UBIME TUGA I NOSTALGIJA !

Čitam ovih dana opasna upozorenja nekih pametnih ljudi koji govore o Srbiji u skorijoj budućnosti gde sve sto smo vekovima stvarali i gradili i sve što nam je priroda podarila na gazdovanje i uzivanje,više neće biti naše.Kažu ti ljudi,a ja nemam razloga da im ne verujem. Prodaće se sve, pa čak i izvori najbolje pijaće vode na Balkanu i sve naše banje koje je priroda raskošno podarila toplim i hladnim mineralnim izvorima gde su mnogi našli leka za trajni oporavak svoga narušenog zdravlja.Prodaće se naše poslednje srebro iz kuće a onda mi koji još uvek živimo i o tome odlučujemo nećemo moći ni reč da progovorimo u interesu naše zaštite dokle budu pljuštale kletve i uvrede nad našim zaraslim grobovima.

Mrdam i još postojim i podižem glas da se od tog zločina ipak sadašnji vladari uzdrže.Da to ne čine, a ako već moraju, onda neka se poštuje samo jedan uslov:banje i izvore mogu da kupe samo uspešne domaće firme i Srbi, i to isključivo Srbi iz dijaspore, i da time pomere taj svoj kapital iz hladnih sefova Švajcerskih, Nemačkih ili Američkih banaka. Da povuku tu svoju višedecenisku muku i tone prolivenog znoja i da novac ulože u bogastvo svoje zemlje jer oni to najbolje razumeju i najbolje će znati time da gazduju. Samo onaj koji do zadnjeg časa i zadnjeg treptaja života priziva čašu hladne izvorske vode, "sa one česme kraj puta", taj zna šta je to očevina, rodna gruda. Samo taj će znati to da gradi i poštuje i u nasledje ostavi onima koji dolaze.

Ovo je priča o Kuršumlijskoj banji koja "umire na nogama" dok neko merka trenutak kada će poskočiti i u naglas izlicitirati "najbolju cenu" za nešto što nema cene. Ako to već mora da se dogodi, ne bi li se prekinula ova nemušta i podmukla agonija nestajanja jedne Banje sa lica zemlje,onda,REKOH, neka se to ponudi našim ljudima iz dijaspore ili našoj uspešnoj firmi "Planinka" koja već gazduje sa Prolom i Lukovskom banjom, da u nju ulože,da je grade i do veka čuvaju,kako to pesnik reče,"kao zenicu oko svoga".Neka im država da bolje subvencije nego Italijanima za auto,Koreancima za kablove,Nemcima za rezervne delove.Nema tog biznisa na svetu koji će doneti veći profit o koji će uposlite sve i zemlju i ljude i ostale resurse,kao što to daju moderni zdravstveno-rekreativni i velnes centri.Pokažite mi na karti sveta gde imate tri banje, jednu do druge, kao što ih Kuršumlija ima a da ljudi tu žive skoromno i na samoj ivici socijalnog ponora. Nisu ti ljudi krivi, kriva je DRŽAVA,POGREŠNA POLITIKA koja u ovom raju i raskoši ne prepoznaje sebe i ne vidi razloga da se u prestižnom smislu nadmeće sa bogatim svetom a ne da se živ čovek stidi i crveni što neki tamo mediokriteti zaljubljeno gledaju u dubinu svoga novčanika više i detaljnije nego u svoju zemlju.Što ne vide dalje od nosa !

Ranih pedesetih godina,1951. tek sam zakoračio u treću godinu zivota.Za divno čudo, sećam se svega što sam doživeo dok smo živeli u Banji gde je moj otac obavljao važnu dužnost UPRAVNIKA Kuršumlijske banje.Sećam se fudbala koji mi je doneo,sećam se svega što sam u priči napisao,sećam se da mi je srednji brat Milivoje koji se rodio 1952.godine jedva pretekao od naleta "velikog kašlja",moje krvave noge koja je nagazila na polomnjenu pivsku flašu dok sam jurio za fudbalom koga je reka nosi negde daleko.Sećam se tog jakog i prodornog mirisa sumpurnih izvora pomešanog sa opojnim mirsom lipa koje nigde ne mirišu kao u mojoj banji.

Sve umire i nestaje !

Ovo je kuća u kojoj smo živeli-VILA KOSANICA. Ispred je bio parking i autobuska stanica odakla je dva puta dnevno išao autobus za Kuršumliju.Ujutru u 8h a " curik" oko 11h cim bi se ukrcali putnici pristigli parnjacom iz Niša i Kosova Polja. Popodne u 16,30 a nazad u 18,30.Put nije bio asvaltiran ali je bio dobro uvaljan tako da je zeleni "LEJLAND",oni isti koji se i danas voze u gradskom prevozu LONDONA, razdaljinu od 11km prelazio za nekih 35 minuta, lagano, nogu pred nogu, prelepom dolinomo reke Banjske. Majstor za volanom bio je Aca Vasić koji je pored ovog posla radio i na hidrocentrali sa koje se Banja sanbdevala strujom.

