OMAŽ NAŠIM CIGANIMA

 

U svim svojim kontrastima,Kuršumlija ima jednu najveću i najlepšu vrednost.Neko to naziva suživotom,zajedničkim životom,životom sa mnogo poštovanja i tolerancije,a neko jednostavno sve to ne primećuje gura po svome i kaže pa zar to nije normalno.Možda i drugi, iz nekih drugih gradova,tako misle ali nigde sa toliko topline i osećanosti se ne izgovaraju dve reči-"naši cigani",kao ovde u malenoj potkopaoničkoj opštini. 

 Kako ko su,pa "naši cigani"!

Pamte ih generacije kao dragulj grada,kao polugu urodjene gospostvenosti,lepog i tihog boemstva,kao ljude veselih naravi uvek nasmejane i za pesmu raspoložene. 

Za Džidžu se pričaju legende.Zvali smo ga naš Carevac jer je znao sve što smo od njega tražili: i brzo i tiho,setno i veselo i onu poznatu„ševu“ i svirku na jednoj žici. Mnogi tvrde da je u rukama držao „Stradivaris“,sto puta lepljenu i popravljanju.On je bio tipičan kafanski svirač,ulični violinista u stanju da jednu pesmu,po želji Mileta „Rutu“,svira i sto puta.Ceo grad je sa njim tiho pevušio „Niz polje idu babo sejmeni“ a tuga i muk bi zavladali kada bi Džidža zaćutao.Ajde,samo još jednom,još ovaj put, dovikivao bih neko sa strane.I ponovo "niz polje ...."

Ćute Kuršumlijske ulice i još po koja stara lipa,ćute verande,doksati na čijim balkonima su se tiskale mlade udavače da još jednom provere da li zaista „Po gradini mesečina sija meka“ i ko se to „Krade pod pendjere“ a “Ko to lupa alkom po vratima“?

Kasno je,nemoj te tako glasno,skoro šapatom govorila bi jedna starica sa svog nakrivljenog prozora.

Utihnuo bi na tren zvuk Džidžine violine,a onda ponovo kao magla kada se još neprobudjena izvija iz dubine planiskih tesnaca,tako je i njegova melodija plela mrežu oko srca tek da ga zadrži da ne iskoči i ne pukne.

Rade i Gića

Kada je Džidža posustajao, polako, odozdo iz Cigan male, nogu pred nogu, u teget prugastom odelu sa kamašnama na cipelama, belim nakrivljenim „borselinom“, tankim fazoniranim brkovima, sa kojima je Eror Flin upalio pola sveta, išao bi Duško! Zvali smo ga čika Dule ! Violinista koji je zanat pekao u Cigan mali, a priznanja dobrog muzičara sticao po beogradskim kafanama, barovima, varijeteima, koncertima i dugim letnjim svirkama po brojnim hotelima plavog nam Jadrana.

Ispredale su se mnoge priče o njemu kao i o Djoki harmonikašu, Blagoju basadjiji koji je slovio kao veliki švaler pa bi svako novorodjeno dete, ljubomorni očevi, prvo zagledali da li liči na Blagoja ili na njega. Svi oni, kao uostalom, mnogi pre njih, živeli su burno ali ne dugo. Jednostavno, umirali su iznenada i za sobom ostavljali ozbiljnu prazninu. Grad je patio za njima, a oni koji su navikli da ih vide pored svog stola u jednoj gradskih kafana, prestajali su da u njih ulaze.

 -Nemamo skim ni „bosanku“ da popijemo, ni pesmu da zapevamo!

Naravno da nije bilo tako.Svaka nova generacija koja je stasavala imala je svoje cigane sa kojima je delila svoje prve ljubavne zanose, tužne rastanke, svoja punolestva ili svoje momačke večeri. Jedan od tih koji je dočekao i ispratio mnoge generacije je i harmonikaš Rade na slici. Živ je i u dobroj je formi. I zaista,bilo je tako dok sam pisao ovaj tekst.Kad,jednog jutra u svitanje, budeme i kažu "Umro Rade".Koji Rade? Pa Rade ciganin,harmonikaš.Ovo je njemu posvećeno. Nažalost, Giće više nema medju živima.On i Biša, koji je nedavno preminuo, postali su poznati i kao filmski „glumci“ za koje je songove pisao  Vojislav Voki Kostić, a oni izvodili i to u desetak domaćih ostvarenja.

Davno ništa nisam čuo o Tarzanu koji je sa lakoćom odvaljivao sve tonove na svom saksafonu kao i Djordju možda i najboljem violinisti. Znam samo da je dobro svirao i živeo kratko. Ista sudbina zadesila je i Tarzana. Svi su oni bili predivni ljudi, naši cigani ali, niko nije tako snažno uzdrmao sva naša srca i simpatije kao mali Miloš. Jednostavno, zvali smo ga-mali Miloš. 

Pojavio se i na lokalnoj gradskoj estradi, a zanat učio na peronu železničke stanice. Stekao poštovanje svih koji su tih godina gledali serije Indijskih filmova prožetih, tugom, ljubavlju i pesmom kao što je to bio film „Majko, slušaj moju pesmu!“. Miloš ,em , što je ličio na glavnog glumca em, je i pevao kao on. Njegov glas je bio čist, prelep i ozvanjao je kao zvona sa „Stare crkve“. Pevao je tako, pevao i jednog jutra nije sišao iz voza koji je odvijugao nadole, prešao gvozdeni most a onda snažno ispustio piskav zvuk dok je prolazio pored nakrivljenih fasada i polomnjenih prozora malih ciganskih domova. Mahali su im svojim blatnjavim ručicama, kao od majke goli, neki novi klinci iz naše ciganske male,veseli i uvek bezbrižni sa takvim osmehom na licu kao Rade i Gića na ovoj slici. 

Eh, ti naši cigani !

                              

Ovaj teks posvećujem rano preminulom Radetu Miniću (1948.-2015.)