KADA ANOREKSIJA POSTAJE MODA !

I njena majka bila očajna! Govorila je, da više liči na  kostur koji dok se kreće škripi! A ona majci: ovo je  moda i trend u koji se ti ne razumeš! Zgazila si 45. Nisi se udala a o radjanju dece i ne pomišljaš.U slučaju da ti se taj “luksuz” dogodi, nemaš objašnjenje,  čime ćeš prehraniti  dete u stomaku ali već sada znaš, da ćeš se poroditi epiduralom zato što si kukavica što nisi navikla da trpiš i taj bol u duši nosis do groba kao najlepši čin radjanja novog života.

Video sam je! Još uvek traga za  svojim usrećiteljem uz priču koju napamet znaju svi konobari iz fensi kafiću gde ona najčešće navraća. Ja njemu da budem rob, da  mu čistim grašak i boraniju  i seckam crni luka u  salatu! Naj i to tri puta- naj ! Ako prihvata užegli čips za doručak i nekoliko krekera za večeru,moja vrata i krevet su mu otvoreni pod uslovom, da se  za ručak isprsi i plati u “Meku” i to  dupli čizburger, veliki čips, “cezar” salatu, pitu od jabuka i grande coca- colu !

Velike dileme,moda ili porod ?

Hoćeš li ti da me saslušaš, baš sam se raznežila i prisetila  tog varljivog leta 1968. kada su Rusi ušli u Čehoslovački a mi studenti zapalili fitilj nezadovoljstva i razočaranja u socijalizam. Bili smo brojni, bučni toliko da se čak čulo do Dedinja odakle nam je stigla poruka lično od Tita.“Ja sam uz vas i vi ste u pravu”! Mi smo u prvom naletu opstali a ceh su platili neki nadobudni panduri, umišljeni političari i oni na koje se sumnjalo da šuruju sa reakcijom, kako su se tada zvali svi koji se nisu slagali sa Brozovom politikom. Na jesen, kada  su se delila mesta u studenskim domovima i  krediti za najbolje, vodilo se računa da obavezno ne dobiju svi oni koji su se drali ispred Filozofskog i koji su glumili Če Gevaru i mladog i zanosnog Fidela Kastra,  tih godina,  simbole  pravičnih narodnih revolucija okrenutih protiv  otimača koji su se  prestavljali kao vlasnici privatnog kapitala i nosioci  velikih demokratskih promena. U prvom redu bio je sifilističar  Al Kapone! U njegovo ime i sa narodnim parama, demonstrirali li su isti ljudi ni svesni nisu da  ce u dvovekovnoj istoriji Amerike zauzeli mesto pionira ili vesnika mlade i napredne  demokratije sa one strane Pacifika. Pre njih,  preko popaljenih indijanskih naselja i pobijenih crvenokozaca, protutnjali su“pioniri Zapada” otimajući sve što im se našlo na putu. Naviknuti da rade ono što su im dede i pradede radili, njihovi unuci danas haraju svetom,menjajući samo oružje i uniforme a pridržavajući se  iste strategije. Otmi i ubij !

