Aleksandar Saša Tijanić
(1949.-2013. )
Ne znam zašto, ali tog prohladnog prolećnog jutra,svi smo se našli na poslu.Zgrada "Aeroinžinjeringa",tačno preko puta hotela"Jugoslavija", bila je upravna zagrada BK kompanije i sedište svih Bogoljubovih brendova.Mobtel,BK televizija,Banka, Osiguravajuće društvo i većina zajedničkih službi.Saša je bio iuzetno raspoložen. Predložio je da prošetamo kejom ka Zemunu i popričamo o nekim važnim stvarima budući da je on posle dužeg izbeglištva u Budimpešti odlučio da se vrati i preuzme ponovo BK televiziju.
Opšte stanje u Beogradu i Srbiji bilo je prilično napeto.Svake noći neko od poznatih kriminalaca završio bi izrešetan pored svojih kola a spisak onih koje je čekao metak,bivao je sve duži i duži.Saša se već definitivno bio razišao sa Djindjićem inače, dugi niz godina jako bliskim političkim ali i porodičnim prijateljem.Svašta se nagadjalo ali ono što se pojavljivalo u štampi u poznatim Tijanićevim komentarima, ni malo nije slutilo na dobro.
Narod je okrenuo ćurak.Kula hvaljenog i uzdizanog Zorana Djindjića sve više je trpala udare ozbiljne erozije. Bilo je dosta kritičare njegovom kursu najavljenih reformi,žestokoj borbi protiv korupcije i kriminala i teškom putu ekonomske tranzicije od društvene svojine ka čistom i surovom kapitalizmu.Saša je pucao od besa i nije pomišljao ništa da prećuti. U jednom komentaru ispisao je rečeniocu od koje će Srbija ozbiljno podrhtavati."Ako Djindjić preživi,Srbija sigurno neće"! Sve je bilo na ivici žileta.Čoveku je malo trebalo da pukne i izazove ekces tamo gde mu nije bilo mesta.
Bilo je tako i tog jutra.Pričali smo o politici o Srbiji o sve popularnijem Voji Koštinici kome se i Saša potpuno priklonio i ako je često o njemu govorio."On ima energiju kao Djerdap ali,nažalost, proizvodi struje tek da zasvetli mala lampica na novogodišnjoj jelki". Za pametne je to bilo dovoljno da rezumeju i shvate kuda zapravo ide,ili bolje reći,srlja Srbija.
I nekako u tom času,kada smo se već primicali "Veneciji", Saša se najednom trže, poskoči i iz pojasa izvadi repetirani pištolj.Uperio ga je direktno u glavu čoveku koji se nesmotreno privuka iza nas i iznada Tijanića lupio šakom po ramenu.Preplašeni čovek,koji je morao od ubica da pobegne u Budimpeštu,kome su svakodnevno stizale razne pretnje,nije mogao drugačije ni da odreaguje.Dok je sa grškom znoja na čelu lagano povlačio ruku sa repetiranim pištoljem uperenim u glavu svome preplašenom prijatelju iz detinjstva,uspeo je samo da progovori:"Pero,jebo te,pa da li si ti normalan!Umalo da te upucam,čoveče".Ja i Mirko Stamenković,samo smo se pogledali a pravi strah tek osetili kada smo ponovo ušli u kancelariju.
Bilo je to užasno vreme.Čovek koji je nešto značio u javnom životu i politici,imao je razloga da strahuje za svoj život a Saša Tijanić je bio za neke više od "trofejne" mete.
On je bio gospodar i izumitelj najgledanije televizije u to vreme.Informativa na BK televiziji je bila nedostižna za sve tadašnje televizije na prostorima bivše Jugoslavije. Saša je bio kreator ali i čvrsta urednička ruka pred kojom nije bilo kompromisa. Bojana Lekić,Olivera Kovačević,Nataša Jermić,Zoran Baranac i mnogi drugi,a pre svih njih i Bogoljub Karić,morali su bespogovorno da izvršavaju sve njegove zamisli a vlasnik nije smeo ni da pomisli da se meša u uredjivačku politiku.Danas,toliko godina posle njegove smrti,mogu slobodno reći da je Bogoljub Karić u svom životu imao samo jednog-jedinog autoriteta koga je poštovao i od koga se pribojavao kao djavo od krsta.Ono što je on trebao da uradi to je da u potpunosti ispoštuje svaki dogovor sa Sašom Tijanićem,koji mu je saopštio sve u jednoj rečenici:"Ja ću ti napraviti najbolju televiziju a ti mene učinu bogatim"!Posle ovog dogovora,Saša je već sutra dan vozio novog,dugačkog "Pajera" a priča se da mu plata nije bila manja od 100 hiljada maraka.
