DOK TOPLICA TIHO ŠUMI!

Šaljem vam pozdrave mnoge i želje najlepše,ponositi rode kraja mog.I noćas dok Tolica tiho šumi ja sam sa vama u svim vašim brigama i radostima.Znam da vam je teško, da se osećate prevarenim dok oko vaših malinjaka kruže lešinari da pokupe i otkupe sve za novce od kojih ni pocepane pantalone ne možete da zakrpite.Znaš li Srbio,jadnice,šta si učinila sa rodom tvojim koga si najpre namamila da još jednom pokuša uveren da neće biti prevaren i pokraden? Rasrdila si i naljutila do bola tog časnog i ponositog seljaka.A nije ti prvi put.

Ne,nije ti prvi put!

Toliko se odmaklo u izdaji, urušavanju tradicije, nametanju stranih i tuđih vrednosti, da se ovaj narod teško može uporediti sa svojim precima, tvrdi Dragan Milašinović iz Centra za otkrivanje političkim manipulacijama.
Zavladao je muk, strah i ćutanje. Nema bunta,kaže on. Vlast je za ostvarenje tuđih ciljeva nagrađena odrešenim rukama, da ovde, unutra radi šta hoće, bogati se, pljačka i osiromašuje svoj narod, trajno ga vodeći u propast i beznađe.

Dok ovim krajem hodaju i haraju prevaranti puneći svoje djepove  novcem zaradjanim od prodaje rajskih plodova ja pišem i verujem da ovaj zulum mora prestati.Prokleto je sve što je od seljaka oteto.

A da vas podsetim u koje njive i voćnjake seme zla bacate.

Na ovom najlepšem krajoliku Srbije u kotlini podno Jastrepca,  u punom rodu radja toliko šljive koliko može da stane u kompoziciji od 20.000 hiljada vagona ili da se proizvede najbolje šljivovice za koju bi kupci morali da izbroje preko 80 miliona EU.

Kao u stara dobra vremena:borba za zdravu hranu

Jedno od najlepših sela u Toplici je i selo Grgure.O njemu se piše i u istoriji. Tu je započeo Toplički ustanak u vreme dok je srpska vojska bila odlučujuće bitke na Solundskom frontu. Selo poštenih i vrednih ljudi,blage klime,umilnih pejzaža i nebeskog prokrivača na kome zvezde vise kao grozdovi šumskih jagoda osvetljavajući prepune voćnjake,mirišljive livade i tiha noćna šaputanja uzavrele pšenice pristigle za žetvu.Sve opija kao ozon posle toplih letnjih kiša.

Par kilometara od Grgura je selo Višeselo. I baš tom selu, bog je predodredio da uvek šljiva,jabuka,kruška radjaju u izobilju kada ga u drugim selima nema,kada je godina podbacila da voća nije ostalo ni lečak,tek toliko, da deca dušu razgale. Ta snaga prirode,ta jaka ruža vetrova koje se baš na tom mestu spajaju silazeći sa visova Kopaonika,Jastrebca,Radana podarili su ovom selu neverovatnu prirodnu moć da sve što procveta i zaveže s jeseni se pretvori u najlepše plodove.Dar od boga i prirode.

Odatle na samo desetak kilometara iz zemlje bujaju topli izvori Lukovske,Kuršumlijske i Prolom banje.Sve što je priroda mogla da uradi,uradila je.Današnji čovek koji je ostao da živi u Toplici pokušava te darove da pretovi u bogastvo kraja.Menja se Toplica iz dana u dan ali najstrašnija istina ostaje kao veliko upozorenje.Nema TOPLIČANA! Sela su sve manja a neka su davno opustela.Ljudi su otišli trbuhom za kruhom, mnogi ostareli a Beograd im nije pružio onoliko koliko su oni njemu dali. A dali su mu ceo svoj napaćeni život, radeći u rakovačkim fabrikama, policiji, pošti, vojsci i drugim državnim službama baš tu i samo zato, što je od vajkada vladalo uverenje da niko bolje i uspešnije ne zna da očuva sve državne i nacionalne vrednosti od potomaka heroja izginulih pod barjakom neuništivog GVOZDENOG PUKA.
Legende ostaju da žive i da se pretaču u stvarnost sa pitanjem:da li se to Toplica ponovo radja ili još jednom stojički umire.

A evo kako jedan Toplički karajolik, tačnije Kosanički, vidi Miroslav Janičić-Brka, jedan od nadarenih pesnika ovoga kraja. Ja ga jednostavno oslovljavam Gospodin pesnik sa dušom i talantom velikog Jesnjina. Pevaj Brko, pevaj brate o tvom Orlovcu o Varoši Djavoljoj, o puteljcima i stazma zaraslim korovom koji sve izjeda i guta kao čuma.Umiru i nestaju  Toplička sela, bez suza i opela. Nestaju jedno za drugim.Danas Orlovac, sutra moja Žalica,pa Šipovac, Ivan Kula i kad jednom sve prekrije šaš i inje ni suza vredeti više neće!

I šta kažeš Brko, brate moj?

УЗ БРДА

Сећам се још ускога путељка из Раче,
Уз Брдо ка Орловцу кроз маглу уснулу,
И погледа који дечју пркос плаче,
Тражећ` Варош Ђавољу,Иванову кулу...

По брдима свуда раштркане куће,
И тамо ка Пролому зелен небо гланца,
А доле крај пруге сваки писак чуће,
Оронула страћара,дом Косте Пећанца...

Ех! Орлови горди шестаре високо,
Пожелим уз уздах да сам њина врста,
Тад свемудра жишка освешта ми око,
Са цркве заблиста одсјај светог крста.

Пењем се полако; подамном је магла,
Те видим само брда како сјаје,
По Вису над Орловцем небеса се сагла,
То му тајну неку дух шума одаје.

Сећам се још ускога путељка из Раче,
Кога је свог шибље заборава стрло,
Сећање ми сетом јадно срце таче,
Зар свемоћ лепоте; зар све је умрло?

Из збирке ВЕТРОВИ ВРЕМЕНА
Јаничић Мирослав-Брка