MARŠ NAPOLJE !

 Piše:Mirko Stamenković

Čitam u novinama da je Mile Dragić, vlasnik elitnog hotela „Moskva“ u Beogradu pred gostima nekadašnjem ministru finansija, podpredsedniku Vlade Srbije, lideru dveju partija, jednostavno rekao:  „Marš, napolje“! 

          Mora da je čoveku prekipelo. Sećam se slike na TV i u novinama kada se poštena familija Dragić, čiji je otac bio prvoborac, okupila na izlazi iz centralnog zatovora u Beogradu kada je Mile Dragić izlazio, jer ga je tamo bio strpao taj isti Dinkić ne bi li se osvetio svom stranačkom kolegi, koji je na osnovu  nečijih stranih uticaja, u tom trenutku bio na mestu ministra odbrane Srbije.

Dragić:koliko si samo  zla i bola naneo Srpskom narodu !

 

          Polsedica svega bila je pokušaj da se  uništi nešto po čemu smo mogli da budemo poznati u sveti, kao po lovačkom oružju ili tenku T 84 koji se na Bliskom istoku pokazAo boljim od  američkog. Dragić je imao svetski kvalitetnu opremu za vojsku i lov.

           Mislim da je pravi trenutaka da se Dinkićevi gresi ne guraju u zapećak. Reč je o  obavezi – službenoj i moralnoj – ljudi kojima je posao da se bave istragom, prikupljanjem podataka, pripremanjem optužnice, podizanju optužnice i suđenju jednom takvom čoveku, koji je Srbiji naneo veča zla od nekih kompletnih vlada, a bio je u svim, uključujući i onu koja  je pobedila 1912. godine.

          Bez obzira šta je bio, Dinkiće se nikad nije odmicao od tokova novca, od trezora ili minstarstva finansija i privrede, kao što se ni starice tokom zime ne odmiču od ugrejanog šporeta.

          I evo, samo spiskova „zloćina“, zbog  kojih bi Dinkiću najzad trebalo suditi. Kažem suditi – jer na sudu je da konačno kaže koliko je kriv i što je isto tako važno, ko se uz njega mora da nađe na optuženičkoj klupi:

         1.Petog oktobra je sa dugim cevima i stranim stručnjacima za „šifre“, ušao je u kabinet guvernera NBJ i umalo nije omeo ministra Mihajlovića i podpredsednika Labusa da  sa tadašnjim guvernerom  potpišu dogovor da Vlahović  formalno ostane guverner do saziva Skupštine i tako funkcioniše država. Dinkić nije znao ni gde je kabinet guvernera – upao je u zgradu na Bulevaru revolucije, a Vlahović je bio u ulici Sedmog jula?!

         2. Devizne rezerve države držao je u privatnoj banci u Moskvi čiji su većinski vlasnici bili Hamović i lazarević i koji su sa tim „deviznim rezervama“, dakle, državnim parama, bili osnivači Nacionalne štedionice, koja je brzo nestala.

        3.Oterao je u stečaj četiri nacionalne banke odmah posle Nove godine 2001. godine  bez završnog računa, koji ni do danas nije završen. Nacionalizovao sve deonice koje su bile u tim bankama, a to znači i preduzeća koje nisu bila dužna, ali i građana. A te banke su imale toliko kapitala i imovine da ni do dana današnjeg stečaj nije okončan. Ali, Dinkić, Labus i Đelić su ih kupili za po 100.000 dinapa po „komadu“!

        4 Za vreme konverzije nemačke marke u evro, Dinkić je preko svog školskog druga, opremio 800 kiosaka koje je postavljao  na ulazima postojećih banaka i u njima je NBJ obavljala konverziju ne beležeči ni brojeve novčanica, ni imena onih čije su pare, a još manje da su uzimali uobičajenu proviziju. Bilans je – od 8,6 milijardi zamenjenih nemačkih maraka (!!!!) u zemlji je ostalo samo 1,7 milijardi, pa su nas u Evropi zvali  „vešeraj za pranje novca“!

        5. Uništio je SDK i poklonio je najelintiji bankarski prostor privatnim i stranim bankama, iako je to bila vredna društvena imovina. Ali i više od toga – svesno je uništio dve stvari koje i danas čine ovu zemlju nesređenom i sriromašnom – zatrti su tokovi novca, a prestalo je da iko može da podigne dinar  sa svog računa ako prethodno ne podmiri dugove prema državi i ne uplati doprinose za zapsolene?!

        6. Ako je Đinđić, kao filozof, mogao je  da bude u zabludi kada je u skupštini slavodobitno uzviknuo – prodali smo tržište a ne Srbiju, Dinkić je bio samo „lutka na kanapu“ stranaca koji su tražili da im ukloni 36 privatnih banaka, kako bi došli do slobodnog tržišta i prikupljali, recimo, štednju stanovništa sa pet puta manjom kamatom od one koju su im uzimali na kredite.

        7 Kariću je zatvorio Astra banku, iako je devet puta gubio na svim sudovima, pa je na kraju, Dinkićev naslednik izdejstvovao da Skupština donese zakon po kome je vraćanje licence bankama diskreciono pravo guvernera.

         8. Sa papirima koje je smo dobili od Londonskog i Pariskog kluba da nam opraštaju zatezne kamate za dugove koje nismo mogli njihovom voljom da otplaćujemo za vreme sankcija, kupio je akcije u Vojvođanskoj banci. Za one koji nisu vični, prevedemo na običan jezik, to je – praznim papirom, jer to je oproštaj neplaćenih zateznih kamata, a ne neki vraćeni novoac u kešu.

         9. Kada je doneta odluka da se starim deviznim štedišima isplati nekih 4,7 milijaradi dolara, bez kamate  do 2016. godine, Dinkić je to dao grčkoj banci EFG. Neka je na tome ta banka uzela samo 1 odsto na ima troškova, pa to je 45 miliona dolara?! Dvanaest ljudi iz Mobtela, bez valjanih dokaza, više od devet godina se proganjaju za 60 miliona evra, iako je Mobtel prodat za 1,5 milijardi evra!!!

         10. Ostaje još jedno pitanje – ko će od dvojice najodgovnijih i danas u narodu najpouzdanijih ljudi da će Srbija najzad izkoraknuti iz kriminala i mulja/ mislim na Vučića i Nikolića/ ohrabriti insistucije države da povedu istragu protiv čoveka za koga postoji sumnja da je Srbiji naneo veću štetu od svih tajkuna!

         Dinkićevi zločini prema državi ne zastarevaju, a novi ministar finansija, svakako je najpozvaniji da makar Skupštini po svim ovim stavkama, a i mnogim drugim, ne računajući moguće i lične koristi, podnese na jednom posebnom zasedanju relevantne brojke. Možda se varam, ali mi se čini da je nakad i sam bio u G 17,  pa mnogo toga zna i napamet!