Važni ljudi Bajne Čaršije

SIMONOVIĆI!

Simonovići,svoje poreklo vuku iz Kastrata sela nadomak grada.Selo odakle se grad snabdevao mlekom i svežim povrćem,udaljeno je od centra Kuršumlije, nekih 3-4 km.To je inače omiljena trasa kojom su se ribolovci iskradali iz grada pre svitanja bežeči od bakzuza i njihvog zlobnog pitanja,“gde si krenuo tako rano“, što je kod onih koji su verovali u čuda, automatski navlačilo bes i odluku da od pecanja nema ništa!

Tu na obali reke Kosanice i tako reći na samoj kapiji odakle se plodnom dolinom išlo ka ravnom Kosovu,rodjeni su Simonovići o kojima pišem ovu priču prisećajući se mnogih detalja  koje već dugi niz godina nosim u sebi sa namerom da im ne dam da odu u zaborav! Evo tog trenutka u kome moja mašta  i sva moja sećanja, nastoje da me vrate  u rane pedesete godine kada su porodice poput ove,ugradjivale sebe u jedan od brojnih temelja ove malene varošice razapete izmedju Kopaoničkih proplanka i obala triju predivnih planinskih reka koje su bili simboli kraja i grada iz čijih virova su na trpeze skoro par dana u nedelji servirane najukusnije rečne ribe.Otuda i odgovor na pitanje mnogih došljaka i rodjaka koji su provodili letnje ferije  kod rodbine u gradu:imali ko da se u ovom gradu ne bavi pecanjem?

Ili,kako to da svi vozite skije,igrate fudbal,lepo pevate i baš se dobro šalite.Zašto su vam muškarci vitki lepi i pametni a devojke doterane, negovane i umiljate, poput mace koja prede u bakinom krilu.Ima tu još mnogo toga, "zašto i kako", našta bi valjalo danima odgovarati potpuno sigurni da ste priču o ljudima,čaršiji,običajima i neverovatnoj atmosveri,za koju su mnogo "vrači" govorili da je posledica dobre volje i dobrih duša u nevidjenoj energiji koja zrači iz toplih i lekovitih izvora Kuršumliskih banja.Možda u toj energiji koja greje i omamljuje treba tražiti odgovor na pitanje:Zašto se Kuršumlija voli  snagom i voljom diva a čuva i poštuje  snagom lava?

Ne znam kako ću vam objasniti,zašto je toliko volim, niti znam da potvrdim da li i ona mene voli kao ja nju?Tu moju malenu čarobnu varošicu, za koju sam zakovao osamnaest godina života u pedeset i više godina odlazaka i povrataka! Možda će vam ova današnja priča o velikoj porodici Simonović sve do detalja objasniti.

Venčanje Vučine i Stančeta pred gradskom crkvom.Dečak koji drži sveću je naš Bane Manitašević,dugogodišnji bioskobdžija i desni bek "Kosanice".Pored mladenaca u pozadini su kumovi  Velimir i Rada Tomić,vlasnici prve gradske knjižare.

Rodjen sam 1922. u selu Kastrat.Kumovi su mi dali ime Vučina, u to vreme takva imena su davana  protiv svakog uroka.Da sve bolesti proboli,da ojača, postane čovek sposoban da radi,radja i gradi! Vojsku da služi,u ratove da ide!

Moja porodica je bila jedna od imućnijih u selu, pogotovo ako se ta imućnost gledala kroz tehniku koju smo mi koristili u obradi plodne zemlje i u  preadi ubranog žita,voća i povrća.Sa našom vršalocom smo obilazili sva sela duž Kosaničke kotline i sjeseni se vračali sa punim djakovima pšenice koju smo pošteno zaradili na ime ujma od rada naše moćne mašne.

Ubrzo sam otišao iz Kastrata ka gradu.Tu sam završio školu,oženi se i skućio! Bio sam,ne može se ta istina zobići,momak za poštovanje a bogami i ona,druga ćerka časovničara ili ti sjadjije Svetislava Andjelkovića,sa umilnim imenom Stanče,lepa kao božiji andjeo!Na sreću i radost moga tasta i moje tašte Jule,poput mene,sreću su u ovoj porodici potražili i našli mnogi moji pašenozi.Kuća Andjelkovića,bila je puna lepih devojaka. Rada,Stanče,Dara,Ljupče,Olgica,bile su na meti glednih i bogatih momaka.Mušku čast porodice, sačuvao je sin Mile koji je dugi niz godina bio jedini sadžija u gradu
 

Od početka pa do kraja u velikoj ljubavi.Preminuli su a da nisu napunili sedamdesetu godinu!

Iz braka prožetom ljubavlju i poštovanjem rodilo nam se troje dece.Ćerka Ljiljana, koju smo iz milošti zvali Lila.Sin,moja slika i prilika,Ljubiša i naš najmladji mezimac Dragiša.Stanče je brinula o deci,čuvala i gajila porodicu u kuću odmah preko puta „Evrope“ odakle se čula muzika do fajronta a pogotovo onaj setni zvuk violine majstora Džidže iz Gornje ciganske male.Razbijao nas je svojom svirkom i predivnim pesmama medju kojima je i ona moja „Ej,kada se sinoć vračah iz dučana...“ pa sve do „Nizamskog rastanka“.Nismo ni znali a ni verovali da će mnogo godina pošo smo otišli sa ovoga sveta, neko od naših reči napisati najlepu pesmu „Pukni zoro“ koju često i Bogovi zagrljeni zapevaju...

E,sada  da ja malo zaćutim i tebi dam šansu, da ispišeš sva tvoja sečanja i nama Simnovićima medju kojima ovozemaljskim putevima još krstare moja deca,unuci u praunici.Ja(1987) i Stanč(1989) smo davno otišli sa ovoga sveta ali priče o nama,o našim životima, ne prestaju!Moji naslednici nas cene i poštuju i uvek se sa radošću sečaju Vučine i Stančeta.

Tada su bili svi na okupu.Tata,mama,Ljilja,Ljubiša i Dragiša

Sestra Ljiljana sa braćom

Vučina Simonović je bez sumnje pionir drvne industrije Kuršumlije.U ŠIK je došao pre Vidosava Milićevića Korčagina i sa Dušanom "Bandom" Ivićem, bio i osnovač ove kompanije.Njen prvi komercijalni direktor koji je u svakom pogledu muški nosio ovu jako važnu funkciju za kompaniju u razvoju.Najpre u svom izgledu.

Markantan,uvek doteran po zadnjoj modi,u novim cipalma,beloj košilji i odgovarajućoj kravati.Crna kožna tašna i naočare sa dubokom dioptrijom.Negovani brkovi i neizbežna zlatna muštukla na kojoj je neprekidno držao upaljenu cigaretu visokog kvaliteta.

Osnivači ŠIK-a Kopaonik:Korčagin,Dušan Ivić i Vučina Simonović

Sa lakoćom je osvajao poslovne prijatelje u zemlji sa 20 miliona stanovnika i u svemu opravdavao funkciju komercijaliste koji je u svakom pogledu, nadmašio vreme u kome je živeo i radio.Kopaonik, posle njegovog odlaska u penziju, nije imao tako sposobnog poslovnog čoveka koji je po logici stvari zasluživao i tako visoko uvažavanje u celoj drvnoj industriji Jugoslavije.Nema ćoveka kome je bila potrebna rezana gradja,parket,lesonit ili šperploča a da nije znao Vučinu Simonovića.Bilo ga je milina videti kada se onako muškim dugim korakom vraćao s posla ili ruku pod ruku sa svojom ženom i decom,taba kaldrmu gradskog korzoa.

A u "Evropi" lumperajka do zore!

Znao je da sedne i sa ciganima dočeka jutro ali onako kako to čine marklije a ne ljudi čijom snagom je vladao ludi alkohol.Grad ga pamti i kao dobrog ribolovca koji je gledao da svaki slobodan trenutak provede na obalama Toplice,Kosanice ili Banjske.Voleo je sve nas koji smo se družili i rasli jedni pored drugih sa njegovom decom Ljilom ili Ljubišom.Znao je da nam pridje, upita: kako ste, i kako ide škola, a kada smo krenuli da se svakoga dana prebacujemo ka Kuršumlijskoj Banji na kupanje i da ponudi prevoz.Ručak, ili, po koju kabezi i pivo koje smo tek počeli da degustiramo.Ljutio se na Ljubišu što je išao njegovim stopama kada su u pitanju cigarete.Branio mu ali to nije dopiralo do njega.Bio je strastven pušač!

