недеља, 25. септембар 2016.

TRI TUŽNE PRIČE IZ MOG KRAJA !

Sunce je već davno prevalilo dobar deo puta ka zapadu.Vozovi koji se tu ukrštaju natovareni ugljem i  napunjeni  vodom, krenuli su ka svojim odredištima. Jedan je protutnjao levim  mostom tik uz “bugarske bunkere”  i uz pisak sirene punom parom odjezdio ka Kosovu Polju.Levim mostom, neki minut  kasnije, proleteo je i voz ka Nišu, budeći i one poslednje  cigane koji su zakasali u nekoj od gradskih kafana svirajući po ko zna koji put svoj skromni ali merakliski repertuar za dušu okasnelih boema.  
Rade,Nebojša i Zoran:mi mnogo znamo i pamtimo!

Na malenom igrališu u rupi, tek što je završena utakmica izmedju ljutih rivala, za veliki  i slatki pehar.Mišićavi komšija Radivoje Džodić Džoda, koji je  gurao fazon Džoni Vajs Milera, poznatijeg kao Tarzan, završio je čitanje jutarnjeg Sporta i kao pravi Zvezdaš uvek  na izjavu Šekija ili Bore Kostića, imao i svoj komentar:oni nisu fudbaleri, oni su madjioničari na zelenoj travi.

Džole je  bio moj uzor a osećao sam zadovoljstvo što sam verovao da mi je bio i zaštitnik. Živeo je sa majkom i sestrom u malenoj prizmenoj kući još iz turskih vremena pokrivenoj  kamenim pločama. Hrabro se nosio sa životom,skromnim životom, koji ga je naprosto naterao da uvek bude prvi i najbolji. Završio je Ekonomski fakultet, postao uspešan profesor u Bajnoj Čaršiji a onda kada mu je dosadili da nateže kraj s krajem,seo u gasarbajterski voz i otutnjao za Nemačku. Mi klinci smo ga obožavali i zbog toga što ga je posebno voleo i poštovao, u to vreme, veliko košarkaško ime Vladimira Cvetkovića.Cvele mu nikada nije zboravio kada mu je Džole doturio papirić na pismenom iz matematike i on otkačio godinu a ubrzo završio fakultet.Ta priča bila je naša obavezna tema  a kada sam ja  krenu  da se  družim sa  tim imenima pa i sa Cveletom.Nikada neću zboraviti dan kada me je on pitao:a gde je sada Džodić? Ako ga vidjaš, mnogo ga pozdravi!

I tako to biva u životu. Do juče sam ja raširenih zenica slušao Džodine priče  a sada je on tri puta pitao:pa ti zaista znaš Cveleta !

U centru grada, na ono malo postavljene  kaldrme, nije moglo bosom nogom da se stane.U parku je bivalo sve manje hlada a kod Selje u poslastičari „Izvor“ popijena je sva  boza, limunada i špriceri.Pobednici sa fubala zadirkovali su poražene koji su morali da izvade i poslednju banku iz djepa. Bane je već postavio slike i plakat  novog filma sa kratkim i zanimljivim sadržajem a veliki umetnik i dobar čovek, Aca “Pejzaž”,koji je preminuo u svojoj 46.godini, ispisao pano koga sam ja lično doneo i privezao za banderu da ga vetar ne odnese a za uzvrat dobijao mesto u sali i premijerno gledanje filma koji je stigao  jutarnjim vozom iz Prokuplja.

Još koji minut šale, glasnog dovikivanja a onda  lenjim   koracima bosih nogu, spustali smo se niz „Metalc“ na putu ka našem bazenu uz obaveznu priču ispričanu sto puta.

E ,vidiš i Prokupčani bi se danas hladili da imaju svoj bazen.Ali ga nemaju, pa moraju na kupanje kod "Mlina". Nišlije će morati da se hlade u mutnoj Nišavi kod “Brzi brod” jer maleni bazem na KP Domu nije za sve .A mi, bazen i tri reke! U Toplici vir do vira u Banjskoj, odmah do barake gde su bila burad sa benzinom, kupali su se“ Vunićanci“uzivajući u lepoti i čistoći reke koja je dolazila polu zagrejana noseći sa sobom i velike količine tople vode iz Kuršumliske banje.

