SEĆANJA:ALEKSANDAR RANKOVIĆ

Sa velikom pažnjom sam odgledao  dokumentarnu seriju o poznatom političkom procesu izvedenim spočetkom jula  1966.godine  na Brionima. Težak, mučan i kontraverzan slučaj, prikazan je  sa  autentičnim snimcima i dokumentima koji su dugi niz godina bili sakriveni od očiju javnosti. Narod je svašta nagadjao i pričao o Lekinom padu ali i o  pozadini  slučaja koji je u politički ambis povukao i veliki broj ljudi za koje je procenjeno da su bili njegovi saradnici ili poštovaoci. Zvanično, ovo je bilo prvo pretresanje stanja u UDB-i kojom je od njenog osnivanja rukovodio Ranković samo sa jednim ciljem:obezbediti dugotrajnu i nesmetanu vladavinu Josipa Broza Tita. Sve što je bilo na tom putu, nemilosrdno je uklanjano i sve dotle dokle nije pala sumnja i  na njega samog  kada je po Brozovom nalogu, on i  saradnici, naprosto izbrisani sa lica zemlje. Bio je to obračun u samom vrhu  političkog establišmenta. Pokošeni su vodeći i najugledniji Srbi ali ne od Tita inicijatora ove afere, već od srpskih političkih poltrona.Tito je prstom pokazao na metu a „odani“ Srbi su je izrešetali.Ta činjenica je u čitavom slučaju najosteljivije mesto i nažalost, ona će nas pratiti do dana današnjeg.Naravno, da u celoj priči, režiseri  i učesnici drame nisi bili usamnjeni. Gospodari iz senke bili su i njihovi gospodari ali i gospodari celog Srpskog naroda.Oni su odlučivali kojim putem će Srbija i ko će vladati njome.

Tekst koji je nastao  kao rezultat moje velike emotivne uznemirenosti posle gledanje  ovog serijala, nastoji da uhvati samo jednu malu sličicu života u zabitoj srpskoj palanci podno Kopaoničkih visova, tog 6.jula 1966.godine.

Falio mi je još koji mesec da napunim osamnaestu godinu i zvanično postanem  tatin kandidat za ženidbu. Sećam se, jedne noći sam se iz  košmara i straha probudio sav u goloj vodi uveren, da bi to moglo i da mi se dogodi. Nisam se dao.Više sam voleo to leto i mnoga naredna, nego svaku pomisao na brak, ženu, obaveze i uplakanu decu. Umesto te mogućnosti, bio sam rešen da odmah po završetku Gimnazije, odem na studije u Beograd. To je bio grad za mene i moje brojne životne prohteve u trci za znanjem, sportom, estradom i lepim očaravajućim devojkama. Maštao sam da ću leto provesti na pesku uzmedju „Brankovog“ i „Starog mosta“ i obistinilo se. Stasavao sam sa Beogradom koji se menjao iz dana u dan.  Ali po običaju, uvek kada sam mogao, vraćao sam se  u zavičaj pun priča, zelja i neodoljive ljubavi za mojima, Mićom,  Džicetom i drugarima iz mladosti.

Bilo je to jedne posve uobičajno leto. Kao i uvek, forisarali smo bazen ili neku od lepih plaža na obalama Toplice, Kosanice ili Banjske. Svako jutro išlo se na pecanje u nameri i velikoj želji da bi dobro uprzena „krkuša ili klen“ mogli da zamene već monotone   mamine uštipke, prženice, kajganu  ili po neku pohovanu papriku tek pristiglu iz bašti Dobriča.

Kafane su bile pune. Kod Krleta u „Evropi“ dobri i ukusni ćevapi a uz slast se ispijalo  „Jagodinsko“  iz tek otvorenih velikih drvenih bačvi.  U“Prtoleću“ se služio čorbast pasulj sa i bez rebaraca, a u „Kozari“ mezetluci za probrane goste, uglavnom ugledne  gradske zanatlije koji su pauzi svojih poslova  ovde ispijali  po koje čokanjče  meke šljivove rakije koju je neko prozvao „bosankom“. Obavezno, bili su tu i cigani zanati svojim temama i  brigama. Razgovarali bi tako burno i glasno da vam se činilo da će se  svakog časa pobiti. Uglavnom, tema svih rasprava  bila je sinoćna svirka i  lova koje u podeli nije bila. Neko je dakle, džordavle! 

