Žaoka: KURŠUMLIJSKE FUDBALSKE ČAROLIJE!

Ovaj tekst se pojavio uz veliku podršku i pomoć, Ivana Milićevića i Milivoja Pavlovića,na čemu sam im veoma zahvalan!

Tih šezdesetih godina prošlog veka, bili smo omađijani fudbalom.Sve naše misli bili su okrenute ka junacima našeg doba.Momcima u dresovima raznih boja,pravim majstorima sa loptom u nogama,šarmerima koji su sa lakoćom punili stadione širom tadašnje Yuge.Ko se još ne seća generacije Dragana Djaića,Moce Vukotića, Pere Nadoveze,Vasila Ringova,Ivice Osima,Husrefa Musemića, Envera Marića, Radoslava Bečejca,Bruno Belina,Ilije Pantelića,Dragana Pantelića,Cire Andjelkovića i mnogih drugih.Nismo ih gledali na televiziji jer televizora još uvek nije bilo,ne barem u svakom domaćinstvu.Tek po koji „crno-beli“ekran.Jedan u opštinskoj sali,drugi u domu JNA.Ali zato je radio brujao iz svakog doma.Ko se još ne seća slikovitih opisa driblinga Dragana Djaića po levom krilu i njegovog projektila koji su se od glave Vojina Lazarevića zavlačili pod samu prečku.Tako bi to opisivao Radivoje Marković,kasnje Marko Marković,Jordan Ivanović i brojni izveštači sa Topčiderskog brda,Karaburme „Rive“, Kantride, Čaira, Maksimira, Tušnja,Tivolija…Gol,gol,gol…radost i pravi delirijum na prepunim stadionima.A kada su se pojavili maleni tranzistori e,onda je život počeo da teče nekim drugim tokovima.Utakmice malih klubova,derbi okršaji Niške zone,podsaveza mogli su da se zakazuju i igraju u isto vreme kada i utakmice na velikim stadionima.Tranzistor na uvce,šuškavac pod mišku i grlo „odšrafljeno“ do kraja.

O našem kuršumlijskom „Vembliju,“ na livadi stotinak metara udaljenoj od centra grada,gde će pedesetih godina početi gradanja velike i lepe škole, pred čijim ulazom i danas stoji spomenik partiznaske heronine Drinke Pavlović,koja je službovala u selu Spance gde su četnici otkrili njen skojevski „kabinet“ i po kratkom postupku je sproveli na Banjicu gde će ubrzo biti strerljana.Ostala je za uvek izlivena u bronzi pred novom školo, koja se napunila vesele dečije graje te 1956.godine.

Bio sam u to vreme „Mali Zoja“,kažu da sam tom rečenicom branio sebe: „dobar Mali Zoja“,molio za oproštaj i roditelje i druge koji bi sa lakoćom kažnjavali moje nestšluke tek prohodalog mališana.O tom vremenu, svedoči i ova slika na kojoj prepoznajem par ljudi koji su tada igrali za „Kosanicu“.Prvi u redu je, ovaj krupni centarhalf,poznatoji po nadimku Dragi Ljuš a inače, otac je mog davno preminulog druga Straška Ikića.Na moje opšte iznenadjenje u ovom tim na mestu polutke igrao je glavom i bradom Vidosav Milićević Korčagin.Tu je i Rade Milenković,sin poznatog pekara Trifuna koji je imao radnju na mestu današnje apoteke.On je taj često pominjani pekar koji je pekao najlepše lepinje na svetu,govorila bi gladna usta smestajući priču za uvek u fajlu najlepših sećanja.Potražite ih na slici.Verujem da ćete ih lako prepoznati.Dragoceni podatak,koji je dokument sam za sebe,je nova tek izgradjena zgrada Gradskog kupatila koja je ostala i danas na tom mestu ali umesto tuševa i kabina u njoj su kancelarije Graskog komunalnog.

