TRI SLIKE ŽELEZNIČKE STANICE KURŠUMLIJA

Uvek kada bi začeprkao po prošlosti moga rodnog grada, otvorio bih i širom vrata svoje mladosti i mnogih ljudi sa kojima sam rastao i pored kojih sam rastao.Kakva je to prebogata riznica života, uzdizanja i padanja,uzrastanja i umiranja.Odakle god da krene, oni su tu. Imaju svoje mesto na gradskom korzou,u bašti neke od kafana, u pričama sa obala naših reka, u odlascima i dolascima čadjavih i zadimljenih vozova, u svakoj pesmi naših cigana.U hladnim i dugim zimskim noćima, u radjanju proleća i crvrkutu ptica sa Samokovskih proplanaka, praćakanju krkuša u bistrim talasim Toplice, Banjske i Kosanice, prvim poljupcima u senci mirisnih lipa, veselim svatovima i tužnim kolonoma na putu ka večnosti. Hoću da sve to uhvatim, da sve zabeležim, da ostane mladjima kao pisani dokaz jednog, nada sve, lepog života u gradu  gde je razlika izmedju bogataša i siromaha, bila u razmaku jedne ruke.Evo zašto sam se vratio na ovaj tekst i sliku železničke stanice Kuršumlija. Da pokažem sa koliko nadahuća i vi govorite o svom gradu i životu u njemu.

Sećanje!

Jedan običan letnji dan u Bajnoj čaršiji.Rano se ustajalo ali tek oko 9 h iz kuće izlazilo..Nezaobilazno zborno mesto cele varoši,bila je Železnička stanica!Ako nisi toga dana bio na redovnoj prozivci,medju nama je kružilo pitanje sa dosta straha i dilema:jeli ga neko video?Pa gde je on danas...I dok se razglabala ta dilema,na prepunom peronu putnika,probijala se velika ošišana glava sa dugim klempavim ušima.Evo ga,svi bi smo u jedan glas.

Svako društvance je imalo svoje mesto za sedenje,razgledanje i bogami i detaljno zagledanje.Pričalo se o običnim graskim temama sa korzoa,iz bioskopa,sa pecanja i bazena.A ako je bila i koja utakmica izmedju "Crkvene" i "Kačamak" male i to se u detalje prepričavalo.Ne sećam se, da se neko snekim potukao,mrzeo i spremao paklenu osvetu.Po strastima i pravu,po nekada i na neslanu šalu,delili smo se na Zvezdaše i Partizanovce.Od novina se čitao Sport a kasnije kada se pojavio Ekspres,primat su delili sa Večernjim novostima.I po pravilu,novine su se čitale od pozadi tako da smo o fudbalu znali sve o politici baš ništa.Tita nismo ismejavali i nazivali ga raznim ružnim imenima kao što to danas neki neobuzdani manijaci rade dok se iživljavaju sa sadašnjim Predsednikom Države.

Vozove koji su pristizali iz Niša ili Kosova Polja,dočekivali smo sa posebnim uzbudjenjem uvek uvereni da će baš toga dana, neko važan stići u naš lepi gradić.Zagledali smo sve devojke a naročiteo one koje su svakog leta dolazile kod svoje bake i deke i na njima uočavali svaki novi detalj.Sigla je i ona!Jeste li videli kako se Duca prolepšala i našta sada liči.Bogami,biće prava jurnjava za njom.

Tu kratku pauzu,dok je lokomotiva "pila vodu"svako je koristio na svoj način.Cigani su svirali,pevali a oni veštiji muvali kuglicu ispod praznih kutija od šibice."Ovde nije,ovde nije a gde je?Ajde po pet banke da je ovde...Mika Grba je prodavo novine izgovarajući udarne naslove kao pravi i jedini korpoter u gradu.A Djukići su gurali kolica sa slatkim klakerom dobro ušuškanim velikim pločama leda."Sladak kao med,ladan kao led".

Oni koji su čekali svoje goste već davno su zamakli ka gradu a oni koji su stajali ispod prozora vagona i lili suze tuge što se baš sada rastaju,na reski zvižduk pištaljke,ugladjenog i doteranog mladog otpravnika vozova Čarapića,znali su da je trenutak da se iz djepa izvadi bela maramica i njom maše sve dokle kompozicija nije zamakla preko gvozdenog mosta.