-Ma da ti jebem majku cigansku! Ti si Djordje  lopov! Kamgi lova, pitao bi ljutiti basadžija Blagoje?

-Nisam, da nemam majku, ženu ni decu kući da ne nadjem, ako sam dinar  džordavle...

I trajalo bi tako do podne,  dok  neko  iz ćoška  kafane nije zaurlao :

-Cigani zbor !

-Ma evo brate, ne moj da se ljutiš, evo odmah  dolazimo !

-Za kaznu hoću...

-Dobro, znamo, ne moj samo da biješ!

Nisu voleli  tu pesmu ali, sada kada je prpa, ko je još smeo da traži lovu.

-Udri !

 „Kad su  gusku kupili, kupili, svi cigani pevali, pevali, a kad su gusku zaklali, zaklali, svi cigani plakali, plakali“! Ajdas, ajdas, ajdas...

- A možemo li sad jednu vašu Srpsku, koja ne ide bez podmaz, zamuckivao bih Djoka harmonikaš.

-Beli, gospodi piće a vi cigani pesmu.

 -Tri, četiri, sad !

Ej, kad sam sinoc pošla iz ducana ej, kad sam sinoc pošla iz ducana...

Nije se tog 6.jula 1966.godine pevalo, sviralo i smejalo kao ranijih dana. Jeste, pesma je išla, ali onako na silu, tek da se odpeva. Ni rakija nije klizila kao uvek. U vazduhu se osećao strah i napetost a kada bi se o tome što se čula na  radio Beogradu  pričalo, govorilo se  tiho i skoro  šapatom.

Jesil čuo komšija, javlja radio da je Tito smenio  Leku. Pala UDB-a, čoveče, znašli ti šta to znači?

Ćuti komšija, ne zaleći se, čekaj da vidimo večeras na Dnevniku jeli to baš tako.

U gradu su bila  samo dva crno-bela televizora. Jedan je pod ključem držao oštri i na momente grubi načelnik Grbić, oficir sa činom a ujedno i vojni ratni invalid. U salu doma JNA mogli su samo probrani. Drugi terlevizor je bio u opštinskoj sali a njim je komandova dobri i nasmejani čika Dule, pravi meraklija za „bosanku”. Ljudi su počeli da se guraju oko ulaza već u  sedam a za divno čudo, Grbić i Dule te večeri su bili ozbiljni i potpuno rešeni da u salu ne udje neki provokator, pijandura  ili zaostali  četnik koji je sasvim slučajno te večeri bio na slobodi. Za “ibeovce”je ulaz bio strogo  zabranjen.

Tačno u  pola osam, zavrteo se  onaj poznati znak i začula  dobro upamćena špica. Pojavio se oštri Brana Surutka, kao četrnaest godina kasnije Miki Zravković da bi izgovorio onu  rečenicu:  ”Umro je, drug Tito" ! Brana je bio kratak i veoma jasan:

-Na Brionskom plenumu SKJ održanom u sali hotela “Istra”, danas je sa svih državnih i političkih funkcija smenjen Aleksandar Ranković !

Kum nije dugme:sretna ti nova godina Stari !

U sali komešanje, neverica i smešak na licu nekih koji su dobro osetili posledice vladavine Lekine UDB-e.Te večeri UDB je  odletela u vazduh zajedno sa njenim tvorcem, čovekom koji je, malo je reći, bio odaniji Titu, nego najverniji pas čoveku.Danas, kada smo  zahvaljujući RTS mogli  u dva nastavka da pogledamo dokumentovanu seriju o smenjivanju Leke Rankovića, oslobodjeni predrasuda a i straha da bi gospodari naših života skriveni u debeloj senci, mogli ponovo da kao aveti iskoče rešeni, da oni, i samo oni, Srbiju brane od Srba, selo od seljaka, fabrike od radnika, Univezitete od studenata,danas na te dogadjaje  gledamo mirnije i mnogo razložnije nego te 1966.godine..