Kosanica ranih pedesetih godina

Gradski oci su odlučili da se u to vreme igralište preseli kilometar-dva uz Toplicu na livadi okruženoj njivama, porodice Jezdimirović.Na utakmice je dolazilo par stotina „tifoza“ i pravih navijača koji su znali burno da odreaguju na sudijsku nepravdu ali bogami po nekada i vrate dug za batine koje su naši momci dobili u Žitoradju, Merošini,Matejevcu… U poluvremenu,publika se po običaju razletela po kukuruzu „radi sebe“ i zbog sočnih šljiva,ne računajući da ih negde u zasedi čeka Nera Jezdimirović,majka uglednog gradjanina Bajne čaršije Milije Jezdimirovića, sa motkom u ruci.Igralište je imalo i drugu muku.Celom južnom i delom Istočne strane bio je kanal kojim je tekla voda iz vodenice porodice Simonović u kojoj su,kao vodeničari, dugo godina radili Otaševići.Leti je bila prilika da se tu osvežite ali s jesni i proleća, ni malo nije bilo prijatno da u njega upadnete u jurnjavi za loptom kao što se to dogodilo na utakmici izmedju „Kosanice“ i tima KP Doma iz Niša.Momak se zatrčao za loptom,došao do ivice kanala,klatio se,te oće te neće i onda skočio na glavu!Scena je bila više nego jeziva.Iz vode se pojavila ošišana glava, sva oblivena krvlju!

Važno mesto na Istočnoj „tribini“ bila je i jedna oguljena šljiva. Tu šljivu namerno pominjem jer ona je,po nekada,bila i „svlačionica“ za gostujuće timove a najčešće udarno mesto za sedenje.Sećam se da su važnu ulogu u pripremi svake utakmice imali brojni volonteri ali bio bi greh ne pomenuti najvećeg sportskog i fudbalskog zaljubljenika koji se nikada više neće roditi u mom gradu.Tika Pendić, bio je sve i sva u klubu! Od trenera, pa do ekonoma... Zdravlje ga nije služilo ali to nikada nije bio razlog da on ne bude prvi na igralištu a ode poslednji.Pričao je o fudbalu manirima tada velikih trenera kao što su bili Bobek,Stanković,Vukas,Miljanić.Bilo ga je milina slušati.No i pored toga, što gradom vladaju jako zaboravni ljudi koji se nikada nisu setili da u čas takvih kakav je bio Tika Pendić,urade nešto pametno,pa makar i to bila samo mermerna tabla sa natpisom "Ovde je živeo i tu umro..." ja nikada neću da sakrijem činjenicu da su moju kuršumličani dobri,osećajni i časni ljudi uz ogradu od onih, koji zaista ne zaslužuju taj epitet.

No, da se vratim dogadjima na igralištu.Pre podne, trebalo je krečom obeležiti igralište,postaviti inprovizovanu ogradu za gledaoce i obezbediti dežurne redare.Glavna uloga je ipak,pripadala veštom momku koji je znao brzo da „ulovi“ fudbal u kanalu i vrati ga u igru.Medju tim brojnim volonterima, upamtio sam, i sa veliki zadovoljstvom ga pominjem,Dragoljuba Gašića,čika Gašu, oca moga rano preminulog školskog druga,majora Radoslava.Gašić je bio „alfa i omega“ na igralištu.Držao je red,grdio sudije,pretio protivničkim grubijanima i tražio da se dug uvek izmiri.Znao je da „pukne“ i pocrveni u svojim ljutim nasrtajima na sudije koji nisu otpoštovali dogovor, već su sudili po diktatu protivničke ekipe.To inače nije bila retka pojava.Naprotiv,sudije su uvek favorizovale Niške timove jer sedište njihove sudijske organizacije je bilo u gradu na Nišavi.Sećam se i jednog gradskog spadala,zvao se Srboljub Stanković „Bajle“.Kada mu je otac dobi prekomandu za Niš on se ubrzo ušunja u ekipu ljudi koja je vedrila i oblačila tim nižerazrednim ligama.Sreli smo se jednom prilikom u Nišu.Na moje pitanje:“ko će ove godine biti prvak“ on je na to odgovorio „onaj ko ima bolji djuveč“(ovo se čita sa niškim akcentom).Tada je već imao dobrih 140 kg.

Na tom igralištu se svašta dešavalo.Nisu to uvek bili fudbalski dogadjai.Ljudi su se šalili,verbalno praznili,odvaljivali razne štosove ali sve u nameri da dekoncentrišemo protivničke igrače i omogućimo nešim momcima da što lakše pobede.Ali bilo je i ovakvih dogadjaja.Još uvek su stative bile četvrtaste i najčešće od mekane čamovine.Prečka na golu, s južne strane,već se bila nakrivila.Da ne padne,držale su je dve kajle.Na poluvremenu,Radula Nikolić,gradski šeret,skoči na prečku da se zanjiše.Puče prečka na pola i gol ode dovraga.Usledila je jurnjava za daskama i ekserima. Skrpismo nekako taj gol pa je utakmica mogla da se privede kraju.Ubrzo,da li iz donacije ili od naših para, i na našem igralištu su postavljene stative ovalnog oblika.

