ZDRAVO,GOVEDO MOJE!

Svi su davno otplovili u večnost.Rade, Djoka i Gića pevaju i sviraju one iste ovozemaljske pesmice sa kojima smo ispijali čaše rumenog vina, dočekivali umilna prolećna jutra a potom onako mamurni i pospani, praznih džepova, lagano otklecali do svojih kuća i toplih kreveta.

Čovek koji je znao sve gradske priče i tračeve, koji je uspešno spajao sve pokidane veze,vraćao izgubljenu nadu i veru u život i svojim, samo svojim jezikom, koga su svi razumeli i jako poštovali pa čak i onda kada vas pomiluje na sebi svojstven način: "Digni glavu,govedeo jedno. Ne tuguj, jer od tuge vajde nema",govorio bi Avram Zdravković-Avra.

Tu je i Miro "Mengelica",po zanimanju šnajder i veoma uticajan čovek u konfekciji "7.juli",gde je gazdovao njegov brat Milivoje.Osim toga, Miro je i otac najšarmantnije i najlepšte gradske devojčice a sada bake u lepim godinama, Slavice sa nadimkom "Špira" osoba koja na svoj čist i iskren način tako dugo i tako nežno čuva u svojim nedrima sve najlepše uspomene na svoju prerano izgubljenu ljubav, lokalnog lepotana, sjajnog pevača i predobrog mladića Batu Petkovića, upomćenog i po nadimku kao Bata Cana.

Kako je vreme brzo proletelo i sa sobom kao letnji vihor odnelo daleko od nas mnoge nama bliske i drage ljude. Ovo su uspomene koje ubrzavaju ritam srca i na umorne oči navlače suze koje i bez poziva poteku  i otkotrljaju se u sećanje i daleku prošlost.

Sve su to predivni gradski ljudi. Živeli su onoliko koliko im je bog iscrtao putanju kojom su išli, išli dok nisu došli do kraja.Sada kada ih više nema, ostalo je malo svedoka kadrih da otvore priču i probude mnoga zaboravljena  sećanja.

Avra je bio legenda grada. Njegova živa enciklopedija, spomenar i overeni zapisnik života koji je uzmicao, pa se primicao i na jednom strmoglavo padao u duboke ponore prepune čemera. Život je oslikavo na svoj način, po nekada grubo pa čak i vulgarno, ali malo je sagovornika s druge strane bilo koji bi se ljutio što on baš tako opisuje običan život  u gradu, što iz arhive izvlači sećanja i brojna ogovaranja prikazujući ih na svoj folirantski način, prepun šarma i glume da bi iza svega, onako kako je počinjao, sa tim istim sloganom i završavao "Govedeo moje"!

 

 Avra,Miro,Rade,Djoka i Gića

Zravkovići i Kitići na "Petkovici"

Kada nije uspeo da nadgovori i dokaže da ne laže, iz torbe i svih džepova na sakou, vadio bih slike da bi posle dugih preturanja po gomilama portreta uslikanih nekog sunčanog četvrtka i to u  parku kraj spomenika, potego neku bezveznu sliku, raširio svoje urokljive oči, pojeo ga svojim glasom, ne dajući mu da zine, dok je tvrdio:"Pa zar ne vidiš, govedo moje, da si to ti! Jel tvoja bela košulja, jel tvoj sat na ruci, jel ovo tvoje blatnjave cipele...Uzimaj, inače prodajem drugom"!

Ko je mogao da mu odoli? Uz sliku, ko zna čiju, kući je odneo i priznanicu za novih desetak slika koje će biti gotove sledećeg četvrtka kada on i društvo, ponovo slegnu u čaršiju. "Svrni kod mene u radnju al ne moj da zaboraviš pare da poneseš".

Svi su ga voleli i obožavali a on je onako ponosno prolazio gradom,svima uzvraćao sa "Zdrvo, govedo moje" i raspitivao se o svim detaljima života na selu najavljujući svoj skorašnji dolazak na guvna prepuna zrelog žita spremnog za vršidbu. "Slušaj, govedo moje, jagnje da pečeš na ražanju a rakiju u potok da hladiš."

Ni jedna utakmica "Kosanice" nije mogla da prodje bez njega. Ni jedna svadba u "Evropi" ni ispratnica na železničkoj stanici. Na sahranama nije samo bio gradski hroničar i fotograf. Bio je majstor protokola nastojeći da uvek njegova bude poslednja u tumačenju a najčešće izmišljanju, nekih verskih pravila i običaja. Kako stoje i kako se pale sveće, kako se nose venci i panaia, ko ide napred a ko pozadi...i tome slično.

Grad se budio i sa njim odlazio na počinak..Već u ranim jutarnjim satima uz kafu i bosanku, razglabao bi se i dogadjaj iz bilijar sale, gde su do prvih petlova, tukli žestoku bitku,on kao najbolji bilijar majstor u gradu i Zvezdan Kučević- Zeka, omaleno levo krilo "Kosanice" i to isključivo za piće. Izgubiš partiju i platiš turu.Tako je bilo i te hladne februarske noći kada se u zoru dogodio “skandal” o kome je grad danima prepredao sto dve varijante a priča je bila krajnje jednostavna.

Zora je svitala kada su se igrači iz biljiar sale rastajali. Avra je već stIgao kod Tiovilke u krevat dok je Zeka usput polomio malo staklo na trafici Dare Borovičanin i uzeo paklicu "Zete". Kako je noću gradske ulice prekrio tanki beli "opančar", policajci, u punoj ratnoj opremi, predvodjeni psom tragačom, nije bilo teško da dodje do Zekine kuće, gore na brdu iznad bunkera, probude ga i sa lisicama na rukama privedu kao najvećeg lopova i kriminalca. Jadnik Zeka, zbog ove “strašne” kradje, odležao je i par meseci u podrumu gradskog zatvora kao veliki kriminalac.

Zadnje mesece svog života Avra je proveo sa teškim šlogom.Taj njegov kraj,najbolje opisuje najstariji sin Boban.

Dugo se borio sa bolešću koja ga je “udarila” tamo gde je bio najači. Direktno u jezik ! Sudbina mu je  uskratio pravo da govori ali ne pravo na suze koje su se kotrljale niz njegovo naborano lice. A dok je mogao, smejao se kao malo dete, šali na svoj i račun prijatelja ispredajući priče koje je samo on znao da  osmisli i narodu protumači. Kopnio je kopnio i naprosto se ugasio.

Sve priče o Miri Mengelici, barem što se mene tiče, u drugi plan stavlja snažan portret njegove ćerke Slavice. Ona na sebi nosi veliki deo snage i karaktera ovog inače, dobrog čoveka i majstora. Pa zar to nije normalno, pitali su me mnogi koji je znaju! Jeste i ja na Slavicu tako gledam, verujući da ću konačno uspeti da nadjem ključ od njenog srca i sve priče istkane kroz život ove snažne i dinamične žene, učinim svima dostupnim. Kažem svima, jer pouzdano znam, da o njoj i njenoj lepoti i danas maštaju mnogi momci, doduše u godinama, iz naše "Bajne čaršije".

A što se tiče portreta naših gradskih cigana, usto naših  muzikanata, dosta toga sam ispisao u Blogu pod naslovom “Omaž našim ciganima”.Ne bih imao šta da dodam, ne bar u ovom prvom izdanju knjige koja će  se uskoro nači pred vama. A za dalje, videćemo šta će još od sečanja isplivati na površinu.