Jedni su  tugovali za Lekom a pogotovo njegovi sledbenici koji su se  prepoznavali po dugim crnim kožnim mantilima, uglačanim čizmama i nakrivljenim kožnim kačketima. Većina njih je imala ona poznata i zvučna konspirativna imena,Voja Crni,Voja Beli, Jakša, Jagoš i Duelence. Ljudi ih dobro pamte i to uglavnom po zlu. Odmah po oslobodjenju od seljaka su otimali žito a kada je došla naredba “odozgo”, pohpsili su sve vidjenije domaćine koje su preko noći proglasili za reakcionare i državne neprijatelje. Neke su pobili a neki su ležali u zatvorima a da jadni nikada nisu saznali zašto! 

Najtužnije je bilo kada je krenulo hapšenje   sumnjivih  saradnika, revolucionara i zaljubljenika u Rusiju i njenog prezidenta, tovariša, Staljina. Sve što je  vredelo preko noći je odvedeno u nepoznatom pravcu.Vratili su se posle pet-šet godina  prevaspitanja sa nekog  krševitog i prokletog Golog otoka. Nisi više ličili na sebe ni Duda,ni Dana Crnka,ni Mladja ni moj profor Slobodan Djurović a maleni oniski “Žabac” smanjio se na pola. Bili su to “ibeovci” obeleženi do kraja života  da ispaštaju za nešto što nisu uradili zbog nečega  što nikada niko krivicu nije mogao da im dokaže. Živeli su teško i mučno osudjeni da se stalno pravdaju i dokazuju kako oni tako i njihova deca.To je bio izum UDB-e koji je Srbija platila  ogromnim brojem najodanijih  rodoljuba, revolucionara i pravih Srba osudjenih da na Golom otoku dožive neopisiva poniženja takva, da iz stida i srama, o tome večno ćute.  Kako bi ponižen čovek  smogao snage da priča kroz kakve jade i čemer je prošao za ono što nije učinio.To su bila najbolja  srpska deca koju je revolucija pojela na putu izgradnje novog komunističkog društva. Od svih zatočenih na  Golom otoku najviše je bilo Srba koje su na lomaču  revolucije prineli Srbi odani Leki i Titu. A komandant ovog  logora, Jovo Kapidžić, poživo je  bez malo sto godina. Na samrti, uspeo je da izgovori: “Opet bi to uradio !”

Leka je bio prvoborac i najbliži Titov saradnik spreman da glavu da za njega. Bez obzira koliko je  Broz bio lukav i surov prema svojim najbližim saradnicima i što je većinu  likvidira na način kako je to Staljin činio u Rusiji, ne može se prikriti pitanje nevidjenog poltronstva srpske političke elite koja je bedno skinula gaće  klečeći pred Titom, molila za oproštaj pljujući po svojoj ikoni, svom idolu. Niko nije tako strašno nagrdio Leku Rankovića, kao što su to učinili Srbi na Brionima. Leka je pao, a oni su ostali da žive sa duplim djonovima na svojim licima.Tu gde bi posustali, nastavljala bi njihova deca koja su i pre rodjenja znali da ih mesto čeka  u vrhu državne administracije,  u nekoj od ambasada, predstavnišva Geneksa, Ineksa, Energoprojekta... Ako nisu tu našli sebe, bili su sigurni da ih mesto čeka u nekoj mirnoj kancelariji UDB-e. Tako su iz senke ziveli  svoj raskošni život, gospodari naših života .

I na korzou te večeri nije bilo uobičajne gužve.Primetno je bilo da su svi UDB-ovci nekuda odlepršali a da su njihova mesta na kaldrmi zauzeli brojni “rekacionari”, "državni neprijatelji", predratni bogataši i zanatlije i povratnici sa Golog otoka. Odela  čuvana samo za svečane prilike,  mirisala su na naftalin a bele uštirkane košulje od puplina, zakopačane do grla, odavale su utisak gosposvenosti  i  tihe provinciske elegancije. Žene su bile obučene u  nove šarene letnje haljine a deca, podšišana, ispeglana, sa belim dokolenicama i novim sandalama, mogla su konačno da odahnu i da barem te večeri, skinu preke poglede komšinice koja  bi uzgred komentarisale: ma znaš, to je  dete onog Pere sa Golog otoka! “…