U sezoni u Banji nisi mogao da nadješ mesto ni na klupi u parku koga je uredjivao zaljubljenik u cvece Miša Vasi.'Gosti su se smestali u tri velike vile sa po pedesetak i više soba.Vila Jugoslavija, Vila Milica i Vila Kosovo. U funkciji su bile i manje vile gde se iznajmljivao smeštaj a veoma često u špicu se spavalo i po učionicama Osnovne škole.

Banja je imala svoju Mesnu kancelariju, stanicu milicije i naravno, lekara koji je svakog dana dolazio iz Kuršumlije. Atraktivna su bila dva kupatila "Tursko" i blatno. 
Gosti su dolazili iz svih krajeva Srbije ali najviše ih je bilo iz župskog kraja i sa Kosova.Šiptari su već krajem avgusta, pa tokom septembra, u crnim "fordovima" sa zavesicama na staklima, koje smo mi klinci zvali "šporeti" dovodili na oporavak svoje bake, majke i žene-bule, koje su ovde boravile i po tri nedelje. Obavezno se izlazilo na večernju šetnju-korzo i to od centra Banje pa do Osnovne škole gde se do sumraka šetalo na čistom planinskom vazduhu. Bila je to jedinstvena avenija opojnog mirisa rascvetalih lipa.

U bašti hotela "Prepolac" goste je zabavljao Ivko Rilak, rodom iz Aleksandrovca. Svirao bi i pevao poznate narodne pesme "Aj berem groždje, biram tamnjaniklu" i tome slično.Zapevao bi se i po neki šlager ili kako je to on najvljivao:"A sada muzika za ples".Zapamtio sam izvodjenje tada popularnog šlagera "Ramona" i najavu : "Dame biraju!".Bio je to život za nezaborav,Banja za provod i uživanje.A,sada...sve umire i nestaje !

Živela je banja i posle ovih epizoda iz ranih pedesetih. Vijugavim putem niz Prepolac prolazili su  kamioni, traktori a po najviše konjske zaprege prepune šiptarskih porodica koje su četvrtkom za pazarni dan, hitali ka Kuršumlijskoj pijaci da ponude šargarepu,spanać,crni i beli luk prizveden u baštama duž cele Lapske doline a iz moga grada, terali stoku, najčešće ovce, i staru okrpljenu, opranu i ispeglanu polovnu garderobu da obuku svoju brojnu nejač. Moralo je tako,jer drugih mogućnosti za nešto bolje i skuplje nije bilo. Važno je da su se ljudi dobro razumeli, podržavali i verovali da je tako normalno da se živi a da niko ne bude uvredjen i povredjen. U popodnevnim satima, ti isti karavani,  vraćali su se svojim kućama i svojim snovima, do sledećeg četvrtka.

Ovako je izgledala jedna bezbrižna mladost.Vratili smo se iz Banje i nastavili da se radujemo i smejemo:s leva na desno,Cace,Boban,Peda,Raba,Nidža,Piki,Pevac,Puća,Kepa,Pera,Bujka,Vojkan

Sredinom šezdesetih godina, došlo je vreme da se  Banja gradi i menja.Do Kosova se više nije putovalo tim putem jer je dolinom reke Kosanice izgradjen novi,moderan asvaltni put. Proradili su autobusi, vozovi su išli po ustaljenom voznom redu, ali broj gostoju nije se smanjivao.

Novi hotel je izgradjn za godinu dana i dobio je ime "Žubor". Bio je to moderan zdravstveno rekreativni centar sa zatvorenim bazenom, brojnim salama za tretman bolesnika, modernim restoranom i luksusznom sobama za to vreme. Pored hotela uskoro je izgradjen i otvoreni bazen olimpijskih dimenzija. Kada je bazen proradio, bio je to tužan dan za sve nas koji smo rasli na gradskom bazenu u Kuršumliji. Naše staro zdanje preko noći je zaboravljeno i bilo prepušteno zubu vremena. Grad se preselio na novi Olimpijski bazen do koga ipak, nije bilo lako i jednostavno doći.Trebalo je svakog dana rešiti enigmu prevoza  i važnije od toga, povratka iz Banje. Onako izgladneli, opaljeni jakim planinskim suncem, svi smo imali samo jednu želj, da se što pre  domognemo maminog ručka, odspavamo koji minut i u punom sjaju  istrčimo na svoj korzo, gde su nas čekale one, najlepši ukrasi malog usnulog grada. Bile su čarobne i nikada lepše kao te avgustovske večeri. Sanjalio smo da ih ljubimo, da se divimo uzgajenim i negovanim lepotama dok smo ih  ispod  oka zagledali jako, jako detaljno, maštajući da će  naša ljubav započeti tu na korzou, sutra na bazenu a uveče u bioskopu dok smo čvrsto držao njenu toplu ručicu u svom zagrljaju.

Rekoše, Banja  će se graditi.Ponovoće  nagrnuti  reke ljudi da uživaju u lepoti darivanoj od boga a mladji... i oni će odsanjati i doživeti  svoje  uzlete, mekane padove i velike ljubavi, kao što smo mi, rodjeni neke tamo godine na obalam triju reka, dva bazena i najlepšim  banjama podno Kopaoničkih visova.

Toplica, kao nekada, šumi i šapuće uvek istu priču koju čujemo i razumemo samo mi, rodjeni tu negde u nekom sobičku, mog malengog usnulog grada.