JEDNA REKA U MOM KRAJU!

Toplica je život mog rodnog kraja.Kada ona raste,buja,kad krene da dobuje sjedne na drugu obalu,živne i priroda i ljudi.Sve se na jednom promeni, ojača, uzbuni, progovori i propeva.Zavape seljaci što im u trenu ode letina i svi “ ludaci” koji su gradili kuće kraj same obale! Voda je čudo! Voda je sreća ali tuga i nesreća kada je nema.A bilo je leta kada bi Toplica skoro presušila.

Gledate uplašenim očima kako vam teška suša i žega iz naručja uzima vodu i život.Korito reke bez vode i onaj tanki mlaz koji se sa mukom probija ka ušću. Dodje vam da suzama vratite život umornoj reci, da je molite da se neda i ne predaje pred vrelim zracima sunca koji nose sve pred sobom, pa i prvu jutarnju rosu i oblake namerene da puste koju kap kiše.

Kako mi je srce puno, dok gledam bistre valova moje Toplice čiji šum ispisuje najlepšu prirodnu sinfoniju i pogled bistog oka koje će za koji sat potmneti u mutnim talasima Južne Morova na putu ka beskrajnom plavetnilu Crnog Mora. Putuj i nedaj se gorska lepotice! U stotinu voda ćeš se izmešati I bićeš najlepša od svih pritoka. Osećam tvoj puls,tvoju snagu i miris netaknute prirode.Pamtim to jutro kada smo se susreli.

A sve je počelo ovde u Dubokoj !

Dogodilo se to jednog ranog jutra daleke 1968.godine. Posle prospavane noći u Kneževu, rodnom selu moje bake Rose Pavlović,mala ekspedicija Pavlovića u kojoj su bili Stanko Pavlović naš najmladji stric,ja kao student druge godine Filozofskog fakulteta,moj srednji brat Milivoje Pavlović,srednjoškolac i najmladji medju nama, Dragoljub Pavlović,gimnazijalac .Sa nama u društvu bila je i moja devojka, Dragica Gaga Zorić,student Farmacije iz Beograda.Bio je to njen prvi boravak u domu Pavlovića gde će koju godinu kasnije ući kao moja supruga.Cilj našeg planinarenja bio je Pančićev vrh.

 Laganom pešačkom turom, južnim padinama ove predivne planine,posle sat-dva pešačenja primicali smo se svome cilju.Na tom  putu prva stanica bilo je mesto gde su se slivali potoci sa planine i ovde pravili jednu veću vodenu površinu koju narod zove “Djerekaruša”-reka “Djerekaruša” koji će neki kilometar niže, posle mučnog  probijanja kroz strmi i uzani kanjaon, koji sunca nikada video nije, zbog čega je i dobio ime “Crna rupa” ili Djerekare na Turskom, ući u mnogo mirniju I pitomiju kotlinu kojom će lagano vijugati do samog ušća.Na prolasku kroz ovo selo, koje je od mesta izvora udaljeno nekih 7 km, to nije više ona mala planiska rečica. Ojačana mnogim pritokama na izlasku iz sela pa dalje, prema Blaževu i Sudumlji, već liči na brzu planinsku reku koju narod od vajkada zove Toplica a po njoj I čitav kraj-Toplički.

 Toplica,odavde,sa ovog izvorišta,pa du ušća u Jušnu Moravu kod Doljevca, prelazi put od 136 km,osmehujući se Kuršumliji,Prokuplju,Žitoradju uz večitu molbu:ne prljaj te me i ne zagadjujte moje  vode i obale jer bez mene, života vam nema! Plače i moli moja Toplica za život, za njen opstanak! Čuješ li tu molitvu za spas,za zdravlje,za život.Čuješli ti bahati čoveće, šta ti reka govori.Šta ti dovikuje dok je zatrpavaš svojim smradom I djubretom. Ćuješ li taj vapaj…

                                                  Rano jutro na izvoru Toplice u Dubokoj.

DRUGA PRIČA SA PUTA DOLINOM TOPLICE

Ovo je jedna predivna priča nastala na putu do Kopaonika dolinom reke Toplice.Tog leta,činimi se 1960.god,završio sam sedmi razred.Hrabri I neustrašivi klinac.Moji prijatelji iz izvidjaćkog odreda “Kosanički Soko” dogovrili su se da krenu peške prema Kopaoniku.Prema samom Pančićevom vrhu na 2017.metara nadmoske visine.Za tadašnje prilike bio je to mali podvig doći do vrha sa njegove južne strane koja nije bila toliko posećena i naseljena.Osim par katuna i jedne veće državne farme ovaca, na ovom putu nije moglo ništa drugo da se sretne.To je bila letnja avanturistička ideja ovih momako koji su mogli sa lakoćom da izdrže sve napore.Naravno kada sam se i ja uključio,sve je krenulo da ne može biti bolje.

