VREME SEĆANJA NA LETA U ZAVIČAJU

Kuršumlija:Ul.Sv.Ane Otišao sam 67.sa tek napunjenih 18.Imao sam u džepu diplomu Gimnazije i želju da uspem.Grad na čije tlo sam kročio,krajem septembra te godine,zvao se Beograd,tada glavni grad zemlje sa 20 miliona stanovnika i pesmom od“Triglava do Vardara".Sa najlepšom obalom,dugom hiljadu kilometara i  prozirno plavim morem koga je krasilo 1185 ostrva i ostrvaca.Sa Lovćenom i Durmitorom,sa Sremom,Banatom i Bačkom i mojom nežnom,milom i usnulom Topličkom dolinom nad kojom većito stoji,kao stražar na mrtvoj straži,stameni starac Kopaonik. Mladost željna života i novih saznanja,vukla me je sjednog kraja na drugi,bez posustajanja,umora i depresije.Ali bilo gde da sam odlazio,misli su mi bile prikovane za grad moje mladosti.Ne znam čime nas je taj grad zadužio da ga toliko volimo,ali pouzdano znam,da su mnogi i pre mene i posle mene, ostavljali po jedan kamičak uzidan u bedeme Belocrkvanskog manastira.Hoću,zajedno sa vama,da još jednom odsanjam taj san.  U gradu se pričalo i ogovaralo ko je prvi bos izašao na kaldrmu!Koje je smogao snage da uskoči u hladne talase kanala i otpliva stotinak metara do “glave”.Konzervativne i brižne gradske majke i bake, zamerali su i onima koji bi sa prvim letnjim zracima oblačili brigadirske uniforme sa ORA “Djerdap,Grdelica,Jadranska magistrala,Celje,Papuk,Cres i Lukovska banja”na čijim bluzama su ostale ispisane poruke ljubavi,sećanja i zaklinjanja na večita prijateljstva.To nije bilo pristojno,kao što nije bilo pristojno kada sam posle uspešno završene prve godine na Filozofskom fakultetu došao na letnji raspust sa frizurom Ringo Stara,strukiranom belom i zamisli te,crnom košuljom.Odmah kada sam kročio iz“Lastinog”autobusa,dvadesetoro njih me je pitalo:“Ko ti je umro”? “Niko,bogu hvala!” Divio sam se roditeljima koji su odvajali od usta da bi u kuću uneli  televizor a pred kućom uparkirali “fiću”.Majkama koje su šile svoje šarene letnje haljine i suknje bez kojih se nije moglo na korzo,na pijacu do prve bakalnice.Drugarima koji su trenirali za “Kosanicu” i dobrim ribolovcima koji bi u sumarak,kada je najviše sveta bilo na ulici,sasvim slučajnio tu proneli svoj veliki niz krkuša,klenova, govedaraca i belih “pičkinih poklopaca”. Voleo sam da vidim utegnute mišice našeg golmana“Lele”koji nas je podsećao na velikog Bearu ali da gledam Zlatka kako dobro skače prelom i igra najbolje “jurke”u gornjem ćošku našeg bazena, našeg mora i okena.Slušao sam setni plač Džidžine violine, trome u tupe tonove Blagojevog basa i falš “foršpiglove” sa harmonike Djoke "Ciganina".Gledao sam kako se iz njihovog okruženja uzdiže umorna i pijana glava najboljeg gradskog pekara Mileta“Rute”koji od jutros,kada je izašao iz pekare, seo u baštu“Evrope”i tu ostao.Zabrinuta žena i  ćerka,tiho i skoro nečujno su ga dozivali:“Mile, ajde kući,dosta je bilo”!A on bi odskočio kao pas koji zavija na mesečini i umesto urlika u nebo poslao svoju nerazumljivu poruku“Ooo žurdi,o žurdi“!Niko nije zano šta to znači a nije bilo ni važno,ali su svi znalo da to Mile govori.”O žurdi! “.  Frizer Avra-Lale nas je fascionirao svojom pričom kako se,evo,navršava deveti mesec od kada nije oprao svoju sjajnu crnu kosu fazoniranu po modelu Djoni Vajs Milera  poznatijeg kao “Tarzan”. "A,jok,ne stavlja Lale šampon na kosu.Jok bre…Namočim vatu u alkohol pa na češalj i tako operem svaku dlačicu,jer glava ima više masti nego svinja čvaraka! “Ne možeš ti Avro a da ne slažeš,dobacivao bi sa strane Alil,slavni golman“Kosanice”koji je stasom i načinom branjenja podsećao na velikog Lava Jašina a inače,bio je jedini gradski električar od koga je grad zaviso da li će za Novu godinu biti struju ili ne.Niko me se nije tako glasno psovala majka kao njemu ali niko nije tako dobro i uspešno gradjanstvu uzvraćao na te psovke kao njegov otac,poznati brica Bora za koga je važilo pravilo:”Samo mi ti pokaži gde ti je glava,a ostalo je moja briga”!  