Njihova kuća bila je uvek otvorena za nas.Tetka Stanče,kako smo je zvali, bila je prema nama srdačna i veoma darežljiva a bogami i mi smo pokazivali dozu drskosti i nevaspitanja kada bi kradimice ušli u spavaču sobu i počeli da okrečemo brojeve telefona drugih sugradjana, prestavljajući se kao mehaničari iz Pošte koji provervaju zvuk i vibracije na telefonu, "pa vas u tom smislu molimo, da nekoliko puta dunete u slušalicu"! Jadni ljudi, a pogotovo njihove žene i deca,po ceo dan bi duvali u slušalicu dok smo mi vikali,jač,još jače i ko zna šta ne!Smejali se i kikotlali do bola.

U kući Simonovića je naročito bilo živo, kada je kao njihov podstanar bio poznati prokupački mangupčić sa nadimkom "Zebec".Grdosija od čoveka sa preko 195 sm i čarobnim osmehom na licu.On nam je donosio sve novosti iz Prokuplja preprićavajući neke detalje sa toliko zaraznog smeh da smo svi padali u "nesves" od kihotanja.Njegovim dolaskom u kuću Simonovića  troduplo, ako ne i više, uvećana je potrošnja cigareta.Žestoko su pušili i Zebec i Ljubiša i stalno se trudili da se jedan od drugog  grebu krijući svoje paklice u čarapma ili gaćama.

U lepoj uspomeni nam je ostala noć koji smo svi grupno proveli u Prokuplju na "Pesmi leta" koja je te godine išla i preko grada na Toplici.Pošto su nam otišli svi vozovi ka Kuršumliji,morali smo da ostanemo na konak kod Zebeca.Nekako smo se svi uguralu po brojnim krevetima u velikoj kući da bi smo ujutru, kada smo odlazili, čuli i komentar njegovog oca Rame,inače prvoborca ovog kraja, koji je svome komšiji ovako oslikavao naš dolazk i naš odlazak.

"Komšijo,dodžoše noćas u neko doba neki "Čombeovci".Spavaše,jedoše i jutros otidoše za Kuršumiju.Doveo gi ovaj moj nesrećko Zebec."

Naravno, bila je to lepa šala čika Rame koji nas je pozdravio i poručio:Deco,uvek dodji te.Moja vrata su za vas otvorena.Davno,nažalost,medju živima nema ni Vučine ni Stančeta ni Ljubiše ni Rame  a ni Zebeca.

Iznenadna smrt Ljubiše Simonovića 1980.god,kapetana JNA na službi u Svilajincu,bio je drugi mentalni i psihički potres svih nas iz društva koji smo daleko bili od pomisli da je vreme i za umiranje!Godinu dana pre njega, preminuo nam drug Straško Ikić a onda je jednog  majskog jutra, stigla vest da je Ljubiša upao u komu zbog izliva krvi na mozak.Borba je,kao i u slučaju moga brata Miće,bila kratka i tragična.Posle četiri pet dana, stigla je tragična vest:preminuo je naš voljeni Ljubiša.

Za sobom je ostavio Gordanu,ženu svoga života, za čiju se naklonost borio kao lav.Kada je pridobio njenu ljubav,ubrzo se oženio i stvorio porodicu.Na svet su došli cerka Danijela i sin Danijel.Oni su danas odrasli ljudi sa formiranim porodicama.Ljubiša počiva na Kuršmliskog groblju u neposrednoj blizini večne kuće moga brata.

U dve nepune godine,bilo je to drugo sučeljavanje sa istinom života, da čovek živi onoliko koliko mu je to negde zapisano.Genetika,bez sumnje, ima i te kako udela u tome.Ali na sreću, životne priče imaju i drugu-lepšu stranu kakva je bez sumnje ona strana na kojoj je živela,stvaral i sa svojim mužem otvorila jednu posve drugu i jako zanimljivu genetičku granu Ljuljana Simonović Kecman i njen izabranik Nova Kecman.

Neverovatna sličanost, koja se razlikuje u malim i nebitnim detaljima! Takvu naklonost i podudarnost,da sam ja sebe zateko kao se zbunjeno čudim,kako se to priroda potrudila,najpre da ih stvori a onda zbliži u svemu i po visini,širini,dužini,mentalnim vrednostima i potpunoj numerićkoj naklonosti njhovog celokupnog intelektualnog potencijala.Profesori matematike u Zrenjaninu,danas penzioneri, posvećeni svojim ćerkama i njihovoj deci, koja idu istim putema,napre kao baka i deka,pa njihovi roditelji i na kraju, ta mlada genijalna deca.Imaju dve čerke Ivanu,programere zaposlenu u Rajfajzen banci sa završenim Elektrotehničkim fakultetom.Na svet je donela sina i čerku a važi za velikog stručnjaka u svome poslu,pogotovo u današnje vreme kada se celokupan bankarski promet usmerava ka "jednom kliku".Druga ćerka Nataša,matematičar,živi i radi u Minhenu.Ima dva sina.Jedan od njih je usvemu nadvisio baku i deku a i svoje roditelje.Svojevremeno je poneo titulu prvaka Bavasrske u Matematici.Zbog visokog IQ preskakao je razrede. Da bi uspešno završio i visoko muzičko obrazovanje i to na klaviru.

Gradske majke sa svojim mezimcima!
Olga ,Alilova supruga, sa sinom Mikicom- Dudom.U beloj haljini, Olgica sa sinom Jocom pevačem,detetom sa najlepšim glasom koga sam ikada čuo.Nažalost,nije uspeo da napravi pevačku karijeru i Stanče sa malim Dragišom.

                                                                  

Bez sumnje, ono što su stvorili i za sobom ostavili Ljilja i Nova,za svako je poštovanje i uvažavanje ili, kako to mi Srbi u žargonu kažemo:"kapa dole"!Ja sa razlogom delim ovaj ponos sa svima onima koji znaju da je Ljuiljana Simonović  bila prva generacije naše kuršumlijske Gimnazije odakle je otišla na Prirodno matematički fakultet koga je završila sa velikim uspehom.Imam razloga što ovo ističem jer sam se u svojoj karijeri suočavao sa pitanjima "šta vi znate iz kuršumlijske Gimnazije"! Na takva pitanja ja sam sa ponosom isticao ljude kakva je bila  Ljilja i moju životnu metaforu koja za pametne mnogo znači.Kao direkotr Marketinga najveće banke, u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji, imao sam kancelariju na 12 spratu palate "Aalbanija" sa pogledom na Slaviju,Novi Beograd i ravni Banat.I to punih 15 godina.Eto tako smo mi  iz provincije i tek osnovane Gimnazije uspevali u životu.

Naravno,i mene su u svemu nadvisila moja deca.Sin je student generacije na Medicini a ćerka veoma uspešan  Arhitekta.

Ovih par rečenica o meni je moj prilog velikih intelektualnih vrednosti mnogih naših drugara koju su  posle završene Gimnazije,u gradu podno Smokova,sebi iskrčili put, i to, sa velikim uspehom!

 Za kraj ove priče o porodici Simonović,najmaldjem članu porodice,koji je ostao da čuva i neguje porodični dom,pripada moja zahvalnost što mi je u mnogome pomogao da ovaj tekst izgleda ovako kako sam ga ja osmislio i doživeo.

Dragiša Simonović,oženjen sa dr.Jadrankom Simonović,čerkom poznatog nastavnika fiskulture Velita Stankovića iz nadaleko poznate i čuvene pšorodice Stanković, koja će se u skorije vreme,nadam se,naći u ovom mom serijalu "O značajnim ljudima iz Bajne Čaršije". Dragiša i Jadranka imaju ćerke Andjelu,programera i Emu,molekularnog biologa.Otac tvrdi da su sa uspehom obe završile svoje studije i da su zaposlene u prestavništvima  Američkih kompanija u Beogradu.A to znači, da su obezbedjene i  američkim platama i delom američkim standardom primenjenig na našim Balknskim prilikama. 

To je bila moja priča o velikoj i moćnoj porodici SIMONOVIĆ koja je u svemu ostavila duboke tragove u životu malene  čaršije koja iz dana u dan menja svoj opis sa novim ljudima pristiglim na gradsku kaldrmu iz dalekih i napuštenih sela podno Kopaonika.Svaka migracija,pa i ova kojom je zahvaćena Kuršumlija,ima svoja dva lica.Jedno je ono koje tuguje i žali za ljudima koji su u potrazi za boljim životom otišli daleko do rodnog kraja a drugo,ono koje plače i moli novo pridošle stanovnike, da čuvaju i vole svoj grad,ovako kako su to činile mogo porodice o kojima ja pišem, sa nadom i verom,da ću ih na taj način otrgnuti od večnog zaborava.