Igralo se na tom igralištu stotine uatakmica ali najveća poslastica bio Toplički derbi.Utakmica izmedju „Kosanice“ i „Topličanina“.Za taj fudbalski dogadjaj se živelo,barem kod nas u Kušumliji.Sećam se svega kao danas.Jedan je ostao u dramatičnom i ružnom sećanju a drugi, u raspevanom i muzikom obogaćenom dogadjaju.Ne znam da li je bilo razloga za tako nešto ali, start Milana Danilovića,sa nadimkom Drti,neprelaznog halfa“Topličanina“,završio se tragično po napadača Kosanice.Čak mislim,da je došlo i do preloma noge.Sećanja govore,da je povredjni igrač bio Prnda ili Ranko Šora.Izbila je opšta tuča i jurnjava za igračima iz Prokuplja.Drti je bežao „sto na sat“ i uspeo je da dogura do kuće Pavlovića koju je razdvajalo dvorište od kuće Joksimovića,odmah do „Evrope“.Tu je uleteo u podrum kod deda Draže,uzeo sekiru u ruke, spreman da se sa njom brani od razjaranih navijača koji su u velikom broju pristizalu.Na sreću,kada su se ohladile usijane glave,sve se završilo baz krvi.

Drugi derbi započeo je već u prepodnevnim satima kada su parnjačom iz Prokuplja stigli fudbaleri,brojni navijači i velika ciganska muzika.Od stanice pa do grada a po podne i do igrališta,orila se pesma,svirka,dovikivanje i zadirkivanje.Ovo je bila svojevrsna poruka pomirenja i izvinjenja za nemio dogajaj.Ekipu „Kosanice“ predvodio je Duško Perić Prnda a ekipu „Topličanina“njegov kolega,nastavnik fiskulture,Branko Ročkomanović-Ročko.Sviralo se, pevalo, zezalo se i na kraju, sve se loše završilo po nas.Puna mreža golova samo je postakla „ekspediciju“ iz Prokuplja da se vesela i pijana vrati parnjačom u „6“ za Prokuplje. “Dodjoše,pevaše,igraše,pobediše i veseli odoše“,pisale su sutrašnje Topličke novine!

I baš tih šezdesetih godina u Kuršumliji se rodilo ili dogodilo, pravo fudbalsko čudo.Sve što je moglo da hoda i trči igralo je fudbal.Trčalo po ceo dan za krpenjačama,plastičnim i gumenim loptama a onda i za pravim fudbalima koje je cela Yuga iz milja zvala „buba mara“.Redovi koji slede ne opisuju fudbalsku histeriju u Brazilu,što ceo svet smatra normalnim.Ovo su autentični dogadjaji koji su od malog grada napravili čudo.Svi su igrali fudbal i ludovali za njim.Navijalo se za dva kluba i delilo po crvenoj i crno-beloj boji.Ćak su se i torte tako bojile.Sve priče sa velikim navijačkim strastima pričale se od ranog jutra pa do kasne večeri.Razredi su se delili na Zvezdaše i Partizanovce,sela takodje,dokoni zanesenjaci i svi,ama baš svi u gradu,igrali su svakog dana svoj veliki derbi. Bilo je tu bezbroj Djaića, Pižona, Aćimoviča,Vukotića,Rašovića,Hasnagića…

Deca iz Kačmak male u svemu su prednjačila.Bilo ih je naviše i imali su igrališta na svakom koraku.Za lotom su trčali na ugaženoj sredini Gradskog stadiona,na svom „peskaru“ ispod škole,kraj škole i na igrlišu u školi.Zimi,obijali prozore i po celu noć, igrali mali fudbal u fiskulturnoj sali. Prednjačili su Milićevići,Djordjevići,Čarapići, Radivojevići, Joksimovići, Mićunovići, Jezdimirovići, Miljevići, Milijanovići, Nedeljkovići, Markovići, Vučkovići a kada su stigla pojačanja iz „Dečijeg dodaka,“onda su oni bili ne dostižni.Iz tih malih daščara od blata pravljenih,u jednom času,na teren su istrčali ošišani buljuci dečaka,željnih radositi i života.Bio je to ekonomski priliv stanovništva koji je preko noći izmenio krvnu sliku grada.

Crkvenjaci su držali centar grada.Imali su travu kraj Nemanjine zadužbine,“crno“ kod Doma JNA i „crveno“ na mestu stare gradske pijace.Dominirali su Kitići, Cvetkovići,Zdravkovići,Vučkovići,ČučićI,Stankovići,Ristići.

