KUM DAČA !

Kum Dača sa kumom Mirom  i kuma Dragicom !

Moram ti se ispovediti,kume moj!Kao ocu i majci,kao nekom mom najbližem, kome uz šaptaj duše  mogu reći sve. Prazno je i tužno oko nas od kada si za uvek otišao. Znam i hoću da verujem, da ti je tamo bolje nego nama ovde!Da si  našao svoj mir i da živiš sa istim onim dostojanstvom kao što si skoro devet decenija živeo i hodao sa nama po zemaljskim prostranstvima,po vlažnim travnjacima,snegom pokrivenih bregova i livadama prepunih šarenog mirisnog proleća.Bio si takav kakvog te je narod voleo i opisivao i to odmah,istoga časa,kada bi zamakao ulicom Kosovskom.

Bože,kakav je to divan čovek.Nikada nije prošao  a da se ne javi i pitao za zdravlje, za život, za muke i radosti...Pravi gospodin! Pogledaj ga! Volim to njegovo dobro veče, laku noć, dobro jutro...Niko tako toplo i srdačno to  nije znao da izgovori kao doktor Dača..

Još jedan pogled ka njegovoj figuri koja je tiho i nečujno odmicala. Hodao je kao preplašeni srndac, skoro nečujno. Da nekog ne prekine u mislima i razgovoru. Nije se klatio ni povijao. Uvek se trudio da izgleda stasito i dostojanstveno .Plenio je svojim krupnim očima, uvek urednom fruzurom i pitomim osmehom na licu. Bio je to pogled čoveka koji je  priželjkivao susretanja, razmenu osmeha i lepih reči. Nikuda nije  žurio  a uvek je stizao. Pravo kao strela iskoračio bi jedan, pa drugi korak,kao jednu pa drugu notu dok je  sklapao  svoju melodiju,koju nikada niko nije čuo, jer je smišljana i pevana za dušu i srce njegovo. Ne, ne usudjujem se da nagadjam koja bi to pesma bila, mada smo mnoge otpevali zajedno. Svaka naredna, sledeća i nova, bila je naša. 

Sve je isto moj kume.Kosovskom idi neki drugi ljudi,namršteni,od nečeg uplašeni. Sve im je teško i sve im je muka pa i to dobro veče,niko ti neće reći,onako kao si ti to govorio,mekano,melodično i toplo ali razumno,čujno i razgovetno.Ne znaju oni mene, ne znam ni ja njih. Ćutimo kao da se nikada nismo videli,sreli ni reči progovorili.A u vazduhu se i dalje oseća onaj isti  miris nagorele  bukovine,dok crni i teški dim kulja iz dimnjaka za koga su neki naši sugradjani imali samo reči hvale, jer bolje je, šaputali bi sebi u bradu, da  on kulja nego  da ga nema. Preživećemo mi to, samo neka  ljudi rade. A bogami kume nije baš tako.Gradom se proširila epidemija kancera.Dešava se da u jednom danu bude po nekoliko sahrana.

Vozovi više ne dolaze. Stanica je davno opustela,a nema ni dečije graje dole u rupi gde  se igrao najbolji fudbal na svetu,čula po neka psovka,poletela ruka na druga,a samo koji čas kasnije kao da ništa nije bilo.Nema toga moj kume,ali  ima  nečeg što je večno i neprolazno. Samokovo se sprema da ozeleni! Proleće samo što nije...

Presvlači se šuma,odbacuje onu sivu i tešku zimsku odoru,a navlači nove zelene  haljine,koje poigravaju  i trepere na dodir nestašnog prolećnog vetrića, koji bi da zaviri svuda, pa i pod suknjicu mlade tek stasale breze. Samokovo je naša duša i naše srce i ako smo se u  nešto na prečac zaljubljivali, to je njegovo ponovno podmladjivanje i radjanje. Sećaš se onog  tihog pa sve jačeg  huka, kada bi  vetar  svirao svoje poslednje  taktove prave prolećne simfonije pokušavajući da nadjača  moćni horski krešendo  slavuja ,dok su u transu ispevavali svoje  ljubavne melodije. A uveče, kada se pun mesec nasadi i to gore na vrhu ozelenele šume i to u deset, tačno u deset, javila bi se i ona naša kukavica, tek da nagovesti da je  pristigla i da će od sada pa do pozne jeseni svake večeri ponavljati  jednoličnu melodiju kuku-kuku-kuku...Ljudi su svašta pripovedali kada bi čulu  poj kukakvice.Te nesreća, te sreća, te ovo, te ono. A ništa se nije dešavalo, život je grabio svojim tokom, jedni su dolazili, drugi odlazili.