                                               S ljubavlju i poštovanjem!

                                                

 

                                                       Važni ljudi Bajne Čaršije (2)

Sestre i braća Milićević:Olivera,Miki,Ivanka,Iva i Miša

                                            Ć E L E Š I!

Kada je iz 55 usta,isto toliko duša i pet puta više dobrih srca, grunulo „Ne može nam niko ništa,jači smo od sudbine“,treslo se Samokovo,čaršija je pucala od sreće a putnici namernici naglas pitali:Ko to tamo peva? Hor „Kuršumlijskih dečaka i devojčica“ ili družina okasnelih pijanaca,sanjara i večitih nostalgičara za onim starim davno prohujalim vremenima?Ili je pak u pitanju nešto drugo,za ovo vreme neverovatno a pogotovo za prilike u kojima vladaju nesloge,zavist i večna mržnja.To što i danas i desetinama godina odjekuje gradskim ulicama i sokacima “da im niko ne može ništa“ nije istkano iz straha i zavisti od zlih i loših ljudi već od sreće i načina kako su nastali,kako su stasavali i kako su postali ljudi.Dobri ljudi sa dobrim naravima i dobrim potomstvom toliko časti i dobrote u sebi da im zaista „niko ne može ništa“ i kada bi hteo da iskali bes i mržnju,pred snagom i moći najmlogoljudnije porodice Kuršumlije,morao bi da zastane,promisli i iskreno prozbori:o njima, sve najbolje i sve najlepše!

Živo sam sa njima i pored njih,pamtim sve njihove dane,teške i mučne u uzrastanju i oblikovanju ka pravom i jedino cenjenom modelu čoveka.Sve njihove tuge,radosti radjanja i pesme ispevane na svadbama i ispraćima kao u ovu pesmu ispevanu na dan kada su se svi do jednog okupili da proslave punolesto Čabine i Biljine ćerke Ive,devojčurka koja će snagom svojstvenoj za sve njih, grunutu u život nošena magijom ljubavi,poštenja,porodične tradicije koja je vukla napred i samo napred.U stilu i na način,kako su nastali i stasali Milićevići.

Sa dočeka nove godine u "Evropi":
strina Mileva i stric Milićko,Rada i Mile,Milosava Trifunović i Vlada Ivanović,fotograf

Rada sa decom i prvom unukom

A ko su Milićevići i ko je njihov stvoritelj,otac i majka,Bog na nebu i medju ljudima.

On je rodjen u skromnoj seoskoj porodici usred sela Krševara,nekada zabite „puštinje“ a danas sela na magistralnom putu od Kuršumlije ka Blacu a ona u bogatom Župskom selu u kome su se devojke nadale da će ipak,nekada i u neko vreme,stići na belom konju i on,njihov princ iz snova, guste crne kose i tek izraslih brkova na licu dečaka.Po običaju,domaćin je uz devojku davao i dobar miraz jer tu su pravila a i potreba života nalagale.

Mile Milić Milićević iz mladjih dana

Skućili su se u Kuršumliji,kao postanari krenuli da snuju svoj životni put.On, Mile Milićević, krenuo je da stiče koricu hleba u gradskim kafanama radaći kao konobar a ona,lepa Rada iz Župe,čekala ga je kuću,kuvala ručak i polako ubirala navike života u malenoj gradskoj palanci kakva je bila Kuršumlija.

U najtežoj posleratnoj godini 1948. rodio se sin Ivan a za njim,kao na traci, ćerka Ivanka,brat Milan- Miki,pa Miroslav- Miša i ćerka Olivera.Bila je to junačka odluka bračnog para Milićević,da u tim godinama opšteg siromaštva,nemaštine i više nego skromnog življenja,izrode petoro dece sa jednom konobarskom platom,bez svoga stana i večitoj borbi sa golim preživljavanjem.Ali,kada pred sobom imate takav izazov, a deca jesu izazov i ogromna prilika da čovek pokaže svu pažnju i ljubav prema njima, onda ništa nije teško i nereševo.Milićevići su živeli stilom i načinom kako su živela i sva druga deca gde razlike medju nama skoro da nije bilo.Važno je  da se svakim danom napredovalo i išlo dalje i to u svakom pogledu.Od školovanja,momkovanja,služenja vojske,udaje i ženidbe,bitke za porodicu i porod...I tu smo gde smo.

A evo ,gde smo!

U braku sa Snežanom Milenković,gradskom devojkom i unukom na daleko poznatog pekara Trifuna koji je mesio nalepše lepinje koje smo mi zvali „topančići.“ Od njega i svoje majke Slavka i složne porodice  Radeta njenog oca,naučila je sva pravila vodjenja gradske porodice koja se drži patrijahalnosti i tradicije.Sneža je uz aistenciju svoga muža,postala najčuvenije manufaktura u spravljanju  domaćeg ajvara i drugih djakonija od paprike.Ima svoje mušterije i obavezne rezrevacije već za narednu jesen.Ali vrednije od svega su njihove tri ćerke Biljana, Jelena i Marija.Od njih je porodično stabla počela da šire svoje grane.

Bilja je iz braka sa Bobanom -Čabom, izrodila tri ćerke:Mariju,Anu i Ivu. Marija,njihova najstarija ćerka u braku sa Nenanjom imaju ćerku Dunju i Taru, Ćerka Ana u braku sa Denisom još nema dece.

Ćerka Jelena iz braka sa Branisalvom, rodila je ćerke  Jovanu i Milenu a ubrzo,posle udaje Jovane za Aleksandra, na svet je došao Relja.Najmladja ćeka  Ive i Sneže Marija u braku sa suprugom Sašom na svet je donela sinove Strahinjiu i Savu.Sve u svemu,sa Ivine i Snežine strane,Milićevići su bogatiji za 21 člana porodice.

Ovako slave Milićevići

Bratanci,sestrići i braća su hteli da nazdrave i veliku popiju sa Ivom!

Sestra Ivanka, iz braka sa Draganom Cveić, ima ćerku Jelenu i sina Dušana.Stopama najstarijeg brata i sestre Ivanke krenuo je i Miki koji iz braka sa Slavicom na svet doneo  ćerku Irenu,sina Milića i Danka.I njegova najstarija ćerka Irena nije gubila vreme. Iz braka sa Sašom ima dve ćerke Lenu i Emu.Sin Milić,koji nosi ime pokojnog dede, iz braka sa Marijom, na svet su doneli sina  Kostu i ćerku Sašu.Skrštenih ruku i nogu nije sedeo i najmladji brat Miša.On je iz braka sa Sladjanom, sa dva sina, Vladom i Brankom,znatno popravio muški skor porodice Milićević.Njegov sin Vlada iz braka sa Jelenom dobio je Andreja i Vidaka a drugi sin Branko iz braka sa Anom sina Despota.

Najmladja  Miletova i Radina Ćerka Olivera,udata je za  Milivoja Milića.Iz tog braka na svet su došli Milena i Dušan.Ćeka Milena je udajom za Bojana na svet donela dva sina, Veljka i Aleksu a sin Dušan iz braka sa Marijom, sinove Matiju i Ognjena.

Da sumiramo:

Iva  i Sneža,  21 Milićevića,

Ivanka i Dragan, 4 Cveića i Milićevića,

Miki i Slavica, 11 Milićevića,

Miša i Sladjana, 9 Milićevića,

Olivera i Milivoje, 10 Milića i Milićevića

UKUPNO 55 !

Složna brača i sestre,oduvek su bili garant uspeha i opstanka !

Pošto više nema slobodnih mesta u autobusu kojim se voze Milićevići,Cveići i Milići,ubrzo će početi punjenje drugog autobusa.

Ova mlogoljudna porodica stekla je i zavidne nivoe obrazovanja. 

U ovom timu Kosanice,trener je bio Pera Klilibarda a kapiten Iva Milićević.U timu je bio Miki Milićević,poslednji  u donjem redu s desne strane!