Samokovci su igrali kod DTV Partizan,na „livadici“ kraj pruge.Bez Kostića,Milojkovića,Milosavljevića,Dragojevića,Krstića,Šulovića, Jovanovića, Borovičanina,Stankovića,Markovići,Maksimovića bilo je nezamislivo prestaviti „vunder tim“ iz ove male.

„Staničari“ su imali najlepše igralište u gradu.Tu je nekada bio vojni magacin i štale za mazge koje su bili vučna snaga u vojsci.U poznatoj“ rupi“ odigrane su mnoge najlepše utakmice koje se i danas pamte.Tu su živeli Kontići, Ničići, Arandjelovići, Novakovići,Penčići,Čarapići a u pomoć su im pristizali Lakičevići, Vasovići, Radostavljevići,Džodići,Filipović,Djordjević. U sećanju mi je ostao i Dragan „Amerikanac“ koji je leto provodio u gradu a preko godina živeo u Kosovu Polju gde je branio za „Lokomotivu“.Bio je vraški dobar golman.Pravo čudo od sportiste.Pored tog igrališta,u samom dvorištu stanice, bila je ogromna trešnja koja je hranila decu celoga grada

Mi Vunićanci,igrali smo fudbal kod „Žitoprometa“,na Borovnjaku,u Šumskoj upravi u našim malim dvorištima.Za loptom su trčali svi Pavlovići, Nestorovići, Radovanovići, Obradovići,Trifunovići, Aleksići, Arsići, Jovanovići, Gligorijevići, Milanovići,Milovanovići,Kešeljevići,Jablanovići,Milenkovići, Milutinovići, Mladenovići,Todorovići i mnogi drugi.

Markoviće je imalo dosta mladih i veoma nadarenih fudbalera.Sinovi Dose Nestorivića, Manče i Buca,Komnenovići,braća Milanovići, Pantići, Šeići, Milosavljevići.Tu su stasavili i budući sjajni profesori Ekonomske škole,Čadja Milanović i Radoslav Pantić,ljudi koji su svakodnevno prelazili po 10 km na putu do škole pa bi sa pravim mogli da ponesu i epitet „profesori pešaci“.Imali su divnu livadu nedaleko od „gradske plaže“u blizini barake gde se skladištio benzin i gde je, u obližnjem vrbaku,Mika Grba obavljao „šinterske“ poslove.Danas je na tom mestu upravna zgrada ŠIK-a Kopaonik.Tu se igrao fudbal po ceo dan.Naročito su bili zanimljivi susreti sa nama Vunićancima.

Greh bi bio ne pomenuti i naše cigane koji su u jednom trenutku imali i registrovan fudbalski tim koji se takmičio i nekoj opštinskoj ligi.Svi koji su znali da šutnu loptu bili su u prvom timu.Sećam se ciganina Stanka koji se nigde nije odvajo od žene Borke.On je u nekom dresu i dugim gaćama sa tankim nogicama bio sjajna kopija Čarli Čaplina.Igrao je sa kaubojskim šeširom na glavi dok mu je Borka dobacivala:“prastape Stanko“ što je u slobodnom prevodu značilo „trči Stanko,jebem ti mater cigansku“. Branio je Duši Ajdinović a u napadu je bio njegov brat Liki zatim Baja,Dane ,Žika,Jovica dok je trenerska palica bila u rukama Šumadinca.Violinista Djodje, predvodio je vesele i raspevane navijače uvek raspoložen da preko Nerinih kukuruza jure preplašenog sudiju.Za njih su vezane stotine anegdota a ja ću od svega ispisati samo dve:

Tih pedesetih godina u modi su bili golubari.Pamte se mnoga prezimena momaka koji bi po ceo dan zurili u nebo pokazujući svojim kolegama kako leti njegov "bakarija","arapće","prevrtač" i šta ti ga ja znam kako su ih sve zvali.Mita šuster je bio najveći golubar u Vunić mali a konkurencija mu je bio Živan koji je živeo iznad Vojničke česme.U cigan mali malo ko se nije bavio ovim hobijem.Jedan od najuspešnijih golubara bio je Žika Bambalo,otac moga školskog druga Siniše i sestre mu Mirke.Njihove prve komšije u Gornjoj mali bili su Ristići,muzički ali i golubarski nadarena porodica.Priča se da su Bambalu uvalili prefarbanu čavku kao dobrog i skupog goluba.Kada je Žika otkrio ovu prevaru danima je pripremao žestoku osvetu.Od gline je napravio pravu ručnu bombu,ubacio i potpali fitilj i bacio ciganima u kuću.Kada su oni videli šta to šišti izleteli su na vrata i prozore svoje skromne kućice.Bežali su glavim bez obzira u iščekivanju da bomba eksplodira i raznese kuću.To se nije dogodilo.Najstariji medju njima Janko otkrio je prevaru i krenuo da juri Bambala.Beži Žika kolko ga noge nose a za njim trći Janko i psuje koliko ga grlo služi."Stani Žika da ti se napijem krvi"."Stao bi ja kada me ti ne bi jurio,dovikuje Žika i sve petama po guzici dodaje gas."Stani,kad ti kažem da ti vidiš kako puca naša bomba".

