KIRBI SAD !

Nažalost,to je naša današnja stvarnost !

Ovaj teks sam objavio 21.septembra 2012.godine,nekih mesec dana pošto je u Beograd stigao novi ambasador SAD.Za koji dan ulazimo u 2015. godinu,poslednju godinu mandata Majkla Kirbija koji će se posle četiri godina provedenih u Srbiji vratiti u svoju zemlju. I baš upravo ovih dana, kada ispraćamo staru a dočekujemo novu godinu, u medijima se pojavljuje jedan drugi Kirbi.

Posle jednog diplomatskog ekcesa zbog čega  je predsednik Srbije Tomislav Nikolić, odbio da ga primi i od njega čuje tačnu verziju izjave u kojoj ambasador Kirbi tvrdi da Nikolić "laže",pojavila se i druga kontraverzna izjava, tačnije, njegov intrevju, u kome se "pohvalna i afirmativno" govori o bombardovanju  Srbije od strane NATO alijanse predvodjene američkim jedinicama. Ono što je tom prilikom rekao gospodin Kirbi nije razumljivo, nije dobro i niko u Srbiji to ne može da shvati i podrži. Evo šta tvrdi Majkl Kirbi i kako tu celu priču oblikuje u svome komentaru  Miloš Kordić.

 "Ne ruši se Milošević ubijanjem 88 dece, punih 78 dana. Bilo bi bolje da ste nam doneli pakete knjiga, umetničkih slika, filmova o gladnim beskućnicima u podzemljima Njujorka, o mučenima po vašim zatvorima, od kojih ste neke premestili i u još neke države sveta… Da ste nam doneli istinu i o sebi.

I nije istina da su Sjedinjene Države poslale vojsku zbog sreće i radosti građana Srbije. Kosovo, Kosovo je u pitanju! Kosovo i Metohija, kako se u Srbiji kaže i kako ta sveta srpska zemlja jeste to, kako se to tako govori i voli. Dve albanske države, to je bilo u pitanju. I još mnogo toga drugog, što ambasador zna mnogo bolje od moje malenkosti.

A on je smetnuo s uma, a možda se to u njegovoj zemlji i ne uči, da je u istoriji bilo dosta naroda i njihovih carstava koji su sebe smatrali da su od Boga predodređeni da vladaju svetom. Diktatori na čelu SAD nastoje da uvere svoje građane, i to isključivo putem zastrašivanja, da su i oni, u 20. i 21. veku predodređeni da vladaju svetom. Jedino je pitanje: dokle?

Američkim diktatorima istorija kao učiteljica života ništa ne znači.

I na kraju, možda i nije diplomatski s moje strane, ali imam pravo da se radujem što će ambasador Majkl Kirbi ostati još samo jednu godinu u Beogradu. Možda će iz Vašingtona doći neko i reći kako bombe, bilo uranijumske, bilo kasetne, nije trebalo bacati po „regionu“. Po bilo kom i bilo čijem „regionu“.

A do tada i ja verujem da Srbija i SAD mogu zajedno. A što ne bi mogle"!

21.septembar 2012.godine

Da li mi klasični srpski tradicionalisti imamo šanse da opstanemo? Možda,još nekoliko generacija, ali dalje-sumnjam..Mladji sa zadrškom gledaju na starije i ne svidja im se što  ovih dana mirišemo na papriku, ajvar, sokove živog i kuvanog paradajsa, što u tegle slažemo sitnije krastavčiće, karfijol, dobre i sočne paprike za turšiju i što stavljamo prve glavice kiselog kupusa koji bi morao da stigne do Sv.Luke kada ulazimo u sezenu slava.

Voleo bih da nisam u pravu, ali u konkurenciji fabričkog kečapa i ovog domaćeg čuda ,mladji će se rado opredeliti za teglu sa police nekog marketa nego za teglu iz  bakinog i maminog špajza.Ogromna većina i kada bi želela da nastavi u stilu  roditelja za tako nešto nema ni vremena,ni para a ni mogućnosti i ja ih iskreno zbog toga žalim.

Rade od 8 do 18h za male novce i u strahu da bi već sledećeg dana mogli da dobiju otkaz. Decu ne vidjaju a o provodima sve manje govore jer nemaju 50 EU da plate kartu za osrednji koncert neke izduvane i nadrogirane "svetske zvede".

Ako su imali sreće da im u nasledstvo pripadne neki stančić onda su time skinuli najveću brigu sa glave a ako toga nema, moraju da budu spremni da će decu podizati u kutku svoje momačke ili devojačke sobice i da žive pod presijom nemaštine i neizvesnosti najmanje pola ako ne i ceo život.Naravno, život je preči od ajvara i pečene parike.

