AJVAR !

U Danskoj u veliko traje "berba" skuša, u Norveškoj i Rusiji lososa, Dalmatinci jure sardele a Francuzi groždje  za mladi božule. U Švajcerskoj se pakuju kriške najboljeg "trapisa,"u Sjenici "sjenički" a u Pirotu "stari pirotski" kačkavalj.Ali nigde na svetu, niko ne peče, melje i pakuje u tegle crvene paprike, kao mi Srbi.

Počela je srpska pomama za ajvarom !

Bukvalno, sve što dodje na beogradske pijace u danu se proda. Kujpuju i oni za koje se pouzdano zna da jedva sastavljaju kraj sa krajem a za cene i količine ne pitaju.Prednjače neki nedobudni novokoponovani bogataši koji više od ajvara i paprike, vole da se porugaju jadnim i siromašnim penzionerima tako što im u fazi cenjkanja utrče u šemu i pokupe sve. Na pijacama caruju neki drugi preprodavci,bez duše i srca i opšta narodna konstatacija je:

Gde se dedoše oni stari koji su znali za meru i granicu. Ovi novi em, što otimaju em, bi i da biju. Ne trpe rasprave a naročito su alergični na konstatacije da varaju na vagama ali i u kartonskim kutijama gde je na dnu moguće da nadjete svašta pa i poruku sledeće sadržine"al, smo vas zajebali"! 

 

   

Za dobar ajvar potrebna je dobra paprika i dobra domaćica !

Ajvar, ne samo što je naš domaći specijalitet koji nema ravna u svetu, on je i „pomiritelj” i ima jednu veoma važnu socijlnu funkciju. Kada se već paprike kupe,nastaje potera za prijateljima,starim drugarima,zaboravljenim kumovima, za svima koji imaju šupe,drva i "smedervca." Šporete gde se dobro peku paprike i to paprike sa posebnim šmekom. U tom danu,se zaboravlja sve i svadje i stara dugovanja,ljubomore,male sitne pakosti. Uporedo sa vatrom, koja usijava ringle,ljudi se razigraju,razvesele,vrate osmeh na prozbiljna lica. Šale se,ogovaraju i nadmudruju o detaljima ovog ili onog recepta. Uprži, doprži, zaljuti,omasti,naseckaj belog luka, peršuna i teraj. Recepti se brane kao doktorske disertacije i nedaj bože da “kandidata” proglasite neznalicom jer bi ste time,do kraja života,stekli zakletog neprijatelja koji bi sigurno sačekao priliko da vam odvažno kaže:"rekla sam vam ja,draga moja kumo,da vaš recept nije baš,baš"..i to na slavi za slavskim stolom .Lepše bi lego šamar nego ova "uvreda" koja se ne zaboravlja,bar ne do sledće kampanje.

I taman kada sam mislio da je dosta u strahu da ajvar ne zagori,utrčala je moja komšinica Mila, čistokrvna Madjarica. Donela je svoj,madjarski, recept za kisele krastavčiće. 

"Pa vidi komšinice, kornišoni, sirće, kašičica šećera...i nema zime. 

Pakuju se tegle crvenog ajvara a sa njim i nada da će ga biti,makar do nove godine. A posle…novo leto i nova nada.

Lako ćemo, samo da ajvara bude…