Još uvek  čujem sudar blokeja i kaldrme sa štikli učiteljice Franice.Srukirana crna haljina,šešir sa velom,duge crne rukavice i tanka ženska modna tašna pod mišicom,bili si stalna garderoba ove gospodje rodjene na Dubrovačkom“Stradunu”a po potrebi službe i nalogu državnog Ministarstva prosvete,poslata da uči i prosvećuje djake na “obale”Kopaoničkog mora i divljinu sela Mirnica.Udala se za lokalnog klonfera Stankovića,izrodila tri sina i tu ostala do smrti.Na radost nas klinaca,muž joj je emigrirao u Englesku,odakle je počeo da šalje velike pakete sa bombonama,čokoladama i šarenim klikerima koje smo mi zvali “staklenci”.Franica je to prodavala po ceni ne većoj od cene bioskopske karte pa si mogao da biraš ili bioskop ili “staklenac”.   Nije bilo mladića iz moje generacije koji se nije palio na apotekaricu Radicu koja ne samo da je bila naša Gradiska već i modni prozor sa pogledima na svet.Sve što se u Beogradu  nosilo,Radica je imala na sebi.Prvu haljinu od žerseja,đemper od “mohera”,sandale iz Italije,tašna od čiste krokodilske kože, naočare sa zlatnim okvirom i“tonu” zlata oko vrata i na rukama.Mirisala je opojnim mirisima“šanela 5”a kada bi po koju zapalila,vadila bi zlatnu tabakeru a iz nje duge i mirišljive cigarete “Carmen”koje bi tromo i lenjo navlačila na damsku muštiklu.Kavaljeri su se lomili ko će prvi da pripali cigaretu sa  kresivom na fitilj punog lošeg benzina.Bila je prava i jedinstvena. U bašti Doma JNA,koga je držao strogi Grbić sa protezom na levoj ruci,svirao bi gradski bend,pod uslovom da se Rade smilovao,doneo harmoniku i priveo sebe da svira i peva.Raka je znao nekoliko melodija na klarinetu a najdraža mu je bila “Mali cvet”.Beli je bio za to vreme školovani svirač na saksafonu.Đule je udarao,kako je znao i umeo,po izdrndaloj“đipsonki”a Paka jednim okom gledao đavolske pokrete Mire,svoje devojke i žene a drugim,merkao ostale cure.Jolke je bio majstor roken- rola vitlajući svojim krhim telom tanke nogice a na njima široke traperice.Toma“Žuća”je pokušavao  to isto ali ga nije išlo.  Rada Rankina i sa svojom pratnjom,razbijala je sve iluzije da grudi rastu sa godinama.Njene bujne sise privlačile su poput magneta poglede mladih i neistrošenih momaka.  Ništa nije moglo da promakne ni oku Ace“Pejzaža”,nastavnika crtanja,osnivača Izvidjačkog odreda “Kosanički Soko” i svakodnevnog pisca panoa kojim se najavljivao dogadjaj ili novi film u bioskopu “Proleter”,Gurao je fazon Orsona Velsa sa naglašenim stomačićem,sakoom na jedan red,belom košuljom zakopčanom do grla i neizbežnim“borselinom”na glavi.Pored njega,strčela je žena Anka koja me je uvek podsećala na Olivu a maleni i nežni sin na Kiću.Dreka je danas ugledno advokatsko ime i lik koji svojom pojavom do podne podseća na pokojnog oca a od podne na majku. Hoću da prekinem,da ovaj deo prisećanja ovako završim uz veliko izvinjenje Vuci Nikoliću,dip.ing poljoprivrede,boemu i čoveku koji je sa Milivojem“čkoparom”pojeo na stotine i stotine tek uštrojenih svinskih testisa ili kako se to u originalu kaže,svinjskih muda.  Prisetiću se i Jordana Kostića,nastavnika muzičkog koji nas je naučio svemu ali bogami i svačemu. Nismo tada znali šta je to“pedofilija”a danas se mnogo toga zna.  Neću zaobići ni Duška Tomića-Siđu nastavnika fiskulture koji nas je vitlao po brdima i učio kako se dobro i pravilno voze skije.Bio je živahan i temperamentan i ja sam ga lično poštovao kao oca najlepše generaciske devojke u koju smo svi bili zaljubljeni.Lepa Nena”Siđina” ćerka,danas uspešni lekar,žena i majka nekog tamo Valjevca na koga smo svi odreda ostali ljubormorni što nam je odveo najlepši dragulj grada na obale mutne i prljave Kolubare.Seti ću se još mnogih,uz vašu podršku i razumevanje. !

