod naslovom “Omaž našim ciganima”.Ne bih imao šta da dodam, ne bar u ovom prvom izdanju knjige koja će  se uskoro nači pred vama. A za dalje, videćemo šta će još od sečanja isplivati na površinu.

SEĆANJA,IZ DALEKA,NA UTAKMICU ZVEZDA-MANČESTER

Ovaj tekst darujem,uz poštovanje,čast i veliku ljubav,mom dragom komšiji Radivoju Djodiću- Djodi!

Zima je u veliko trajala.Kuršumlija je, tog 5.februara 1958.godine, bila  okovana snegom. Bilo ga je više od metar i po. Noćima je sve pucalo od teškog mraza a danju, sunce bi načas, oko podne, otkravilo zaledjene ulice kojima je osim ljudi, malo šta od saobraćaja prolazilo. Bila je to prava zimska idila kojoj smo se mi klinci, oskudno obučeni, najviše radovali. Danju bi smo bili na našim skijačkim terenima i poznatom Skijačkom polju, a uveče,već sa prvim sumrakom na  zaledjenim ulicama gde smo po nekada i do osam sati jurili svojim sankama, sličugama i brzim bobovima u želji da ako nismo juče, baš večeras, dostignemo svoj rekord. Ceo grad bi uveče odavao sliku usnule snežne lepotice sakrivene u svome sobičku iza ledom okićenih prozora i uz tiho pucketanje suve bukovine u razigranim „smederevcima“ bez kojih je bilo rizično čekati hladne i duge zime.

Noć uoči tog 5.februara sve je bilo u znaku velikog sporskog dogadjaja koji će se sutra  odigrati na jedinom stadionu koga je Beograd tada imao,stadionu JNA. Revanš utakmica izmedju Crvene Zvezde i velikog Mančester Junajteda. 

Daleko od  Beograda i stadiona JNA punih 300.km,bez televizije o kojoj se pričalo u  futuru ali sa radijom u kući,čekao se ovaj veliki sportski dogadjaj. 
Novine su se prodavale kao alva a jedini gradski kolporter, Mika Grba,  od ranog jutra bi  uzvikivao naslove iz Borbe,Sporta,Politike.

“Englezi danas padaju u Beogradu“. „Ubiće ih Borina levica i Šekijeva štikla a šta će Rajko da im radi?.Navali narode,današnje novine“.Zvezdaši su dobacivali,“Još jače a zlovoljni Partizanovci: E,baš će tako kako ti kažeš da bidne! Ima bre da puknete kao zvečka. Op trt,Mićo“,uzvraćao bih Mika uz odobravanje Mileta Rute koji se onako razdrljen sa otkopčanom košuljom do pola, ispod koje su virile snažne pekarske grudi obrasle gustom dlakom, korak po korak, primicao  „Evropi“ gde će po običaju u pratnji cigana u sitne sate lagano otići svojoj kuću uz ritmičko ponavljanje neke svoje jezičke vratolomije čije značanje je znao samo on.“O žurdi,žurdi“

Svako ko je po nešto znao o fudbalu, a u gradu malo ko ne bih odmah prihvatio ulogu Saveznog selektora, naglas je, i to iz pouzdanih izvora, tvrdio da Mančester pada a Zvezda ide u polufinale Kupa šampiona. Micko Koritar bio je zvezdaš od glave do pete.Celog dana je držao banku tek toliko da bi nervirao grupu partizanovaca okupljenih oko Mirčeta Radovanovića koji se uvek trudio da pokaže kako on sve najbolje zna.Kod njega je važilo samo jedno pravilo, ja pa ja! Bez obzira na te navijačke zajedljivosti, fudbal je u gradu bio nasušna potreba, skoro identično, kao potreba za hranom! 

Nikada niko nije prebrojao ko ima više  simpatizera. Da li Zvezda ili Partizan kao što nije razjašnjena i jedna neverovatna pojava.Odakle u najnaprednijem Topličkom selu Tularu toliki broj navijača splitskog Hajduka? Svake nedelje, kada bi "bili" igrali, na kućama tih tularaca vijorile su se zastave Hajduka! Medju strastvenim hroničarima fudbalskih zbivanjau tadašnjoj Yugi,izdvajam mog predivnog komšiju Džodu koji je tu strast preneo na sve nas ali najviše na pok.Vladu Nedeljkovića, koji je sav bio u tim pričama, ali najviše, u crveno-belim pričama. On je bukvalno živeo sa Zvezdom i za Zvezdu. Nažalost, bio je jedan od stradalnika u naletu NATO-vih ludaka čija bomba je u prvom satu bombardovanja odnela živote 13 nedužnih rezervnih oficira. U tom mudrovanju i naklapanju uz sitne zezalice zagriženih Partizanovaca, neko se seti da pogleda u sat.“Ljudi, prošlo 12! Utakmica, samo što nije počela.Sa srećom ! 