Na bazenu po tradiciji guzva.Svako je tražio ćoše gde će odigrati legendarne jurke u vodi a oni vižljaviji potrudili su se da svojim skokovima skrenu pažnju na sebe.Kupaće gaće smo šili kod lokalnih šnajdera a dame  svoje kostime  po kućama ili kod baka Mice, kopirajući nove modele  sa  šnitova tek pristigle Burde.Lepo su im stajali.Bile su sve do jedna očaravajuće. Izgledale su mnogo lepše i izazovnije  od svojih vršanjakinja tek pristiglih iz Beograda. 

One su uvek bile tu, pre svih i onako mlade,oblikovane rukom  Fidija, nisu mogle da prodju a da ne budu primećene. Čim su se pojavile na korzou i bazenu, izazazivale su uzdahe, ne samo svojih vršnjaka već i starijih, koji bi kroz  zube znali da procede:što će ova mala biti lepa devojka! I svi su verovali da bi to tako trebalo da bude osim njih koje su bile sigurne, da je  njihovo vreme za ljubav i zaljubljivanje  došlo  ne ovog, nego prošlog leta!Izgubiti još jedno leto u odrastanju a ne doživeti pravi filmski poljubac,stisak ruke,pogled koji  izmešta srce,prvo ljubavno pismo i sitna palančka ogovaranja  dokonih i zabrinutih majki koje bi na sve to:ma, one su još deca, bila bi prava katastrofa!

Ovo je priča o njima o životu koji ih je rano izmamio da procvetaju a onda se oluja pobrinula da ih omlati i za navek ostavi beleg  o kome će generacije pričati. Neću ih nazvati pravim imenom ali znam da će te ih lako prepoznati jer,njihova  životna trilogija me uzbudjuje i naprosto  tera da sa vama podelim svu moju iskrenost u to vreme već formiranog mladića  sa jasnim ciljevima u životu.One nisu bile deo mojih sentimentalnih osećanja ali jesu me  u neku ruku opčinile. Gledao sam ih kako se  najpre nevešto pa sve odvažnije snalaze na ulici jureći sjednog na drugi kraj.Kako čarobno izgledaju doterane i ugladjene na gradskom korzou i kako najednom zamknu u senku neke mirišljive lipe da tu procvrkuću koju reč uvek u strahu da bi mogle da budu vidjene. Jedan poljubac,ali, samo za večeras, jedan i onda trčeći sa rukom na vlažnim usnama da ga  sačuvaju da se ne osuši i ne pobegne, odlepršale bi kao uplašeni leptiri. Ozbiljni očeva i zabrinute majke,ni večeras, nisu uspeli da protumače sjaj u njihovim očima.

Brzo  su stasale i punom snagom  jurnule u život i kako to obično biva, nisu ni slutile a nisu ni mogle znati, da ih na kraju tog ne poploćanog puta čeka užas!

Priča prva!

O Tanji se  već u veliko pričalo kao savršeno gradjenoj devojci još uvek stidljivoj i povučenoj. Bila je pod stalnim nadzorom svoje braće, starije sestre i prilično strogog oca i majke. Ali taj dobro čuvani dragulj nije mogao dugo da se skriva.I dogodilo se, ama baš onako, kako je Zdravko Šotra odlučio da u svom filmu “Zona Zanfirova”, nišlijama prerdstavi to “malo čupe”.Već prve nedelje školskog raspusta, leto je pokazalo sve svoje čari.Večeri su bivale sve toplije i toplije a naroda na korzou sve više.Ona se nije šunjala već je snagom  svje iskonske lepote  istrčala na glavnu ulicu iz pravca Apoteke u laganoj svilenoj bluzi ispod koje su se nazirali oblici prvog devojačkog brushaltera i tamnoj saliveno sašivenoj suknjici koja je pokrivala struk i tek nešto malo od savršenih oblina njenih vitkih nogu.Bio je to snažni vihor lepote koji je  snagom svog šarma zaustavio korzo i naterao sve prisutne  da otovorenih usta i raširenih zenica samo izgovore “Au”…

Te večeri rodjena je nova zvezda malenog grada.Bila je to omiljena letnja priča dok su momci zbunjeni i očarani udarali glavom o stabla  gusto sadjenog drvoreda .A kada se za koji dan pojavila na bazenu, čežnja mnogih, prevršila je svaku meru.Svi su se raspitivali, da li će sutra doći na bazen ili na neku  rečnu plažu, nedaleko od svoje kuće. A kada je nije bilo na korzou zavladala bi opšta panika.