DINKIĆ PO DRUGI PUT MEDJU SRBIMA !

Oni koji su verovali Dinkiću,danas se bude u  bunilu i sa velikom nevericom! Da li je njihov štićenik i politički lider totalna neznalica ili je reč o genijalcu koga vreme i današnji ljudi ne razumeju? 

Sadašnji ministar privrede Saša Radulović, svakog dana nam otkiva po jednu, ne strašnu, već zastrašujuću aferu i naprosto neobjašnjivu  pljačku koja se  graniči ne samo sa  moralom  već i sa zdravim razumom.Odakle  god da krenete, ostajete bez  daha i potpuno ukočeni.

Fond za razvoj,FAP,14.oktobar... sve što je bilo u režimu subvencija, zapravo bilo je u zoni sumraka.Toliko otimanja i sve to ne radi ekonomskog oporavka već zbog  socijalnog mira i političke statistike su naprosto neobjašnjivi.Ovako se nisu ponašali ni Turci zulumćari !Pod izgovorom da se za koji procenat i promil pomeramo „na gore“,od javnosti je bila prikrivana  ordinarna činjenica, da ti pomaci su zapravo, pomaci davljenika u živom blati kome je  nepotopljeni pramen kose  bila zadnja nada da bi neko mogao  da ga uhvati i izvuče na površinu.

Dinkić je dominirao svojim suludim objašnjenjima sve dotle, dokle nije preterao.Najpre ga je iz  Vlade  najurio Koštunica a potom Mirko Cvetković u nameri i sa ciljem ne da prekinu ekonomski sunovrat, već da koliko- toliko, ublaže svoju katastofalnu poziciju pred prestojeće izbore. Subvencije koje su davane Amerikancima u željezari Smedervo, zatim Italijanima  u Kragujevcu,a potom Koreancima i Nemcima, bile su samo dobar marketinski trik ali u suštini te investicije nisu menjale bolesnu sliku Srspke privrede ni u jedno-jedinom elementu. Kada se verovalo da će se broj nezaposlenih smanjivati,on je samo u zadnjoj godini mandata vlade Mirka Cvetkovića, porastao za oko 300 hiljada.Kada se verovalo da će se budžetske rupe  smanjivati, ono su se uvećavale  ogomnom brzinom. Kada se verovalo da se zaduženost zemlje smanjuje ona se  dvostruko uvećavala. Kada smo verovali da će se reformisano pravosudje izboriti sa nevidjenim kriminalom, korupcijom i pljačkom bez granica, sve se to uvećavsalo.

Kralo se gde se stiglo a najviše tamo gde  je novac pristizao ili ga je bilo u depozitu. Donacije su bile prava meka za lopove. Poučeni primerima svojih direktora, koji su krali na veliko,polakomili su se i obični bankarski službenici,blagajnici na šalterima, pa su počeli da otimaju uštedjevine svojih klijenata. Novokomponovani gradjevinari prodavali su nezapočete stanove i bežali sa milionima ukradenih para. Deset godina  je svoju umotvorinu, uspešne  štednje, promovisala i reklemirala poznata štedionica „Elita“ i kada je  skupljeno na gomili oko 40 miliona EU, vlasnik je jednostavno nestao. 

Punih petnaet godina Dinkić  je držao finasiske dizgine ove jadne i napaćene zemlje uvereravajuću napre narod a potom svoje birače i članove fantomske i nejasno definisne partije, pod imenom G17 a danas URS,da samo on i niko drugi, drže sve ključeve našeg ekonomskog oporavka i konačnog izlaska iz višedecenske krize. Kada su mu ključevi državnih sefova i blagajni oteti iz ruku i kada je i po treći put najuren iz Vlade,otvorila se provalija.


