SEĆANJA,IZ DALEKA,NA UTAKMICU ZVEZDA-MANČESTER

Ovaj tekst darujem,uz poštovanje,čast i veliku ljubav,mom dragom komšiji Radivoju Djodiću- Djodi!

Zima je u veliko trajala.Kuršumlija je, tog 5.februara 1958.godine, bila  okovana snegom. Bilo ga je više od metar i po. Noćima je sve pucalo od teškog mraza a danju, sunce bi načas, oko podne, otkravilo zaledjene ulice kojima je osim ljudi, malo šta od saobraćaja prolazilo. Bila je to prava zimska idila kojoj smo se mi klinci, oskudno obučeni, najviše radovali. Danju bi smo bili na našim skijačkim terenima i poznatom Skijačkom polju, a uveče,već sa prvim sumrakom na  zaledjenim ulicama gde smo po nekada i do osam sati jurili svojim sankama, sličugama i brzim bobovima u želji da ako nismo juče, baš večeras, dostignemo svoj rekord. Ceo grad bi uveče odavao sliku usnule snežne lepotice sakrivene u svome sobičku iza ledom okićenih prozora i uz tiho pucketanje suve bukovine u razigranim „smederevcima“ bez kojih je bilo rizično čekati hladne i duge zime.

Noć uoči tog 5.februara sve je bilo u znaku velikog sporskog dogadjaja koji će se sutra  odigrati na jedinom stadionu koga je Beograd tada imao,stadionu JNA. Revanš utakmica izmedju Crvene Zvezde i velikog Mančester Junajteda. 

Daleko od  Beograda i stadiona JNA punih 300.km,bez televizije o kojoj se pričalo u  futuru ali sa radijom u kući,čekao se ovaj veliki sportski dogadjaj. 
Novine su se prodavale kao alva a jedini gradski kolporter, Mika Grba,  od ranog jutra bi  uzvikivao naslove iz Borbe,Sporta,Politike.

“Englezi danas padaju u Beogradu“. „Ubiće ih Borina levica i Šekijeva štikla a šta će Rajko da im radi?.Navali narode,današnje novine“.Zvezdaši su dobacivali,“Još jače a zlovoljni Partizanovci: E,baš će tako kako ti kažeš da bidne! Ima bre da puknete kao zvečka. Op trt,Mićo“,uzvraćao bih Mika uz odobravanje Mileta Rute koji se onako razdrljen sa otkopčanom košuljom do pola, ispod koje su virile snažne pekarske grudi obrasle gustom dlakom, korak po korak, primicao  „Evropi“ gde će po običaju u pratnji cigana u sitne sate lagano otići svojoj kuću uz ritmičko ponavljanje neke svoje jezičke vratolomije čije značanje je znao samo on.“O žurdi,žurdi“

Svako ko je po nešto znao o fudbalu, a u gradu malo ko ne bih odmah prihvatio ulogu Saveznog selektora, naglas je, i to iz pouzdanih izvora, tvrdio da Mančester pada a Zvezda ide u polufinale Kupa šampiona. Micko Koritar bio je zvezdaš od glave do pete.Celog dana je držao banku tek toliko da bi nervirao grupu partizanovaca okupljenih oko Mirčeta Radovanovića koji se uvek trudio da pokaže kako on sve najbolje zna.Kod njega je važilo samo jedno pravilo, ja pa ja! Bez obzira na te navijačke zajedljivosti, fudbal je u gradu bio nasušna potreba, skoro identično, kao potreba za hranom! 

Nikada niko nije prebrojao ko ima više  simpatizera. Da li Zvezda ili Partizan kao što nije razjašnjena i jedna neverovatna pojava.Odakle u najnaprednijem Topličkom selu Tularu toliki broj navijača splitskog Hajduka? Svake nedelje, kada bi "bili" igrali, na kućama tih tularaca vijorile su se zastave Hajduka! Medju strastvenim hroničarima fudbalskih zbivanjau tadašnjoj Yugi,izdvajam mog predivnog komšiju Džodu koji je tu strast preneo na sve nas ali najviše na pok.Vladu Nedeljkovića, koji je sav bio u tim pričama, ali najviše, u crveno-belim pričama. On je bukvalno živeo sa Zvezdom i za Zvezdu. Nažalost, bio je jedan od stradalnika u naletu NATO-vih ludaka čija bomba je u prvom satu bombardovanja odnela živote 13 nedužnih rezervnih oficira. U tom mudrovanju i naklapanju uz sitne zezalice zagriženih Partizanovaca, neko se seti da pogleda u sat.“Ljudi, prošlo 12! Utakmica, samo što nije počela.Sa srećom ! 