    Majkl i Sara Kirbi u razgovoru sa Tomislavom Nikolićem i  Nebojšom Stevanovićem

Dok sam smišljao kako da otovorim današnji blog, pred očima mi je neprekidno lebdeo Kirbi ! Ali ne preskupi usisivač, već novi ambasador SAD u Srbiji. Na prvi pogled, nije odavao utisak diplomate od karijere već običnog turiste koji plovi Dunavom u želji da vidi, čuje i upozna krajeve i ljude o kojima su njegove novine pisale da su "loši i prgavi momci"."A vi to niste",sa ponosom je demantovala samu sebe jedna sredovečna amerikanka,upitana- "kako Vam se dopada Beograd"?

Sreća je što nas njegova ekselencija zna, doduše, ne direktno, nego po pričama svoje žene koja je nekada davno bila u Beogradu. Gledao sam je kako je potvrdno klimnula glavom, široko se nasmejala i time poručila da ćemo u njima imati prijatelje. Već sutra dan, pogledao sam pozdravnu reč gos. Kirbija koji je u svom spotu snimljenom na nekom teniskom terenu u Njujorku, poručio da će se boriti za ekonomski i politički prosperitet Srbije. U sledećem kadru, video sam da tenis  igra jako loše i da će ga, manje- više, svi ambasadori dobro lupati.

Svaki prosečan amerikanac,barem po pričama, voli tenis i rado ga igra. Navija za  "deda" Rodika i mladjanog Iznera a uvek kada može protiv Djokovića.Noleta ne mogu da razumeju ni oni a naročito frustirana dama iz Holandije koja se predstavlj kao psiholog čiju izjavu beleže lokalni mediji- kako to da stalno želi da pobedjuje, da se raduje i da nikada ne propusti a da ne kaže:"ovu pobedu poklanjam mom  srpskom narodu",pita se ona ! I pare koje im Nole pokupi lako prežale ali isticanje nacionalne pripadnosti i to Srpske, e, to ne mogu.

 Za Amerikance, pogotovo, imam originalnu i spasonosnu ideju. Njih ima, bez malo 400 miliona, a nas jedva osam. Neka svaki PETI "amer" usvoji jednog Srbina i time ćemo im rešiti sijast velikih nacionalnih problema. Jedan deo ove ideje je moj originalni izum i poručujem plagijatorima da je "zaštićen",a drugi deo, koji me je podstako da i zvanično predložim američkom Kongesu da uzme u razmatranje pitanje  "usvajanja nas  Srba",pripada Bogdanu Obradoviću, selektoru teniske reprezentacije koji je žvižduke publuke na US Openu prokomentarisao:"Svaki pa i prosečni Srbin je Nikola Tesla za Amerikanca. Oni ne dolaze na  turnir da bi ga gledali, već da jedu pljeskavice i piju pivo".Bravo Boćo !

 Ajdemo onda u rodbinske odnose i time konačno promenimo sliku o nama ali i o njima. Zastranili su potpuno. Čitam sećanja Monike Levinski  na seks sa Bilom Klintonom, koji je u trenucima  intime o svoj ženi rekao "ona hladna riba". I eto nove teme iz vremena Brane Nušića i njegove "Gospodje ministarke".U našoj verziji gos. ministarka je potopila svoga muža-ministra  a u Američkoj, muž potapa aktuelnu ministarku. Sve naopako!

I neko će sada reći: kakve veze ima zimnica i novi ambasador? Ima, ima i te kako ima! Čovek je na zemlji,reklo bi se, miran i staložen. Uživaće u svemu onome u čemu mi ne znamo i što veoma često podcenjujemo. Moja priča  s početka je naša prednost i snaga koja izbija iz svakog prosečnog Srbina. Ključni dokaz je, da samo ljudi takvih potencijala mogu sami sebi da nanesu toliko pakosti od kojih ne možemo da se oporavimo mnogo godina. A onda po nuždi i po sili zakona, dodju mnogo lošiji od nas da nam uredjuju žvot !!! Ma dajte ljudi, vreme je da konačno dodjemo sebi. 

 Objavio sam teks kada je Kirbi došao u Srbiju za ambasadora SAD.Evo teksta,koga piše Miloš Kordić,kada odlazi iz Beograda

                       TEKST KOJI JE ZAPALIO SRPSKU JAVNOST

 Gospodine Vučiću, možda su vama Amerikanci prijatelji, ali Srbiji i Srbima nikada nisu bili, niti će biti!

Piše: Miloš Kordić

Pronose se glasovi da nam se primakao rastanak sa Njegovom ekselencijom Majklom Kirbijem, amabasadorom Sjedinjenih Američkih Dražava u Srbiji.

Ako je suditi po mnogo puta ponovljenoj tvrdnji Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije, onda nas napušta prijatelj. Predsednik Vučić je, sa Kirbijem i bez njega iza leđa, prilikom raznih otvaranja, zatvaranja i uopšte bezbrojnih obraćanja novinarima i čestog polemisanja s njima, prvenstveno s njima, isticao kako je gospodin Kirbi i prijatelj Srbije.

