JEDNA SLIKA I HILJADE USPOMENA!

Ovo bi moralo da bude slikano prvih godina posle rata.U prvom planu je Ivićeva strugara,ili "Bandina" drvara..Na skladištu je dosta ogrevnog drveta ali i bukove gradje za dalju preradu.Jedan od glavnih proizvoda su bili "šliperi",odnosno drveni podmetači za postavljanje železničkih šina.Razrušenoj zemlji je tada trebalo mnogo pruga i koloseka i takoreći gradilo se na svakom koraku.Foto reporter koji je zabeležio ovaj kadar slikao je to sa "Vojničke česme" ili stotinak metara iznad.

"Vojnička česma"nalazila se tačno preko puta Ivićevce strugare a do nje se dolazilo preko mosta koji je povezivao jednu i drugu obalu Banjske na mestu gde se sada nalazi portitnica ŠIK Kopaonik.To je bila i "ranžirna" rampa,odnosno mesto gde su se parnjače punile vodom a iz vrelih ložišta izbacivala sagorerla šljaka koja se tu na deponiji dugo,dugo dimila dokle nije pregorelo i poslednje parče uglja.Voda na "Vojničkoj česmi" bila je najlepša voda koju je Kuršumlija imala.Tu se dolazilo tri puta dnevno.Ujutru u podne i u suton.Mi klinci,po običaju,trčali smo sa po dve testije zatvoreno lišćem od leske ili kukuruznim šišarkama.Znalo se da je to bio naš zadatak i on je morao da bude odradjen.

Železnička stanica je bila lepa i skoro svakog proleća krečena i doterivana.U središnjem delu je bila biletarnica,kancelarija otpravnika vozova i druga kancelarija gde su odmarali kondukteri,mašinovodje i ostali članovi posade,Levo,gledano iz ovog ugla, bila je čekaonica koja je zimi bila zagrejavana poznatom "Kraljicom peći" a leti skitnice i probisveti grčevito su se borili za svoju klupu na kojoj bi prespavali.Jedan od najpoznatijih "stanara" čekaonice bio je legendarni Ljuba "Bunardžija".

Putnički vozovi su u stanicu pristizali pre podne u 10h i tu bi se ukrštale kompozicije koje su iz Kosova Polja išle ka Nišu i obrnuto.Posle putničkih, stanicom su krstarile teretne kompozicije koje su  u grad dovlačile sve što je bilo potrebno za život.Od igle do lokomotive.Popodne,negde oko 18h, ponovo su se tu ukrštali vozovi. Od Niša ka Kosovu Polju i obrnuto.Postojala je i noćna tura, koja je iz Niša polazila oko 23h a u Kuršumliju pristizala oko 2,30h.Ovim vozom su dolazili radnici iz druge smene,učenici,studenti a i mladež koja je bila na neku od sjajnih pozorišnih predstava u niškom Narodnom pozorišu.Koju godinu kasnije,uveden je i "šinobus" koji je dolazio u 16h a ujutru u 5 vraćao se iz Kosova Polja.Bila je to veoma frekventna pruga pa se često dešavalo da u vagonima nije bilo mesta ni za stajanje.

Na ovoj razgledenici,prva kuća bila je kuća porodice Vićentijević a iza je poznata "Ivkova kafana,"vlasništvo porodice Ivić.Danas je tu upravna zgrada" Planike".Skroz levo je kuća popa Milorada sa pomoćnim prostorijama i njegov veliki voćnjak.Do samog voćnjaka je zgrada u vlasništvu železnice i tu su stanovali otpravnici vozova ili šefovi stanioca.

Prema Borovnjaku nije bilo ni jedne kuće a na mestu "rupe"bio je verliki vojni magacin i skladište.Tu su izmedju ostalog bile i štale za mazge kojima se vojska u to vreme služila za vuču svega i svačega ali, na kraćim relacijama.U daljini su Mikuljanska brda a do njih, imanja žitelja sela Dankoviće.

Kada je ovo slikano,verovatno prvih godina posle rata, bile su to prave puste goleti.Danas  su ova brda prekrivna borovom šumom koje smo mi iz moje generacije (upisali Gimnaziju 1963/1964.god) i generacija posle naše, zasadili dobrovoljnim radom kao pravi i korisni "Gorani".Žao mi je što se sa tim akcijama stalo jer već danas čovečanstvo počinje da vapi za novim zelenim površinama i šumama.Kuće su bile pored puta i u dolinu Toplice a na brdima imanja i voćnjaci.E, to je ono što sam ja pročitao i zabeležio na ovom lepom snimku.

DOSTA JE VIŠE LAŽI I MANIPULACIJA !

