KADA ANOREKSIJA POSTAJE MODA !

I njena majka bila očajna! Govorila je, da više liči na  kostur koji dok se kreće škripi! A ona majci: ovo je  moda i trend u koji se ti ne razumeš! Zgazila si 45. Nisi se udala a o radjanju dece i ne pomišljaš.U slučaju da ti se taj “luksuz” dogodi, nemaš objašnjenje,  čime ćeš prehraniti  dete u stomaku ali već sada znaš, da ćeš se poroditi epiduralom zato što si kukavica što nisi navikla da trpiš i taj bol u duši nosis do groba kao najlepši čin radjanja novog života.

Video sam je! Još uvek traga za  svojim usrećiteljem uz priču koju napamet znaju svi konobari iz fensi kafiću gde ona najčešće navraća. Ja njemu da budem rob, da  mu čistim grašak i boraniju  i seckam crni luka u  salatu! Naj i to tri puta- naj ! Ako prihvata užegli čips za doručak i nekoliko krekera za večeru,moja vrata i krevet su mu otvoreni pod uslovom, da se  za ručak isprsi i plati u “Meku” i to  dupli čizburger, veliki čips, “cezar” salatu, pitu od jabuka i grande coca- colu !

Velike dileme,moda ili porod ?

Hoćeš li ti da me saslušaš, baš sam se raznežila i prisetila  tog varljivog leta 1968. kada su Rusi ušli u Čehoslovački a mi studenti zapalili fitilj nezadovoljstva i razočaranja u socijalizam. Bili smo brojni, bučni toliko da se čak čulo do Dedinja odakle nam je stigla poruka lično od Tita.“Ja sam uz vas i vi ste u pravu”! Mi smo u prvom naletu opstali a ceh su platili neki nadobudni panduri, umišljeni političari i oni na koje se sumnjalo da šuruju sa reakcijom, kako su se tada zvali svi koji se nisu slagali sa Brozovom politikom. Na jesen, kada  su se delila mesta u studenskim domovima i  krediti za najbolje, vodilo se računa da obavezno ne dobiju svi oni koji su se drali ispred Filozofskog i koji su glumili Če Gevaru i mladog i zanosnog Fidela Kastra,  tih godina,  simbole  pravičnih narodnih revolucija okrenutih protiv  otimača koji su se  prestavljali kao vlasnici privatnog kapitala i nosioci  velikih demokratskih promena. U prvom redu bio je sifilističar  Al Kapone! U njegovo ime i sa narodnim parama, demonstrirali li su isti ljudi ni svesni nisu da  ce u dvovekovnoj istoriji Amerike zauzeli mesto pionira ili vesnika mlade i napredne  demokratije sa one strane Pacifika. Pre njih,  preko popaljenih indijanskih naselja i pobijenih crvenokozaca, protutnjali su“pioniri Zapada” otimajući sve što im se našlo na putu. Naviknuti da rade ono što su im dede i pradede radili, njihovi unuci danas haraju svetom,menjajući samo oružje i uniforme a pridržavajući se  iste strategije. Otmi i ubij !

E,baš nekako u to vreme, Beograd je bio miran, mirišljiv i naprosto očaravajući.Bilo je svega a po najviše crvenih pasoša izdatih od zemlje  SFRJ sa kojima si moga gde  si nanišanio i poželeo.Na ulicama su dominirali maleni, na izgled zdepasti ili zatupasti kiosci PKB u kojima su se prodavale  viršle,kobasice u zemičkama prelivenih  ljuckastim senfom. I pored toga, što smo po nekada  dugo čekali  u redovima da gladni  dodjemo do  zalogaja, ni danas ne mogu da oprostim sebi što sam se mrštila i govorila  da su neukusne i bljutave ubedjena da ćemo u godinam koje su dolazile, jesti neke ukusnije i veće viršle nego tada. Kako sam se ljuto zeznula zbog čega  sada,posle toliko godina,moram javno da se izvinem:oprostite moje drage i najlepše viršle,prelepe i ukusne kobasice, oprosti i ti jogurte iz trouglastog tetrapaka, što sam te vredjao dok si jako mirisao na sveže tek pomuženo mleko. Dozvolite mi, poštovani drugovi i drugarice, da se izvinem i jedinom kiosku koji je  bio postavljen u centru Niša kod današnjeg “Ambasadora” gde su Nišlije otišle korak dalje.Umesto beogradskih viršli, ”evevigi pa gi vi jedite”,govorili bi svi pored Nišavu, prodavali su duge,ali Niške kobasice koje su pucale od ukusa i lepote.! Čekalo se bogami i po pola sata a onda kada dodješ na red, ona  rumena prodavačica kaže,“kuvaju se,sačekaj te”! A mi gladni boga bi pojeli. Tek zašli u pubertet, otškrinuli vrata životu, sto jedan put gledali scenu u filmu gde se iz profila  nazire  golo telo Brižit Bardo, sve  dotle, dok jedan drski bioskobđija iz Žitoradja, nije isekao  taj kadar  zbog čega je proglašena sedmodnevna žalost kod svih nas  mladih i perspektivnih onaničara.

Ne pitaš me a šta smo mi klinci iz Kuršumlije tražili u to doba po Nišu? Sedi pa slušaj!

Šinobus koji je polazio u  četiri po podne a u Niš stizao oko pola sedam, bio je idelna veza da i ako smo bili udaljeni  70 km od grada, odgledamo  sav reportuar  Narodnog pozorišta na Trgu Stevana Sindjelića. A  ne repertuaru Nušić, Sremac, Domanović, Kočić, Sterija Popović  i glumci Ratko Sarić, Rada Savićević, Ratko Vukičević, Srba Ilić… . Na daskama u pozorištu sve as do asa a na travi  Čaira isto : Knežević, Dimovski, Jovanovski, Andjelković, Sovrović…  Prestave su se završavale oko 22 a parnjača sa Niške stanice, koja je u Kuršumliju stizala oko pola 3  posle ponoći, sa šetog koloseka, polazila u  23,05. Naravno,ujutru od pola osam u školu. Jurilismo koncerte,festivale, “pesme leta” i tradiocionalni filmski festival na Tvrdjavi. Da izbliza vidimo Batu, Smokija, Milenu… Jesen je već lagano pristizala,večeri sve hladnije a od  preobraženja nismo ni pomišljali na kupanje. Reke više nisu mamile i privlaćile u toplinu svojih virova i brzaka.

Čekaj, čekaj, a za doračak, večeru, ručak, šta je  baka  spremala? Počinjali smo,sa uštipcima, prženicama, pohovanim paprikama, jaima na oko. Za ručak, boranija, spanać, grašak, krompir, sataraš,kupus sa i bez mesa, pasulj, djuveć, paprikaš, teleća i pileća čorba od domaćeg pevca.Za užini velika šnita crnog  hleba namazana  svinjskom mašću  sa ljuckastom tucanom paprikom. Večera ili spavanje, bila je dilema  naših umornih tela. Šolja  mleka i  džem od šljiva i to potpečenih šljiva, koje bi nam deda doterao sa vrha Kopaonika  za pripremu pekmeza koji bi se do prolerća čuvao u velikim zemljanim čupovima da nas prehrani dok ne grane proleće…A posle, e,posle više nema zime i straha od gladi. Mi smo, kako vidiš, imali urodjen strah od gladi a vi  trpite i gladujete jer verujete u gluposti ili ne znate ništa.Kada ste zadnji put imali za ručak,kao poslasticu, šnenokle?