Srpski premijer ima pravo da govori ono što mu diplomatska kultura i protokol nalažu, a i što lično oseća, misli i zna. On ima pravo da ima i u brojnom diplomatskom koru prijatelje. Kao i svakom čoveku – neki su mu bliži, prisniji… On za ono što priča odgovara i svojoj stranci, ali će odgovarati i svojim biračima.

Ali, uza sve ono što je činio i govorio za vreme svog boravka u Beogradu, gospodin Kirbi se ni po čemu nije dokazao kao prijatelj Srbije. (Za Vučića, dakle, ne znam i to me se ne tiče. To je njihova stvar.) A trudio se jeste: pomagao je u poplavama, krečio je škole, neizostavno učestvovao u radu brojnih zasedanja i savetovanja oko primene ovoga ili onoga. Svejedno da li su bile u pitanju nevladine organizacije (posebno one), civilno društvo, vladavina prava, zaštita ljudskih, manjinskih i seksualnih prava itd.

I ono što je važno: nikad se (ili malo kad) govorilo da je on prijatelj i srpskog naroda. To ne. Nego: prijatelj je Srbije. A i on je svestan da najveći deo naroda Srbije ne može da prihvati prijateljstvo ambasadora koji predstavlja politiku kakva je politika njegove zemlje.

On je toliko bio prijatelj i takav prijatelj Srbije da se nikad nije izvinio za bombardovanje Srbije, nikad za žrtve tog bestijalnog sedamdesetosmodnevnog ubijanja, nikad za uništavanje, razaranje… Nikad gospodin Kirbi (i ne samo on) nije otišao ni na jedno mesto na kome su ubijani građani Srbije. Ili da je otišao do spomenika maloj Milici Rakić, maloj Sanji Milenković, putnicima u vozu u Grdeličkoj klisuri, radnicima Radio-televizije Srbije, …

Gospodin Kirbi je bio toliko prijatelj Srbije da nikad nije rekao da će zemlja, čiji je on predstavnik u ovoj zemlji, platiti štetu koju je, između ostalih, i njegova zemlja nanela ovoj zemlji, da će njegova zemlja raskrčiti one generalštabne ruševine u Beogradu, ostatke mostova po rekama ove zemlje, podići srušene bolnice, fabrike…

Ali je taj prijatelj Srbije, po oceni premijera Vučića, neprestano delio lekcije o tome šta da se radi u Srbiji, mešao se u sve i svašta što bilo kome i s minimumom diplomatske kulture ne bi ni palo na pamet da čini.

I iz petnih žila zalagao se ambasador Kirbi da Srbija, ova okupirana Srbija, učini sve što može, ne može, što mora i ne mora kako bi takozvana republika Kosovo, njen istorijiski, kulturni, verski, geografski i suvereni deo, njena kolevka, postala članica svih mogućih evropskih i svetskih organizacija: od politike do badmintona. I da tom njegovom od Srbije otetom Kosovu Srbija pomogne da postane član Ujedinjenih nacija! Ni manje ni više.

Dugi niz godina pratim, u skladu sa svojim mogućnostima, američku politiku i ono što ta politika donosi svetu. I odnosi iz njega. I nikad mi nije palo na pamet da ne cenim ono američko što je bilo i što jeste vredno. Ali, rano sam shvatio da Amerika nema prijatelje. Oni joj nikad nisu ni bili potrebni. Ona se isključivo rukovodila i rukovodi svojim interesima. Prijateljstva u dušama onih koji vladaju Amerikom odavno nema. Ako ga je ikad i bilo.

Stoga ne žalim za Majklom Kirbijem. Prijateljem takozvane države Kosova i članom kluba Prijatelji Sandžaka. Kao što nikad nisam žalio ni za jednim američkim ambasadorom. Kad se samo setim kraja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Kad se samo setim njihovih uloga u razbijanju Jugoslavije, u pripremi i izvođenju „Oluje“ (ambasador Galbrajt na hrvatskom tenku izgoni Srbe), u pripremi i tokom „Milosrdnog anđela“, u „prevođenju“ albanskih terorista u nekakve oslobodioce… Pa sada… rečeno je – šta.

Neka je srećan put gospodinu Kirbiju. Navodnom prijatelju Srbije. Ako je za verovati premijeru Vučiću.

Jer pronose se glasovi da će gospodin Majkl Kirbi otići.

A ko će doći? Možda neko ko će se baviti svojim, ambasadorskim poslom. Za koga se neće morati isticati kako je prijatelj Srbije… A narod vidi… Narod sve vidi. Ali mu često, veoma često ni to ne pomaže.

(Intermagazin)