Mančester

Zvezda

Kapiteni Mitić i Folker

Bora Kostić 3:1

Poginuli

Tragedija

Danima sam pre toga i ako sam imao u kući „nevoljnog“ oca koji je bio do ušiju zagledan u Partizan, proveravo kako radio funkcioniše. Da li je sa antenom, razvučenom preko celog dvorišta, sve u redu i da li talasi Radio Beograda gadjaju pravo po sred frekfencije gde nije smelo da se čuje nikakvo krčanje niti šuštanje pogotovo ono tragično „potapanje“  glasa Raće Markovića u času kada je sve mirisalo na gol,gol,gol...Mazio sam ga i nadgledao kao malu bebu a mamu sam molio da ga mnogo ne pali i gasi jer se po nekada dešavalo, kada je bilo najglavnije, da mu pregori jedna od desetak lampi  čije sam bledo svetlucanje nadgledao svakih pola sata. Mama je uvek u takvim prilikama bila na mojoj strani i trudila se da mi udovolji u svemu. A ja sam vapio, molim te,da niko nije prišao polici postavljenoj iznad stola za ručavanje , gde smo smestili naše zlato,naš radio,marke „Nikola Tesla“ u čiju čast je iz vitrine izvučena najlepša čipka koja mu je daval posebnu draž i lepotu.

Ta zvučna kutija je bila sav moj svet. Čudo od tehnike odakle su dopirali glasovi uzbudjenih reportera, preplašnih političara i nezni vokali  Vuleta Jevtića, Zaima Imamovića, Safeta Isovića, mladih i neodoljivih: Lepe Lukić, Bebe Selimović i nadolazećih talenata koji su se jednostavno predstavljali kao Cune,Toza, Mile Bogdanović. Nije vam trebala nikakva druga muzika ako ste imali dobar radio i dobru antenu,mogli ste mirne duše, svake večeri uz radio i „Večernju reviju želja,“da se dobro oraspoložite a da pritom ne popijete ni čašicu alkohola. Ali sve to nije bitno koliko je bitno da tačno u 14,45h zagrmi Radivoje Raća Marković. 

“Dobar dan, poštovani šlušaoci. Današnji 5.februar 1958.godine, ućiće u istoriju našeg klupskog fudbala. Za ulazak u polufinale Kupa šampiona, boriće se Crvena Zvezda i veliki Mančester Junajted“....

Kapije stadiona JNA bile su otvorene tačno u podne i vrlo brzo tribine su bile ispunjene do poslednjeg mesta. Čak 55.000 navijača na tribinama. Mesta nije bilo ni za jednu iglu a nekamoli za čoveka. Stative su, da bi se dobro videle zbog snega koji je bio na terenu pre susreta, bile ofarbane crnim prugama.

Zvezda je u ljutu bitku istrčala u najboljem sastavu: Vladimir Beara - Ranko Borozan, Novak Tomić, Miljan Zeković, Jovan Cokić, Bora Kostić, Rajko Mitić, Vladimir Popović, Dragoslav Šekularac, Ljubiša Spajić i Lazar Tasić.

A Mančester: Hari Greg, Rodžer Birn, Bil Folkes, Mark Džons,  ser Bobi Čarlton, Edi Kolman, Dankan Edvards, Keni Morgans, Albert Skenlon, Tomy Tajlor i Denis Vajolet.

Navijači Crvene zvezde, međutim, već u prvih pola časa igre doživeli su pravi „hladan tuš". Zahvaljujući greškama domaćih fudbalera, Mančester Junajted je poveo sa čak 3:0 i na pomolu je bila rezultatska katastrofa.U 2. minutu, Tejlor i Vajolet su uzeli loptu Mitiću i Vajolet postiže prvi gol. U 30. minutu Čarlton oduzima loptu Kostiću i pogađa mrežu, a samo minut kasnije Spajić je u gužvi pred golom Crvene zvezde loptu kratko odbio do Čarltona koji je po treći put savladao Bearu.

Posle opšteg sumornog raspoloženja na stadionu je u drugom poluvremenu zavladala prava euforija,pošto je Zvezda odigrala čudesno drugo poluvreme, stigla do izjednačenja, pa i stvorila nekoliko šansi za pobedu!