Za koji dan, varoš bi već utonula u svoju svakodnevicu. Sve manje se pričalo o tom dogajdaju iz straha da neko iz UDB-e ne čuje i ne potegne “poziv za razgovor”. "Odozgo" su svakog dana stizale  nove depeše  sa preporukama: proveri, smeni, ostrani. Stara UDB-ovska garda je nestala. Umesto uniformi i kožnih mantila,  navukli su osmeh, nova gradjanska odela i veru da im niko neće ništa zameriti. Jer, sve što su radili, radili su za Tita i partiju! Oni su otišli, umesto njih došli su novi a da ni svesni nisu bili da će ih već za koju godinu čekati ista sudbina kao njihove predhodnike. Srbin je udarao na Srbina, kum na kuma, poltron na poltrona.

Leka je umro 19.avgusta 1983.godine. Živeo je  punih 74.godina. Tri godine duže od svog idolo, koga se nikada nije odrekao. Umro je od  trećeg srčanog udara u svojoj vili na dubrovačkom Stradunu. Sahranjen je u “Aleji velikana” na Novom groblju u Beogradu, pred više od  sto hiljada poštovaoca koji su  ga na večni počinak  ispratili aplauzom. Bila je to  javna politička  rehabilitacija na “plenumu” održanim  pod vrelim avgustovskim suncem.

Leku je ispratila, barem se tako mislilo, jedna druga slobodna Srbija koja je  5.maja  1980.godine, sa njegovim venčanim kumom, Josipom Brozom Titom, otišla na istorijsko smetlište.  Oni su otišli, a šta su nam u nasledje ostavili? 

Nedavno pronađeni filmovi otkrivaju neverovatan život Tita i Jovanke

Hiljadu metara nedavno pronađene filmske trake otkrivaju neverovatan život Josipa Broza Tita i Jovanke Broz kakvog do sada nismo znali.

Jovanka Broz u besu je dohvatila telefon i razbila ga o zemlju, uz besan uzvik:
"Što nas ovi gadovi prisluškuju!?"
Rečju "gadovi" opisivala je ljude Aleksandra Rankovića, Titove desne ruke. Kako vidimo iz "Titove sobe tajni" - dokumentarnog serijala nastalog iz Aladinove pećine s blagom, bunkera Filmskih novosti u kojima su nekoliko decenija filmski materijali s dvora Brozovih skupljali prašinu - Jovanka Broz je, prema izjavi Milana Žeželja, Titu stalno punila uši tezama kako će ga "Srbi ubiti!"
"Nijedan njihov vladar nije dočekao smrt u krevetu", vikala je, a Žeželj prenosio Slavki Ranković, supruzi Aleksandra Rankovića.
ONE SU OSTAVILE NAJVEĆI TRAG U ŽIVOTU MARŠALA: TITO JE OD PARTIJE VIŠE VOLEO SAMO MLADE I LEPE ŽENE!
Tu dolazimo do njenog ličnog motiva za tu opsesiju.
"Ne želim da završim kao Draga Mašin", vikala je Jovanka.
Ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin izazvalo je oštre osude u Evropi, ali i strah Jovanke Broz decenijama kasnije.
Jovanka je, kako vidimo iz materijala, bila pupčanom vrpcom vezana za Ivana Stevu Krajačića, hrvatskog ministra policije i glavnog ruskog obaveštajca na Balkanu.
U "Titovoj sobi tajni" čujemo svedoke koji opisuju kako je Jovanka, sa Stevom Krajačićem, planirala ugradnju uređaja za prisluškivanje sopstvene prostorije, što je trebalo da posluži kao izgovor - i poslužilo je - da se reše Rankovića.
 

Rankovićev pad počeo je kad je odbio Titovu naredbu da formira partijsku komisiju koja je trebalo da ispita "drsko i bezobrazno držanje Lazara Koliševskog, šefa makedonskih komunista".
Ranković je tu naredbu odbio da izvrši i time se zamerio Jovanki, koja je u velikoj meri doprinela njegovom padu, mada to nije bio jedini razlog smene.
Ranković se, naime, kotirao kao drugo ime za tajnopolicijsku represiju - a koliko je Udba bila moćna, dovoljno govori to da tu službu i danas, godinama nakon raspada Jugoslavije, i decenijama nakon ukidanja kao političke tajne policije, mnogi građani doživljavaju glavnim kreatorom političkih zbivanja u Jugoslaviji.

