Sa velikim zadovoljstvom prenosim ovaj teks mog uvaženog prijatelja i čoveka od koga sam mnogo naučio na čemu sam mu doživotno zahvalan.Mirko Stamenković, je gromada srpskog žurnalizma a imponuje i podatak da i sada, kada u veliko troši devetu deceniju života, piše kao u najboljim danim.Ovaj teks je plod njegovih zrelih i pametnih razmišljanja.
Mirko Stamenković
Nije
novost da političari u izbornoj kampanji obmanjuju birače. Uz to,
navikli smo i na političko proganjanje ljudi, ne bi li se otarasili
neprijatnih i opasnih konkurenata. I to, za čudo rade upravo oni koji se
dave prepunim ustima demokratije.
Postoje lideri ili frontmeni stranaka koji i danas ne propuštaju priliku da na TV ekranu ne saopštavaju da se neki proganjaju, ali voditelji ne traže potvrdu.. Obično bezimeno i uopšteno Čak je ovih dana objavljeno i da aktivisti nepoznate stranke u nepoznatoj srednjoj školi nude po 2000 dinara onima koji su tek stekli pravo glasa.
Sve to zvuči poznato, ali i tragično kada je reč o našim medijima. I, uveren sam da će tako biti dok pravosudje ne bude odista osposobljeno da se nezavisno i profesionalno ponaša. Jer, neko će, ipak, nekada morati da plati ceh za one koji su, recimo, progonili Bogoljuba Karića samo zato što je porazio tadašnjeg oficijelnog vladinog kandidata na predsedničkim izborima 2004. godine. I dalje ga nazivaju „tajkunom“, iako nije ništa privatizovao, nije pokrao nijednu banku, već mu je uništena njegova sopstvena, koja je dobila sve presude , uključujući i izvršnu Vrhovnog suda. Ne javnost, već ljudi u medijima bi normalno morali da pitaju svakog ko Karića pokušava da „okači kao teg“ SNS-u – a šta je dosada dokazano da je taj čovek skrivio, osim što je naparvio Mobtel, na kome je država zaradila 1,5 milijardie evra i gde su te pare?!
Bogoljub Karić, dakle, nije osudjen, nema ga ni na jednoj izbornoj listi, iako ima onih kojima se još sude ili su čak i u kazamatama. Medjutim, on je još od 2006 . godine na perfidan način, „crvenom poternicom“, nateran da se skloni iz zemlje i od tada niko da sroči optužnicu koja bi opravdala tako nešto!
Ovih dana se, medjutim, pojavila još crnja stvar.
Prenoseći izjavu Aleksandra Vučića iz jedne TV emisije, „Kurir“ beleži krupan naslov:“Mišković naredio hapšenje Đorđa Antelja“. I na kraju teksta piše:Đorđe Antelj nije uspeo da dokaže svoju nevinost pošto je u postupka preminuo“!
Poznajem Antelja kao čoveka koji je bio jedna od prvih korisnika usluga tek osnovane Banke male privrede u tadašđnjoj moćnoj Beobanci, ali i prvog predsednika Skupštine obnovljenog Udruženja industrijalaca i preduzetnika Jugoslavije. Iznenadilo mi je da je preminuo. Zamolio sam Zorana Pavlovića da to proveri, jer je on češće održavao kontakte sa njim.
Vest je lažna. Antelj je živ i poručio je – ovo je drugi put da me proglašavaju mrtvim.
To je stanje u našim današnjim medijima. Teši jedino da je i dosad bilo listova koji su se pojavljivali i nestajali tokom izborne kampanje. Da su se trsile tiražom i onda krahirali posle izbora. Vreme je da se i štampani mediji stave pod istu lupu kao i elektronski, kada je reč o lažima kojim se služe, i kontrolišu ko ih i koliko plaća, ali i saznaju njihovi stvarni vlasnici. Mala je uteha za ovakvo stanje niskog profesionalnog morala, ako se samo nagadja, a sistemski ne reši problem ne samo monopoli u kontroli oglasnog prostora, već i plasmana. Nekad je postojalo Usdruženje izdavača i svako je morao istinito da prijavljuje štampane tiraže,Od prodajne mreže se mogao saznati stvarno prodati tiraž. I zašto se ne uvede obaveza da uvek stoji štampan tiraž u svakom izdanju?
