Važni ljudi Bajne Čaršije

SIMONOVIĆI!

Simonovići,svoje poreklo vuku iz Kastrata sela nadomak grada.Selo odakle se grad snabdevao mlekom i svežim povrćem,udaljeno je od centra Kuršumlije, nekih 3-4 km.To je inače omiljena trasa kojom su se ribolovci iskradali iz grada pre svitanja bežeči od bakzuza i njihvog zlobnog pitanja,“gde si krenuo tako rano“, što je kod onih koji su verovali u čuda, automatski navlačilo bes i odluku da od pecanja nema ništa!

Tu na obali reke Kosanice i tako reći na samoj kapiji odakle se plodnom dolinom išlo ka ravnom Kosovu,rodjeni su Simonovići o kojima pišem ovu priču prisećajući se mnogih detalja  koje već dugi niz godina nosim u sebi sa namerom da im ne dam da odu u zaborav! Evo tog trenutka u kome moja mašta  i sva moja sećanja, nastoje da me vrate  u rane pedesete godine kada su porodice poput ove,ugradjivale sebe u jedan od brojnih temelja ove malene varošice razapete izmedju Kopaoničkih proplanka i obala triju predivnih planinskih reka koje su bili simboli kraja i grada iz čijih virova su na trpeze skoro par dana u nedelji servirane najukusnije rečne ribe.Otuda i odgovor na pitanje mnogih došljaka i rodjaka koji su provodili letnje ferije  kod rodbine u gradu:imali ko da se u ovom gradu ne bavi pecanjem?

Ili,kako to da svi vozite skije,igrate fudbal,lepo pevate i baš se dobro šalite.Zašto su vam muškarci vitki lepi i pametni a devojke doterane, negovane i umiljate, poput mace koja prede u bakinom krilu.Ima tu još mnogo toga, "zašto i kako", našta bi valjalo danima odgovarati potpuno sigurni da ste priču o ljudima,čaršiji,običajima i neverovatnoj atmosveri,za koju su mnogo "vrači" govorili da je posledica dobre volje i dobrih duša u nevidjenoj energiji koja zrači iz toplih i lekovitih izvora Kuršumliskih banja.Možda u toj energiji koja greje i omamljuje treba tražiti odgovor na pitanje:Zašto se Kuršumlija voli  snagom i voljom diva a čuva i poštuje  snagom lava?

Ne znam kako ću vam objasniti,zašto je toliko volim, niti znam da potvrdim da li i ona mene voli kao ja nju?Tu moju malenu čarobnu varošicu, za koju sam zakovao osamnaest godina života u pedeset i više godina odlazaka i povrataka! Možda će vam ova današnja priča o velikoj porodici Simonović sve do detalja objasniti.

Venčanje Vučine i Stančeta pred gradskom crkvom.Dečak koji drži sveću je naš Bane Manitašević,dugogodišnji bioskobdžija i desni bek "Kosanice".Pored mladenaca u pozadini su kumovi  Velimir i Rada Tomić,vlasnici prve gradske knjižare.

Rodjen sam 1922. u selu Kastrat.Kumovi su mi dali ime Vučina, u to vreme takva imena su davana  protiv svakog uroka.Da sve bolesti proboli,da ojača, postane čovek sposoban da radi,radja i gradi! Vojsku da služi,u ratove da ide!

Moja porodica je bila jedna od imućnijih u selu, pogotovo ako se ta imućnost gledala kroz tehniku koju smo mi koristili u obradi plodne zemlje i u  preadi ubranog žita,voća i povrća.Sa našom vršalocom smo obilazili sva sela duž Kosaničke kotline i sjeseni se vračali sa punim djakovima pšenice koju smo pošteno zaradili na ime ujma od rada naše moćne mašne.

Ubrzo sam otišao iz Kastrata ka gradu.Tu sam završio školu,oženi se i skućio! Bio sam,ne može se ta istina zobići,momak za poštovanje a bogami i ona,druga ćerka časovničara ili ti sjadjije Svetislava Andjelkovića,sa umilnim imenom Stanče,lepa kao božiji andjeo!Na sreću i radost moga tasta i moje tašte Jule,poput mene,sreću su u ovoj porodici potražili i našli mnogi moji pašenozi.Kuća Andjelkovića,bila je puna lepih devojaka. Rada,Stanče,Dara,Ljupče,Olgica,bile su na meti glednih i bogatih momaka.Mušku čast porodice, sačuvao je sin Mile koji je dugi niz godina bio jedini sadžija u gradu
 

Od početka pa do kraja u velikoj ljubavi.Preminuli su a da nisu napunili sedamdesetu godinu!

