ZA VEČNO SEĆANJE NA DUŠANA PERIĆA-PRNDU

 Slika za kraj školske godine,profesor i učenice

Veterani "Kosanice".Gornji red:Prlina,Babljok,Džinac,Žića,Alil,Rade  Dupeglava,Pajac,
Donji red:Batke,Ranko Šora,Prnda i Vasko

Dogodio mi se nevidjeni peh.Jedan  od mojih najboljih Blogova koga sam posvetio Dušanu Periću Prndi na dan kada je ispustio svoju plemenitu dušu i preselio se  u rajska prostranstva i naša sećanja, jednostavno  se mojom greškom izbrisao i nesta.Taj trenutak, gubitka teksta koga nikako nisam mogao da povratim, jako teško mi je pao.Dugo sam u svojoj glavi preturao po sečanjima da barem spasim po neku rečenicu i ponovo oživim ovu priču prema kojoj sam izuzetno sentimentalan.

Prnda je bio deo  moga grada.Ugao od zgrade,staze kojima je svakodnevno prolazio,pekara gde je  u ranim satim kupovao sveži hleb,ona stolica  u Evropi za stolom pored bine i njegova škola,njegovo radno mesto gde je više od 40 godina učenike učio kako se hoda,trči,preskaču  gimnastičarske sprave i kako se  daju golovi posle nekoliko uspešnih driblinga.Ceo vek u OŠ “Drinka Pavlović” i jedno vreme kada nije bilo kadra i u Ekonomskoj školi.Zimi bi smo se gurali u omanjoj fiskulturnoj sali a s prvim danima proleča jurili za loptom po džombastom ternu lokalnog kluba FK “Kosanica”.Neverovatno koliko je svežine i snage bilo u njemu i na šestom času kada bi sunce upeklo i toliko olenjilo čoveka da je jedva i ruke pomerao.Dule je bio isti kao na prvom času.

Dugo godina bio je i perjanica FK “Kosanica”.Polutka,brza,prgava uvek gladna golova.Ljutio se kada gubi a besneo je na protivnike koji ga nisu štedeli.Nasrtao je na njih,na sudije,psova  i sebe i  saigrače da bi na kraju pucao od radosti što  je  pobedio i sve živo terau u lepu materinu ako bi kojim slučajem izgubio.

Grad ga je voleo a mnogi su i pored toga, izbegavali ujutru da ga sretnu.Kažu da ih je  celoga dana  bio maler i terala nervoza do ludila što su našte duše istrpeli po neku Duletovu zajebanciju.Imao je uzrečicu "Jeli bre Milisave..." što bi bio uvod u sprdačinu sa zaključkom: "Pojedeste nam dušu vi seljaci".Našta nije ima svako spreman odgovor kao njegov partner i večiti rival Duško Sidja koji je voleo više  od ičega da sa njim “zarati” od ranog jutra da bi se  posle  poslednjeg časa našli u Evropi ispijali jednu pa još jednu bosanku očekujući I trču ako naleti neka “budala” da vikne “šta pijete”.Oni bi kao iz topa-“bosanku”.Na ovu njegovu opasku "seljaci" najbolji odgovor je ima Pera Kilibarda kolega po struci koji bi uzgred onako tek da ga načepi ponavljao:"Ja seljak a rodjenu Beogradu, a ti gospodin rodjen u Kuršumliji !".Uz ovo, išla je i ona česta domača psovka,po koja šala do neke nove  smicalice.

Prnda je bio nadaren ne samo za sport i fiskulturu.Grad  ga pamti kao vrhunskog glumca  amaterskog KUD "Boža Jordanović" u kome je odigrao mnoge  uloge spadala ali po najviše je ostao u sečanju igrajući lik sreskog načelnika Jerotija u Nušićevom “Sumnjivom licu”.Ovaj komad,za koga moji sugradjani veruju da je autentična gradska priča napisana u sobi br.4 hotela sa zvučnim imenom “Evropa”, u vreme kada je Nušić službovao u Prištini a preko vikenda dolazi na zabavu i zezanciju u Kuršumliju.Dule je briljirao u ulozi Jerotija,priglupog sredskog načelnika nastavljajući da ovu ulogu tumači i u stvarnom životu u dijalogu sa svojim komšijama,prijateljima i kolegama iz škole.On je uvek unosi nemir i sumnju “da  se priča” i da  se “već zna” ko će politički da zglajzne a ko če na njegovo mesto da dodje.Ko u gradu krade iz bašti papriku i kukuruz za kuvanje i pečenje a ko zimi obija sušnice i kuči nosu sve što se nadje u njima.Bio je majstor da gradom pusti i tipičnu ribolovačku  priču o klenu teškom kilo i po i krkuši od 800 grama.Druge pecaroše je  napadao  da kradu ribu tako što je truju kononopljem ili bacaju  dinamit tek da je ošamute.Istina je kao i uvek bila negde na pola ali to nikada nije bio razlog da se priča ne dopunjava i  ispreda sa novim detaljima.Kuršumlijske duge i hladne zime su bile kao rodjene za gradska ogovaranja i prepucavanja.S proleča, a naročito  leti, sve  se to zaboravi i krene  u prikupljanje novih tračeva za narednu zimu.

Dule je bio i moj lični gradski barometar.Kada bih došao iz Beograda  na odmor ili za vikend, uvek sam se raspitivao o njemu u prepunoj radnji moga brata Milivoja gde su se skupljali svi na čašicu razgovora i dogovora sve dok u jednom času iz svog stana nije dotrčao i Dule koji je stanovao preko puta radnje i uneo pravu pometnju.Kao iz levka potekle su šale i zezanja na  razne  teme a po najviše na fudbalska prepucavanja izmedju Partizanovaca i Zvezdaša.On je bio jaki partizanovac i nije dao da se priča skrene sa puta koji je on zamislio da toga dan nekog zeza ili nervira.Svi smo se valjali od smeha da bi on  u jednom času potegao novine sa stola okrenuo se i uz dovodjenja odbrusio "mamu vam seljačku i neradničku.."Žurim, ubićeme Ružica što me nema  toliko.A mi bi smo umesto zbogom svi u glas:"Stani,nategni još jednu Žaličanku"....Dosta je bio za danas.Dovidjenja.

I tako je jednog dana otišao bez dovidjenja i nikada se nije vratio.Počiva na gradskom groblju pored  sina Dragana i supruge Ružice.Bio je prevalio osamdesetu i do prirodne smrti ,svakog dana, pešačio po 10 km.Za doručak jeo šnitu namazanu kajmakom uz domaći čaj a na sebi nije imao ni gram sala.Prav i vitak kao strela,brz i hitar kao munja.Počivaj u miru, dragi moj Dušane Periću.