BATA VOJA

Uvek, kada bi započeo naš razgovor sa profesore, doktore ili uvaženi i jedini toplički Akademiče, on bi me prekidao i onako šeretski zamolio: “Zoki, meni najbolje ipak, zvuči ono naše- Bata Vojo“! U redu, neka ostane tako i ovoga puta. Počivaj u miru i lak ti svaki grumen  ove srpske zemlje namočene krvlju i znojem. 

Za koji dan, navršiće se punih dvanaest godina kako si nas napustio i za uvek otišao u  rajska polja i doline u beskrajnu i neprozorinu tamu dalekog Kosmosa čijim prostranstvima luta tvoja dobra duša i umilni lik čoveka koji je za vakat ostao duboko urezan u našim sećanjima.

A šta se zapravo dogodilo tog  22.februara 2008.godine u glavi 85 godišnjaka koji je  hitao, kao mnogo puta ranije, ka svojoj vikedinci i vernom psu čuvaru, kome je  nosio dnevni obrok . Da li su za trenutak misli odletele ko zna kud, pažnja ka nečem usputnom ili je možda srce u tom času odlučilo da stavi tačku na jedan buran, plodan, koristan i iznad svega, zanimljiv život? Život jednog akušera-ginekologa, koji se od časa, kada je ugledao svetlost dana borio, pa do časa kada se uklapala i poslednja tragična  kockica životnog mozajka,  da kletva,“vi Srbi umirete i nestajete i neće vas biti !“, bude pretočena u suprotno. Da se umnožavamo i radjamo ne bi li smo nekada nadoknadili sve  one izgubljene srpske živote u dva svetska rata! Da se volimo i da se radjamo.

 Koliko mi je puta prepričao taj veličanstveni trenutak radjanja. Prvi plač, tu predivnu melodiju života, koja je nagoveštavala sve i kojim putevima i stranputicama će to tek rodjeno ljudsko biće  prolaziti kroz život. Voja je to znao da oseti i skoro nepogrešivo da proceni.

 U podne toga tragičnog dana, dok je zubato februarsko sunce budilo iz dubokog zimskog  sna pospala stabla Lipopavačke šume, Voja je u jednom tragičnom sudaru otišao a da ni dana bolovao nije. Bilo je i svedoka koji su nam prepričavali taj užasni dogadjaj.

Akademik Vojin Šulović

On je vozio "opel kadet" (BG 354-553), a sudario se sa kamionom mešalicom (BG 833-200), vlasništvo građevinske firme "Virkom-kop". Na mesto nesreće ubrzo je stigla ekipa Hitne pomoći, koja je mogla samo da konstatuje smrt.

Akademik je vozio iz pravca Beograda ka Barajevu. Kod Lipovačke šume, skrenuo je na raskrsnici, i posle pređenih nekoliko stotina metara izgubio kontrolu nad vozilom. Očevidac tvrdi da je, automobil počeo da "šeta" po kolovozu, a zatim se direktno sudario sa kamionom koji mu je dolazio u susret.

Video sam kako "kadet" prelazi iz jedne kolovozne trake u drugu. Usporio sam, a onda je usledio stravičan prizor: "Kadet" se "zakucao" u kamion. Njegov časovnik na ruci, kao i njegovo srce, odradili su svoj poslednji otkucaj, tačno u 15 časova.
Vozač kamiona je pokušao da izbegne sudar, ali je pokušaj ostao bezuspešan.
Posle sat i po, dve vatrogasne ekipe izvukle su Šulovića iz smrskanog automobila. Telo akademika prevezeno je na Institut za sudsku medicinu, gde je urađena obdukcija. Kako se moglo čuti, postoji mogućnost, da je Voji pozlilo tokom vožnje.
Vojin Šulović je bio poznati ginekolog i dugogodišnji direktor Ginekološko-akušerske klinike.

Sahranjen je tamo gde mu je i bilo mesto u Aleji velikana. Bila je to sahrana prožeta tugom i emocijama, dostojanstvom i velikim poštovanjem koje su prema pokojniku iskazali svi koju su se toga dana našlu na Novom graoblju.

I Šulovići i Lukovići i mi Pavlovići i mnogi drugi koji svoje korene traže u selima podno Kopaonika nose u sebi nekoliko  detalja koji odlikuju i krase ljude sa gorštačkim korenima i navikama. Strašni su i odvažni borci, uporni do bola, časni i pošteni do skoro neverovatnih granica.  Vojin otac Miloš Šulović, spada u red onih  čaršiskih tragovaca i zanatlija koji su teret svoga  dostojanstva i ljuskosti sa lakoćom nosili na svojim plećima. Izborio se da ima sve što mu treba. Kad mezi i pijucka da o svom trošku to radi a kada čašćava da mu ruka ne drhti. Da u kući ima sve što krasi jednog domaćina i da nema ni jednoga časa dilemu, da li decu  treba školovati ili ne. Voja je gimnaziju završio u Prokuplju, sestra Jovanka u Nišu a fakultete u Beogradu. Najstariji brat Cale ostao je da živi u Prištini i bio je jedan od renomiranih gradskih ugostitelja. Najstarija Vojina sestra Vera nažalost,nije preživela "oslobodilačko" bonmbardovanje saveznika za Uskrs 1945.godine, kada je mnogo ljudi stradalo na jugu Srbije pa eto i porodica Šulović, čiju kuću je pogodila ta prokleta “saveznička” bomba.