Tanja  je sa lakoćom osvajala srca  svih  važnih gradskih mladića ali nikada,niko nije saznao, da li je neko osvojio njeno srce.Tog prvog leta, njenog devojaštva ona je  uživala u pogledima koji su se lepili za njeno telo, njenu  skladnu garderobu i uvek opranu kosu koja je  trčala za njom dok bi prolazila ulicama kao iznenadna letnja oluja. Gradom se širile priče o njoj i njenoj lepoti.Postala je ikona korzoa i kada je počela da propusta večeri, da sve manje izlazi, nastala je panika.

Jesen je već uveliko počela da nas deli.Djaci su se vraćali u svoje klupe a mi brucoši na svoje fakultete. Nostalgija je bivala sve veća i sećam se prvog dolazka  na mali raspust za 29.novembra za Dan Republike.

Noćni voz sa beogradskog perona koji je stizao u rano jutru na Nišku železničku stanicu,bio je prepun. Bilo je tu sudenata, vojnika, radnika i lepih devojaka još uvek ne sviknutih na život u Sudenskom gradu i ishranu u studenskoj menzi.Svi su žurili da se dograbe mamine kuhinje i prve tegle ajvara sa tek uhvaćenom pokoricom.Miris  slatka od šljiva i dunja ali od svega i najnovijih gradskih priča.Ko je skim i pred čijom kućom će uskoro  svatovi.Nove ljubavi i prevare ali tužnih priča.

Najpre  tiha šaputanja a onda sve glasnije i glasnije.Malenim gradom loše vesti brže prostruje nego udar groma u nagorelo stablo hrasta samotnjaka. Ovde spasa nije bilo.Tanja je preminula u osvit jednog prohladnog oktobarskog dana od posledica strašne bolesti koja je napala njen mozak.Grad je u jednoj noći obavijen u crno.Suze i neopisiva tuga zamneili su sve radosti.Tugovalo se i plakalo do bola. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na gradskom groblju. Roditelji su joj ubrzo postavili bistu koja nažalost,  nije pronikla u svu dubinu  njene lepote. Okrenuta  prema ulici i ne verujem da ovi mladji  nešto više znaju o tragediji života prelepe Tanje.Nije  uspela da stigne ni do prvih meseci svoga punolestva. A bila je tako lepa !


Priča druga !

Milica je bila ćerka uglednog profesora i direktora lokalne gimnazije.Rasla je pored mladje setre ispunjavajući sva roditerljska očekivanja. U školi je  bila najbolja,na ulici smerna i vaspitana  u društvu pričljiva i jako temperamentna.Rano je počela da priča o svojim ljubavima. Prerano je počela da se muva oko osnovne škole kao i mnogi drugi parovi željni ljubavi i tišine.  U gradu se pročulo da se Milica tu često ljubaka sa nekim svojim vršanjakom od koga se ne odvaja po ceo dan. Roditelji su ćutali pa su svima ostalima na taj način začepili usta. Napunjena energijom i očito hormonima, koji su počeli da rade, Milica je prerano stasavala u ženu. Pojavila se jednoga dana kao već formirana, lepa i prezgodna devojka.