Sve kako je počelo,tako se i završilo.Lenjo,korak po korak,napustali smo železničku stanicu.Sledeće zborno mesto bila je poslastičara "Izvor". Sedeljka pred zgradom Komiteta a negde oko podneva,svi smo već bili na bazenu.Tu je počinjelo drugo poluvreme jednog običnog letnjeg dana.Sve do zalaska sunca a onda, jurnjava kući.Jelo se snogu,tuširalo na česmi a oblačilo sve najlepše što se čuvalo u ormanu za modno i svako drugo pokazivanje na pozornici našeg korzoa.Tek tada je počinjala prava prestava.Šetnja,bioskop,klupa u parku i moja gitara.Miki Jevremovič,Djordje Marjanović,Mišo Kovač,Roko Granata,Trubaduri, Siluete i večni Bitlsi.A onda bi se odnekuda pojavio Rade Vučković i zabava je mogla da počne...!

 Ovo bi moralo da bude slikano prvih godina posle rata.U prvom planu je Ivićeva strugara,ili "Bandina".Na skladištu je dosta ogrevnog drveta ali i bukove gradje za dalju preradu.Jedan od glavnih proizvoda su bili "šliperi",odnosno drveni podmetači za postavljanje železničkih šina.Razrušenoj zemlji je tada trebalo mnogo pruga i koloseka i takoreći gradilo se na svakom koraku.Foto reporter koji je zabeležio ovaj kadar slikao je to sa "Vojničke česme" ili stotinak metara iznad.Inače,"Vojnička česma"nalazila se tačno preko puta Ivićevce strugare a do nje se dolazilo preko mosta koji je povezivao jednu i drugu obalu Banjske na mestu gde se sada nalazi portitnica ŠIK Kopaonik.To je bila i "ranžirna" rampa,odnosno mesto gde su se parnjače punile vodom a iz vrelih ložišta izbacivala sagorerla šljaka koja se tu na deponiji dugo,dugo dimila dokle nije pregorelo i poslednje parče uglja.

Voda na "Vojničkoj česmi" bila je najlepša voda koju je Kuršumlija imala.Tu se dolazilo tri puta dnevno.Ujutru u podne i u suton.Mi klinci,po običaju,trčali smo sa po dve testije zatvorene lišćem od leske ili kukuruznim šišarkama.Znalo se da je to bio naš zadatak i on je morao da bude odradjen.Železnička stanica je bila lepa i skoro svakog proleća krečena i doterivana.U središnjem delu je dominirala  biletarnica, kancelarija otpravnika vozova i druga kancelarija gde su odmarali kondukteri, mašinovodje i ostali članovi posade.Levo,gledano iz ovog ugla, smeštena je čekaonica koja se zimi grejala zracima "Kraljice peći" a leti hladjena povetarcem koji je strujao niz Banjsku.Skitnice i probisveti, grčevito su se borili za svoju klupu na kojoj bi prespavali.Jedan od najpoznatijih "stanara" čekaonice bio je legendarni Ljuba "bunardžija".

Godina 1936.Dolazak prvog voza i svečani doček na ŽS Kuršumlija

Putnički vozovi su u stanicu pristizali pre podne u 10h i tu bi se ukrštale kompozicije koje su iz Kosova Polja išle ka Nišu i obrnuto.Posle putničkih, stanicom su krstarile teretne kompozicije koje su u grad dovlačile sve što je potrebno za život.Od igle do lokomotive.Popodne,negde oko 18h, ponovo su se tu ukrštali vozovi.Postojala je i noćna tura koja je iz Niša polazila oko 23h a u Kuršumliju pristizala oko 2,30h iza ponoći.Ovim noćnom vozom su dolazili radnici iz druge smene,učenici,studenti a i mladež koja je bila na neku od sjajnih pozorišnih predstava u niškom Narodnom pozorišu.Koju godinu kasnije,uveden je u "šinobus" koji je dolazio u 16h a ujutru u 5 vraćao se iz Kosova Polja za Niš.Bila je to veoma frekventna pruga pa se često dešavalo da u vagonima nije bilo mesta ni za stajanje.

Onoga časa, kada je konočno asvaltiran put od Niša do Kuršumlije pa dalje do Prištine,umesto vozova,Toplicom su počeli da krstare autobusi "Niš-ekspresa."Niko nije više putovao vozovima.Pruge su obrasle korovom a železničke stanice opustele i opljačkane.