Iz braka prožetom ljubavlju i poštovanjem rodilo nam se troje dece.Ćerka Ljiljana, koju smo iz milošti zvali Lila.Sin,moja slika i prilika,Ljubiša i naš najmladji mezimac Dragiša.Stanče je brinula o deci,čuvala i gajila porodicu u kuću odmah preko puta „Evrope“ odakle se čula muzika do fajronta a pogotovo onaj setni zvuk violine majstora Džidže iz Gornje ciganske male.Razbijao nas je svojom svirkom i predivnim pesmama medju kojima je i ona moja „Ej,kada se sinoć vračah iz dučana...“ pa sve do „Nizamskog rastanka“.Nismo ni znali a ni verovali da će mnogo godina pošo smo otišli sa ovoga sveta, neko od naših reči napisati najlepu pesmu „Pukni zoro“ koju često i Bogovi zagrljeni zapevaju...

E,sada  da ja malo zaćutim i tebi dam šansu, da ispišeš sva tvoja sečanja i nama Simnovićima medju kojima ovozemaljskim putevima još krstare moja deca,unuci u praunici.Ja(1987) i Stanč(1989) smo davno otišli sa ovoga sveta ali priče o nama,o našim životima, ne prestaju!Moji naslednici nas cene i poštuju i uvek se sa radošću sečaju Vučine i Stančeta.

Tada su bili svi na okupu.Tata,mama,Ljilja,Ljubiša i Dragiša

Sestra Ljiljana sa braćom

Vučina Simonović je bez sumnje pionir drvne industrije Kuršumlije.U ŠIK je došao pre Vidosava Milićevića Korčagina i sa Dušanom "Bandom" Ivićem, bio i osnovač ove kompanije.Njen prvi komercijalni direktor koji je u svakom pogledu muški nosio ovu jako važnu funkciju za kompaniju u razvoju.Najpre u svom izgledu.

Markantan,uvek doteran po zadnjoj modi,u novim cipalma,beloj košilji i odgovarajućoj kravati.Crna kožna tašna i naočare sa dubokom dioptrijom.Negovani brkovi i neizbežna zlatna muštukla na kojoj je neprekidno držao upaljenu cigaretu visokog kvaliteta.

Osnivači ŠIK-a Kopaonik:Korčagin,Dušan Ivić i Vučina Simonović

Sa lakoćom je osvajao poslovne prijatelje u zemlji sa 20 miliona stanovnika i u svemu opravdavao funkciju komercijaliste koji je u svakom pogledu, nadmašio vreme u kome je živeo i radio.Kopaonik, posle njegovog odlaska u penziju, nije imao tako sposobnog poslovnog čoveka koji je po logici stvari zasluživao i tako visoko uvažavanje u celoj drvnoj industriji Jugoslavije.Nema ćoveka kome je bila potrebna rezana gradja,parket,lesonit ili šperploča a da nije znao Vučinu Simonovića.Bilo ga je milina videti kada se onako muškim dugim korakom vraćao s posla ili ruku pod ruku sa svojom ženom i decom,taba kaldrmu gradskog korzoa.

A u "Evropi" lumperajka do zore!

Znao je da sedne i sa ciganima dočeka jutro ali onako kako to čine marklije a ne ljudi čijom snagom je vladao ludi alkohol.Grad ga pamti i kao dobrog ribolovca koji je gledao da svaki slobodan trenutak provede na obalama Toplice,Kosanice ili Banjske.Voleo je sve nas koji smo se družili i rasli jedni pored drugih sa njegovom decom Ljilom ili Ljubišom.Znao je da nam pridje, upita: kako ste, i kako ide škola, a kada smo krenuli da se svakoga dana prebacujemo ka Kuršumlijskoj Banji na kupanje i da ponudi prevoz.Ručak, ili, po koju kabezi i pivo koje smo tek počeli da degustiramo.Ljutio se na Ljubišu što je išao njegovim stopama kada su u pitanju cigarete.Branio mu ali to nije dopiralo do njega.Bio je strastven pušač!