Većina njih je pohadjala Ekonmsku školu a neki lokalnu Gimnaziju.Najmladji brat Miša,završio je DIF i jedno vreme se bavio pedagoškim radom.Bio je i trener u lokalnom košarkaškom klubu da bi konačno,u gradu napravio i ime dobrog majstora-molera,što mi je svojevremeno potvrdila i moja pokojna majka Raška, koja je za krečenje stana tražila Mišu i to samo Mišu.Ne znam kojim putevima su krenuli mladji naraštaji, barem što se tiče školovanja i napredovanja, ali ono što sa sigurnošću znam to je podatak, koji bi mogao da dobije i ovakvo tumačenje:za sve što su se uhvatili da rade i stvaraju to im je išlo od ruke, a nekima i od noge.Iva je bio odličan fudbaler a ništa lošiji nisu bili ni Miki i Miša.Čak su u jednoj sezoni sva tri brata nosila dres „Kosanice“.O tome kakvi su bili ribolovci da ne pričam.“Tamanili“ su ribu po Toplici i Kosanici.ali iznad svega,bili su i ostali dobri ljudi!

Idemo dalje!

Mileta,mada mu je pravo ime Milić,pamtim iz vremena kada je radio u „Evropi“ kao kasir.Mi smo počeli po malo da zavirujemo u ovaj „hotel“ sa tako zvučnim imenom i najčeće smo,tu na šanku,razmenili po koju reč sa čika Miletom koji je nosio nadimak „Adžija“.Mile Adžija!Nažalost,nije dugo poživeo.Preminuo je 1966.godine i to baš u one najgore godine kada je porodica bila u punom naletu,da raste i da se razvija.Sve te brige pale su na ledja majka Rade,žene junaka i borca za porod i svaki dan života svoje velike porodice.Bila je korpulentna ali hitra i pričljiva žena.Hroničar gradskih zbivanja i vesnik lepih i veselih reči.Jedno vreme su stanovali u kući nedaleko od osnovne škole kod porodice Boška „Buljarca“ i Mladena „Pufe“ da bi im opština,kao trajni smeštaj,dodelila kuću u kojoj je dugi niz godina bila stanica milicije.Milićevići su taj objektat preuredili u svoj lepi kutak za život velike porodice.Tu su svi odrastali a kada su počeli da pristižu unuci i unuke,kuća je ličila na pravo obdanište ili bolje reći zabavište, gde je sve vrvelo od dečije graje,plača i radosti.Tetka Rada je preminula 2002. godine i sharanjena na gradskom groblju pored svoga Mileta.

Po logici stvari,prvi na „udaru“ koji je morao da prihvati ulogu staratelja i čoveka koji će pruzeti sve brige uzrastanja i stasavanja mladje braće i sestara, bio je Iva.Moj ispisnik i drug od „uranka do zaranaka“ kako se to pesnički kaže.Uz njegovo ime, sve više je počeo da se ističe i stasava nadimak ĆELEŠ sa kojim će on proneti slavu porodice Milićević diljem naše lepe Toplice i Srbije.Svi su znali za fudbalera Ivu Ćeleša koji je posle „Kosanice“ svoje fudbalsko umeće darivao „Topličaninu“ iz Prokuplja u to vreme članu Druge savezne lige,grupa "Istok" u kojoj su igrali renomirani Makednonski klubovi,zatim klubovi sa Juga i centralne Srbije.U to vreme fudbaler je morao dobro da poznaje čari ove igre da bi se takmičio u tako visokom saveznom rangu.Dogodilo se to 1970.godine kada se po srpskim livadam i terenima još uvek igrao dobar fudbal.Iva Ćeleš je u Prokuplju stekao reputaciju sjajnog fudbalera i dobrog čoveka ali ono što je najbitnije,on je svojim igramo otovrio vrata i mnogim drugim fudbalerima iz Kuršumlije, koji su svoju karijeru nastavili ili završili u Topličaninu.Iva je igrao,po nešto od fudbala zaradjivao i putovao na relaciji Kuršumlija Prokuplje.Brinuo je brigu u braći i sestrama,o kući i svojoj porodićnoj budućnosti.

Danas kada troši svoju 75.godinu života,nadima Ćeleš,postao je gradski BREND ove porodice,gde svi mušku članovi sa ponosom nose ovaj nadimak.Tako ih zovu,po njemu ih prepoznaju.

Ćeleši se šire i napreduju.Od nedavno,u suturenu kuće u kojoj danas živi srednji brat Miki,otovren je kafić sa zvućnim imenom „Kafe ĆELEŠ“.Vlasnik je Mikijev sin Milić koji je sa ponosom poneo ime dede Mileta Milića koji je slavu,časnog čoveka i dobrog ugostitelja, stekao radeći po kafanama ovog grada a jedne vreme i u poznatoj kafani „Prepolac“ u Kurumlijskoj Banji ,gde je i dobio nadimah Mile „Adžija.“

„Dok Toplica tiho šumi“,kako to peva naše zemljak Rade Vučković,ova porodica i dalje raste i napreduje.Sada,kako ja to rekoh u šali,ima ih za pun autobus „Niš ekspresa“ ali za koju godinu, napuniće i drugi.Zanimljivo je,ili tačnije rečeno,žalosno je, što malo ko u ovom otudjenom gradu kojim vlada naopaka psihologija jednog čoveka,ne čuje ili se pravi da ne vidi, ovu istinu a ona je je rečena u broju 55!Taj podatak jasno govori koliko su Milićevići dali svojoj Srbiji i njenom poljuljanom natalitetu.A tek Kuršumliji, koja polako ali sigurno,iz dana u dan,sve više nestaje jer ljudi odlaze,umiru a mladi koji ostaju ne pomišljaju,niti snevaju ni približno iste snove kao Mile i Rada Milićević.Njihove priče počinju i završavaju se jednim ili sa dva deteta.Zbog takvih, poražavajućih brojki i natalitetom koji je u stalnom padu,srpskim nebom sve manje lete golubovi visokoletača,u narodu i medju golubarima poznati kao ĆELEŠI.Kuršumlija je sigurno, jedini grad na svetu gde oni ne lete već hodaju,rastu i radjaju se kao umilni prolećni zraci sunca iznad tek ozelenelog Samokova.Za kraj su mi poručili:

Ćeleši ne odustaju dok ne napune i drugi autobus! A ja sam na to dodao,samo napred!Voli vas

                                          

 

POSLEDICE RATA U UKRAINI!

Rat u Ukrajini ušao je u 345 dan. Zanimljivo je, šta je predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio na dan, kada se pre 80 godina odigrala Staljingradska bitka,u kojoj je fašizm pretrpeo poraz,od koga se nije oporavio da kraj Drugog svetskog rata!

"Neverovatno da Rusiji ponovo prete nemački tenkovi “Leopard” koji imaju krst na sebi"!

Nemci, očito da nisu izvukli pouku posle suludih ideja Hitlera da krene u osvajanje Rusije sa stotinama hiljada svojih vojnika i ogromnom ratnom tehnikom. Došli su na domah Moskvi a onda ih je progutala Ruska zime  hrabri  ruski vojnik koji ih je  od tog momenta, jurio do Berlina sve dok nije zaćutala i poslednja fašistička puška. Nemačka je sravnjena sa zemljom u ratu u kome je poginulo preko 50 miliona nedužnih gradjana Evrope i sveta.

Rat u Ukraini ulazi u svoju prvu godinu stradanja i ubijanja dva bratska naroda koje su Amerikanci okrenuli jedne protiv drugih. Oni diriguju ovim ratom u kome ginu nevini i nedužni. Rat u kome svi kriju svoje oromne žrtve i opsno prete čovečanstvu da bi sve u času opšteg ludila moglo da ode u vazduh. Mogućnost da se ovaj rat izrodi u atomski sukob sa tragičnim posledicama je vojna opcija koju niko ne odbacuje iz svojih planova. Svet je preplašen ovim saznanjem da bi u slučaju izbijanja atomskog rata čovečanstvo na ovoj planeta završila svoju misiju života.

 U rukama nemoćnih ljudi,da do tog sudnjeg dana ipak neće doći,ništa drugo nije ostalo osim te tanke nade o kojoj odlučuje neko drugi.Možda će  ćovečanstvo dobiti još jednu šansu da nastavi sa mirnim životom na palneti gde sve manje ima mesta za čoveka kome je potrebna voda,vazduh i hrana da opstane. No,da ipak,oteramo ove ružne misli i da se na trenutak okrenemo pametnim ljudima koji su svojom genijalnošću okretali tokove mnogih ratova ka mirnim raspletima.Evo šta o tome kaže jedan od njih:
 Ova misao Žan-Pol Sart „Kad bogataši ratuju,siromasi umiru,“ na najbolji mogući način dočarava i objašnjava ishod i posledice rata koga vode „brača po materi“ Rusi i Ukrainci. Imam utisak da ova „bratska klanica“ neće uskoro prestati jer o tome odlučuju drugi ljudi a ne Ukranici.U svakom slučaju,kako god da teku te užasne ratne priče, ova misao „Kad bogataši ratuju,siromasi umiru,“ neće biti ni u jednoj varijanti opovrgnuta.Jer,u njoj je sročena gola istina koja će s vremenom doći do potpunog izražaja onda,kada se budu zbrajali mrtvi s jedne i druge strane.