Od svega u mojim sećanjima ostala je ipak,jedna od najlepših uspomena sa ovih naših pruga.Najčešće za državne praznike, iz Beograda je direktno do Kuršumlije, išao brzi voz.Udobne prostorne kompozicije,dizel lokomotova i pravo uživanje u putovanju.Po pravilu,voz je bio pun iz Beograda i prepun iz Kuršumlije.Za grad je to bila velika atrakcija.Danima se pričao o "brzom vozu"  a verujte mi,nije bilo čoveka koji nije bio na stanici.Jedni su doćekivali,drugi pratili a treći želeli,pošto-poto. da budu svedoci istorije kada je u Kuršumliju pristigla dugačka kopozicija brzog voza na relaciji od Beograda pa do predivne stanice podno Samokova.Voz je iz Beograda polazio 7,45 a u Kuršuliji pristizao oko 15 časova.U povratku je polazio u 16h a u Beograd prisizao 22,35h,uz onu glasnu najavu koja se čula do vrha Avale. Brzi voz iz Kuršumlije, pristao je na treći kolosek.Putnicina, želimo dobrodošlicu u Beograd!

Na ovoj razgledenici prva kuća bila je porodice Vićentijević a iza je poznata "Ivkova kafana"vlasništvo porodice Ivić.Danas je tu upravna zgrada" Planike".Skroz levo je kuća popa Milorada sa pomoćnim prostorijama i njegov veliki voćnjak.Do samog voćnjaka je zgrada u vlasništvu železnice i tu su stanovali otpravnici vozova ili šefovi stanioca.Prema Borovnjaku nije bilo ni jedne kuće a na mestu "rupe"bio je verliki vojni magacin i skladište.Tu su izmedju ostalog bile i štale za mazge kojima se vojska u to vreme služila za vuču svega i svačega ali na kraćim relacijama.U daljini su Mikuljanska brda a do njih imanja žitelja sela Dankoviće.Kuće su bile pored puta i u dolinu Toplice a na brdima imanja i voćnjaci.E, to je ono što sam ja pročitao i zabeležio na ovom lepom snimku.

11. децембар 2013. у 22:31 ·

Milunka Milosevic Citajuci ovu belesku, covek bi pomislio da pise neki putopisac. Vratili ste nas pricom u poratno vreme, vreme kad su se ljudi mucili ali i umeli da se nadaju i raduju malim stvarima. Veliko hvala, g-dine Pavlovicu.

11. децембар 2013. у 20:15 ·

ŽS Kuršumlija danas.Nema ni putnika a ni vozova

Zoran Pavlovic Hvala Vam,poštovana gospodjo Milošević.Kuršumlija je moj grad.Tu sam stasavao,momkovao i uvek se vraćao.Evo me i za vikend da posetim staru majku,brata i ostalu brojnu rodbinu.Moje drage kumove i drugare iz detinjstva.Da sveću upalim onima koji su ostali da žive u sećanju i u najlepšim uspomenama.Da zastanem i poklonim se starijim sugradjanima i mestima gde smo zimu zimovali,proleća i leta dočekivali.Da udahnem miris grada, miris bukove vatre dok dogoreva u pećnicima večnih "smederevaca".Da popijem koju našu, najpre ljutu a potom meku... Da pustim glas i setno zapevamo "Oj jesenje duge noći oj"...Pastrmićemo u subotu,uditi vešalice i pečenice,topiti mast i uživati u "duvan"čvarcima.Svaki zalogaj razredjivaćemo dobrim crnim vinom,pokojom šalom i sećanjima na vremena kada smo kao golobradi dečaci dočekivali i otpraćali vozove pune nasmejanih i razdraganih ljudi.Ako Vas put i želja navedu,svratite,red je da koju prozborimo.

12. децембар 2013. у 09:49 

Milunka Milosevic Hvala na pozivu, gospodine Pavlovicu. Mene itekako put nanosi tamo, jer su tamo ostali grobovi roditelja i secanja koja ne gasnu. Nasa je kuca bila do samog manastira Svetog Nikole pa kad god vidim fotografiju prelepog manastira, ja zanemim i ostanem po nekoliko minuta tako zagledana.Znate i sami sta je secanje na nesto nepovratno, na nesto sto se preselilo u proslost a tako je zivo u dusi. Da, Kursumlija je i moj grad, i ja je volim, ali mislim da je Kursumlija, na nasu veliku zalost, postala depresivan grad u kojem kao da vise nema golobradih, veselih decaka sto otpracaju vozove pune nasmejanih ljudi. Pa nema vise ni vozova. Sve to zivi u nasem secanju koje ne zeli da se istrgne iz nasih srca jer, nama koji smo otisli, sve sto je iza nas ostalo, poprima nerealno lepa oblicja koja nam vesele nostalgicnu dusu. Divno je sto imate staru majku jos uvek zivu, sto vas docekuju stari drugari, sto cete tako veselo provesti subotnji dan. Vi ste umeli da "zaradite" prijateljstvo i na tome vam zavidim. Moji najiskreniji pozdravi.

12. децембар 2013. у 00:08