Njena glava neodoljivo je podsećala na Katrin Danev a  plave vragolaste oči kidale su sve oko sebe. Momak iz detinjstva odselio se  ali je zato došao dečko iz Beograda da tu  završi gimnaziju. Bio je to simpatičan dečkić, jedinac u oca i majke i jako dobro situiran, budući da je  otac radio u “Lasti” kao vozač na medjunarodnim linijama.Sve što se stvaralo i zaradjivalo, bilo je Ljubi namenjeno a kada je i on krenuo očevim stopama, da fantično navija za Partizan, više nije bilo ni jedne dilemo da sve što poželi,to mora da mu se i ispuni. U gradu je odskočio sa svojom garderobom i uvek punim djepom para i naravno neobičajnim pričama o tadašnjim zvezdama crno-belih.Ljubav izmedju njega i Milice razbuktala se na prvi pogled.Istoga časa, bili su rešeni da  se nikada neće razdvoiti.Po završetku gimnazije vratili su se za Beograd i ubrzo uleteli u brak. Devet meseci kasnije, pročulo se, da je Milica rodila potpuno retardirano dete, koje je moralo da bude zbrinuto u nekom od specijalizovanih centara.Bio je to  pravi šok i teški udarac za roditelje koji su očekivali prvo dete kao rezultat strašne ljubavi i zaljubljenosti. Na sreću, bog im je ubrzo podartio sina i ćerku a Milici i diplomu pravnog fakulteta. Ljupče je ostao gde ga je pokojni otac, koji je u medjuvremenu umro,ostavio.Nije propustao ni jednu utakmicu Partizana, sve više je pušio i sve više pio. Zaposlio se u PIO fondu i tu ostao do prevremenog penziniosanja.Kako su godine prolazile, Milica je bivala sve lepša.Ubrzo je položila i advokatski ispit i počela intenzivnije da  se druži sa kolegama ali i sa klijentima.Svako ko je jednom video sa nje nije skidao pogled.Nije mnogo oklevala.Najpre slučajno a onda redovno, počela je da vara Ljubu i raspiruje strašnu ljubomoru koju je on lečio sa još jačom dozom alkohola.Na stranu što je  bio dobar čovek ili kako se to u Kuršumliji kaže,”dobar drugar” ali slaba ličnost, a ona, sve obrnuto. Gledala je sebe,isključivo sebe i nije marila za nikog drugog.Čovek sa kojim je bila u vezi slobodno je dovozio do stana gde je uplakan i uplašen Ljupče provodio vreme sa decom dok se mama  prepustala čarima nove ljubavi.On je skriven u senci sve to gledao nemoćan  bilo šta da promeni. Iz dana u  dan propadao je, a ona  cvetala i bivala sve lepša i lepša. Bio je to tip pravog američkog  advokata iz najgledanijih filmova snimljenih sedamdesetih godina prošlog veka. Šarmanta, elokventna, pametna i advokat koji se oslanjao na znanje a ne na foliranje. 

Ljubav sa ozbiljnim namerama koja je započela kada joj vreme nije bilo,trajala je dok je bilo inspiracija i zajedničke želje  da se bore za nju.Kada je to prestalo, kraj je bio neminovan.Milica je povukla decu i uspela da ih iškoluje uporedo radeći u svojoj advokatskoj kancelariji koja  je već imala odgovarajući reputaciju. Ljuba je sahranio majku, prodao stan u Beogradu i otišo kod očeve rodbine u Rašku.Tu je kupio mali stančić a ostatak novca lagano pretako u sve veće količine alkohola.Kada je trebalo da živi i da se raduje uspehu svoje dece on se odlučio da proda stan  i svoj život, relativno rano, okonča u starčkom domu u Kruševcu. Njega više nema. Milica troši svoju sedmu deceniju još uvek lepa i za svoje godine privlačna. Nisam čuo da se ponovo udavala ali verujem da sada kada je definitivno sazrela ponekada sebi postavi pitanje: zar je moralo toliko da žurim u životu?

Priča treća!