E,baš nekako u to vreme, Beograd je bio miran, mirišljiv i naprosto očaravajući.Bilo je svega a po najviše crvenih pasoša izdatih od zemlje  SFRJ sa kojima si moga gde  si nanišanio i poželeo.Na ulicama su dominirali maleni, na izgled zdepasti ili zatupasti kiosci PKB u kojima su se prodavale  viršle,kobasice u zemičkama prelivenih  ljuckastim senfom. I pored toga, što smo po nekada  dugo čekali  u redovima da gladni  dodjemo do  zalogaja, ni danas ne mogu da oprostim sebi što sam se mrštila i govorila  da su neukusne i bljutave ubedjena da ćemo u godinam koje su dolazile, jesti neke ukusnije i veće viršle nego tada. Kako sam se ljuto zeznula zbog čega  sada,posle toliko godina,moram javno da se izvinem:oprostite moje drage i najlepše viršle,prelepe i ukusne kobasice, oprosti i ti jogurte iz trouglastog tetrapaka, što sam te vredjao dok si jako mirisao na sveže tek pomuženo mleko. Dozvolite mi, poštovani drugovi i drugarice, da se izvinem i jedinom kiosku koji je  bio postavljen u centru Niša kod današnjeg “Ambasadora” gde su Nišlije otišle korak dalje.Umesto beogradskih viršli, ”evevigi pa gi vi jedite”,govorili bi svi pored Nišavu, prodavali su duge,ali Niške kobasice koje su pucale od ukusa i lepote.! Čekalo se bogami i po pola sata a onda kada dodješ na red, ona  rumena prodavačica kaže,“kuvaju se,sačekaj te”! A mi gladni boga bi pojeli. Tek zašli u pubertet, otškrinuli vrata životu, sto jedan put gledali scenu u filmu gde se iz profila  nazire  golo telo Brižit Bardo, sve  dotle, dok jedan drski bioskobđija iz Žitoradja, nije isekao  taj kadar  zbog čega je proglašena sedmodnevna žalost kod svih nas  mladih i perspektivnih onaničara.

Ne pitaš me a šta smo mi klinci iz Kuršumlije tražili u to doba po Nišu? Sedi pa slušaj!

Šinobus koji je polazio u  četiri po podne a u Niš stizao oko pola sedam, bio je idelna veza da i ako smo bili udaljeni  70 km od grada, odgledamo  sav reportuar  Narodnog pozorišta na Trgu Stevana Sindjelića. A  ne repertuaru Nušić, Sremac, Domanović, Kočić, Sterija Popović  i glumci Ratko Sarić, Rada Savićević, Ratko Vukičević, Srba Ilić… . Na daskama u pozorištu sve as do asa a na travi  Čaira isto : Knežević, Dimovski, Jovanovski, Andjelković, Sovrović…  Prestave su se završavale oko 22 a parnjača sa Niške stanice, koja je u Kuršumliju stizala oko pola 3  posle ponoći, sa šetog koloseka, polazila u  23,05. Naravno,ujutru od pola osam u školu. Jurilismo koncerte,festivale, “pesme leta” i tradiocionalni filmski festival na Tvrdjavi. Da izbliza vidimo Batu, Smokija, Milenu… Jesen je već lagano pristizala,večeri sve hladnije a od  preobraženja nismo ni pomišljali na kupanje. Reke više nisu mamile i privlaćile u toplinu svojih virova i brzaka.

Čekaj, čekaj, a za doračak, večeru, ručak, šta je  baka  spremala? Počinjali smo,sa uštipcima, prženicama, pohovanim paprikama, jaima na oko. Za ručak, boranija, spanać, grašak, krompir, sataraš,kupus sa i bez mesa, pasulj, djuveć, paprikaš, teleća i pileća čorba od domaćeg pevca.Za užini velika šnita crnog  hleba namazana  svinjskom mašću  sa ljuckastom tucanom paprikom. Večera ili spavanje, bila je dilema  naših umornih tela. Šolja  mleka i  džem od šljiva i to potpečenih šljiva, koje bi nam deda doterao sa vrha Kopaonika  za pripremu pekmeza koji bi se do prolerća čuvao u velikim zemljanim čupovima da nas prehrani dok ne grane proleće…A posle, e,posle više nema zime i straha od gladi. Mi smo, kako vidiš, imali urodjen strah od gladi a vi  trpite i gladujete jer verujete u gluposti ili ne znate ništa.Kada ste zadnji put imali za ručak,kao poslasticu, šnenokle? 

LOPOVI SE NE SMIRUJU !

Dok vam se ne dogodi vi zapravo i ne znate u kakvom haosu zivite.Samo nekoliko minuta trebali je uigranoj ekipi lopova da usred bela dana ispred vrtica "Deciji gaj"na Ceraku, razboju staklo na kolima i odnesu sve sto im je bilo pod rukom.Bila je to startna pozicija za haos  koji će vas sačekati  tokom dana.Dan neopisivih muka.