Žan-Pol Sart

Sartr je francuski egzistencijalistički filozof,romansijer, esejista,dramski pisac. Njegovo najpoznatije delo je “Mučnina”, pored mnogih drugih. Bio je u zarobljeništvu za vreme Drugog svetskog rata, a sam je bio borac za mir i protivnik ratova u Alžiru i Vijetnamu. Žan-Pol Sartr je dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1964. godine, koju je odbio da primi.

Pored svojih filozofskih ideja i celokupnog stvaralaštva, Žan Pol-Sartr je poznat i po svojoj vezi sa Simon de Bovoar, poznatom francuskom spisateljicom i feministkinjom. Preminuo je 1980. godine.

Iz njegovog brojnog stvaralačkog opusa,izdvojio sam 10 citata u nameri da vas podstaknem da ipak, nešto pročitate od ovog genijalnog književnika i filozofa.

• Što se tiče ljudi, ne zanima me ono što jesu, već ono što mogu postati.
• Ako si usamljen kada si sam, onda si u lošem društvu.
• Iskustva su najbolja škola.Samo je školarina vrlo skupa.
• Bolje je umreti stojeći na nogama, nego živeti klečeći na kolenima.
• Možda će biti i lepših vremena, ali ovo je naše.
• Ne znamo šta želimo, a opet smo odgovorni za ono što jesmo – to je činjenica.
• U ljubavi,jedan i jedan su jedan.
• Reči su napunjeni pištolji.
• Ja uvek imam izbor, ali isto tako moram da znam da čak i u slučaju da ništa ne izaberem, ja sam zapravo nešto izabrao.
• Nekima se može pomoći samo ako  im se ne pomaže.”   

IN MEMEORIJAM Mirjana Mira Kostić

 

                                              

 

 MIRJANA MIRA KOSTIĆ  

            (1950-2022)                                                          

Tiho kao što je i živela, polovinom septembra je i otišla sa ovog sveta.Po njenoj želji, sahranjena je u krugu porodice na parceli Novog groblja u Beogradum, gde počiva njen suprug Aleksandar Aca Kostić, preminuo 19 marta 2018 godine.

Bračni par, koji ceo svoj život posvetio deci, unicima i najiskrenijoj ljubavi jedno prema drugom, ponovo je u zagrljaju.Na onom svetu susreli su se, ako ne pre, onda po verevanju od ponedeljka 24.oktobra kada su obeleženi 40 dana od Mirine smrti. Njena duša se preselila u Raj.

A kuda bi nego u Raj! Ili, kako to još lepše zvuči na Engleskom: PARADISE!

Njen život,od rodjenja,pratila je jedna divna harmonična,skoro rajska,atmosvera.Tako se živeleo u porodici Lović.Otac Novak i majka Dobrila, ostali su upamćeni kao tihi,dobri i ljudi od časti i poštenja.Od ljudskog morala!Bili su obožavani u Kuršumliji i okolini gde su ih svi znali.Novak je ostao legneda grada a pogotovo u mandatu kada se nalazio na čelu opštine kao uvažavani  i poštovani predsednik male varoši.Držao je do sebe,do reči i odanosti prema svojim sugradjanima koji i danas govore da grad nikada nije ima časnijeg i poštenijeg predsednika.No,kako to bive,tamo gde iz pozadine vladaju "moćnici",tako je i Lović zasmetao partiskim silnicima Korčaginu i Živoradu Cveiću i naprosto je sa porodicom bio proteran iz grada.Četvoročlana porodica se preselila u Prokluplje, gde je našla poštovanje i mir od svojih sugradjana.  

Mira i brat Miki, ostali su u dubokom sećanju svojim generacijama u kuršumliskoj Gimnaziji i nema čoveka koji vam o njima neće pričati lepe stvari.

Od časa kada je planula ljubav izmedju nje i Ace,našeg drugara iz detinjstva,više ih nikada niko nije video ne zgrljene.Pucli su od sreće i ljubavi.Iz tog braka najpre je rodjen Bane a onda ćerka Jelena.Ako je neko zna da širi i neguje iskrenu ljubav u porodici onda su to znali Aca Mira.Tiho bez buke i vike,oni su živeli u slozi i predivnoj ljubavi prožetoj poštovanjem i nežnošću.Onako kako su se majka i otac voleli,tim putem brat i sestra su rasli i gradili atmosveru u svojim porodicama.Aci i Miri su podari dva unuka i jednu unuku koji su obožavali svoju Nanu.

Iz vremena,kada je u malenom gradu bilo važno da se barem jednput nedeljno pojavite sa svojom porodicom na gradskom korzou,ostalo je mnogo upamćenih slika ali na mene je najveći utisak,ostavljala slika porodice Lović.Uvek su bili zajedno.Tata i mama ,brat i sestra.Novak sa novim odelom,Dobrila sa novom haljinom.Miku u pantalonicama i belim dokolenicama a Mira sa lepršavom crnom kosicom,belom mašnicom i divnom šarenom haljinicom sa puno cveča na njoj.Crne lakovane cipelice i bele štrikane doklolenice.Išlo se dole gore,gore dole.Pozdravljali ljudi,komšije,prijatelji.Sa svakim se stalo i popričalo o bitnim i nebitnim životnim detaljima.Ali nikome nisu okrenuta ladja,niko nije prošao bez pozdrava.

Od Acine iznenadne smrti,čovek seo u fotelju i za uvek zaspao,Mirini dani i njen skromni život prolazio je u sećanju na svoga Acu.Nije bilo dana a da se ona nije prisetile neke divne priče iz njihovog braćnog života.Dosta je vremena provodila sa Banetom i Jelenom ali najviše sa svojim unucima.Bila je voljena i poštovana Nana.

Život je to ljudi moji.Do juče,činilo vam se da sve ide svojim tokovima a da kraja nema toj lepoti.I najednom, dogodi se prekid.Pokida se prva nit zajedničkog života a onda i ova druga.I tako,još jedna domaćinska  srpska kuća,za uvek je zatvorila vrata za sobom!Na mladjima,a na sreću Aca i Mira imali su "rašta živeti " čemu se radovati.O njima će imamati ko da ispreda priče i budi sećanja,baš kao što sam ovim teksom,punog iskrene ljubavi i poštovanja prema Mirjani Miri Kostić,svoja uspomene i sećanja ispisao i ja.

S ljubavlju i poštovanjem.Počivaj u miru.draga Miro i nekati je laka zemlja i večna slava.

Zoran Pavlović

Na dan njihovog venčanja

Takvi su bili i takvi otišli na onaj svet

Luka,Jelena i Gavrilo sa Nanom

BLAGA MARA-LJUBAV KOJA TRAJE!

Ovo je priča o Blagoj Mariji,za koju se veruje da se rodjena sestra Sv.Ilije.Bila je za života verni pratilac Isusa Hrista i zbog toga što je u svojoj mladosti okusila i život grešnice odakle joj je pomogao da se izbavi baš Isus Hrist.Naravno,o tome svedoče predanja i po koji jako izbledeli materijalni dokaze da je priča baš potekla odatle iz same „centrale“ gde se radjalo HRIŠČANSTVO usred  rimske mnogobožačke verske imperije,zbog čega će i sam Isus platiti svojom glavom.

Žensko dete po imenu Magdalena, rodjeno je u gorskim predelima Sirije oko grada Magdele. Nakon Isusovog  vaskrsenja ona postaje propovedinca a moja današnja priča  govori o jednom neobičnom svetilištu,verovatno jedinstvenom u svetu,koje je narod darivao njoj u narodu poznatoj kao Blaga Mara.

