PRIČA SA UROLOGIJE VMA:APSOLUTA SOCIJALA !

VMA:VELELEPNO ZDANJE

Odakle god da krenete u  bilo kakavu priču o srpskom zdravstvu, izvesno je,  pogrešicete ! Ako terate po liniji bolesnih, a njih je sve više i više, čeka vas realna opasnost da pravih procena nema ali zato ima previše rekla-kazala, previše emocija i razumljive osetljivosti. Kada se nadjete u lice sa lekarima i brojnim medicinskim osobljem ne možete izbeći sve glasnije šumove u tonovima  čim  se progovori o doktorima, organizaciji, platama, vezama i vezicama, tehničkoj i materijalnoj opremljenosti klinika, bolnica i ambulanti. I na trećoj strani, imate tu tranzicionu priču gde likuju oni koji su  pobegli sa državnih jasla i uz pomoć velikih para uspeli da preko noći naprave svoja mala privatna carstva. A onda zakorači u te moderne i opremljene  ustanove, dijagnostičke centra, bolnice, savetovališta pa i ambulante, srčane smetenje, aritmije i tahikardije bivaju sve glasnije kada za učinjenu uslugu morate da iskeširate pola svoje  penzije. Njihova omiljena priča a očito i želja je, da državno zdravstvo što pre propadne i čitav sistem predje u ruke privatnika. Oni tvrede, da sve ide tim putem i da je za očekivati da će u državnim ustanovama biti sve gore i gore  dotle dok se  ceo sistem ne obruši i tresne u „blato.“

Šta običnom pacijentu koji se našao u nevelji predstoji nego da priču objasni  konstatacijom da je istina negde u sredini.

Moja priča nema namere da širi laži i neistine i ako kojim slučajem ne verujete  da je to u današnje vreme mogućše, molim vas, ne moj te ni čitati ovaj tekst.On nije namenjen ljudima  obolelim  od teške i hronične „teorije zavere“  i ljudima inficiranim najtežim oblicima političkog virusa.  Ovo je priča o ljudima-humanistima, velikim radnicima, stručnjacima- znalcima svoga posla.  Ovo je priča o Urološkom odeljenju smeštenom na  jedanaestom  spratu još uvek velelepne i  grandiozne zgrade VMA našeg arhitektonskog i gradjevinskog bisera čije temelje neki gramežljivi laici, umišljeni i neškolovani političari, uporno pokušavaju da potkopaju i tako rastrešenu gurnu u naručje bogatom lokalnom šeiku ili onim preplanulim milijarderima iz zemalja Zaliva.

VMA:JEDNA OD BROJNIH OPERACIONIH SALA

-Bojimo se da će sve ovo   prodati, pričaju  pacijenti i osoblje klinike. Ako se to dogodi, taj dan i taj čas, biće u dugoj i slavnoj istoriji  srpskog  zdravstva  upisan kao dan njegove predaje i kapitulacije!

Dok slušate ovaj kratki monolog osećate kako vam pritisak polako ali sigurno, udara u glavu. Sto puta sebi ponavljate da je tako nešto nemoguće a ako kojim slučajem i priča krene u tom smeru više sam nego siguran da će proraditi „usr... motka“ i da će  narod  uspeti da spreči  tu  prljavu rabotu.Nema para za koje ovo zdanje i ljudi  mogu da se  prodaju. Koliko da se ponudi, vagon, dva, tri vagona dolara, to je malo. Ajde, zgrada, cigle, oprema, fasade sve to može da se prebroji izračuna i kaže toliko, ali ko će odrediti cenu ekipi prof.Aleksića i ostalih njegovih kolega, koji se nalazi na čelu ovog odeljenja?Ovo nije običan tim. Ovo je drim tim !

Gledam ga, ide sa svojim brojnim timom u svakodnevnu vizitu onako blage naravi, neusiljenog  osmeha, mirnog i gracioznog koraka, izduženog  skoro isposničkog lica,  retke plave kose, face koja se radja i uspeva samo na ovim slovenskim prostorima od naroda Srpskog koji je ovde došao u neke daleke i mučne vekove. Govori tiho i razumno, zna svaki problem svojih pacijenata i ne odustaje od borbe za život. Medicina ne može sve, ali čovek i to čovek sa velikim „Č“ i njegova topla reč, jači su od svake boljke. Sa njegove desne strane i ako u lepim i dostojanstvenim godima, Mira Prole, glavna medicinska sestra na  odeljenju, podseća na one  dane kada je mlada i lepa devojka sa planine Jelice  krenula u život da uspe. Ona je duša odeljenja. Oseća svaki otkucaj srca i ubrzani puls  uplašenog pacijenta. Slaže reči ne usiljeno i ne tek, reda radi.Tu je i moj  doktor mladjani Dejan Simić predusetljiv i sav posvećen svojim pacijentima. 

Žao mi je što nisam stigao da upoznam i druge i što nisam upamtio ime  medicinske sestre  zadužene za transport pacijenata do hiruške sale. Ostao mi je u sećanju njen   osmeh i mali razmah izmedju „jedinice“ i „dvojke“ belih kao biser  očuvanih zuba. Tiho mi je prošaptala.

-Kako ste, kako se osećate? Nemate razloga da brinete, nije to kao nekada. Anestezija nije više nikakav bauk.Opustite se i ja vam držim palečeve!

Uspeo sam da još jednu misao izvučem iz nje.

-Volim ovaj posao  toliko ga dugo radim sa velikom ljubavlju i strašno me  po nekada zabole neiskrene i nepoštene  primedbe nekih  pacijenata.Jedan je nedavno digao galamu što nije zamenjena daska od WC šolje  i čak smogao snage da napiše  ružno pismo u kome se svojski potrudio da nas dobro ocrni. Kao da mi nismo ljudi...Ali šta ćete, danas je tako a sutra...biće valjda bolje.

Ako je  embrion simbol biološkog začetka, onda je  odeljenje  UROLOGIJE na VMA simbol nekog novog početka, neke nove vere u ljude u njihovo dostojanstvo bilo da dolazi od belih mantila ili nas pacijenata godinama provlačenih kroz precizne  socijološke skenere koji su vešto  podsticali  haos i nespokojstvo u našim napaćenim dušama.

I još nešto,poštovani i uvaženi muški rode! Ako imate neke  urološke probleme i dileme, ne čekajte ni časa. Veruj te  ljudima sa VMA oni su obrazac kakvo nam je zdravstvo potrebno i  koji ljudi mogu da se bave ovom humanom profesijom. Svako od nas ima svoju želji i fantaziju o životu ali imaju ga i oni. Čekaju ih porodice i svakodnevne brige kao sve nas, koje se ne rešavaju tako što će te od njih tražiti da budu najbolji u poslu a da zato primaju socijalni dodatak umesto normalne plate. I oni plaćaju struju kao i mi, vodu, Infostan. I oni bi hteli na Halkidiku, špajz pun zimnice i neki  novi detalj garderobe za kišovitu jesen. Sa malim platam se ne izlazi iz „aposlute socijale“. Ne ide to jedno sdrugim !