VREME SEĆANJA NA LETA U ZAVIČAJU

Kuršumlija:Ul.Sv.Ane Otišao sam 67.sa tek napunjenih 18.Imao sam u džepu diplomu Gimnazije i želju da uspem.Grad na čije tlo sam kročio,krajem septembra te godine,zvao se Beograd,tada glavni grad zemlje sa 20 miliona stanovnika i pesmom od“Triglava do Vardara".Sa najlepšom obalom,dugom hiljadu kilometara i  prozirno plavim morem koga je krasilo 1185 ostrva i ostrvaca.Sa Lovćenom i Durmitorom,sa Sremom,Banatom i Bačkom i mojom nežnom,milom i usnulom Topličkom dolinom nad kojom većito stoji,kao stražar na mrtvoj straži,stameni starac Kopaonik. Mladost željna života i novih saznanja,vukla me je sjednog kraja na drugi,bez posustajanja,umora i depresije.Ali bilo gde da sam odlazio,misli su mi bile prikovane za grad moje mladosti.Ne znam čime nas je taj grad zadužio da ga toliko volimo,ali pouzdano znam,da su mnogi i pre mene i posle mene, ostavljali po jedan kamičak uzidan u bedeme Belocrkvanskog manastira.Hoću,zajedno sa vama,da još jednom odsanjam taj san.  U gradu se pričalo i ogovaralo ko je prvi bos izašao na kaldrmu!Koje je smogao snage da uskoči u hladne talase kanala i otpliva stotinak metara do “glave”.Konzervativne i brižne gradske majke i bake, zamerali su i onima koji bi sa prvim letnjim zracima oblačili brigadirske uniforme sa ORA “Djerdap,Grdelica,Jadranska magistrala,Celje,Papuk,Cres i Lukovska banja”na čijim bluzama su ostale ispisane poruke ljubavi,sećanja i zaklinjanja na večita prijateljstva.To nije bilo pristojno,kao što nije bilo pristojno kada sam posle uspešno završene prve godine na Filozofskom fakultetu došao na letnji raspust sa frizurom Ringo Stara,strukiranom belom i zamisli te,crnom košuljom.Odmah kada sam kročio iz“Lastinog”autobusa,dvadesetoro njih me je pitalo:“Ko ti je umro”? “Niko,bogu hvala!” Divio sam se roditeljima koji su odvajali od usta da bi u kuću uneli  televizor a pred kućom uparkirali “fiću”.Majkama koje su šile svoje šarene letnje haljine i suknje bez kojih se nije moglo na korzo,na pijacu do prve bakalnice.Drugarima koji su trenirali za “Kosanicu” i dobrim ribolovcima koji bi u sumarak,kada je najviše sveta bilo na ulici,sasvim slučajnio tu proneli svoj veliki niz krkuša,klenova, govedaraca i belih “pičkinih poklopaca”. Voleo sam da vidim utegnute mišice našeg golmana“Lele”koji nas je podsećao na velikog Bearu ali da gledam Zlatka kako dobro skače prelom i igra najbolje “jurke”u gornjem ćošku našeg bazena, našeg mora i okena.Slušao sam setni plač Džidžine violine, trome u tupe tonove Blagojevog basa i falš “foršpiglove” sa harmonike Djoke "Ciganina".Gledao sam kako se iz njihovog okruženja uzdiže umorna i pijana glava najboljeg gradskog pekara Mileta“Rute”koji od jutros,kada je izašao iz pekare, seo u baštu“Evrope”i tu ostao.Zabrinuta žena i  ćerka,tiho i skoro nečujno su ga dozivali:“Mile, ajde kući,dosta je bilo”!A on bi odskočio kao pas koji zavija na mesečini i umesto urlika u nebo poslao svoju nerazumljivu poruku“Ooo žurdi,o žurdi“!Niko nije zano šta to znači a nije bilo ni važno,ali su svi znalo da to Mile govori.”O žurdi! “.  Frizer Avra-Lale nas je fascionirao svojom pričom kako se,evo,navršava deveti mesec od kada nije oprao svoju sjajnu crnu kosu fazoniranu po modelu Djoni Vajs Milera  poznatijeg kao “Tarzan”. "A,jok,ne stavlja Lale šampon na kosu.Jok bre…Namočim vatu u alkohol pa na češalj i tako operem svaku dlačicu,jer glava ima više masti nego svinja čvaraka! “Ne možeš ti Avro a da ne slažeš,dobacivao bi sa strane Alil,slavni golman“Kosanice”koji je stasom i načinom branjenja podsećao na velikog Lava Jašina a inače,bio je jedini gradski električar od koga je grad zaviso da li će za Novu godinu biti struju ili ne.Niko me se nije tako glasno psovala majka kao njemu ali niko nije tako dobro i uspešno gradjanstvu uzvraćao na te psovke kao njegov otac,poznati brica Bora za koga je važilo pravilo:”Samo mi ti pokaži gde ti je glava,a ostalo je moja briga”!  