Na našem brdu, u vilajetu dobrote, ljubavi i neopisivog poštenja i poštovanja, vreme je stalo. Došli  su tu neki drugi ljudi, doneli svoje navike, izradjali decu sa ženama koje još uvek nisu naučili lekciju da im od komšija nema prečeg prijatelje.Ćute komšije kao zaloveni a mi smo,znaš ti to dobro, navikli da vrata ne zaključavamo, da u svaki ručak zavirimo, dobru domaću kafu gustiramo a svako jutro blagosiljamo zašićerenom ljutom rakojom. 

 Naše zajedničko dvorište, gde smo živeli od jutra do mraka, sada je njihov parking. Naredjani automobili ,svuda gde im padne napamet i ljute i namrštene face, ako bi se kojim slučajem drznuli da i mi uparkiramo svoj auto. Na tom dvorištu  smo, moj dragi kume, odigrali sve svadbe i ispevali  mnoge pesme. Najpre sam se ženio ja, pa Milivoje  i onda  Dragoljub. Mi smo se menjali ali ti i Mirjana, Danijela, Dejana  uvek ste bili sa nama.Tri brata, ili kako bi to  pevala moja pokojna majka Raška „Nas trojicu majka ima“ a jedan kum.Trojno kumstvo. Retko gde i retko kada, večno i neraskidivo.

Za uvek će ostati u sećanju krštenje u maloj Svetosavskoj crkvi u Beogradu, kada je  moj tek rodjeni sin Luka, danas svršeni doktor medicine zaposlen na Institutu za reumatologiju, okupio sve nekrštene Pavloviće i Trifunoviće. Pop Ratko, koji je obavio čin  krštenja, čak  devetoro nekrštenih, kaže da u njegovoj karijeri nije imao tako masovno krštenje.

Vuče me  sećanje na to krštenje dok iz pozadine i danas čujem kako tiho i zanosno,svi kao jedan, pevamo pesmu koju smo samo mi znali i pevali "Još mi njena kosa majko na jorgovan miriše"Jednom, pa drugi put, pa stoti put. Kako nas je ta pesma spojila, očarala i za uvek osvojila. Bila je to naša pesma !

Jače od svega,ponovo čujem zov iz našeg dovoriša.Vrati se, završi priču da ne ostane nedorečena.  

Iz tog dvorišta smo, moj kume,  otpratili najpre moga oca Ljubinka, pa bratanca Milana, moju majku Rašku a kada si ti otišao, pre godinu dana, tamo je vreme stalo. Bašte su davno zarasle u korov, stare kuće se nakrivile, dimnjaci pali, sa krova je odletelo po nekoliko crepova. Ne čuje se  ni reč, ne pije se kafa, zašićerena ljuta rakija, ne priča se šta će se posejati u malim lejama. Koliko crnog, koliko belog luka, strukova salate, peršuna, šargarepe a kada dodje vreme poznatog  paradajsa „jabukara“, paprike šilje i onih malih ljutih faferona. Svuda okolo po koji struk blitve, cvekle i po neka odžak krompira. Da li je trešnja cvetala a orah pustio rese. Lagano rilj po rilj, korak po korak, pa onda kafica, priča, popodnevni odmor u hladovini stare kuće, a uveče kada zvezde  bljesnu nad Samokovom, a  pun mesec se  odozdo  prikrada  da zasija punim sjajem, vreme je da se krene  kući. Korak po korak, mirno i dostojanstveno.

Dobro veče doktore i laku vam noć !

Laku noć i vama komšija!

Proživeli smo mnogo godina  lepog, srećnog, radosnog ali i tužnog života. Uvek si bio sa nama i uz nas i zato je ta  praznina  u našim životima, od kako si ti otišao u rajske vrtove, duboka i nepregledana, tužna  i nenadoknadiva. Dok smo živi, živećeš i ti sa nama, dragi moj kume! Neka ti je laka zemlja i večna slava !