Vodim vas u predele za koje vam je lakše da poverujete da ne postoje nego što ćete poverovati da su stvarnost i da postoje već stotinama godina. Reč je o predelu podno Pančićevog vrha ( 1070m/nv a Pančićev 2017m) gde se Blaga Mara a ne Marija (tako je narod ovde zove) obeležava se sa mnogo poštovanja i uvažavanja.Postoji mesto usred stoletnih bukovih šuma koje je po predanjima dobilo ime "GUŽVENIK"gde je sve, zaista, "zgužvano" na jednom mestu.I šume i visoka stabla, dva potoka, dosta strmine, jednom rečju:jako nepristupačan teren.E,tu baš u središtu opšte geološke "gužve", narod je u korenu jedne bukve pronašao svetilište u čas Blage Mare.Kada?Hajde da ostavimo potragu za tim vremenskim odredištima i od kada narod dolazu na Blagu Maru ovde u Gužveniku,već da se se pričom vratimo u realno opisivanje onoga što svako,ko jednom ili više puta ovde dodje, može da vidi i oseti.Ako baš neko želi da proveri moju stručnost u dobrom poznavanju istorije rodnog kraja,njima ću reći:ja verujem da je u vreme  vladavine Turaka ovim krajevima,kada su se nemilice rušili i uništavali svi pravoslavni verski objekti,spas od zuluma i proganjanja verskih neistomišljenika, radi mirnog održavanje  "kontakta" sa Svevišnjim bogom, narod potražio i u ovakvim skrivenim prostorima. Da se na miru i gluvoj tišini, moli Bogu,tržeći spas u snazi svojih molitivi,slavi svih svetaca i značajnih datuma naše svete  vere.Znajući to,ja savetujem, da tamo idete u društvu najbližih prijatelja,vernika i ljudi koji dobro znaju svaku stazu u gustim kopaoničkim šumama.Naravno,od svakog posetioca traži se maksimalna ozbiljnost i odgovornost radi lične bezbednosti a  insistira se i na očuvanju celokupnog eko prostora. 

Svetilište posvećeno Blagoj Mari

Na putu prema Lukovskoj Banji,na nekih 4-5 km od Merćeza,videćete tablu koja vas upućuje ka Gužveniku što je inače, skroman dar,Raše Raičevića jedinstvenog vlasnika čak TRI banje što ga čini najmoćnijim i najbogatijim čovekom na svetu,rame uz rame sa šeicima koji vladaju naftnim izvorima, što je još uvek teško uporedjivati sa vladavinom nad PRIRODOM  i brojnim mineralnim izvorima koji neštedimice teku iz dubine zemljine kore.Sada da,ali uskoro,za koju godinu, sigurno ne.Da ne otvaram priču o ENERGIJI…!E,taj čovek,Srpski buržuj je,smogao snage da iz svog džepa, u kome uvek borave po nekoliko „zmija,“ izdvoji "sto" banke da bi neko drhtavom rukom ispisao tablu sa imenom ovog lokaliteta.Ako ste pak uporni,željni avantura u nepoznatom prostoru voljene Srbije,zastanite,pročitaj te ovaj moj tekst mežda će vam u nekim detaljima dobro doći i ovo da znate pre nego što se uputite i guste kopaoničke šume.

Da bi ste stigli u središte jedne veće prostorije, ne veće od 2-3m2,morate puzeći da dodjete u samo središte te male podzemne "hale", gde ima nekoliko malih i većih krečnjačkih bazena gde se voda sliva iz jednog u drugi bazen.Tu su i brojni stalaktiti i stalagmiti iz kojih, kap po kap,dolazi voda u te male bazene.Narod veruje da je to lekovita voda i koristi je za sve probleme kod očnog vida.

Kratkovidost,dalekovidost,skidanje dioptrije i lečenje katarakte zbog čega ne treba da vas čudi što se u okolini ovog prirodnog hrama nalaze ostavljene naočare jer ljudi su poverovali da im je ova lekovita voda vratila vid.

Naravno,to je bez sumnje individualni osećaj svakog od nas i ja ću vam opisati MOJ OSEĆAJ!

Ako ste nekada bili kod očnog lekara morali ste pre svakog pregleda da se podvrgnete tretmanu ŠIRENJA ZENICA da bi ste posle desetak minuta omogućili lekaru da uz pomoć specijalnog mikroskopa uoči sve vaše vidne pobleme u dubini zenice.Ja sam posle umivanja sa ovom vodom,i to posle nekoliko minuta, zaista IZOŠTRIO svoj vid i činilo mi se da sam se ponovo rodio.Pravo čudo ali ne u mističnom već u lekovitim smislu,što me je uputilo da zaključim da ova voda, koja dolazi iz korena jedne stare bukve, ima slična lekovita dejstva kao i tečnost sa kojom vam očni lekar širi zenice.

Eto,to je moje iskustvo i najiskrenije vas molim da ga tako i tretirate.Dakle,to je MOJE a ne VAŠE iskustvo!

 

DOBRO TI JUTRO LEPOTO!

Hteo bih da otvorim ovaj tekst sa najlepšim rečenicama.Blistavim i jasnim kao osmesi i sreća na vašim predivnim i prelepim licima.Tražim je i sve se vrti oko priče o kojoj vi malo znate a ja bih hteo da sa njom budem u koloni sa vama.Da potražim sebe i mnoge iz moje generacije koji su tog majskog kišovitog dana, davne 1968.godine čekali u redu u krojačkoj radnji Ljubiše Vasovića da obave poslednju probu svog maturskog odela sa koga je samo koji minut ranije majstor skinuo konce belog "firca".

To njegovo,"još samo peglanje i nosi", nije bio moj zadnji problem toga dana.Mama,moja večna Raška,prepravljala je tatinu belu košulju a onda je sa krikom izašao i novi problem.Mašna! Tatin izbor nikakav a kod kuma preturam po šifonjeru i tražim mašnu teget boje ili sa po kojim dezenon te iste teške boje. A cipele?Hteo bih i o njima ali se ne sećam da li sam obuo nove ili neke stare,braon  na teget odelo od onog teškog "gabardena" koji mi se gadio kada sam video usijane rukave jednog važnog gradskog momka koji je voleo takva odela,belu košulju i istu takvu maramicu u džepu.Uz takvo odelo,obavezno se išli brkovi "ala Klerk Gebl"!Tanka trakica na gornjoj usnici premazana garežom dogorelog zrnca šibice ili parčetom ugljevlja izvučenog iz tek sagorelog pepela u večnom „Smedervcu“.

Maturanti kuršumlijske Gimnazije

Razdragana mladost

Kiša je neprekidno rominjala i postala je opasnost za odela za koje niko živ nije znao kako će se ponašati ovlaženi sako i pantalone.Da li će do ponoći biti pretesne za nošenje?Jurili smo kao bez glave dok je Caga u veliko turirao autobus parkiran ipsred ulaznih vrata „Komiteta“ u koga smo se svi ugurali.Tri maturska odeljnja sa ukupno osamdesetak učenika.Sa nam su bili i naši gosti,stari drugari.Pera Kilibarda se tek zaljubio u Vukicu svoju koleginicu koja je predavala devojkama fiskulturu. Kakva bi to bila noć a da Pera ne bude sa nama sa pogledom fiksiranim u vitko terlo i lepu glavu mlade nastavnice.Prazno veče.Otkotrljali smo se do banje. Hotel, preciznije, kafančina „Prepolac“ bila je postavljena za nas. Radosne i nasmejane.

Muzike nije bilo ali je zahvaljujući tetka Ljubi,majci moga kuma Bobana,stigao "muzički sastav" u vidu novog gramofona „suprafon“ sa gomilom ploča u kojima su dominirali hitovi Rite Pavone,Dominika Modunja,Albana,Adriana Čelentana,Mikija Jevremovića i večnog Djordja Marjanovića.Ma da, bila je i Lepa,Cune,Tozovac…I mesećina…“Po gradini mesečeina sija meka“.Večni glas Mileta Bogdanovića,Zaima Imamoviča.Safeta Isovića i prelepe Bebe Selimović na čije se izvajano telo i prelepo lice palile mnoge generacije pre moje a bogami i dugo za nama, svi oni koji su tek nadolazili.Ljubavi na pretek ali kakve ljubavi.Sa belim šlagom i crvenom višnjom na vrhu skromnog kolača na čijem kraju je neko drhtavom rukom ispisao: “torta,ljubavi,bratsva i jedinstva!“Ljubi bratski i jednistveno, a to je značil,  obuzdaj hormone! Seks, tek za prvu bračnu noć!Pa ko izdrži!Po koji poljubac,nevešt i onako uzgred.Ruka na ruku,stisak i poruka bez glasa:kako te volim!