Do Merćeza smo došli autobusom.Ne znam kome,a verovatno meni,palo je napamet da bi bilo mnogo lakše ukoliko bi smo naše rančeve natovartili na samar nekog malenog planionskog konjića.Složili smo se da je to sjajna ideja I ja sam odmah otrčao par kilometara odatle do rodnog sela moje majke Magova, da poput “iskusnog i zrelog čoveka” zamolim mog predobrog deda Nedeljka da mi da svog konjića kako bi se naš karavan lakše domogao Kopaonika.I zamislite,deda mi je bez reči izašao u susret.Bila je to nevidjena hrabrost nezrelog dečkiča.Prvi put sam uzeo uzde konja i onako hrabro krenuo sa Slobodanom Nestorovićem-Coletom i Perom Militićem-Gusarom uz Toplicu ka Kopaoniku.Lagano,korak po korak,ja sam im pravio društvo do Mramora gde smo se rastali.Oni su otišli uz planinu a ja sa moim četvoronožnim prijateljima niz Toplicu..Sam sa konjićem i ždrebetom.Jedno vreme sam išao nekim kozjim stazama a onda sam poverovao da ću lakše ići ukoliko se spustim do same obale Toplice i krenem da pratim njen tok.Uz mnogo muke lagano sam se probijao duž obale prepune grana,oborenih vrba i topola.Malo sam jahao,malo pešačio i tako satima.

Na sreću, sve se završilo na najbolji način.Konjića i ždrebe sam vratio dedi,zahvalio se do neba i sve to spakovao u predgradje  srca gde čuvam  svoje najlepše uspomene.Ovo je bila jedna od tih pogotovo, što ni svestan nisam koliko je ova moja mala avantura bila opasna i rizična.Tada nije bilo ni trasiranog  putu ka Blaževu, Sudimlji,Djerekaru,Brzeću.Bile su to obične strme planinske staze koje su po običaju išle iznad velikih provalija na čijem dnu se jedva čuo šum nemirne Toplice.U jednom času, sečam se toga kao da je danas bilo,pretrnuo sam kada  se ždrebe suljnulo niz liticu.Na sreću uspelo je da se zadrži i vrati na put a evo ja i danas, dok ovo pišem, uporno sebi ponavljam pitanje:šta bih uradio da je ždrebe nestalo u provaliji dubokoj stotinak I više metara?

Kopaonik iz te 1960. za ogromnu većinu današnjih zaljubljenika je jedna potpuno neverovatna i skoro egzotična priča.Jedini prilaz  bio je od Raške pa uz Rudnicu a put od Brzeća i Jošaničke Banje nije ni postojao. Od objekata koji su funkcionisali postojala je kasarna sa svim pratećim prostorijama gde su pored vojnika  boravili i planinari ako je bilo mesta.Žičara, jednosednca, prebacivala je  dežurne vojne  ekipe, opremu i hranu, za boravak na radarskim postrojenjima izgradjenim na najvišoj koti Pančićevog vrha. Dominirale su tri ogromne bele kupole koje su se  mogle videti iz Niša sa Goča i Jastrpca iz Župe pa čak i sa Durmitora. Njih su inače već u prvom naletu porušili NATOV-ski zlikovci i time  trajno onesposobili ovaj važan centar odakle  je kontrolisano  nebo iznad Srbije, kako za vojni tako i za civilni saobraćaj.

Pored vojnog objekta, funkcionalisala je i  Vila "Olga Dedijer" u čijoj je neposrednoj blizini je radila i pekara odakle se sa svežim hlebom snabdevao ceo Kopaonik koji je nekada,u  vreme jakih zima,mogao da bude potpuno odsečen i zavejan po desetak dana,sve dotle, dokle se iz pravca Raške nije  probio buldožer sa poznatim "Adlerovim" motorom čiji ritmički rad je odjekivao celim planinom.Stotinak metara od "Olge" bila je  skroma Vila nad "Sunčanom dolinom",na mestu gde se danas nalazi istoimeni moderan hotel.Skijalo se od Pančića pa preko Pajinog presla do  zimskog zabavnog parka.Nije bilo ratraga pa su skijači morali sami da tabaju staze.

Ono što mnogi nisu videli i ne znaju, to su  sve prekrasne lepote ove  divne planine u vreme letnjih meseci.Te pejzaže je  nemoguće opisati jer tu je  toliko izmešanog prirodnog koloriteta pa vam se čini da su livade u jednom času sve obojene  žutom,.plavom a u jednom času lila bojom.Gužve  nije bilo osim u prvoj polovini avgusta kada je počinjala velika berba poznate kopaoničke borovnice.Bio je to  praznik za oči i dušu.Na  hiljade ljudi razmilelo bi se po beskrajnim livadama u potrazi za ovim bobičastim  voćem koje je završavalo u  fenomenalne sokove, djemove i slatka, a od skoro i u domaćim rakijama koje su promenile ime pa   ih ljudi zovu "borovnjače".

Danas je Kopaonik prenatrpan,prenaseljen i čini se, da njegove posetioce ne zanimaju sve prirodne čari ove planine kolko ih zanimaju da vide i da budu vidjeni uz ostale mondenske priče sa popularne  Kopiške.