I umesto da se sakrije u mišiju rupu ili da bude otpraćen u prvi zatvor, Dinkić ide po Srbiji i udara na sva zvona da su Radulović i ministar Krstić, opsenari i da svojim merama i idejama zaluduju narod. Otišao je toliko daleko, da je pred okupljenim podmlatkom svoje partije u Smederevu, ustvrdio da je on već bio završio kompletan aranžman oko Željezare  ali je Radulović sve to zaustavio i doveo Smedervo u veoma neizvesnu poziciju. Njegovu ideju sa  ličnim kartama  preduzeća u fazi prestruktuiranja, da bi se sve jednom saznalo i znalo, imali i najmanje šanse da se nekome ponudi i takva firma proda a samimim tim obezbedi opstanak na tražištu,Dinkić je nazvao zamlaćivanjem  naroda.

To što je privreda zemlje uništena i što se ti veliki boljici nigde ne osećaju,to što caruju mafijaški principi privrdjivanja sa akcentom na otimanja,kradje i neplaćanja,to što je pootvarao  brojne  Agencije koje su postale balast i koje su bile preskupe za  zemlju jer su isključivo služile za podupiranje Dinkićevih poslovnih mreža i zapošljavanje partijskih kadrova, o tome, ovaj upaničeni i izgubljeni čovek, ne pomišlja da prozbori ni reč. On u svojoj umišljenoj kontraofanzivi,  uperenoj prema Raduloviću i Krstiću, vidi svoju jedini šansu da opstane i ponovo pokuša sa jasnim političkim namerama i manipulacijama da se vrati na pozicije  glavnog povernika i nadzornika državnih kasa ali i na poziciju slavljenog i cenjenog ministra bez koga se ne može. 

Dinkić,po drugi put medju Srbima,to je smešna usto i tužna poruka koja nikada više neće biti zasadjena.Koreni ove biljke u sebi nose sve  pa i najveće toksine GMO ishrane i naprosto moraju biti uništeni kao odvratna i opasna  ambrozija. Da ne širi alergiju da ne guši više.

EJ,MOJI KALJAVI OPANCI !

Nestaju i umiru Srpska sela. Ni suze ni leleka. U jednom trenu od kuće samo gomila.Govora nema,venaca nema. Nestaje i moje selo u vrletima Kopaonika, gde je sve davno zanemalo, gde se glas retko čuje. Ni ptice više ne doleću kao nekada. Sve ćuti i nestaje. Kuće padaju,jedna po jedna. Zidove jedu duge i hladne kiše,teški snegovi.Tu i tamo iz gomile šuta i prašine izroni po koji ram sa slikama i uspomenama iz doba kada se živelo, radjalo, ženilo, udavalo, umiralo, u vojsku odlazilo. Pogledajte ove slike i ljude na njima. Rumene i lepe srpske seljake. Domaćine. Očeve i decu koja tek stasavaju. Nema ih više u Srbiji. Nestali su za navek u  potrazi za boljim životom koga nisu uspeli da se dokopaju makar i jedan-jedini dan.

Nestaju i umiru kao ljudi !

Uz ovaj Blog prilažem i pesmu  kosaničkog Jesenjina,Miroslava Janičića-Brke. On slaže svoje pesničke emocije iz prošlosti ali kada se sve to nadje na papiru, čovek u svakom stihu prepoznaje budućnost. I kada vam se učini da ste konačno došli do te budućnosti, onda shvatate da ona zapravo tu počinje.

ПОРОДИЧНА КУЋА У ОРЛОВЦУ

Још сањам летвару од тесаног храста,
Прозоре и врата од букових крила,
Подрум; и прозор окна патуљаста,
И терасу што нам одмор душе била...

Знам даске стругане,патос смо их звали,
И голубове духа који кровом гучу,
Снивам брижну мајку док бејасмо мали,
Кад поноса гордога држала нам лучу...

Тај подрум камени-све каце у њему,
Бурад са ракијом; гостинску утеху,
И очеве беседе-стару добру тему,
Саможивље да увек сазрева у греху...

Сањам кућу своју,да мре са сновима,
И зидине камене слепомиших крила,
Снивам рушевину што капије има,
На којим је Зора кључар среће била...

Е кућо стара! Спомен ћу ти дићи,
У чамотној песми иза словне руље,
Знам да зидинама коприве ће нићи,
И да змије темељом скидаће кошуље...

Ех! Кућо громадо сурове планине,
Кућо! Предаци у праг ти се клеше,
Кућо моја јад сам све твоје тамнине,
Питаће се намерници: Чија кућа беше???