Druga anegdota vezana je za Djordja violinistu.Domogao se Djordje "tristaća" u to vreme jako popularnog auta.Seo u auto sa familijom i krenuo ka gradu,kad negde kod Mlina saobraćajni policajac naumio da proveri ko to vozi tako brzo po gradu. Podigao palici na koju umesto da stane Djordje je pomolio glavu kroz prozor i dovikuje policajcu:"Ne mogu da stanem,ne radi mi kočnica,jebeš mi mater.Čekam te gore kod "Evrope".I ode,odlete naš Djordje.

Par godina,tada moćno preduzeće „Metalac,“na čijem čelu se nalazio Dragan Radosavljević,poznatiji po nadimku „Lisac“,imalo je svoj fudbalski klub koga je vodio Miladin Milenković.Uglavnom ,prvotimci su bili radnici firme. Buda, Šeić, Bulja,Piva, brzonogi Dence a najvatreniji navijač je bio,Draganov sin,maleni Nebojša sa nadimkom koji mu je ostao do današnjih dana- „Mrčki“,maskota kluba, koji je nosio parolu:„Glavu dajem al, „Metalac,“ ne dajem“!

Kada svemu ovome dodamo i brojne turnire u malom fudbalu gde je sve prštelo od dobrih utakmica i velikih talenata onda bi slika,o tadašnjem ludilu za fudbalom, mogla da bude kompletna.

Ostali su u pamćenju turniri u Tularu,Mačkovicu i gradski turniri gde su se predstavljali mladi i talntovani igrači ponikli na igralištima u svojim malama.Meni je u dubokom sećanju ostao turnir koji se igrao na „crvenom“,za koga se i danas tvrdi da je bio najbolji turnir ikada organizovan u gradu,na kome su učestvovali sve sami gradski asovi. Djordjevići,Milijanovići,Mićunovići,Perići,Stankovići,Tomići,“Drvari“,Deljani a fudbal je u svom timu igrao i Rade Vučković i time pokazo da ga je pored sviranja i pevanja,čvrsto tresla i fudbalska groznica.Turnir je osvojila ekipa sa imenom „RM“ iza čega se krilo ime nekog našeg zemljaka Race,bliskog rodjaka Radeta Vučkovića, koji je od njega,direktno iz Amerike,dobio satove sa posvetom,da nagradi svakog igrača u ekipi. A to je bio,veruj te mi,u to vreme,veliki poklon koga smo svi priželjkivali.Grad je danima pričao o tom turniru.Danas kada razmišljam o njemu,ne mogu a da ne kažem,da je to zapravao bio „mali fudbalski rat“ izmedju dece naklonjene „Kralju i Titovih omladinaca i pionira“.To nikoga ne bi trebalo da čudi,jer celom Toplicom,još lebdi duh Kralja,Draže i Koste Pećanca.

Od te mladosti,zaista nije bilo teško izabrati i najbolji tim Kosanice koja se borila za goli fudbalski život igrjuću fudbal po Niškim selima gde su mudraci ove sve nacionalne igre uvek prednost davali tim seoskim ekipama a uvek kada su mogli u drugi plan,guralu ekipe poput Kosanice ,Blaca i Prokuplja.Sve brige oko organizacije jednog fudbalskog kluba bile su prepuštane gradu koji nije imo para u budjetu za finasiranje jednog osrednjeg kluba.O pomoći države za izgradnju stadiona,svlačionica i kupovinu opreme,nije bilo ni govora.Znalo se da će jednoga dana doći na naplatu ta velika šanse koja je propuštena u toj sve opštoj histeriji za fudbalom.Mladi su obožavali tu igu što ni malo nije uzbudjivalo državnu birokratiju oguglalu na kritike.

