E,o ovoj slici moram nešto da napišem. Ali najpre da vidimo ko je na njoj.
Prvi red (sede) Milan Savić, Radoica Radoičić, moj profesor geografije od osnovne do Gimnazije. Ostala mi je u pamćenju njegova sjajna rečenica koju je uvek izgovarao na početku godine." Ja sam Radoičić Radoica mom Milanu, brat od strica”. Bio je to lik sa simpatičnim profesorskim manirima iz vremena kada se znalo ko je đak a ko učitelj. Bojem, šaldjija i strogi profesor geografije koju smo morali da znamo. Sećam se, uoči punoletsva da smo i mi voleli da zavirujemo po kafanma i naravno oprobamo po nešto šta se tada služilo. Pivo, šljivovicu, konjak, vinjak...Jedne prilike, ušunjamo se mi u Evropu, naručimo neko pićence kad negde iz ugla izbi Raka i onako šeretski." Poštovane kolege, u ovoj kafani nema mesta za profesere i učenike. Neko trezan mora da dodje na čas. Evo, mi smo odlučili da odemo, a vama želimo prijatan dan. Beli, daj momcima nešto da popiju na moj račun." I ode Raka sa društvom.
Nastavak priče, čekao nas je u školi. Svi prozvani i svi dobili “kečeve” jer nismo znali odgovor na pitanje:"Kolike su rezerve bakra u Južnoamaričkim Andima?". Od tada smo promenili kurs. Neko je uvek proveravao gde sedi Raka da mi tu ne ulazimo. A bilo je lepih kafana, za merak i dušu. Raka je i imao lepu ženu, Divnu, koja mu je rodila i prelepu ćerku Mirjanu. Bili su skladna gradska porodica.
E sada molim za malo pažnje. Čovek do njega je poznati i nadaleko čuveni nastavnik muzičkog Jordan Kostić. Sve što se u gradu dešavalo, a dešavalo se mnog toga, nije moglo da prodje bez njega i Baleta Miljojkovića. Kakvi su to bili divni ljudi, entuzijasti, nastavnici, vaspitači. Jordan nas je učio da sviramo na metalofine, frule, okarine. Bio je majstor u pripremi hora za nastupe za Dan Republike, Novu godinu, ”16.februar”, Dan oslobodjenja Kuršumlije, 1.maj i td. On je otkrio talenat za muziku i pevanje kod Radeta Vučkovića, koji mu je na svemu tome zahvalan. Stanovao je na trećem spratu OŠ "Drinka Pavlović" u jednom sobičku namenjenom za kabinet. Živeo je tu, živeo i jednoga dan otputovao. Vratio se u svoju rodnu Medvedju kod Trstenika, predavo u mesnoj školi, tu proživeo i ostatak svog života. Jednoga dana stigla je vest, umro Jordan Kostić. Sa njim smo upoznali i neke druge ljudske osobine i strasti. No, ne bih sada o tome.
Ne prepoznajem čoveka koji sedi pored njega ali jako dobro znam devojčicu u kariranoj haljinici. Slavenka Caca Perović, ćerka Milice i Djoke Perovića. Moja školska drugarica pa i više od toga. Dugo ništa nisam čuo o njoj, gde je i kako sastavlja kraj s krajem.
Tu je Duško Božić, dobar čovek, dobar šahista i stalni šetač na gradskom korzou. Do njega je nastavnik fransuskog jezika, ali imena se ne sećam.
U drugom redu, s desna: Vlasta Deljanin, Srećko Bosić, Smiljko Kostić, Dragoslava Kostić, Dušanka Vučković, Rada Božić, Aca Milosavljević, nastavnik matematike rodom iz Belog Polja ali ne onog u CG već našeg,Topličkog BP.
U trećem redu:Milica Perović, Danica Nikolić, Živorad Vučković,dugogodišnji uspešni direktor OŠ "Drinka Pavlović" i strogi prof Golubović. Predavo je francuski i morao si da ga znaš ako si hteo prelaznu ocenu. Njega smo svi gledali sa strahopoštovanjem.Visok, uvek doteran i ispeglan, prav kao strela sa osmehom koji je retko nadolazio na njegova usta. Gledao nas je i sve snimao kao neko sa svog balkona na drugom spratu. Ostale su mi u sećanju negove crne kožne sipele koje su se isijavale i usred noći. Na korzou je bio markantan lik u pratnji žene i dvoje lepo i ukusno obučene dece. Nikada ništa nisam više čuo o njemu. Otišao je u neki drugi grad a nama ostavio da ga se sećamo i sa poštovanjem pamtimo.