Ono što je deda Miloša krasilo, Voja se time ponosio, izmedju ostalog, to mu je to bila profesija. I jedan i drugi su bili, kako se to kaže u žargonu čaršije, “ženskaroši”. Kuršumlijski trgovci su u šali govorili, da ako su četvrtkom u podne spuštene roletne na Miloševoj radnji, onda je on sigurno priveo neku mladu snajku. Možda su to ipak, bile izmišljotine ljubomornih komšija i sugradjana a možda u svemu ima i tračak istine? Bio sam svedok njegovih zadnjih nedelja života.

U gradu su ga svi voleli a naročito mi mladji koji smo jedva čekali da zapodenemo sa njim neki “golicljiv” razgovor.

On bi već rano ujutru dogiljao do “Penzinerskog”, kluba najstarijih kuršumličana, udaljenog nekih desetak metara od njihovre kuće. Tu je uvek bilo veselo i jako zanimljivo. Deda, kako samo ga svi zvali, došao bi, seo na svoju stolicu i naručio “grku” kafu. Dok je gustirao, vrebao je trenutak da konobaricu uštine za njenu guzu i odmah, istoga časa, krene ka izlazu. Po običaju, bio bi ispraćen sa salvama pogrdnih rečenica iz repertuara lokalnih gradskih dosetki. Ona je prštela od besa a on od smeha.Tog istog dana u popodnevnim satima, vidim ga stoji kraj Apoteke. Na moje pitanje, čime se zanimaš Deda, on mi je kao iz topa odgovorio. ”Došao sam da se još malo nagledam ove lepotinje i ubavinje pa onda da se spakujem za dalek put”. I bilo je tako. Uskoro je otputovao u večnost.

Tu crtu imao je i Voja.Obožavao je žene a bogami i one su obožavale njega. Sve najlepše i najuglednije begradjanke, trudile su se svim silama da dodju do dr Šulovića na pregled ili na porodjaj po privilegovanom protokolu. Za njih je najvažije bilo da ih poradja jedan lep  i zgodan muškarac za kojim je uzdisalo mnogo dama.

Ali kao to obično biva, nije  se moglo ni po onoj narodnoj  “jare i pare”. Njegov brak, sa uglednom koleginicom, sa kojom je dobio dve ćerke, nažalost, sva ta ljubomorna iskušenja, nije izdržao. Razveli su se i u danima samoće i naših čestih susretanja u njegovom stanu na Banovom Brdu, smogao je snage da na sve to izgovori samo jednu rečenicu. ”Svaki, pa i najgori brak, bolji je od razvoda!”.

Vojin Šulović  je rođen 1923. godine u Kuršumliji a 1951. godine diplomirao je na Medicinskom fakuiltetu u Beogradu i specijalizirao ginekologiju i akušerstvo.

Dopisni član Odeljenja medicinskih nauka SANU postao je 1978. godine, a za redovnog člana je izabran 1988. godine.

Mladi i šarmantni ginekolog-akušer

Akademik Šulović bio je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i direktor Ginekološko-akušerske klinike od 1973. godine do 1985. godine.Bio je predsednik Srpskog lekarskog društvo od 1987. godine do 1996. godine, počasni predsednik od 1996. godine a do 1987. godine bio je i predsednik Ginekološko-akušerske sekcije Srpskog lekarskog društva.

Krasila ga je izuzetna društvena aktivnost. Bio je član  Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, član Udruženja ginekologa Jugoslavije, kao i Jordanskog hirurškog društva, Saveza društava medicinskih nauka Rumunije, Udruženju ginekologa i akušera Francuske i Poljske i mnogih drugih.

Bavio se uredničkim radom u redakcijama međunarodnih časopisa.

U SANU je obavljao funkciju predsednika Međuodeljenskog odbora za biologiju humane reprodukcije i predsednika Međuodeljenskog odbora za sidu. Dobitnik je brojnih nacionalnih i stranih priznanja uključujući fracnusku Legiju časti.

Akademik Šulović ostaće upamćen po svom pionirskom pristupu istraživanju i razvoju akušerstva i ginekologije u Srbiji a naročito po doprinosu prevencije bolesti trudnica i stalnoj brizi za zdravo potomstvo kroz unapređenje akušerstva i ginekologije.

Daleko je od pomisli, da bi to bilo sve. O Bata Voji imalo bi mnogo toga da se piše. Neka ovo bude inicijlna kapisla za sve naredne istrživače koji će se svojski potruditi da javnim učine sve, pa i najmanje detalje iz života ovog najuglednijeg gradjanina “Bajne čaršije”. Koliko je on voleo svoju rodnu Kuršumliju i koliko je išao u detalje iskazujući ljubav prema svemu, izgovoriću u jednoj rečenici.“Svako ko se jednom napije vode sa Vojničke česme, on ostaje za uvek očaran svom snagom lepote  našeg zavičaja”.

Za kraj ovoga tekse, koga će, nadam se, pročitati svi koji su ikada po nešto čuli o Bata Voji,  a naročito oni koji su došli na svet zahvaljujući njemu, moraju da nadju način i sredstva da u centralnom gradskom parku, uskoro, i to u prirodnoj velični, otrkiju spomenik čovuku koji, malo je to reći, zaslužuje tako nešto.