Kuršumlija je imala strašan uzlet u fudbalu osmdesetih godina prošlog veka. Protutnjalo je desetak generacija dobrih fudbalera medju kojima je prvoligašku karijeru doseglo nekoliko velikih talenata.Dragan Radosavljević i Miki Aleksić bili su udarna pesnica niškog Radničkog.Pera Jovanović promenio je nekoliko prvoligaških i ekipa i uvek bio glavni igrač u timu.Igrao je za Radnički iz Niša, Napredak,Proleter iz Zrenjanina,Budućnost iz Titograda i karijeru završio u Prištini koja je tada i više nikada, bila prvoligaš.

Posebno poglavlje u ovoj priči pripada grupi fudbalera poniklih u „Kosanici“ koji su par godina održavali u „životu“ srpskoligaški status „Topličanina“ iz Prokuplja.Oni su deca Kuršumlije i fudbalski proizvod sa ovih brojnih terena o kojima sam pisao.Dokalzli su svoje fudbalsko umeće i na dostojanstven način repreznetovali svoj grada.

Na golu plavo–belih iz Prokuplja, dugi niz godina, stajao je Dobrivoje Čavić.Beka je igrao Lula Miljević,partizanovo dete poniklo u školi „Belin-Špic“.U half liniji,dres sa brojem četiri,nosio je Ivan Milićević i ostavio najdublji trag medju prokupačkim ljubteljima fudbala.Sa šesticom na ledjima bio je Puća Čarapić a desno krilo neuhvatljivi Bane Marić.Na mesti centarfora igrao je Era Vasović.Tu su još Dosa Vučković,Raca Novičić,Ljuske Čarapić.

Mi kuršumličani smo u Prokuplju uvek vidideli velikog rival u svemu pa i u sportu.Nažalos,to su bile i ostale samo naše puste želje da grad ispod Hisara u svemu preteknemo.Bili su bolj iz prostog razloga što je to ipak bio grad sa preko dvadeset hiljada stanovnika ali grad koji je u privrednom smislu i vreme opšte tranzicije,od društvenog ka privatnom,doživeo potpuni privredni debakl.Sve što je radilo u jednom danu je nestalo,bukvalno,“umrlo“.To je velika rak-rana,na duši političara i privrednika, koji očito ne mogu da se pohvale svojom poslovnom pronicljivošću jer naprosto,ni jedna firma iz vremena socijalizma nije uspela da preživi surove tranzicione principe.Pa čak ni vinarija „Prokupac“ koja je imala nekoliko jakih i prihvaćenih brendova i to po celoj Jugoslaviji. “Manastirka“,“Stomaklija“ i crni „Prokupac“.Naravno,da je sa privredom i sport potonuo u totalni zaborav.Više nije bilo boksera ni fudbalera.Rukomet i košarku su trenirali antitalenti a zbog besparice nestali su i drugi sportovi.Ostale su samo uspomene na fudbalska vremena kada je čak pola tima Topličanina držala grupa kuršumličana dobrih fudbalera i časnih ljudi koji su se za primat kluba borili kao za svoju Kosanicu.

Ništa bolju sudbinu nije doživela ni privreda Kuršumlije a sport,pogotovo fudbal,pao je u duboku agoniju.Pošto je grupa privatnika i sportskih entuzijasta u jednom trenutku odlučila da se povuče iz FK „Kosanica“ koja je pod njihovom upravom godinu dana da igrala i Drugu saveznu ligu pa su gradjani neočekivano na terenu koji nije isponjavao ni minimalne uslove za mečeve tog ranga,imali prilike da gledaju Spartak,Mačvu,Rad,Radnički iz Niša,Javor,Srem,Novi Pazar, Bežaniju, Napredak, Mladost L,Proleter Zrenjanin,Novi Sad,Radnički O,Mladost A i OFK Niš,izašli su iz kluba koji je počeo da tone u ambis.Klub je dotakao dno a onda su na scenu stupili oni isti ljudi,goli entuzijaste,da još jednom krenu sve iz početka.E,taj period u životi „Kosanice“ vezuje si i za burnu životnu priču Petra Kilibarde,čoveka izniklog iz gradske kaldrme koja ga je,kao i ceo grad,jednoga dana pre par godina, ispratila na večni počinak.Sahranjen je na gradskom groblju a mladost i život posvetio je gradu,školi u kojoj je radio i „Kosanici“.