Njihova kuća bila je uvek otvorena za nas.Tetka Stanče,kako smo je zvali, bila je prema nama srdačna i veoma darežljiva a bogami i mi smo pokazivali dozu drskosti i nevaspitanja kada bi kradimice ušli u spavaču sobu i počeli da okrečemo brojeve telefona drugih sugradjana, prestavljajući se kao mehaničari iz Pošte koji provervaju zvuk i vibracije na telefonu, "pa vas u tom smislu molimo, da nekoliko puta dunete u slušalicu"! Jadni ljudi, a pogotovo njihove žene i deca,po ceo dan bi duvali u slušalicu dok smo mi vikali,jač,još jače i ko zna šta ne!Smejali se i kikotlali do bola.

U kući Simonovića je naročito bilo živo, kada je kao njihov podstanar bio poznati prokupački mangupčić sa nadimkom "Zebec".Grdosija od čoveka sa preko 195 sm i čarobnim osmehom na licu.On nam je donosio sve novosti iz Prokuplja preprićavajući neke detalje sa toliko zaraznog smeh da smo svi padali u "nesves" od kihotanja.Njegovim dolaskom u kuću Simonovića  troduplo, ako ne i više, uvećana je potrošnja cigareta.Žestoko su pušili i Zebec i Ljubiša i stalno se trudili da se jedan od drugog  grebu krijući svoje paklice u čarapma ili gaćama.

U lepoj uspomeni nam je ostala noć koji smo svi grupno proveli u Prokuplju na "Pesmi leta" koja je te godine išla i preko grada na Toplici.Pošto su nam otišli svi vozovi ka Kuršumliji,morali smo da ostanemo na konak kod Zebeca.Nekako smo se svi uguralu po brojnim krevetima u velikoj kući da bi smo ujutru, kada smo odlazili, čuli i komentar njegovog oca Rame,inače prvoborca ovog kraja, koji je svome komšiji ovako oslikavao naš dolazk i naš odlazak.

"Komšijo,dodžoše noćas u neko doba neki "Čombeovci".Spavaše,jedoše i jutros otidoše za Kuršumiju.Doveo gi ovaj moj nesrećko Zebec."

Naravno, bila je to lepa šala čika Rame koji nas je pozdravio i poručio:Deco,uvek dodji te.Moja vrata su za vas otvorena.Davno,nažalost,medju živima nema ni Vučine ni Stančeta ni Ljubiše ni Rame  a ni Zebeca.

Iznenadna smrt Ljubiše Simonovića 1980.god,kapetana JNA na službi u Svilajincu,bio je drugi mentalni i psihički potres svih nas iz društva koji smo daleko bili od pomisli da je vreme i za umiranje!Godinu dana pre njega, preminuo nam drug Straško Ikić a onda je jednog  majskog jutra, stigla vest da je Ljubiša upao u komu zbog izliva krvi na mozak.Borba je,kao i u slučaju moga brata Miće,bila kratka i tragična.Posle četiri pet dana, stigla je tragična vest:preminuo je naš voljeni Ljubiša.

Za sobom je ostavio Gordanu,ženu svoga života, za čiju se naklonost borio kao lav.Kada je pridobio njenu ljubav,ubrzo se oženio i stvorio porodicu.Na svet su došli cerka Danijela i sin Danijel.Oni su danas odrasli ljudi sa formiranim porodicama.Ljubiša počiva na Kuršmliskog groblju u neposrednoj blizini večne kuće moga brata.

U dve nepune godine,bilo je to drugo sučeljavanje sa istinom života, da čovek živi onoliko koliko mu je to negde zapisano.Genetika,bez sumnje, ima i te kako udela u tome.Ali na sreću, životne priče imaju i drugu-lepšu stranu kakva je bez sumnje ona strana na kojoj je živela,stvaral i sa svojim mužem otvorila jednu posve drugu i jako zanimljivu genetičku granu Ljuljana Simonović Kecman i njen izabranik Nova Kecman.