Preokret u igri najavio je već u prvom minutu nastavka Bora Kostić, koji je snažnim udarcem iznenadio golmana Harija Grega. U 50. minutu penal za Zvezdu! Tasić kreće da izvede najstrožu kaznu i - smanjuje rezultat na 2:3. U tom trenutku navijači Zvezde kao da osećaju da njihov tim ima snage da napravi totalni obrt i čak se plasira u polufinale. Ambicije rastu kad Bora Kostić postiže izjednačujući pogodak. Nažalost, do kraja utakmice ostalo još malo vremena, bio je to poslednji pogodak na utakmici. Ukupnim rezultatom 5:4 Mančester Junajted se plasirao među četiri najbolja tima u Kupu šampiona.

Na današnji dan pre 60 godina odigrana je ta famozna utkmica koja je imala i svoje prvo poluvreme.

 Prva utakmica odigrana je 14. januara 1958. godine, po gustoj, gotovo neprobojnoj magli na prepunom „Old Trafordu". Naš tim se držao dosta dobro, čak je neko vreme i vodio pogotkom Lazara Tasića, koji je u 35. minutu oštrim udarcem iz daljine savladao Harija Grega. Domaći tim je u drugom poluvremenu počeo da juriša u talasima i svoju nadmoćnost krunisao je golovima Bobija Čarltona u 63. i Kolemana u 71. minutu. Mančester je imao još nekoliko sjajnih prilika za gol, a što je pobedio samo sa 2:1 „krivica" je našeg golmana Vladimira Beare, koga je engleska štampa u izveštajima posle meča prozvala - „Crni panter".

Posle ove utakmice igrači oba tima družili su se na prijemu koji je upriličio gradonačelnik Mančestera. Menadžer engleskog tima Mat Bezbi biranim rečima govorio je o Crvenoj zvezdi. Oduševljen igračkim sposobnostima naših igrača odbio je da prihvati ulogu favorita u revanšu, predosećajući veliku i neizvesnu borbu.
„Crvena zvezda ima sjajan tim koji igra odlično na domaćem terenu. Nama nikako ne bi odgovaralo da se utakmica igra po velikom mrazu", rekao je tada legendarni Bezbi.

Mraza je bilo ali najviše oko srca svih nas Zvezdaša,pogotovo nas udaljenih po 300 i više kilometara od Beograda koji smo ovaj poraz doživeli sa puno stresnih emocija. Mi  smo bili tužni a Partizanovci…kako ko! Neki su nas zezali, a neki su, ako ništa drugo, ćutali osim  Baneta Manitaševića, kinooperatera u bioskopu “Proleter” zagriženog Partizanovca koji je u svojim rukama držao i gradski razglas. On ga je obično koristio da najavi filmove koji su bili na repertuaru ali večeras, posle utakmice, bio je posebno nadahnut.Objavio je rezultat i razvalio jedno kolo koje je na fruli majstorski svirao Sava Jeremić. Najbolje je u svemu prošao Mile Ruta i društvo oko njega. Oni su se baš dobro zapili i ko zna kada su saznali da su  igralu Zvezda i Mančester. Ali šta da se radi osim da se veruje u ono što je naglas izgovarao Mika Grba :Polako, lopta je okrugla!

I dok smo mi plakali i tugovali, Englezi su se radovali.Zahvaljivali su na svemu i  sutra dan su odleteli preko Minhena ka svom voljenom gradu Mančesteru gde su ih čekali razdragani navijači. Posle dva neuspela poletanja, pilot je pokušao u treći put. Nije uspeo. Dogodila se katastrofa u kojoj su osmorica igrača Junajteda izgubila život. Avion sa fudbalerima, navijačima i novinarima iz Mančestera, srušio se u Minhenu u trećem pokušaju da uzleti sa aerodroma, a život je izgubilo 23. ljudi.Medju žrtvama bili su i fudbaleri: Birn, Kolman, Edvards, Džons, Tejlor, kao i rezervisti Džef Bent, Dejvid Peg i Lijam "Bili" Vilan.

U istoriji oba kluba, crnim slovima je ostao upisan taj 6.februar 1958.godine. Imao sam tada 10 godina a oni mladići u naponu snage. I danas plačem kada se setim tog tragičnog dogadjaja. Bio je to prvi veliki gubitak u životu jednog malenog, golobradog dečkića, koji ni slutio nije, kroz šta će ga život provesti u godinama koje su dolazile.