Mančester

Zvezda

Kapiteni Mitić i Folker

Bora Kostić 3:1

Poginuli

Tragedija

Danima sam pre toga i ako sam imao u kući „nevoljnog“ oca koji je bio do ušiju zagledan u Partizan, proveravo kako radio funkcioniše. Da li je sa antenom, razvučenom preko celog dvorišta, sve u redu i da li talasi Radio Beograda gadjaju pravo po sred frekfencije gde nije smelo da se čuje nikakvo krčanje niti šuštanje pogotovo ono tragično „potapanje“  glasa Raće Markovića u času kada je sve mirisalo na gol,gol,gol...Mazio sam ga i nadgledao kao malu bebu a mamu sam molio da ga mnogo ne pali i gasi jer se po nekada dešavalo, kada je bilo najglavnije, da mu pregori jedna od desetak lampi  čije sam bledo svetlucanje nadgledao svakih pola sata. Mama je uvek u takvim prilikama bila na mojoj strani i trudila se da mi udovolji u svemu. A ja sam vapio, molim te,da niko nije prišao polici postavljenoj iznad stola za ručavanje , gde smo smestili naše zlato,naš radio,marke „Nikola Tesla“ u čiju čast je iz vitrine izvučena najlepša čipka koja mu je daval posebnu draž i lepotu.

Ta zvučna kutija je bila sav moj svet. Čudo od tehnike odakle su dopirali glasovi uzbudjenih reportera, preplašnih političara i nezni vokali  Vuleta Jevtića, Zaima Imamovića, Safeta Isovića, mladih i neodoljivih: Lepe Lukić, Bebe Selimović i nadolazećih talenata koji su se jednostavno predstavljali kao Cune,Toza, Mile Bogdanović. Nije vam trebala nikakva druga muzika ako ste imali dobar radio i dobru antenu,mogli ste mirne duše, svake večeri uz radio i „Večernju reviju želja,“da se dobro oraspoložite a da pritom ne popijete ni čašicu alkohola. Ali sve to nije bitno koliko je bitno da tačno u 14,45h zagrmi Radivoje Raća Marković. 

“Dobar dan, poštovani šlušaoci. Današnji 5.februar 1958.godine, ućiće u istoriju našeg klupskog fudbala. Za ulazak u polufinale Kupa šampiona, boriće se Crvena Zvezda i veliki Mančester Junajted“....

Kapije stadiona JNA bile su otvorene tačno u podne i vrlo brzo tribine su bile ispunjene do poslednjeg mesta. Čak 55.000 navijača na tribinama. Mesta nije bilo ni za jednu iglu a nekamoli za čoveka. Stative su, da bi se dobro videle zbog snega koji je bio na terenu pre susreta, bile ofarbane crnim prugama.

Zvezda je u ljutu bitku istrčala u najboljem sastavu: Vladimir Beara - Ranko Borozan, Novak Tomić, Miljan Zeković, Jovan Cokić, Bora Kostić, Rajko Mitić, Vladimir Popović, Dragoslav Šekularac, Ljubiša Spajić i Lazar Tasić.

A Mančester: Hari Greg, Rodžer Birn, Bil Folkes, Mark Džons,  ser Bobi Čarlton, Edi Kolman, Dankan Edvards, Keni Morgans, Albert Skenlon, Tomy Tajlor i Denis Vajolet.

Navijači Crvene zvezde, međutim, već u prvih pola časa igre doživeli su pravi „hladan tuš". Zahvaljujući greškama domaćih fudbalera, Mančester Junajted je poveo sa čak 3:0 i na pomolu je bila rezultatska katastrofa.U 2. minutu, Tejlor i Vajolet su uzeli loptu Mitiću i Vajolet postiže prvi gol. U 30. minutu Čarlton oduzima loptu Kostiću i pogađa mrežu, a samo minut kasnije Spajić je u gužvi pred golom Crvene zvezde loptu kratko odbio do Čarltona koji je po treći put savladao Bearu.

Posle opšteg sumornog raspoloženja na stadionu je u drugom poluvremenu zavladala prava euforija,pošto je Zvezda odigrala čudesno drugo poluvreme, stigla do izjednačenja, pa i stvorila nekoliko šansi za pobedu!