Na kraju,kada su Karići potpuno pukli i kada je celu operaciju aminovao Koštunica, za koga je Bogi u vreme medjusobne "ljubavi" tvrdio da je "Voja kao Patrijarh Pavle", u režiji Mladjana Dinkića,jedinog osvedočenog progonitelja ove porodice,oteto mu je sve i firme i novac i spokoj i mir i zdravlje.Baš tih dana kada su svi Karići odleteli u desetogodišnje izgnanstvo,zatekao sam se u polupraznoj zgradi "Aeroinžinjeringa" u nekadašnjem kabinetu gazda Bogija.U uglu dugačke, i nekada lepo opremljenog kancelarije,video sam veliki ram 1x0,50.m sa divno ispisanim tekstom dobro osmišljenim i sročenim "Majstorskim pismom" u kome doslovce stoji:"dodeljije se Bogoljubu J.Kariću najboljem novinaru,posle mene".U potpisu:majstor novinarstva Saša Tijanić.
Ne bih ovo da tumačim ali ono što pouzdano znam,Saša je voleo i poštovao porodicu Karić a iskreno se divio Bogoljubu koji je po nekada u probranom društvu znao da kaže:"Ljudi,mene pare hoće.Ja gde god da krenem i bilo šta da radim,pare me jure". I zaita je tako, veruj te mi!
Saša je celim bićem pripadao svojim brojnim Tijanićima jednoj moćnoj i jakoj porodici koja je živela u Ivan Kuli na samoj medji sa mnogim šiptarskim selima iz okoline Podujeva.Tijanići su tu uveli red i nije moglo da se dogodi da im neko olako, a da ne bude surovo kažnjen, krade stoku,uništava letinu,seče šumu.Uvek je ispred metka išla opomena a ako to nije vredelo,znalo se...
Dogovarali smo se da jednoga dana sednemo u njegov „pajero“ i odletimo do
Ivan Kule,Prolama i Djavolje Varoši.Nije se protivio i imao sam utisak da se
iskreno radovao tom putu.Problem je bio da on nadje vreme i da se jedan vikend
odvoji od Beograda,televizije,Partizana,kafenisanja sa prijateljima,kompjutera i tekstova koje je završavao ili tek započinjao.Sećam se u tom razgovoru za odlazak do zavičaja ispričao
mi je i priču vezanu za svog oca,starinu koji je tada još bio živ i jako
živahan.
-Malo,malo
pa tata negde
odluta.Gledam,nema ga po obližnjim kafićima,nemaga u Knez Mihalovoj,nisu
ga videli ni po "Vencu".Pitam ga,gde si bio,a on ćuti.Ma ćale gde si
bio?Nema odgovora.Sutra polako
krenem za njim da vidim gde to on
ide. Pratim ga u korak.Promiče pored
„Palasa“,“Crvenog pevca“,nogu pred nogu,sve do Kosančićevog venca.Teško hoda
po onoj neravnoj kaldrmi ali ide.Zastaje da malo predahne,a onda hitro
kao mladić
utrči u debeli hlad tek rascvetale lipe.Pred kućom na čijoj oronuloj
fasadi
stoji jedva čitljiv broj 7,izmedju dva prozora,koja gledaju na
ulici,
izidana je jedna mala njiša u čijem udubljenju je postavljena bista Ivanu Kosančiću koju je napravio naš poznarti skulptor Petar Ubović.Tata tu
stoji i satima gleda u Ivana Kosančića,u prošlost u detinjstvo, provedeno
na pričama o kosovskim junacima kakav je bez sumnje bio i Ivan koga
legenda vezuje za ovaj kraj!Pa on se sprema za "put",velim ja sebi!Znao sam da mu se bliži kraj.Ubrzo
potom,umro je dok je u veliko trošio devetu deceniju života.
U dugim razgovorima,često smo se doticali Kosova.Saša je o tome ovako govorio.
-Jeste,moj stav je da Kosovo treba prodati.Nemamo mi snage fizički da ga
zadržimo.Mi smo bivši hegemoni Balkana!
Rodjen sam u Metohiji u Djakovici a
odrastao sam na Kosovu u gradiću Podujevu,jer su se majka i otac sasvim
slučajno tamo zadesili a potom i nastanili.Svi mi Tijanići smo poreklom iz
okolnih zaseoka iznad Ivan-kule,kod Kuršumlije. To je naš kraj.
Kršten sam u
manstriru Dečani,koji za mene predstavlja najlepši pravoslavni hram na
svetu.Voleo sam da odem tamo.Često u snu mi se javlja Podujevo,dedina
kuća,dvorište...Sve uspomene koje imama su mi tamo.Ne,nemam više nikoga na Kosovu !
Čekaju me samo Dečani
!