Još uvek  čujem sudar blokeja i kaldrme sa štikli učiteljice Franice.Srukirana crna haljina,šešir sa velom,duge crne rukavice i tanka ženska modna tašna pod mišicom,bili si stalna garderoba ove gospodje rodjene na Dubrovačkom“Stradunu”a po potrebi službe i nalogu državnog Ministarstva prosvete,poslata da uči i prosvećuje djake na “obale”Kopaoničkog mora i divljinu sela Mirnica.Udala se za lokalnog klonfera Stankovića,izrodila tri sina i tu ostala do smrti.Na radost nas klinaca,muž joj je emigrirao u Englesku,odakle je počeo da šalje velike pakete sa bombonama,čokoladama i šarenim klikerima koje smo mi zvali “staklenci”.Franica je to prodavala po ceni ne većoj od cene bioskopske karte pa si mogao da biraš ili bioskop ili “staklenac”.   Nije bilo mladića iz moje generacije koji se nije palio na apotekaricu Radicu koja ne samo da je bila naša Gradiska već i modni prozor sa pogledima na svet.Sve što se u Beogradu  nosilo,Radica je imala na sebi.Prvu haljinu od žerseja,đemper od “mohera”,sandale iz Italije,tašna od čiste krokodilske kože, naočare sa zlatnim okvirom i“tonu” zlata oko vrata i na rukama.Mirisala je opojnim mirisima“šanela 5”a kada bi po koju zapalila,vadila bi zlatnu tabakeru a iz nje duge i mirišljive cigarete “Carmen”koje bi tromo i lenjo navlačila na damsku muštiklu.Kavaljeri su se lomili ko će prvi da pripali cigaretu sa  kresivom na fitilj punog lošeg benzina.Bila je prava i jedinstvena. U bašti Doma JNA,koga je držao strogi Grbić sa protezom na levoj ruci,svirao bi gradski bend,pod uslovom da se Rade smilovao,doneo harmoniku i priveo sebe da svira i peva.Raka je znao nekoliko melodija na klarinetu a najdraža mu je bila “Mali cvet”.Beli je bio za to vreme školovani svirač na saksafonu.Đule je udarao,kako je znao i umeo,po izdrndaloj“đipsonki”a Paka jednim okom gledao đavolske pokrete Mire,svoje devojke i žene a drugim,merkao ostale cure.Jolke je bio majstor roken- rola vitlajući svojim krhim telom tanke nogice a na njima široke traperice.Toma“Žuća”je pokušavao  to isto ali ga nije išlo.  Rada Rankina i sa svojom pratnjom,razbijala je sve iluzije da grudi rastu sa godinama.Njene bujne sise privlačile su poput magneta poglede mladih i neistrošenih momaka.  Ništa nije moglo da promakne ni oku Ace“Pejzaža”,nastavnika crtanja,osnivača Izvidjačkog odreda “Kosanički Soko” i svakodnevnog pisca panoa kojim se najavljivao dogadjaj ili novi film u bioskopu “Proleter”,Gurao je fazon Orsona Velsa sa naglašenim stomačićem,sakoom na jedan red,belom košuljom zakopčanom do grla i neizbežnim“borselinom”na glavi.Pored njega,strčela je žena Anka koja me je uvek podsećala na Olivu a maleni i nežni sin na Kiću.Dreka je danas ugledno advokatsko ime i lik koji svojom pojavom do podne podseća na pokojnog oca a od podne na majku. Hoću da prekinem,da ovaj deo prisećanja ovako završim uz veliko izvinjenje Vuci Nikoliću,dip.ing poljoprivrede,boemu i čoveku koji je sa Milivojem“čkoparom”pojeo na stotine i stotine tek uštrojenih svinskih testisa ili kako se to u originalu kaže,svinjskih muda.  Prisetiću se i Jordana Kostića,nastavnika muzičkog koji nas je naučio svemu ali bogami i svačemu. Nismo tada znali šta je to“pedofilija”a danas se mnogo toga zna.  Neću zaobići ni Duška Tomića-Siđu nastavnika fiskulture koji nas je vitlao po brdima i učio kako se dobro i pravilno voze skije.Bio je živahan i temperamentan i ja sam ga lično poštovao kao oca najlepše generaciske devojke u koju smo svi bili zaljubljeni.Lepa Nena”Siđina” ćerka,danas uspešni lekar,žena i majka nekog tamo Valjevca na koga smo svi odreda ostali ljubormorni što nam je odveo najlepši dragulj grada na obale mutne i prljave Kolubare.Seti ću se još mnogih,uz vašu podršku i razumevanje. !