Vreme prolazi a sve priče i sećanja o našem Peri dobijaju svoju patinu.U Kuršumliji po tradiciji, gde se jedan čovek od davnina pitao za sve,razumevanje za predloge i inicijative gradjana, nema ni u promilima!Davno se pričalo i predlagalo da bi bilo pošteno i časno da Opština stane iza inicijative grupe gradjana koji se zalažu da Fudbalski centar ponese ime Petra Kilibarde.Kao i u slučaju predloga, da centralni gradski trg, ponese ime jedinog topličkog Akademika,dr.prof.Voina Šulovića i da se njegova bista postavi na tom mestu.Svi ćute i ne reaguju!Normalan svet se zbog toga često pita:da li je sve to normalno,časno i pošteno,da jedan čovek namerno opstruira sve prave,usto i korisne ideju o kojima medju gradjanima nema ni trunke dilema.Ta činjenica,biće kad-tad, prikačena uz životnu biografiju sadašnjeg gospodara Kuršumlije,vlasnika tri banje,Raše Raičeviča sa komentarima koji se neće dopasti njegovim naslednicima.Ali šta se tu može.Svako od nas bira svoj životni put!

Vreme koje vam ja opisujem,razlikuje se od vremena današnjeg.Mnogo toga se izmenilo i baš zbog tih razlika i velike zaboravnosti,posebno mi je drago što imama veliki broj mladih ljudi koji sa pažnjom čitaju ove moje zapise.Njima ću,ovom prilikom,otkriti:šta je pravi razlog što se gradom,u to vreme,širio duh jedinstva,sloge i poštenja.PORADICA je bila u pitanju,dragi moji prijatelji.Iz takvih sredina,jedinstvenih,moralno izgradjenih,zdravih i poštenih sredina radjala su se deca koja su tu porodičnu tradiciju ,po pravilima i nasledjenim običajima,nastavljali da održavaju vodjeći računa da samo jedan ne promišljeni potez može za uvek da sruši i uništi mukom gradjenu porodičnu zajednicu.U Kušumliji nije bilo važno da li si i koliko bogat ali je bilo strašno važno da si pošten,vaspitan i spreman da na osnovama naših patrijahlnih i pravoslavnih principa živiš u zajednici sa drugim ljudima poštujući svoje ali ni jednog časa, ne podcenjujući tudje životne principe.To se najbolje videlo kroz sport gde su boje kluba branile po nekoliko generacija iz jedne porodice.

Milićevići su bili velika i složna porodica,uvek spremna da pomogne i da deo sebe za ugled grada i svoje porodice.Iva je mapravio dobru fudbalsku karijeru u Toplici.Voleli su ga i poštovali podjenako i prokupčani koli su ga u svemu uvažavali njegovi kuršumličani.Njegova braća Miki i Miša bili su fudbaleri ali i dobri košakaši.Iz porodice Djordjevića veliki trag u gradu ostavio je najstariji brat Banjac a posle njega otac i sin.Aleksandar i Nemanja koji su igrali za Kosanicu.Čarapići su svi bili posvećeni fudbalu.Najdalje su otišli Puća i Ljuske.Za njima su Miljevići,Vučkovići,Manitaševići,Čavići i mnogo drugi.

Najbolji primer te dobre porodične tradicije je bez sumnje, rukometni klub.On je osnovan 1958.godine na inicijativu Branka Jovanovića- Jozića u to vreme Javnog gradskog tužioca, inače, oca Zorana,Rake,Nidže,Mirjane i Gordane Jovanović.Muški deo ove porodice i to naročito najstariji sin Zoran,naš profesor hemije u Gimnaziji i njegov mladji brat Raka,zajedno sa Brtom,Džuletom,Branom Milivojevićem, Džodom,igrao je u prvoj postavi RK „Mladost“ čiju slavu su kasnije pronle porodice Miljojković,Perić,Pavlović a danas porodica Ilić koja klub održava,već godinama,na visokoj poziciji Druge super lige.Klub je jedno vreme bio i u Prvoj saveznoj ligi kada se za njegov opstanka i održanje u tom rangu,najviše borio moj brat Milivoje Pavlović,nekada neustrašivo desno krilo RK „Mladosti“. Rukomet smo igrali i ja i moj najmladji brat Dragoljub sa svojom generacijom u kojoj su se isticali Zvonko Dragojević,Duda Rajević,Nidža Jovanović,Tuba Milojković,Buretino Djordjević,Karlo Lakićević,Aca Perić,Caki Pavlović,Bata Cana…

U nastavku ovog teksta,biće vam predočen mali slikovni vremeplova koji će vas provesti kroz brojne fudbalske generacije koje su branile boje Kosanice.Možda nekoga na tim slikama nismo prepoznali pa ako to primetite,molim vas,da nas obavestite da gršku ispravimo.