Rastali smo se u rano majsko jutro usred našeg parka svi izgužvani,zarozani,malo zanešeni tek ispijenon flašim „jagodisnkog piva“ i očima punih suza.Slavuji iz gustog šipražja ozelenelog Smokova su razbijali.Pevali su svoju opojnu udvaračku ariju slažući grančice za gnezdo gde će mlada i sva gizdava „slavujica“ poližiti svoja jaja iz kojh će se se za tri nedelje izglenuti novi tići.

Valjalo je krenuti kuči,u topli maturksi krevet,majčin poljubac i dugi san.Da još jednom sve na miru provučem kroz glavu.Odsanjam svaki detalj ne samo sa te maturske večeri već iz svakog dana u proteklih četiri godine druženja,radovanja i bezbrižnosti koja se graničila sa nebom i vasionom.

Potpuno zbunjen i uplašen,sedeo sam na mestu sa brojem 3 u „lastinom „ autobusu koji je polazio u pet a u Beograd pristajao oko 11h.Do Zelenog Venca sam dovukao svoju torbu,ušao u autobus br.36 na kome je pisalo „Studenski grad“.Soba,menza,fakultet a svakog 29.novembra juriš na stanicu i vozom pravo u mjačin zgrljaj.Da popravim svoj isposnički izgled,prošetam korzoom moga voljenog grada i čvrsto stegnem njenu ruku u prepunoj sali bioskopa „Proleter“.Ljubav je to što udara kao čekić po mom pulsu a usne suve željne poljubaca.

Gledam vas kako idete.Nešto čakulate,držite se za rukice svi lepi i gizdavi.Koliko je para tek shrhano na vašu šarenu i lepršavu garderobu?Haljinice sa dugim prorezom,plave,crvene,žute od materijala sa kojim se poigravao i lagani povetarac.Muškarcima je lakše.Oni koji su imali oni su i nosili blejzere,tesne pantalone i nove skupe patike.A oni koji nisu…Lagodno i na miru i istim patikama,izgužvanim pantalonama i košuljom ko zna kada ispeglanom.Šminka prenaglašena,korak drhtav,pogled uperen u daleku i nizvesnu budućnost,Sretno vam bilo,deco moja.

Ozbiljni i odgovorni ljudi

Sa srećom deco!

Ne znam koja ste vi generacija po redu ali nije to toliko važno koliko je jako bitno da vas ima!Da ste brojniji po nekoliko puta od nas,da ste lepši od nas a verujem da vam i pamet  nije skraćena.Čekaju vas mnoge ulice i stranputice.Niste ni svesni šta če vam život iskati pre nego što dodjete do svog cilja.Ono što vam kako deka savetujem:živite svoj život.Gledaj te da uvek to bude sa dozom dostojanstva,otmenosti i šarma koji osvaja na ne „ubija“.

Učite,čitaj te, jer bez toga ste niko i ništa.Ne borite se se sa kompleksima i nerelanim ambicijama.“Use  i u svoje kljuse“ i samo guraj te napred.Laže vas ko vam savetuje i ko vas uverava,“da će te lako osvajati sve visove ako imate dobre veze“!Zabluda.Vi ste kovač i gospodar svoje sreće i svoje budućnosti.Razlika će se medju vam uočavati tako što će napred ići oni koji su najviše u samo tako, najviše,ulagali u sebe,u znanje i svoj obrazovni status.Ne sanjaj te druge snove ako želite da napredujete i lepo živite.To vam je moj savet,moj životni recept a kada se on potvrdi i dokaže na vašoj deci,kao što se to dogodilo u mom slučaju, i kada vas ona u svemu NADRGRADE,onda sebi u miru možete reču USPEO SAM !

Želim vam sve najbolje u životu,moji dragi maturanti,moje i naše Gimnazije koja je uzrasla,stasala i postala ozbiljna i odgovorna škola.A nekada kada se budemo sreli,prićaču vam još detalja iz mog školovanja i školovanja moje generacije.Mi smo ugradili sebe u temelje škole iz koje ste vi juče izašli sa diplomom svršenih gimnazijalaca.Bilo smo i ostali,zvanično druga generacija školske 1967/68.

Ljubi vas deka Zoran Pavlović!Zar već,tako bezo i nenadno,život prodje kao letnji dan!

 

PRIČA O KURŠUMLIJSKIM DOKTORIMA!

Svako od nas nosi po delić te priče u sebi. Naročuto su upečatljive  priče i sećanja onih mojih zemljaka koji su ostali u životu zahvaljujući požtvovanju i po nekada, nadčovečanskom naporu čoveka u belom mantilu. Kroz grad ih je prošlo na stotine. Neki su ostali da zauvek počivaju na gradskom groblju,a neki su napravili veliku karijeru i ostali nadaleko čuveni kao lekari koji su sto posto obeležili svoj životni put baš onako kako je pisao Hipokrat u tekstu koji i danas važi kao prva pisana lekarska Zakletva. Iz tog originalnog teksta, pisanog u 4.veku pre nove ere, izdvojiću neke male detalje, koji se meni čine interesantnim.

„Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijom i Panakeom ,i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasudjivanjima držati ove Zakletve.

Ukoliko se verno držim ove Zakletve,neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od svih ljudi za sva vremena, ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi“.

Nestašne dečije igre:Novica,ja,Mita šuster i Mića

Možda bi danas bio samo uspomena da sam nekada u nekom vremenu postojao, kratko živeo i božijom voljom prerano otišao sa ovog sveta, da nije bilo njega. U mojoj malenoj dečijoj glavici,tek ušloj u treču godinu,urezao sam lik „ogomnog“ čoveka, grubog glasa i naočara sa debelim staklom. Kada se nadvio nad mojim telom, činilo mi se da me je za uvek prekrio. Prezivao se dr.Cvetković, a stanovao je u kući gde mu je bila i lekarska ordinacija, tačno preko puta crkve i nove kuće porodice Stanković. Posle  30 km pešaćenja, od Žalice do Kuršumlije i naizmeničnog nošenja na ledjima moje majke Radosave i babe Rose, stigao sam u ordinaciju dr.Cvetkovića. Bio sam više bivši nego budući! Istog časa, krenula je silovita terapija injekcijama penicilina. Bilo je, kažu, preko trideset uboda. Razlog je bio posve neverovatan, a trag te nesreće još uvek je vidljiv na mom desnom obrazu.

Letnje vreme na selu. Sezona košenja velikih livada a odmah zatim žetva pšenice, ovsa i raži. Ja sam se igrao sa onim čekićem sa kojim kosači nakivaju kose. Vukao sam ga po dvorištu i s njim udarao gde sam stigao. Pas „Šarko,“ mirno je ležao u hladu stoletnog hrasta. Došunjao sam se do njega, zamahnuo čekićem i lupio ga po glavi. Uplašeni pas u trenu je zario svoje zube u moj obraz. Vriska, piska, krv koja je šikljala na sve strane. Od trenutka krenula je borba za moj život. Preživeo sam taj užasni dogadjaj, ali uvek kada slučajno predjem prstima po ožiljku na licu, setim se tih trenutaka, bez obzira, što će neko reći da sam bio isuviše mali da bih zapamtio svaki detalj. Ej ,ljudi, bila je to borba za život.To se nikada ne zaboravlja. Pojavljuje se, doduše, u različitim formatima, kako godine idu jedna za drugom.

Kuršumlija pamti dr.Boru Lukovića, njegovu prelepu ženu, sina Andru i ćerku Lili. Bio je to ljudina od čoveka! Jedan od onih Lukovića koji, kada ga vidite, ne možete, i kada bi hteli, ravnodušni da ostanete. Bio je visok, preko 190 cm. Hodao je tiho i smireno, isto onako kako je pacijentima davao savete. Nikada nije odbio ni jedan poziv ako je nekome pomoć bila potrebna. Živeli su u porodičnoj kući gde je i bila ordinacija, odmah iza radnje mog pokojnog brata Milivoja. Jednoga dana, gradom se pronela vest da je dr.Bora Luković, prodao kuću i odselio se za Zemun gde je ostao do kraja svoga života.

Kada je iznenada preminuo dobri gradski lekar dr.Moma Petković, koji je ostao upamećen i po nestašnom liku svoje brinete, u to vreme lepe i zgodne dame sa imenom Divna, njegovo delo nastavio je da nosi na svojim ledjima sin Bata nadaren fantastičnim glasovnim mogućnostima i ćerka Mimimca, koja je u svemu kopirala majku. Izgledom i svojim temperamentom. Posle smrti dr.Petkovića, ubrzo su, u teškoj saobraćajnoj nesreći na autoputu Niš-Beograd,stradali sin Bata i majka Divna i komšija Ljupče. I danas, jedno nežno žensko srce, tuguje za ovim mladićem koji je prerano otišao sa ovog sveta.