Na slici nema Radomira Balate Milojkovića i njegove divne supruge Žiže,njegovog doživotnog partnera a o njima valja napisati mnogo toga.Do zadnjeg dana života,a lično sam u to mogao da se uverim,Bale je bio predan gradu koga je voleo i poeziji sa kojom je živeo.Tu ljubav za stihom on u svome srcu nosi iz vremena dok je živeo u Nišu i drugovao sa velikim Brankom Miljkovićem. Za sobom je ostavio duge i neprekidne redove ispisanih stihova koji su se na beli papir direktno selili iz njegovog srca.Sahranjen je na groblju iznad ušća Kosanice u Toplicu.A ubrzo,kada se i ona upokojila, Žiža njegova večna ljuba, počiva pored njega.Ne znam da li jeste i koliko je Grad uspeo da se zahvali Baletu i Žiži ali ja ne mogu da završim ovu malu priču o njima a da u etar i visionu ne emitujem jednu večnu zahvalnost što su postojali i što su odgajili mnoge generacija zdravih,pametnih i kulturnih Topličana.Hvala vam Milojkovići!
Prvi red (sede) Milan Savić, Radoica Radoičić, moj profesor geografije od osnovne do Gimnazije. Ostala mi je u pamćenju njegova sjajna rečenica koju je uvek izgovarao na početku godine." Ja sam Radoičić Radoica mom Milanu, brat od strica”. Bio je to lik sa simpatičnim profesorskim manirima iz vremena kada se znalo ko je đak a ko učitelj. Bojem, šaldjija i strogi profesor geografije koju smo morali da znamo. Sećam se, uoči punoletsva da smo i mi voleli da zavirujemo po kafanma i naravno oprobamo po nešto šta se tada služilo. Pivo, šljivovicu, konjak, vinjak...Jedne prilike, ušunjamo se mi u Evropu, naručimo neko pićence kad negde iz ugla izbi Raka i onako šeretski." Poštovane kolege, u ovoj kafani nema mesta za profesere i učenike. Neko trezan mora da dodje na čas. Evo, mi smo odlučili da odemo, a vama želimo prijatan dan. Beli, daj momcima nešto da popiju na moj račun." I ode Raka sa društvom.
Nastavak priče, čekao nas je u školi. Svi prozvani i svi dobili “kečeve” jer nismo znali odgovor na pitanje:"Kolike su rezerve bakra u Južnoamaričkim Andima?". Od tada smo promenili kurs. Neko je uvek proveravao gde sedi Raka da mi tu ne ulazimo. A bilo je lepih kafana, za merak i dušu. Raka je i imao lepu ženu, Divnu, koja mu je rodila i prelepu ćerku Mirjanu. Bili su skladna gradska porodica.
E sada molim za malo pažnje. Čovek do njega je poznati i nadaleko čuveni nastavnik muzičkog Jordan Kostić. Sve što se u gradu dešavalo, a dešavalo se mnog toga, nije moglo da prodje bez njega i Baleta Miljojkovića. Kakvi su to bili divni ljudi, entuzijasti, nastavnici, vaspitači. Jordan nas je učio da sviramo na metalofine, frule, okarine. Bio je majstor u pripremi hora za nastupe za Dan Republike, Novu godinu, ”16.februar”, Dan oslobodjenja Kuršumlije, 1.maj i td. On je otkrio talenat za muziku i pevanje kod Radeta Vučkovića, koji mu je na svemu tome zahvalan. Stanovao je na trećem spratu OŠ "Drinka Pavlović" u jednom sobičku namenjenom za kabinet. Živeo je tu, živeo i jednoga dan otputovao. Vratio se u svoju rodnu Medvedju kod Trstenika, predavo u mesnoj školi, tu proživeo i ostatak svog života. Jednoga dana stigla je vest, umro Jordan Kostić. Sa njim smo upoznali i neke druge ljudske osobine i strasti. No, ne bih sada o tome.
Ne prepoznajem čoveka koji sedi pored njega ali jako dobro znam devojčicu u kariranoj haljinici. Slavenka Caca Perović, ćerka Milice i Djoke Perovića. Moja školska drugarica pa i više od toga. Dugo ništa nisam čuo o njoj, gde je i kako sastavlja kraj s krajem.
Tu je Duško Božić, dobar čovek, dobar šahista i stalni šetač na gradskom korzou. Do njega je nastavnik fransuskog jezika, ali imena se ne sećam.
U drugom redu, s desna: Vlasta Deljanin, Srećko Bosić, Smiljko Kostić, Dragoslava Kostić, Dušanka Vučković, Rada Božić, Aca Milosavljević, nastavnik matematike rodom iz Belog Polja ali ne onog u CG već našeg,Topličkog BP.