Za kraj ovog teksta,želim da iskoristim to svoje životno iskustvo i pravo da ga pošteno i časno, sudu javnosti,stavim na uvid moj lični predlog idealnog tima Kosanice za period od 1960. pa do početka 1990.godine.Dakle,moj idealni tim za to vreme izgleda ovako.

Čavić,Miljević L,Dimitrijević,Milićević,Joksimović Z.Čarapić P.Marić,Jovanović,Vasović,Radosavljević i Aleksić.Trener:Petar Kilibarda.

Zašto sam se opredelio za ta imena?

U konkurenciji golmana,a bilo ih je desetak,bez premca je Čavić.Mogao je više i dalje ali činjenica da je i danas svim kapacitetima u fudbalu i to ženskom, gde figurira kao vlasnik kluba, odakle je iznikla i reprezentativka Srbije.Njemu ide u prilog mišljenje, "da ako si jednom bio pravi fudbaler to si ostao do kraja života"!Na primeru Čavića,tu istinu ne treba dokazivati.

Lula Miljević.Ne verovatno nego sigurno, najpismeniji fubaler koji je "visoku fudbalsku školu" završio u kampu Partizana gde su fudbal učili Vlada Kovačević,Braća Ćebinci,Moca Vukotić, sasvim dovoljno podupiru moju tezu.

Zoran Dimitrijević-Bugarin:Bio je veliki borac i veliki talenat kome,nažalost,nije pružena adekvatna šansa da zaigra u višem rangu.

Iva Milićević:Sećam se njegovoih igara od "Kosanice" pa do "Topličanina".Njegova je nesreća,a to sam mu lično rekao,što se rodio u fudbalsko „nevreme“ kada je za loptom trčalo na stotine sjanih asova.Iva je bio igrač prvoligaškog formata.

Zoran Joksimović.:Ja sam uvek bio na strani njegovog brata Bate koji je bi strašan fudbaler ali,i to je činjenica,od Zorana Joksimovića,"Kosanica" nije imala pametnijeg centarhalfa.To je format igrača, čiji fudbalsku logiku će u nekim klasnijim godinama sublimirati Mile Belodedić.Pametno i lucidno!

Puća Čarapić:Mnogo je obećavao,fudbal sjajno igrao i nikada mi neće biti jasno,zašto su ga skauti niškog Radničkog,uporno zaobilazili.

Bane Marić:Za rang u kome je igrao,bio je prava napast sa desnog krila.

Pera Jovanović:Sve što je trebalo da pokaže,pokazo je na mnogim prvoligaškim terenima Srbije.

Era Vaović:Biserni talenat kuršumlijske fudbalske škole.Dok je igrao u "Topličaninu" samo je malo zagolica strasti navijača iz Prokuplja, a kada je otišao u Švetsku svi su verovali da će biti veliki dobitak za fudbal.Umesto fubala, on se bacio na slikarstvo.Po informacijama koje ja imam,vidjen je na pariskom „Mon Martru“ gde slika i živi kao umetnik.

Dragan Radosavljević:Fudbalsku karijeru započeo je u "Kosanici" a "doktorsku disertaciju" odbranio na Čairu.

Miki Aleksić:Promaja sa levoga krila.Niš mu je zahvalan a valjda mali deo te zahvalnosti pripada i Peri Kilibardi koji je Mikiju posvetio naviše pažnje i vere.Miki je u fudbalu uspeo i za njega će dres sa brojem 11, na travi Čaira, biti njemu namenjen.

Kilibarda,Čavić,Vesić,Bogdanović,Maksimović,Savić,Vučić
Marić,Jaćević,Gavrilovič,Milićević I.Vasić,Milićević M.

Kilibarda,Čavić,Djordjević,Maksimović,Kocić,Milićević M.Djordjević,

Lukić,Radosavljević D,Milićević I,Jaćević,Gavrilović,Čarapić Lj

Jović,Perović,Bradić,Djordjević,Ilić,Nikić,Miletić

Miljević,Milićević,Kocić,Milutinović,Djordjević R

Kilibarda,Aćimović,Dimitrijević,Milanović,Čarapić P,Zdravković,Milunović D,
Miljević,Novaković,Pantić,Jaćević,Milićević

Rata Mihalović,predsednik,Kilibarda,Timotijević,Milunović J,Vesić,Šulović,Novaković R.Gašić D,
Donji red:Milanović,
Joksimović,Milićević,Miljević,Novaković V,Jezdimirović,član uprave