Prošlo je kroz te lekarske ordinacije Doma zdravlja u Kuršumliji  još mnogo sjajnih lekara i ljudi. Ostao je upamćen i dr.Danilo Trifunović, koji je bio trostruki kum braće Pavlović. O njemu sam opširno pisao u posobnom blogu posvećenom danu kada smo ga ispratili na večni put. Bio je i ostao dr. sa predznakom –gospodin!Kada se govori o lekarima iz te generacije,ni u jednoj varijanti, ime dr.Mome Milosavljevića,(Moma Djurić) pedijatra i narodnog lekara a pre svega,kako to piše jedna njegova sugradjanka,velikog čoveka rodjenog u Vrševcu.Kuršumlijski Dom zdravlja ima jednu jako dobro organizovanu Hitnu medicinsku službu,koja se,zbog konfiguracije terena i udaljenosti mnogih podkopaoničkih sela, u kojima žive još po par porodica, sa uspehom probija do njih,do svakog bolsnika a reč je o pretežno starijoj populaciji. Taj posao,herojski je na svojim ledjima nosila dr.Slavica Radivojević.Nema sela a da ne znaju za nju.

Od velikih lekarskih imena koji su ugradili svoje živote u temelje srpskog i svetskog zdravlja, tek da napomenem, mada sam i o njima pisao veoma iscrpno, akademika dr.prof. Vojina Šulovića i profesora Boru Najdanovića. Gromade od ljudi. Oni su rodjeni Kuršumličani i iz duše i srca voleli su svoj grad. Sa prof. Šulovićem sam drugovao do zadnjeg dana njegovog  života. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći kod Lipovačke šume, i dobro znam, šta je sve on učinio za ovaj grad. Na žalost, i pored ogromne želje većine Kuršumličana i onih koji poreklo vuku iz ovih krajeva, da se prvom Topličkom akademiku podigne spomenik i postavi u centru gradskog parka, sadašnja vlast, ili tačnije jedan čovek, Radovan Raičević, vlasnik grada i tri banje uz to, za takve inicijative ne haje niti  ga one zanimaju. On tera svoju priču uveren, da će ona trajati do veka!!!

Želja  svih nas, rodjenih u ovom gradu, je da sami pokrenemo inicijativu i oglasimo osnivanje Fondacije za podizanje spomenika akademiku Šuloviću i to uradimo, ne u inat „razigranom“ Topličkom kapitalisti, jer on je samo jedna premala, uz to sujetna i pakosna ljudska preprpeka, koja u ni u jednom detalju ne zaslužuje da se u bilo kom obliku pominje, kada ovaj spomenik konačno bude postavljen tamo gde mu je mesto. Tamo gde je akademik Šulović stajao, u hladu sedeo i odakle je njaviše voleo da gleda zalazak sunca nad voljenim gradom.

Od plejade mladih koji čvrsto drže kurs svojih velih prethodnika, želim da sa ponosom izdvojim lekarski bračni par koji u svojim najzrelijim godinama istrajava u borbi za zdravlje sve starijeg i sve umornijeg stanovništva Kuršumlije. Ono što oni sada rade, u borbi sa Covidom 19, siguran sam da će istorija ovog grada do detalja opisivati.

Dr.Tomislav Arsenijević

Dr.primarijus Tomislav i dr.spec.Ljiljana Arsenijević. Nikog, ni na kraj pameti mi to ne nadolazi, ne podcenjujem, umanjujem ljudske i lekarske vrednosti, jer to nije cilj niti smisao ovog teksta, ali neka mi s vaše strane ne bude zamereno što sam se opredelio, da u okviru moje porodične nesreće, gubitkom rodjenog brata, na ovaj način kažem, baš Ljilji i Tomi, hvala vam od srce i duše na svemu što se za njega učinili.

To im kažem kao lekarima jer pouzdano znam, da bi to isto učinili, kao što jesu, i za nekog vašeg, sasvim sve jedno, bližeg ili daljeg prijatelja ili rodjaka. Njih dvoje, ona moja sestra od strica, a on moj dobri i plemeniti zet, od majke i oca posebno mažen i pažen a od tašte čuvan kao malo vode na dlanu. Oni su moji i ja sam presrećan što ih imam. Što mogu s njima da se ponosim i svuda gde stanem i sa ljudima o njima pričam. Oni su bratski brinuli brigu o mom pokojnom Milivoju i to godinama i u svako vreme. I tog dana, kada je ušao kod Tome u ordinaciju i naglas zakukao da ga je „nešto strašno zabolelo u glavi“. Ispostaviće se, da je to bio  trenutak, kada mu je  pokao krvni sud  na nekom delu mozga.

Toma je specijalista rentgenologije. I da ga nema svi zaraženi od Covida, morali bi da u stanju razbuktavanja bolesti, putuju u Prokuplje na snimanje. Ovih dana, priča mi on, kroz njegovu ordinaciju prolaze na stotine pacijenata. Medju njima su i Srbi sa Kosova koji dolaze ovde na preglede. Ima dosta upale pluća što zahteva veoma pažljv tretman i stalno praćenje situacije na ovom osetljivom organu. Uradi se na stotine snimaka i niko živ ga ne pita: “Možeš li ti to doktore“?

Dr.Ljilja Arsenijević

Ljilja je spcijalista opšte medicine. Radi u svojoj ordinaciji ali veoma često je i na ispomoći u Covid ambulanti. Davno su u potrazi za mirom i potpunom relaksacijom, otišli iz grada i trenutno žive u kući koju su podigle u Tominom selu Vrševcu. Sin Marko je krenuo majčinim i očevim putem. Sa svojom lepšom polovinom, koleginicom sa fakulteta, sreću je potražio u Nemačkoj. Radi se mnogo više, ali se zato i mnogo više plaća, kaže Marko. Ćerka Marija,udala se i živi u Beogradu. Na svet je donela lepog sina i time Ljilju i Tomu i zvanično učlanila u klub baka i deka.Sada je Marko na potezu a prostora na imanji Arsenijevića u Vrševcu, ima za jedan mali vrtić.

Ljilja je naša,kada tako kažem,mislim na mene,pokojnog Milivoja i Dragoljuba, nežna i pažljiva sestra.Držao sam je kao bebu u naručju a bio jako ponosan na njeno školovanje i studije Medicine koje ja sa uspehom završila u Beogradu.Bio sam pre nekoliko dan presretan kada mi je posle razgovora sa mojim Lukom,koji je trenutno na specijalizaciji Interne medicine, ponosno rekla: “Isti je kao njegova tetka“. Naravno,mislila je na njegove briljijantne rezultate tokom studija i njegovo napredovanje na Institutu za reumatologiju gde je zaposlen.

Ljilja je jedno vreme obavljala i dužnost direktora Doma zdravlja. Ubedjen sam, da je i taj posao radila na visokom profesionalnom nivou, jer ona ne ume drugačije. Bavi se politikom u čemu joj pomaže i suprug Toma i veruje da su Kuršumliji potrebni novi ljudi sa novim idejama medju kojima će dominirati one koje, će ovaj gradić učiniti lepim i ugodnim mestom za život a ne mestom odagle mladi,i to isključivo zbog politike i loših ljudi, koji su „našli pa zašli.“beže,glavom bez obzira!

Ovde se rastajemo a vama, ako vam zatreba savet dobrih lekara i specijalista,pravac Bolnica! Kušumlija nikada nije u dobrim lekarima oskudevala.Istorija je puna tih imena koje ne stigoh ni da pomenem. Oprostite na tome!

Gledam sa ćuprije njen tihi huk! Pogled mi se zaledi na jednom nemirnom talasu koji ka jugu jezdi, s kamena na kamen, od izvora u tami Duboke.Koliko je sretnih i bezbrižnih ljudi prešlo ovim mostom! I onih uplašenih i zabrinutih za zdravlje i život koji brzo proleti kao ovaj talas hladne Toplice.Gledam ga kako žuri ka svom ušću života, da se umeša u razgovore sa talasima velikih reka i tako zagrljeni razliju se u beskonačnu tamu Crnog mora.Ako niste vi,ali eto,ja sam jasno čuo šta je to reka u žurbi izgovorila.Sa pažnjom ovo pročitaj te !

Ne tuguj rode moj,nada je ta, koja umire uvek poslednja!