NARODNI MUZEJ

Ponovo redovi pred kućom kulture. Narod pristiže iz svih krajeva Beograda, pristižu gosti, stranci. Kolona duga petnaest godina, tačno onoliko koliko su vrata nacinalne riznice bila zatvorena.U svojim pričama i komentarima, najglasiniji su upravo oni kojima je ovaj grad i ova država uskratila pravo da svoju prvu dečačku šetnju dožive u zgradi Narodnog muzeja. Rodili su se kada je muzej zatvoren,došli su kao tinejdžeri ali ovoga puta sami u društvu svojih vršnjaka i bez i jednog problema čekali do zore da prekorače prag i konačno odahnu što će već jutros na brojnim društvenim mrežama objaviti prve utiske i slike. Neće se više stideti što prijateljima nemaju šta da pokažu u svom voljenom gradu, što u svojim vežbankama nisu mogli da naprave prvi opis Narodnog muzeja, opis nekog od izložbenih eksponata od daleke Praistrorije pa do današnjih dana.

Beograd, posle otvaranja muzeja Savremene umetnosti i noćas Narodnog muzeja, ni izbliza nije više onaj stari učmali grad pun tuge, nesreće, grad prekriven tonama plastičnih kesa,  djubra, koje je i najmanja košava isterivala na ulicu i trotoare da podseti bedstidnike na zlodelo učinjeno pre 15 godina.

Zamandalili su teška hrastova vrata i pobegli u svoje mišije rupe da se slade i vesele što grad umire i nestaje pred naletom primitivizma i krvavim vihorima rata.

Devojka u plavom

I niko glas da pusti.Niko da zplače, da narod podigne na noge i javno upita: šta nam to radite, bando nesretnika, gubitnika, bando narkomana. Zašto nam kulturu gurate iza teških rešetaka i debelih katanaca. Zašto nam decu sakatite i uzimate im pravo da budu opčinjeni pred skulpturama Lepenskog vira, pred Dokljanskim kolicima, pred Vinčim pred dokazima mnogih minulih vekova i mnogih osvajača koji su prolazili srpskom zemljom pa sve do “Devojke u plavom” najzanosnijom slikom pesnika Djure Jakšića nastaloj u trenucima njegove stvaralčke moći i snage, toliko jako i upečatljivo da je sa pravom, baš upravo ta slika i taj autor, dobila prednost i poštovanje pre svih, mnogo slavnijih od njega, da bude simbol Narodnog muzeja.

Bole me te godine ćutanja, tih 15 godina razaranja nacionalne kuture i namernog guranja na deponiju prošlosti. Hoću da prospem taj bokal ustajale vode  koji dugo stoji na prašnjavom stolu i javno kažem:ne uzrastaju i ne vaspitavaju se deca pred gomilom smrdljive i ubudjale cigle u Sava mali gde se danima i mesecima oplakuje i suzama zaliva politika a ne istina i stvarnost poredjana na 5.100m2 u zgradi Narodnog muzeja. Petnaest godina suzu niko nije pustio, niko prstom nije pokazao ka ljudima koji su ovaj zločin javno učinili i rekao bih namerno. Da vaše i moje dete ne ugleda tračak sunca i sreće već da polako i sigurno tone u beznadje primitivizma.Gde ste sinoć, noćas, jutros pljuvači stvarnosti da uzbudite sebe, da se pokajete i naraštajima smelo kažete:dobrodošli u hram srpske kulture, istorije, tradicije, prošlosti i sadašnjosti.DOBRO DOŠLI U NARODNI MUZEJ ZEMLJE SRBIJE!