Prvo što ce vas šokirata bila je reakcija okupljenog radoznalog sveta.Očito naviknuti na ovakve scene, najpre  če vam skrenuti pažnju na gomilu stakla sa  ranije razbijenih  automobila i umesto  utehe saopštiće vam surovu istinu koja glasi:nema dana da lopovi na Ceraku nekome ne obiju kola! Cak je i uprava Vrtica na ulaznim vratima postavila upozorenje roditeljima da nista ne ostavljaju u kolima jer su kradje i obijanja postale ucestale. Naravo, identičnu informaciju uputili su i šefu policije na Čukarici i od tog časa niko nije video  ni jednog policajca u blizini a ni jednu patrolu  koja je u obavezi da redovno kontroliše ovakva mesta a pogotovo onda kada stigne upozoravajuća informacija.

 

Učestale slike pred  beogradskim vrtićima

Drama je već počela ali  oni koji to nisu doživeli i ne slute  šta ih u nastavku dana čeka. Kao bez glave jurite u policiju gde slusate neverovatne price ali i gomilu kritika na njihov rad da zapravo osim sacinjavanja zapisnika, od njih drugih koristi nema!!! Kada date tu famoznu izjavu i samome sebi postavite pitanje, čemu ona služi, nastavite  bezglavo da  trcite ka banci da blokirate kartice, odjavite licnu kartu i zdravstvenu knjizicu, vozacku, zamenite bravu na stanu a kod Telenora i Telekoma  blokirate telefone. Za to vreme, drugi deo porodice pretura po internetu tragajuci za staklom na vratima.  Kada i to pronadjete, tamo u nekoj garazi dok cekate na montazu, vi od price koja sledi, ne mozete ni usta da zatvorite.
-Da vam se to nije dogodilo ispred vrtica na Ceraku, radoznalo pita mladic koji montira staklo.
-Da, ispred vrtica, kazemo mi !
-Ne cudite se. Do sada me je zvalo najmanje desetak roditelja sa istim problemom. Obdanista su postala poligoni gde vrsljaju lopovi otomajuci sve sto nadju u kolima. I to se dogadja u jutarnjim satima kada roditelji nose pospanu decu verujuci da za pet minuta niko nece obijati kola i verujući u veliku frekvenciju onih koji  pristiži svaki minut.
-Ali, avaj. U tome je greška. Nimalo slučajno, država vas je unapred optužila i time za sebe prigrabila alibi, da ona ne snosi nikakvu odgovornost što ste vi gradjanine prevideli da vaš prostor u zaključanim kolima nije vaš privatni posed zaštićen po zakonu o privatnosti i da niko nema obaveze, pa čak i oni koji su za to plaćeni, da ga čuvaju od kriminalaca i lopova rešenih  da javno demonstriraju snagu  nepoštovanja zakona i svih drugih pravnih normi.

-Slusate i ne verujete. Majstor  prepun priča koje su mu preneli napaceni roditelji zakljucuje i deli savete.

- 1.Niste smeli torbu da ostavite u kolima i sada ne vredi da očajavate !

- 2.Moraliste da je ponesete ili negde sakrijete u protivnom,doživeliste  neprijatnost koju su doživeli mnogi pre vas.

- 3. Ovo vam je skupa skola koju ste primorani da platite, plus nerviranje i maltretiranje a ono sto je najglavnije i najbitnije, a na to ne mozete da uticete,  to je pitanje: u kakvoj zemlji mi to zivimo i da li na nekoga mozete da se oslonite i da nekome verujete !!!

 U zdrav pojam vas ubija i cinjenica da je sve ovo opste poznata stvar ali da oni koji su za to zaduzeni nista ne preduzimaju pa se stice utisak, a to je misljenje ogromnog broja ljudi, da policija to aminuje ili u najboljem slucaju, misli da je to toliko MALI I ZANEMARUJUCI kriminal koji ne zasluzuje paznju i znacajnije angazovanje na njegovom suzbijanju.