Svi smo ludovali za Tom Djonsom.Razmenjivali ploče i po hiljadu puta  preslušavali  “Zelenu travau doma mog”.Rudar iz Velsa nas je razbijao sve dotle dok nismo ugledali  maleni plakat ručno ispisan, na kome nas prvi gradski bend poziva na igranku u sali DTV“Partizan”.Peva: Bata “Cana”!
I zaista, bio je to dogadjaj. Zvonko, Mića “Leši”, Đana i Bata Cana.
Sve nas je zakovao baš upravo Bata.Njegov glas zvučio je fantastično.Sa lakoćom je pevao repertuar Korni grupe,Tom Djonsa,Inglberga Hamerdinga… Radjala se jedna nova zvezda.Njegov glas je bio očaravajući a pevanje skoro profesionalno.Bilo je to vreme zdravih i snažnih vokala.Lepih plećatih momaka koji na sebi nisu imali ni jedan trag nekog od poznatih poriva estrade. Bata je pripadao tom talasu.Njegova nesreća je  bila što se rodio u pogrešno vreme kada se do estrade dolazilo sa teškom mukom i sa velikim glasovnim kapacitetima.Svi smo verovali, a i sam Rade Vučković je to potvrdio,da će Bata uspeti.Od tog prvog pojavljivanja pa do njegovog  neverovatnog nestanka, grad je o njemu pričao,devojčice počele da luduju a njegova popularnost počela je da cveta.Pripado je verovatno najboljoj generaciji  ikada rodjenoj u Kuršumliji.U svemu su bili prvi i najbolji.U školi, sportu, muzici, na korzou, bazenu,na fakultetima i u svojim biznisima.Rodjeni su 1954.godine i skoro su svi još na okupu osim Bate koji poginuo u stravičnoj saobraćajnoj nesreći pre skoro 50 godina.
Sećam se toga dana kao danas.
Čekali smo novu "Srpsku" godinu u Motelu a to je značilo, da smo unapred pristali da u 12h ustanemo i zaigramo “ Vasino kolo” jer ga je zaista vodio, ne Vasa, ali jest prvi dasa grada, Vidosav Milićević Korčagin.Kad igra gazda,ne sme  da se  folira.Već sutra dan imali smo  kartu za povratak. Bio je paklen dan.Suhomrazica i jako niska tempratura.Na trenutak sam video Batu koji se opraštao od svoje prelepe devojke Slavice a ona ga je,činimi se,molila da odloži put.Sutra dan na naslovnoj strani Novosti i Ekspres politike, užasna slika.Fića zelenkaste boje  PK tablica,nedaleko od Bagrdena, podleto je svom žestinom ispod autobusa koji se kretao ka Nišu.Od vozila je ostala samo zgužvana  gomila lima a od tela, majke Divne,Bate i komšije Ljupčeta…da ne pričam. Sahranjeni su u istoj gorobnici na Novom beogradskom groblju a komšija Ljupče, na Kuršumlijskom groblju.
Povijena u skrušena od bola nad tek formiranom humkom u smiraj tog hladnog januarskog dana ostala je ona,njegova velika i nedorečena ljubav.Ostala je da rida nad gorkom sudbinom koja je snašla dvoje mladih, lepih i zaljubljenih preko svih crta i granica, ako je u opšte moguće tako obeležavati snagu jedne iskrene ljubavi.
Pedest godina kasnije, sedim s njom u jednom predivnom ambijentu neke niške kafane na samoj  gradskoj periferiji. Preko puta mene i ako u ozbiljim godinama,rasplamsavala je svaku svoju priču jedna  skladno obučena dama koja i kada nije imala briljantnu garderobu,siguran sam,uvek je imala lepo doteranu i negovanu frizuru.I danas je bilo tako s tim,što joj je i haljina stajala fantastično.Ono što je iz nje izbijalo i što nije prikrivala je njena iskrenost.Govorila je snažno i emotivno o svima a najviše o svom rodnom kraju o ljudima, krajolicima, zapuštanim selima i polu porušenim kućama u koje je ona, kao svršeni elktrotehničar, uvodila struju.I danas joj zasijaju oči dok priča  o radosti tih gorštaka kada su ugledali  sijalicu koja je  snažno osvetljavala svaki kutak starih i istrulelih čatmara.O životu u Nišu, braku sa pilotom vojnih helikoptera,radjanju dve ćerke i neopisivoj radosti kada su na svet došla četiri unučića i to, u prvom porodjaju-blizanci i u drugom,takodje, blizanci. Neko bih rekao-neverovatno a ja bih dodao:sve se to sasvršeno uklapa uz njen život Samo u njenom životu,neverovatno postaje verovatno i nemoguće se sa lakoćom pretvara u moguće!

O Bati nije mnogo pričala, uverena, da je to bila opšte poznata priča za maleni grad kakav je Kuršumlija.Svi su znali i to je ono čime se ponosila,da je to bila ljubav iz romana,iz bajke koja nije trajala dugo ali je zato ostavila večni trag ljubavi za sva vremena, u pravi čas i u pravo vreme.To se nosi u srcu i sa tim se odlazi u večnost u Raj na livadu punu mirisnog cveća i nektara koji svojom lepotom i snagom raspamećuju. Ona veruje,u to je sigurna,da će  na tom mestu, ponovo poleteti u zagrljaj svoj ljubavi rešena da u njemu  zauvek ostane.

Bila je to moja treća priča o jednoj prelepoj gradskoj devojci koja je volela kratko ali snažno sve do časa dok ta crna vest još jednom nije obavila plaštom tuge moj maleni rodni grad. Zaslužili su našu pažnju i naša sećanja.Laka im zemlja i večna slava!

5 коментара:

  1. Мој закључак: Са или без нас, живот се наставља."
    Врло потресне приче, а истовремено прича о нашем завичају, са свом лепотом живљења опчињава.

    ОдговориИзбриши
  2. Три лепе, сетне приче, свака част.

    ОдговориИзбриши
  3. Kuršumlijska hronika. Stvarna, lepa i istinita. Da li ovo piše Pirga. Odlično je.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sam inače,za tvoju ili vašu, informaciju Zoran Pavlović!Želim vam lep i ugodan život!

      Избриши