Из необјављене збирке МИРИСИ ПРОШЛОСТИ
Мирослав Јаничић-Брка

Osim u požutelim albumima, njih u stvarnosti više nema ! Ej,kada je Srbija ostala bez seljaka ! Sela su davno zamrla i svakim danom nestaju i umiru kao ljudi. Nema opela i plakanja osim tupih udaraca. Najpre dimnjaka a potom krov koji uz tužnu jeku i tresak u zaborav odnose sve. Jedan vek radjanja i umiranja, uzrastanja, momkovanja i vojevanja.

Kakvi su to bili domaćini

Dva oka plava

To je bila porodica,tri ćerke i sin !

Opustele njive su vapile za domaćinima a zardjali plugovi ispod nakrivljenih vajata postajali su eksponati u etno selima.Gedža je za uvek otišao iz zavičaja da u fabrikama Beograda podiže socijalizam i veru u bolji život.Samo su na neokrečenim zidovima, nakrivljenih  seoskih kuća,  ostali ramovi sa slikama kao i ove istrgnuta iz albuma porodice Radoslava Marića.

Od smrti, gor i je samo zaborav

Nekada je ovako bilo:seoska svadba u Užičkom kraju

JEDINSTVENO SELO U SRBIJI

Živi se u kućama od blata, bez automobila, telefona i TV-a

 Selo Trešnjica udaljeno je 50 kilometara od Kuršumlije, a u njemu žive ljudi različite starosti u desetak kuća – letvara, oblepljenih blatom koje su stare više od 100 godina. Osim šestoro meštana koji su bili spremni za razgovor, ostali su nepoverljivo, iz prikrajka pratili razgovore.

Stanovnik Trešnjice Radoljub Vitorović (78) objašnjava da to nije ništa čudno, jer nemaju kontakt sa nepoznatima ljudima.

– Mi smo kao divljač. Kada se jagnje otme iz stada, bude neko vreme samo, onda nam treba vreme i veština da ga ponovo ukrotimo i vratimo u stado, a ono neće, jer je podivljalo. Tako je i sa nama, ostavljeni smo ovde i zaboravljeni – objašnjava Radoljub.

Prema rečima Vitorovića, odlazak u vojsku bila je prilika da mladi odu iz sela i vide svet, ali sada nema obaveznog vojnog roka, pa mladi muškarci ne odlaze nigde.

Najmlađi meštanin je rođen 1982. godine, dok je najstariji Bogoje Stojković rođen 1931. godine, vitalan i još uvek jak jer se svakog jutra popne na vrh planine Treska.

– Nema ovde žive duše da sretneš. Najčešći gosti su nam vukovi. Dođu pred vrata kuće – kaže Stojković.

On kaže da nije tačno da niko ne zna da postoji to zabačeno selo bez puta, kupatila i sa kućama od blata, ali ga se samo sete pred izbore. Ovako zabačeno selo, selo bez puta, sa kućama od blata, bez kupatila, bez minimalnih uslova za život.

– Znaju mnogi da imamo desetak i više glasova na izborima. Pred izbore dođu i kažu nam šta da zaokružimo. Tad nam i donesu po malo hrane – kazao je Stojković.

Zbog nepistupačnog terena i daljine u to selo nikada nije stiglo vozilo, već su jedino prevozno sredstvo sanke, pa svaka kuća mora da ima krave ili bikove koje koriste za prevoz drva, ali i ljudi kada se neko razboli.

Kako kažu meštani, retko je da se neko razboli, ali uglavnom “trpe” bol. Ali, kad baš mora, onda su sanke jedini prevoz.

– Razbolim se, upregnemo krave, stavimo dušek na sanke, pa legem i tako me odvezu do banje – rekla je Dostana Vitorović (79) i dodala da u to selo nikada nije došao sanitet.

– Pojedine komšije i rođaci nisu bili u gradu skoro 20 godina. Razlog je nepristupačan teren, daljina, a nema nikakav prevoz. Nisu ni imali potrebu da idu u grad – objasnio je Milivoje.

Stanovnici se hrane isključivo od onoga što proizvedu, neki od njih imaju poljoprivredne penzije, dok drugi zarađuju od berbe šumskih plodova i pečuraka koje Milivoje Tomić prodaje u Lukovskoj banji i od toga kupuje osnovne namirnice koje meštani ne mogu da poizvedu kao što su brašno, so, lekovi, šećer…

Kako je objasnio Tomić, razgovarao je sa predsednikom opštine Kuršumlija, ali mu je on rekao da nema sredstava da obeća pomoć tom selu.