Ogromna greska, gospodo policajci a verovatno veliko hvala i od "gospode lopova", kojima je ocito otvoren prostor da rade sta hoce !

Uvece kada sve saberete, zivce smirite, konstantujete da ste izgubili radni dan, da ste ostali tuzni i razocarani sto se neko brutalno poigrao sa vasim dostojanstvo i tek na kraju, sto nije za zanemarivanje, da vas je sve ovo kostalo oko 500 EU. 

Ej Srbijo,zemljo mučenika, kranje je vreme da  u tebi narod živi mirno i dostojanstveno, zastićeno od ovakvih neprijatnosti koje nas vrećaju u vreme hajdučije kada su zemljom  harale bande odvažnih i  smelih ljudi unapred od države i društva osudjenih za zlodela na najteže kazne. Danas  su druga vremena.Država nema snage da se obračuna sa patološkim zlikovcima koji zlostavljaju bebe, malu decu, ubijaju kada im  se prohte, kradu da bi imali para za kupovinu  opijata koristeći njegovu "snagu" za juriš na nova  zlodela.I niko im  ništa ne može ! Čemu onda taj famozni zapisnik i gubljenje vremena u policiji ? Čemu ?

UBIME TUGA I NOSTALGIJA !

Čitam ovih dana opasna upozorenja nekih pametnih ljudi koji govore o Srbiji u skorijoj budućnosti gde sve sto smo vekovima stvarali i gradili i sve što nam je priroda podarila na gazdovanje i uzivanje,više neće biti naše.Kažu ti ljudi,a ja nemam razloga da im ne verujem. Prodaće se sve, pa čak i izvori najbolje pijaće vode na Balkanu i sve naše banje koje je priroda raskošno podarila toplim i hladnim mineralnim izvorima gde su mnogi našli leka za trajni oporavak svoga narušenog zdravlja.Prodaće se naše poslednje srebro iz kuće a onda mi koji još uvek živimo i o tome odlučujemo nećemo moći ni reč da progovorimo u interesu naše zaštite dokle budu pljuštale kletve i uvrede nad našim zaraslim grobovima.

Mrdam i još postojim i podižem glas da se od tog zločina ipak sadašnji vladari uzdrže.Da to ne čine, a ako već moraju, onda neka se poštuje samo jedan uslov:banje i izvore mogu da kupe samo uspešne domaće firme i Srbi, i to isključivo Srbi iz dijaspore, i da time pomere taj svoj kapital iz hladnih sefova Švajcerskih, Nemačkih ili Američkih banaka. Da povuku tu svoju višedecenisku muku i tone prolivenog znoja i da novac ulože u bogastvo svoje zemlje jer oni to najbolje razumeju i najbolje će znati time da gazduju. Samo onaj koji do zadnjeg časa i zadnjeg treptaja života priziva čašu hladne izvorske vode, "sa one česme kraj puta", taj zna šta je to očevina, rodna gruda. Samo taj će znati to da gradi i poštuje i u nasledje ostavi onima koji dolaze.