Preokret u igri najavio je već u prvom minutu nastavka Bora Kostić, koji je snažnim udarcem iznenadio golmana Harija Grega. U 50. minutu penal za Zvezdu! Tasić kreće da izvede najstrožu kaznu i - smanjuje rezultat na 2:3. U tom trenutku navijači Zvezde kao da osećaju da njihov tim ima snage da napravi totalni obrt i čak se plasira u polufinale. Ambicije rastu kad Bora Kostić postiže izjednačujući pogodak. Nažalost, do kraja utakmice ostalo još malo vremena, bio je to poslednji pogodak na utakmici. Ukupnim rezultatom 5:4 Mančester Junajted se plasirao među četiri najbolja tima u Kupu šampiona.

Na današnji dan pre 60 godina odigrana je ta famozna utkmica koja je imala i svoje prvo poluvreme.

 Prva utakmica odigrana je 14. januara 1958. godine, po gustoj, gotovo neprobojnoj magli na prepunom „Old Trafordu". Naš tim se držao dosta dobro, čak je neko vreme i vodio pogotkom Lazara Tasića, koji je u 35. minutu oštrim udarcem iz daljine savladao Harija Grega. Domaći tim je u drugom poluvremenu počeo da juriša u talasima i svoju nadmoćnost krunisao je golovima Bobija Čarltona u 63. i Kolemana u 71. minutu. Mančester je imao još nekoliko sjajnih prilika za gol, a što je pobedio samo sa 2:1 „krivica" je našeg golmana Vladimira Beare, koga je engleska štampa u izveštajima posle meča prozvala - „Crni panter".

Posle ove utakmice igrači oba tima družili su se na prijemu koji je upriličio gradonačelnik Mančestera. Menadžer engleskog tima Mat Bezbi biranim rečima govorio je o Crvenoj zvezdi. Oduševljen igračkim sposobnostima naših igrača odbio je da prihvati ulogu favorita u revanšu, predosećajući veliku i neizvesnu borbu.
„Crvena zvezda ima sjajan tim koji igra odlično na domaćem terenu. Nama nikako ne bi odgovaralo da se utakmica igra po velikom mrazu", rekao je tada legendarni Bezbi.

Mraza je bilo ali najviše oko srca svih nas Zvezdaša,pogotovo nas udaljenih po 300 i više kilometara od Beograda koji smo ovaj poraz doživeli sa puno stresnih emocija. Mi  smo bili tužni a Partizanovci…kako ko! Neki su nas zezali, a neki su, ako ništa drugo, ćutali osim  Baneta Manitaševića, kinooperatera u bioskopu “Proleter” zagriženog Partizanovca koji je u svojim rukama držao i gradski razglas. On ga je obično koristio da najavi filmove koji su bili na repertuaru ali večeras, posle utakmice, bio je posebno nadahnut.Objavio je rezultat i razvalio jedno kolo koje je na fruli majstorski svirao Sava Jeremić. Najbolje je u svemu prošao Mile Ruta i društvo oko njega. Oni su se baš dobro zapili i ko zna kada su saznali da su  igralu Zvezda i Mančester. Ali šta da se radi osim da se veruje u ono što je naglas izgovarao Mika Grba :Polako, lopta je okrugla!

I dok smo mi plakali i tugovali, Englezi su se radovali.Zahvaljivali su na svemu i  sutra dan su odleteli preko Minhena ka svom voljenom gradu Mančesteru gde su ih čekali razdragani navijači. Posle dva neuspela poletanja, pilot je pokušao u treći put. Nije uspeo. Dogodila se katastrofa u kojoj su osmorica igrača Junajteda izgubila život. Avion sa fudbalerima, navijačima i novinarima iz Mančestera, srušio se u Minhenu u trećem pokušaju da uzleti sa aerodroma, a život je izgubilo 23. ljudi.Medju žrtvama bili su i fudbaleri: Birn, Kolman, Edvards, Džons, Tejlor, kao i rezervisti Džef Bent, Dejvid Peg i Lijam "Bili" Vilan.

U istoriji oba kluba, crnim slovima je ostao upisan taj 6.februar 1958.godine. Imao sam tada 10 godina a oni mladići u naponu snage. I danas plačem kada se setim tog tragičnog dogadjaja. Bio je to prvi veliki gubitak u životu jednog malenog, golobradog dečkića, koji ni slutio nije, kroz šta će ga život provesti u godinama koje su dolazile.