Sada se čak i javno reklamira da je neka novina najčitanija, ali nije i najtiražnija. Da ih ne kupuju možda kućni saveti, pa iznajmljuju na sat stanarima?!
Postoje lideri ili frontmeni stranaka koji i danas ne propuštaju priliku da na TV ekranu ne saopštavaju da se neki proganjaju, ali voditelji ne traže potvrdu.. Obično bezimeno i uopšteno Čak je ovih dana objavljeno i da aktivisti nepoznate stranke u nepoznatoj srednjoj školi nude po 2000 dinara onima koji su tek stekli pravo glasa.
Sve to zvuči poznato, ali i tragično kada je reč o našim medijima. I, uveren sam da će tako biti dok pravosudje ne bude odista osposobljeno da se nezavisno i profesionalno ponaša. Jer, neko će, ipak, nekada morati da plati ceh za one koji su, recimo, progonili Bogoljuba Karića samo zato što je porazio tadašnjeg oficijelnog vladinog kandidata na predsedničkim izborima 2004. godine. I dalje ga nazivaju „tajkunom“, iako nije ništa privatizovao, nije pokrao nijednu banku, već mu je uništena njegova sopstvena, koja je dobila sve presude , uključujući i izvršnu Vrhovnog suda. Ne javnost, već ljudi u medijima bi normalno morali da pitaju svakog ko Karića pokušava da „okači kao teg“ SNS-u – a šta je dosada dokazano da je taj čovek skrivio, osim što je naparvio Mobtel, na kome je država zaradila 1,5 milijardie evra i gde su te pare?!
Bogoljub Karić, dakle, nije osudjen, nema ga ni na jednoj izbornoj listi, iako ima onih kojima se još sude ili su čak i u kazamatama. Medjutim, on je još od 2006 . godine na perfidan način, „crvenom poternicom“, nateran da se skloni iz zemlje i od tada niko da sroči optužnicu koja bi opravdala tako nešto!
Ovih dana se, medjutim, pojavila još crnja stvar.
Prenoseći izjavu Aleksandra Vučića iz jedne TV emisije, „Kurir“ beleži krupan naslov:“Mišković naredio hapšenje Đorđa Antelja“. I na kraju teksta piše:Đorđe Antelj nije uspeo da dokaže svoju nevinost pošto je u postupka preminuo“!
Poznajem Antelja kao čoveka koji je bio jedna od prvih korisnika usluga tek osnovane Banke male privrede u tadašđnjoj moćnoj Beobanci, ali i prvog predsednika Skupštine obnovljenog Udruženja industrijalaca i preduzetnika Jugoslavije. Iznenadilo mi je da je preminuo. Zamolio sam Zorana Pavlovića da to proveri, jer je on češće održavao kontakte sa njim.
Vest je lažna. Antelj je živ i poručio je – ovo je drugi put da me proglašavaju mrtvim.
To je stanje u našim današnjim medijima. Teši jedino da je i dosad bilo listova koji su se pojavljivali i nestajali tokom izborne kampanje. Da su se trsile tiražom i onda krahirali posle izbora. Vreme je da se i štampani mediji stave pod istu lupu kao i elektronski, kada je reč o lažima kojim se služe, i kontrolišu ko ih i koliko plaća, ali i saznaju njihovi stvarni vlasnici. Mala je uteha za ovakvo stanje niskog profesionalnog morala, ako se samo nagadja, a sistemski ne reši problem ne samo monopoli u kontroli oglasnog prostora, već i plasmana. Nekad je postojalo Usdruženje izdavača i svako je morao istinito da prijavljuje štampane tiraže,Od prodajne mreže se mogao saznati stvarno prodati tiraž. I zašto se ne uvede obaveza da uvek stoji štampan tiraž u svakom izdanju?
Sada se čak i javno reklamira da je neka novina najčitanija, ali nije i najtiražnija. Da ih ne kupuju možda kućni saveti, pa iznajmljuju na sat stanarima?!
Нема коментара:
Постави коментар