Ovo je priča o Kuršumlijskoj banji koja "umire na nogama" dok neko merka trenutak kada će poskočiti i u naglas izlicitirati "najbolju cenu" za nešto što nema cene. Ako to već mora da se dogodi, ne bi li se prekinula ova nemušta i podmukla agonija nestajanja jedne Banje sa lica zemlje,onda,REKOH, neka se to ponudi našim ljudima iz dijaspore ili našoj uspešnoj firmi "Planinka" koja već gazduje sa Prolom i Lukovskom banjom, da u nju ulože,da je grade i do veka čuvaju,kako to pesnik reče,"kao zenicu oko svoga".Neka im država da bolje subvencije nego Italijanima za auto,Koreancima za kablove,Nemcima za rezervne delove.Nema tog biznisa na svetu koji će doneti veći profit o koji će uposlite sve i zemlju i ljude i ostale resurse,kao što to daju moderni zdravstveno-rekreativni i velnes centri.Pokažite mi na karti sveta gde imate tri banje, jednu do druge, kao što ih Kuršumlija ima a da ljudi tu žive skoromno i na samoj ivici socijalnog ponora. Nisu ti ljudi krivi, kriva je DRŽAVA,POGREŠNA POLITIKA koja u ovom raju i raskoši ne prepoznaje sebe i ne vidi razloga da se u prestižnom smislu nadmeće sa bogatim svetom a ne da se živ čovek stidi i crveni što neki tamo mediokriteti zaljubljeno gledaju u dubinu svoga novčanika više i detaljnije nego u svoju zemlju.Što ne vide dalje od nosa !

Ranih pedesetih godina,1951. tek sam zakoračio u treću godinu zivota.Za divno čudo, sećam se svega što sam doživeo dok smo živeli u Banji gde je moj otac obavljao važnu dužnost UPRAVNIKA Kuršumlijske banje.Sećam se fudbala koji mi je doneo,sećam se svega što sam u priči napisao,sećam se da mi je srednji brat Milivoje koji se rodio 1952.godine jedva pretekao od naleta "velikog kašlja",moje krvave noge koja je nagazila na polomnjenu pivsku flašu dok sam jurio za fudbalom koga je reka nosi negde daleko.Sećam se tog jakog i prodornog mirisa sumpurnih izvora pomešanog sa opojnim mirsom lipa koje nigde ne mirišu kao u mojoj banji.

Sve umire i nestaje !

Ovo je kuća u kojoj smo živeli-VILA KOSANICA. Ispred je bio parking i autobuska stanica odakla je dva puta dnevno išao autobus za Kuršumliju.Ujutru u 8h a " curik" oko 11h cim bi se ukrcali putnici pristigli parnjacom iz Niša i Kosova Polja. Popodne u 16,30 a nazad u 18,30.Put nije bio asvaltiran ali je bio dobro uvaljan tako da je zeleni "LEJLAND",oni isti koji se i danas voze u gradskom prevozu LONDONA, razdaljinu od 11km prelazio za nekih 35 minuta, lagano, nogu pred nogu, prelepom dolinomo reke Banjske. Majstor za volanom bio je Aca Vasić koji je pored ovog posla radio i na hidrocentrali sa koje se Banja sanbdevala strujom.

U sezoni u Banji nisi mogao da nadješ mesto ni na klupi u parku koga je uredjivao zaljubljenik u cvece Miša Vasi.'Gosti su se smestali u tri velike vile sa po pedesetak i više soba.Vila Jugoslavija, Vila Milica i Vila Kosovo. U funkciji su bile i manje vile gde se iznajmljivao smeštaj a veoma često u špicu se spavalo i po učionicama Osnovne škole.

Banja je imala svoju Mesnu kancelariju, stanicu milicije i naravno, lekara koji je svakog dana dolazio iz Kuršumlije. Atraktivna su bila dva kupatila "Tursko" i blatno. 
Gosti su dolazili iz svih krajeva Srbije ali najviše ih je bilo iz župskog kraja i sa Kosova.Šiptari su već krajem avgusta, pa tokom septembra, u crnim "fordovima" sa zavesicama na staklima, koje smo mi klinci zvali "šporeti" dovodili na oporavak svoje bake, majke i žene-bule, koje su ovde boravile i po tri nedelje. Obavezno se izlazilo na večernju šetnju-korzo i to od centra Banje pa do Osnovne škole gde se do sumraka šetalo na čistom planinskom vazduhu. Bila je to jedinstvena avenija opojnog mirisa rascvetalih lipa.