Neverovatna sličanost, koja se razlikuje u malim i nebitnim detaljima! Takvu naklonost i podudarnost,da sam ja sebe zateko kao se zbunjeno čudim,kako se to priroda potrudila,najpre da ih stvori a onda zbliži u svemu i po visini,širini,dužini,mentalnim vrednostima i potpunoj numerićkoj naklonosti njhovog celokupnog intelektualnog potencijala.Profesori matematike u Zrenjaninu,danas penzioneri, posvećeni svojim ćerkama i njihovoj deci, koja idu istim putema,napre kao baka i deka,pa njihovi roditelji i na kraju, ta mlada genijalna deca.Imaju dve čerke Ivanu,programere zaposlenu u Rajfajzen banci sa završenim Elektrotehničkim fakultetom.Na svet je donela sina i čerku a važi za velikog stručnjaka u svome poslu,pogotovo u današnje vreme kada se celokupan bankarski promet usmerava ka "jednom kliku".Druga ćerka Nataša,matematičar,živi i radi u Minhenu.Ima dva sina.Jedan od njih je usvemu nadvisio baku i deku a i svoje roditelje.Svojevremeno je poneo titulu prvaka Bavasrske u Matematici.Zbog visokog IQ preskakao je razrede. Da bi uspešno završio i visoko muzičko obrazovanje i to na klaviru.

Gradske majke sa svojim mezimcima!
Olga ,Alilova supruga, sa sinom Mikicom- Dudom.U beloj haljini, Olgica sa sinom Jocom pevačem,detetom sa najlepšim glasom koga sam ikada čuo.Nažalost,nije uspeo da napravi pevačku karijeru i Stanče sa malim Dragišom.

                                                                  

Bez sumnje, ono što su stvorili i za sobom ostavili Ljilja i Nova,za svako je poštovanje i uvažavanje ili, kako to mi Srbi u žargonu kažemo:"kapa dole"!Ja sa razlogom delim ovaj ponos sa svima onima koji znaju da je Ljuiljana Simonović  bila prva generacije naše kuršumlijske Gimnazije odakle je otišla na Prirodno matematički fakultet koga je završila sa velikim uspehom.Imam razloga što ovo ističem jer sam se u svojoj karijeri suočavao sa pitanjima "šta vi znate iz kuršumlijske Gimnazije"! Na takva pitanja ja sam sa ponosom isticao ljude kakva je bila  Ljilja i moju životnu metaforu koja za pametne mnogo znači.Kao direkotr Marketinga najveće banke, u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji, imao sam kancelariju na 12 spratu palate "Aalbanija" sa pogledom na Slaviju,Novi Beograd i ravni Banat.I to punih 15 godina.Eto tako smo mi  iz provincije i tek osnovane Gimnazije uspevali u životu.

Naravno,i mene su u svemu nadvisila moja deca.Sin je student generacije na Medicini a ćerka veoma uspešan  Arhitekta.

Ovih par rečenica o meni je moj prilog velikih intelektualnih vrednosti mnogih naših drugara koju su  posle završene Gimnazije,u gradu podno Smokova,sebi iskrčili put, i to, sa velikim uspehom!

 Za kraj ove priče o porodici Simonović,najmaldjem članu porodice,koji je ostao da čuva i neguje porodični dom,pripada moja zahvalnost što mi je u mnogome pomogao da ovaj tekst izgleda ovako kako sam ga ja osmislio i doživeo.

Dragiša Simonović,oženjen sa dr.Jadrankom Simonović,čerkom poznatog nastavnika fiskulture Velita Stankovića iz nadaleko poznate i čuvene pšorodice Stanković, koja će se u skorije vreme,nadam se,naći u ovom mom serijalu "O značajnim ljudima iz Bajne Čaršije". Dragiša i Jadranka imaju ćerke Andjelu,programera i Emu,molekularnog biologa.Otac tvrdi da su sa uspehom obe završile svoje studije i da su zaposlene u prestavništvima  Američkih kompanija u Beogradu.A to znači, da su obezbedjene i  američkim platama i delom američkim standardom primenjenig na našim Balknskim prilikama. 

To je bila moja priča o velikoj i moćnoj porodici SIMONOVIĆ koja je u svemu ostavila duboke tragove u životu malene  čaršije koja iz dana u dan menja svoj opis sa novim ljudima pristiglim na gradsku kaldrmu iz dalekih i napuštenih sela podno Kopaonika.Svaka migracija,pa i ova kojom je zahvaćena Kuršumlija,ima svoja dva lica.Jedno je ono koje tuguje i žali za ljudima koji su u potrazi za boljim životom otišli daleko do rodnog kraja a drugo,ono koje plače i moli novo pridošle stanovnike, da čuvaju i vole svoj grad,ovako kako su to činile mogo porodice o kojima ja pišem, sa nadom i verom,da ću ih na taj način otrgnuti od večnog zaborava.

                                               S ljubavlju i poštovanjem!