– U opštini Kuršumlija imaju preča posla od nas. Jedini oslonac nam je Lukovska banja koja nam je dala krevete, možemo da se pregledamo kod banjskog lekara u bilo koje vreme. Dozvolili su mi i da prodajem gostima šumske plodove – kaže Milivoje.

U selu ima dva televizora, ali nema signala, a u dva navrata su ih obilazili socijalni radnici, koji su odlučili da samo jedna osoba dobije negu i socijalnu pomoć.

Meštani kažu da ne veruju da će ih ikada neko obići i pomoći, već da će duboko u nedrima Kopaonika ostati da žive u uslovima kao u srednjem veku.

Izvor: dnevno.rs
Ovo selo  je najveća rana na duši svih  rukovodećih ljudi u opštini Kuršumlija a pre svih sadašnjem predsedniku.I ovo će otići na njegovu dušu ali on okom neće trepnuti.I kada bih hteo njegov životni gospodar Raša Ričević to mu ne bi dao.Trešnjica je udaljena od Lukovske banje nekih 20 km.Svako normalan bio ovo selo pretvorio u najatraktivniji etno prostor u Srbiji i tu dovodio sve ono koji žele suočavanje sa prošlošću i tradicijom.Selo ima i još jednu  ogromnu privlačnost.Iznad sela ,na nadmorskoj visini od 1450 m dominira masivna stena "Treska".Sa nje se pruža predivan pogled prema Nišu i to danima kada je vidljivost najbolja.Jasno se vidi Kamenički vis koji dominira iznad Niša.Sve to nisu bili razlozi da se ovo selo konzervira i pretvori u etno selo koje bi imalo šta da ponudi turistima počev od  šumskih plodova pa do proizvoda od mleka i suvog mesa.Siguran sam da bi u tom slučaju selo imalo perspektivu a sada,voljom i nebrigom kuršumlijskog bosa i čoveka koji se pita o svemu i koji odlučuje o svemu, osudjeno je na izumiranje,kao i mnogo druga sela u okolini Lukovske Banje. Štava, Mrče, Šipovac, Parduse,Željevo...

MANIRI NOVAKA DJOKOVIĆA !

 

Svaku Noletovu pobedu počeo sam da doživljavam sa izuzetno visokim stepenom emocija.Ima tome već dve godine, kada se sav adrenalin skupi na jednom mestu i naprosto eksplodira. Pobede odnose jedan deo te emotivne enregije a drugi deo se razlije iz moje duše u svakom njegovom govoru zahvalnosti organizatorima, sponzorima i najpre  i najviše  protivniku koji je bio sjajn i dostojan velikog finala ali samo zahvaljujući maloj nijansi sreće, koja mu nije bila naklonjena, nije uspeo da se domogne trofeja. "Želim ti u narednim susretima i turnirima da te taj duh sreće prati", rekao bih Nole. Ipak, svu kulminaciju Noletove promišljenosti, kulture i vaspitanja "preživo" sam u trenucima kada se obratio Zlatanu Ibrahimoviću, činilo se onako uzgred,slučajno i nadahnuto ali od srca izgovoreno:

 

      Ibrahimović sa porodicom na meču Noleta Djokovića

"Zlatan je došao sa porodicom i hvala mu na tome, veoma mi znači njegova podrška. A juče kada smo igrali jedan protiv drugog, video sam da ima dobar potncijal za tenis", rekao je Đoković, koji je reket kojim je osvojio 16. Masters u karijeri poklonio sinu Zlatana Ibrahimovića.

Nole je ovom iskrenom rečenicom iskazao veliko poštovanje prema  sjajnom fudbaleru PSŽ ali je pokazao ogromnom auditorijumu što je to ljudski moral, dostojanstvo, poštovanje, vaspitanje i to što se zove TOLERANCIJA! Ovim gestom pokazao je da  se nejgovi mečevi ne igraju samo na terenu već da imaju i nastavak kroz turnirske ceremonije koje zahtevaju od pobednika, gubitnika ili samo učesnika, isto onoliko znanja  i vištine koje traži ovaj  najlepši sport na svetu. Nole je najbolji živi primer sportiste koji je sa uspehom savladao sve lekcije života koje su ga vinule  u sam vrh ljudskih bića kojima poštovanje iskazuje cela planeta. Pa kad sve to vidite i znate, recite mi, kako emocije i suze radosnice da zaustavite pogtotovo što tog čoveka danas- znate još iz vremena kada je bio simpatično dete sa puno duha i ogromnog talenta u sebi.