U bašti hotela "Prepolac" goste je zabavljao Ivko Rilak, rodom iz Aleksandrovca. Svirao bi i pevao poznate narodne pesme "Aj berem groždje, biram tamnjaniklu" i tome slično.Zapevao bi se i po neki šlager ili kako je to on najvljivao:"A sada muzika za ples".Zapamtio sam izvodjenje tada popularnog šlagera "Ramona" i najavu : "Dame biraju!".Bio je to život za nezaborav,Banja za provod i uživanje.A,sada...sve umire i nestaje !

Živela je banja i posle ovih epizoda iz ranih pedesetih. Vijugavim putem niz Prepolac prolazili su  kamioni, traktori a po najviše konjske zaprege prepune šiptarskih porodica koje su četvrtkom za pazarni dan, hitali ka Kuršumlijskoj pijaci da ponude šargarepu,spanać,crni i beli luk prizveden u baštama duž cele Lapske doline a iz moga grada, terali stoku, najčešće ovce, i staru okrpljenu, opranu i ispeglanu polovnu garderobu da obuku svoju brojnu nejač. Moralo je tako,jer drugih mogućnosti za nešto bolje i skuplje nije bilo. Važno je da su se ljudi dobro razumeli, podržavali i verovali da je tako normalno da se živi a da niko ne bude uvredjen i povredjen. U popodnevnim satima, ti isti karavani,  vraćali su se svojim kućama i svojim snovima, do sledećeg četvrtka.

Ovako je izgledala jedna bezbrižna mladost.Vratili smo se iz Banje i nastavili da se radujemo i smejemo:s leva na desno,Cace,Boban,Peda,Raba,Nidža,Piki,Pevac,Puća,Kepa,Pera,Bujka,Vojkan

Sredinom šezdesetih godina, došlo je vreme da se  Banja gradi i menja.Do Kosova se više nije putovalo tim putem jer je dolinom reke Kosanice izgradjen novi,moderan asvaltni put. Proradili su autobusi, vozovi su išli po ustaljenom voznom redu, ali broj gostoju nije se smanjivao.

Novi hotel je izgradjn za godinu dana i dobio je ime "Žubor". Bio je to moderan zdravstveno rekreativni centar sa zatvorenim bazenom, brojnim salama za tretman bolesnika, modernim restoranom i luksusznom sobama za to vreme. Pored hotela uskoro je izgradjen i otvoreni bazen olimpijskih dimenzija. Kada je bazen proradio, bio je to tužan dan za sve nas koji smo rasli na gradskom bazenu u Kuršumliji. Naše staro zdanje preko noći je zaboravljeno i bilo prepušteno zubu vremena. Grad se preselio na novi Olimpijski bazen do koga ipak, nije bilo lako i jednostavno doći.Trebalo je svakog dana rešiti enigmu prevoza  i važnije od toga, povratka iz Banje. Onako izgladneli, opaljeni jakim planinskim suncem, svi smo imali samo jednu želj, da se što pre  domognemo maminog ručka, odspavamo koji minut i u punom sjaju  istrčimo na svoj korzo, gde su nas čekale one, najlepši ukrasi malog usnulog grada. Bile su čarobne i nikada lepše kao te avgustovske večeri. Sanjalio smo da ih ljubimo, da se divimo uzgajenim i negovanim lepotama dok smo ih  ispod  oka zagledali jako, jako detaljno, maštajući da će  naša ljubav započeti tu na korzou, sutra na bazenu a uveče u bioskopu dok smo čvrsto držao njenu toplu ručicu u svom zagrljaju.

Rekoše, Banja  će se graditi.Ponovoće  nagrnuti  reke ljudi da uživaju u lepoti darivanoj od boga a mladji... i oni će odsanjati i doživeti  svoje  uzlete, mekane padove i velike ljubavi, kao što smo mi, rodjeni neke tamo godine na obalam triju reka, dva bazena i najlepšim  banjama podno Kopaoničkih visova.

Toplica, kao nekada, šumi i šapuće uvek istu priču koju čujemo i razumemo samo mi, rodjeni tu negde u nekom sobičku, mog malengog usnulog grada.