Kad udjete u zonu jedne teške socijale čije posledice već pola veka vučete na svojim ledjima,sasvim je normalno i očekivano, da mora da svane jutro kada sebi, dok sa pažnjom gledate nove bore na  licu,kažete: dosta je bilo! Nešto moram da uradim,da pokušam da promenim jer nemam više vremna za čekanje.

Svakodnevno na ulici srećem ljudske fugure koje se povijaju pod teretom godina,ostarele i izmučene od života, koji ih nije u nićemu poštedeo i obradovao.To su žrtve izdisaja jednog poratnog režima kojima su radna mesta popaljena i porušena,kasetne bombe bačene u bašticu gde su radjali prvi strukovi mladog luka, puni odjaci krompirića, tek zavezali krastavčići...U fabriku se nije moglo.Samoupravljači su bili razvlašćeni,a lopovi su nagrnuli da nose sve što su mogli da ponesu.Sa ljudima prepušteni bedi,buvljim pijacama u preprodaji zadnjih rezervi,srce je pucalo,bolest je nadirala,sa lica nekada gordog i ponosnog Titovog samoupravljača, gasio se i poslednji osmeh.

 

Radilo se i živelo bolje !

Skrivao se od ljudi u neokrečenim kvadratima svoga stana koga je čekao punih trideset godina,samovao i dušu punio zlobom.Predao se i od svega digao ruke.Krivicu je tražio u komšiji koji je sa švercom i preprodajma svakog dan pričinjavao zadovoljstvo svojim ukučanima punim tanjirima dobre pileće supe,bogatim ručkom i vanglom šnenokli.On je imao i umeo, jer je bio uvek lopov i ulizica,politički poltron,policiski doušnik,grmeo je stari i iznemogli samouravljač svojoj zanemeloj i posustaloj ženi.Plakala je,kidala dušu,deleći poslednji zalogaj sa decom koja su tražila i zadnji cvanjcik od bedne penzije.

Za njih više nije bilo nade.Nije bilo života a glogov kolac u njegovo posustalo aritmično srce zakovali su novi zakoni koji su išli na ruke onima koji su večito otimali i krali pa kada su te fabrike nekadašnjih samoupravljača počele da se prodaju, proklinjao je čas što još mrda i živi,što gleda svog bivšeg direktora koji je postao vlasnik fabrike,sin dirktor proizvodnje a žena glavni i jedini kadrovik.Za ćerku nije valjao ni jedan fakultet u Beogradu,Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Ona je morala u London,Njujork.Njena "prelepa i prepametna glavica" tražila je sebe u lepoti svetskih metropola,daleko od svih gadosti koje su se dogadjale iz minuta u minut na brdovitom Balkanu.

Ništa se ovde u potrazi za novim i sretnijim životom,bogatijim i dostojanstvenijim,nije dogodilo.Vučić je gradio puteve,otvarao stotine fabrika,punio hale decom bivših samoupravljača koji su pristajali na najniže i najbednije.Turci,Nemci i ostali iz EU dobijali su subvencije i radnike koji su nemo i poslušno izvršavali svaki zadatak i obavezu.Nema bolovanja,nema pauza,nema povećanja plata ni regresa.Odmor dve nedelje i povratak u vrelu halu.Proizvodnja je išla,veliki kapitalista uvek je bio spreman da uzima ali ne i daje a ako je neko baš navaljivao,selio je celu fabriku u Bugarsku, Albaniju,Rumuniju.

Zemlja se menjala i to niko ne osporava a politika je svakoga dana uvodila siromašni narod u novu i neizvesnu noć rialiti prestava.

Predsenik zemlje i ljudi oko njega se hvale povećanjem plata i penzija od pet posto pa do neverovatnih deset .A to na svu bedu po čoveku se kreće od 1.500 do 3.000 dinara.Ništa, ni za utehu,ni za času hladne kisele vode.Duga i bedna agonija života u totalnom siromaštvu,sa mnogo gladnih očiju željnih života,tražila je mnogo više. Duplo,troduplo tek da se zatvore neke rupetine i tračak nade ponovo udje u sumorne domove.Biće,ali ne sada.

Put od sadašnjih 250 do neverovatnih 500 za one najugroženije je dug od pet do deset godina.Za plate od 500 do 1000 EU, koliko se zaradjuje u u okolnim zemljama,,treba čekati kraj svojih televizora kada će neko novi, narodu reći:sretna vam bila 2030.godina.I to pod jednim uslovom, da se radi i gradi,da najbolji najpametniji preuzmu upravljanje zemljom i da se više nikada narod ne obmanjuje i sa njim manipuliše da bi Srbiji bilo loše i da bi na vlast došli kupci diploma,doktorskih disertacija, provereni i sigurni lopovi, jurišnici sa  poklikom "ubi lopova",pedera,manijaka,narko dilera,nakupca i prekupca metkovima,raketama i bombama.Ubi,ubi…