KNEZ MIHAJLOVA !

Dugo me nije bilo na štrafti. Kada sam sinoć smogao snage da sa ženom prošetam ovom ulicom  nade i zabluda, našao sam se u čudu. Sve stoji kao i nekada. Reka mladog prelepog sveta uzurbano je  išla ka Kalemegdanu a  duga pritoka ove glavne žile kucavice Beograda, odozgo se vraćala. Pa opet tako. 

Uličnih svirača i igrača bilo je na svakih 50 metara i svi oni su imali svoje solo ili grupne koncerte jer njihova svirka je daleko od one amaterske ili početničke. Ipak, na mene su ostavili  dubok emotivni utisak dvojica dečaka,  svojih petnaestak godina. Jedan je svirao u tamburicu a drugi u ritam gitaru. Radili su to sjajno. U otvorenoj futroli  od gitare nakupilo se  puno papirnatog novca tako da  sam sa mukom uspeo da pročitam  njihov plakat na kome je pisalo:"za školovanje"! Nekih stotinak metara od njih, na violini je koncentrirala   punačka mlada devojka i kod prisutnih  zaustavljala dah. Akademiju je davno završila a trenutno pohadja  prestižni evropski konzervatorijum. Ovo muzičko veče na otvorenom parao je i zvuk  frule.Stariji gospodin, obučen u tradicionalnu nacionalnu nošnju, duvao je u svirajče prilično jasno i čisto. U času kada  sam prolazio pored njega, nije  svojim prstima  prepletao neko poznato narodno kolo, svirao je splet dalmatinskih pesama. Jasno se čulo "kad si bila mala Mare, volela si more..." i to  sa obaveznim  akcentom  ili kako to muzičari kažu-ukrasom iz domaćeg narodnog arsenala.

Veče u Knez Mihajlovoj !

Vidajo sam ih, naravno da sam ih vidjao, ali ne u tom broju kako se  piše i govori. Mladi arapi u društvu ili kao bračne parove. Nisu to oni koji spavaju u parku kod "autobuske".To su neke druge, mnogo  imućnije izbeglice koje spavaju u  hotelima a hrane se po skupim restoranima. Kod "Kolarca"  zateko sam ih dok su se preračunavali sa konobarom po kom kursu im je računao evro,  gurajući pod nos  jedni drugima digitron sa svojom računicom. U "Snežani" je na desetak stolova u toku bila večera specijlno pripremljena za njih. Pijuckaju koka kolu, pivo i sasvim opušteno uzivaju u ovoj toploj i prijatnoj predposlednjoj avgustovskoj večeri. Ne vidim na njihovim licima nikakvu zabrinutost da li će i kada  stići do Nemačke jer očito, da na tom putu, ne može ništa da ih spreči pa ni kilometri ljute i oštre  bodljikave žice na Madjarskoj granici.

Glavni dogadjaj večeri odvijao se ispred džez kafića "Muha" gde je uživo “razvaljivao” jedan usvirani  džez bend.  Gazda je  angažovao i poveću plesnu grupu koja je na zvuke trube sjajno igrala roken- rol  u sto jednoj koreografiji. Utisak je bio više nego dobar sve do  časa dok konobar nije doneo račun za dva popijena  pića. Malo pivo i čaša belog vina, svega sedam evra. Sada i više nikada. Platiš i odeš i onda celu priču vratiš na početak  mojih momačkih i studenskih dana kada, čini mi se, nije bilo toliko skupo, ni previše  sivo i usiljeno, kao ovih godina i ove večeri. U moje vreme, ničim se nije predskazivalo da će leta gospodnjeg 2015.godine, krenuti  jedna od najvećih seoba naroda  sjednog kontinenta na drugi i da će se po ko zna koji put u našoj istoriji razglabati  večita dilema: da li je kuću trebalo zidati nasred ili pored puta?  Zna  se, da  smo svakih pedeset godina zbog ove dileme išli u ratove a u miru kuću ponovo zidali dok  su krvarile još nezalečene rane. Evo nas ponovo u toj situaciji. Za razliku od  nekih minulih vekova, sada nam pored kuće u miru, bez oružja i buke, prolaze tužne i duge kolone izbeglica u potrazi nekim boljim životom. Za rat se ne spremamo ali nas zato tiha strepnja sve više obuzima i neda mira. Valjda će i ova muka  protutnjati Balkanom.