U trećem redu:Milica Perović, Danica Nikolić, Živorad Vučković,dugogodišnji uspešni direktor OŠ "Drinka Pavlović" i strogi prof Golubović. Predavo je francuski i morao si da ga znaš ako si hteo prelaznu ocenu. Njega smo svi gledali sa strahopoštovanjem.Visok, uvek doteran i ispeglan, prav kao strela sa osmehom koji je retko nadolazio na njegova usta. Gledao nas je i sve snimao kao neko sa svog balkona na drugom spratu. Ostale su mi u sećanju negove crne kožne sipele koje su se isijavale i usred noći. Na korzou je bio markantan lik u pratnji žene i dvoje lepo i ukusno obučene dece. Nikada ništa nisam više čuo o njemu. Otišao je u neki drugi grad a nama ostavio da ga se sećamo i sa poštovanjem pamtimo.
Na slici nema Radomira Balate Milojkovića i njegove divne supruge Žiže,njegovog doživotnog partnera a o njima valja napisati mnogo toga.Do zadnjeg dana života,a lično sam u to mogao da se uverim,Bale je bio predan gradu koga je voleo i poeziji sa kojom je živeo.Tu ljubav za stihom on u svome srcu nosi iz vremena dok je živeo u Nišu i drugovao sa velikim Brankom Miljkovićem. Za sobom je ostavio duge i neprekidne redove ispisanih stihova koji su se na beli papir direktno selili iz njegovog srca.Sahranjen je na groblju iznad ušća Kosanice u Toplicu.A ubrzo,kada se i ona upokojila, Žiža njegova večna ljuba, počiva pored njega.Ne znam da li jeste i koliko je Grad uspeo da se zahvali Baletu i Žiži ali ja ne mogu da završim ovu malu priču o njima a da u etar i visionu ne emitujem jednu večnu zahvalnost što su postojali i što su odgajili mnoge generacija zdravih,pametnih i kulturnih Topličana.Hvala vam Milojkovići!
Bez obzira što ih nema na ovoj slici,grdno bih se ogrešio a da ne pomenem Milana Radoičića,profesora geografije i čoveka koji nas je naučio tehnici slikanja i izradi slika u labaratoriji.Kao osnivač izvidjačkog odreda "Kosanički Soko" u zejednici sa Acom Milosavljevićem osnovačem izvidjačkog odreda,proveo nas je kroz mnoge predele tadašnje Jugoslavije,Bili smo na Sutjesci,Kadinjači a nije bilo mesta i škole u našem okruženju gde nismo u prirodi i pod šatorima, provodili vreme i otkrivali tajne gustih šuma i livada.Družili smo se sa meštanima,igrali i pevali po celu noć.Bila je to najbolja i najedukativnija organizacija koja je mladom čoveku pružala mogućnosti da se razvija i napreduje u zdravom i normalnom smeru.Milan i Aca zaslužuju sva naša poštovanja.
Greh je ne pomenuti i nastavnika crtanja Rašu Savića,jedinog,pravog gradskog umetnika-slikara.Svuda gde je trebalo nešto oslikati,Raša je bio u akciji.U sećanju su mi ostale njegove slike sa temom revolucije,islikane na zidu drugog sprata naše škole.To izgleda pomalo naivno ali bez obzira na sve to,te slike govore čime su se nastavnici a sa njima i mi učenici,babili u van nastavnim aktivnostima.U sećanju su ostali i nastavnici fiskulture Duško Tomić Sidja i Duško Perić Prnda.I oni su ostavili velikog traga u našem odrastanju i vaspitanju.Narod Kuršumlije se seća da su baš oni bili organizatori velikih atletskih sletova povodom nekih važnih datuma.Bilo je zadovoljstvo videti mlade atletičare,gimnastičare,fudbalere,rukometaše...Oni su sve to selektirali i obučavali.Sidja je za razliko od Prnde koji je bio posvećen fudbalu i Kosanici,vreme provodio na okolnim skijalištima.Vozio je sjajno skije i skoro svakog od nas uveo u tajne ovog divnog sporta.Leteli smo strminama na svim livadama Samokova i našeg Skijačkog polja.Naša Gimnazija je bila prva škola u Srbiji koja je kupila i nešto na poklon dobila, stotinak pari Elenovih skija koje smo mi mogli uvek da koristimo.
Ovo su slike sa njihove-nastavničke eksurzije do Peći, Patrijaršije i Rugovske klisure.Bilo je to vreme druženja i učenja,skoro podjenako,onoliko koliko mi djaci toliko nastavnici i profesori.Malo je svedoka sa ovih slika koji su još uvek u životu.Ostali, davno su se preselili na onaj svet a moji napori,sa ovakvim i sličnim tekstovima, nastoje da jedno divno vreme i u njemu divne ljude, otrgnem od zaborava.Onima koji su se upokojili, večna slava i laka im zemlja.Živima, još koju godinu radosti i života.
Нема коментара:
Постави коментар