Ili jednim od glavnih. Te Jovankine intrige nisu bile tek dvorske spletke bez političke težine. Premda nije imala formalnu političku poziciju, bila je važan politički faktor. Nakon smene Rankovića ustavnopravni i politički karakter Jugoslavije dramatično se izmenio.
Republike su ojačale državnost, policije su postale republičke ustanove, a represivni aparat preuzeli su ljudi skloni federalizmu.
Jovanka Broz bila je, možda i neželjena, ali važna, uticajna i bogata "kuma" ovdašnjih državnosti... Iz materijala Filmskih novosti nastala je serija od 28 epizoda u trajanju od 53 minuta.
"Ekipe Filmskih novosti snimale su Tita po nekoliko sati dnevno, a za filmski žurnal se koristio samo manji deo. S ove vremenske distance, snimci koji nisu prikazani, ili koji čak nisu nikad ni montirani, zanimljiviji su od onih koji su ranije prikazivani, a uz relevantne komentatore i sugovornike, svedočanstvo koje nas približava istini", rekao je za "Blic" Vladimir Tomčić, direktor Filmskih novosti.
U obilju materijala koji je nastajao od 1945. do 1980. ima i bisera poput onog u kom Tito vozi luksuzni automobil maksimalnom brzinom kroz šumu na Brionima.
"Titove bolesti su bile tabu teme i od javnosti je skrivano da je on do 1960. bio pet puta operisan. U medijima se o tome nije govorilo, a mi imamo snimke iz bolnice, postoperativni period... Takođe, Tito i vojska do sada nisu obrađena tema", rekao je Tomčić.
Materijali o Titu i vojsci su više nego zanimljivi. Autor te epizode, Miroslav Lazanski napravio je epizodu kao da je Josip Broz i dalje živ.
Slikajući se na tenkovima i drugim oružjima i oruđima Titove vojske, Lazanski je otkrio zapanjujući podatak.
Novinar "Politike" navodi kako je Josip Broz Tito nakon izbijanja druge tršćanske krize 1974. godine - reč je o krizi u određivanju granice s Italijom - digao dve divizije vojske koje je poslao na granicu s Italijom, a sam obuo čizme i otišao na izdvojeno zapovedno mesto u Sloveniju, u Vinicu.
Godinu kasnije Italijani su potpisali Osimske sporazume, kojima pristaju na granicu s tadašnjom Jugoslavijom. Tito je tada imao 84 godine, a Italija je bila članica NaATO-a, no on se očigledno nije dao impresionirati.
Koča Popović, njegov slavni general - koji je do smrti vozio "spaček" - jednom je rekao da je Broz bio "kondotjer", profesionalni ratnik uvek spreman na izazov...
U "Sobi tajni"" čujemo i Hruščovljevu izjavu, prema kojoj je Tito bio poslednji socijalistički car, čiji je način života bio više nego raskošan. Jovanka je, vidimo u seriji, ispod rezidencije u Užičkoj ulici na Dedinju, svojevoljno sagradila podzemno sklonište površine preko 300 kvadratnih metara. Na upozorenja arhitekata, da će to ugroziti statiku objekta, nije se ni osvrnula.
Dok su joj u vili radili kupatilo, svakoga dana nekoliko je puta pozivala s Briona, kako bi proverila tok radova. Kad se vratila, napravila je inspekciju.
NAKON 32 GODINE ZAVRŠENA OSTAVINSKA RASPRAVA O BROZOVOJ IMOVINI.
Nije bila zadovoljna kupatilom, pa je naredila rušenje zidova. Kad su zidovi srušeni, pomerila ih je nekoliko centimetara... S vilom u Bugojnu bio je veći problem.
Vila u Bugojnu - Titovom omiljenom lovištu - građena je dva puta: jednom na prevelikoj nadmorskoj visini, pa je srušena, a drugi put onako kako je i trebalo na 650 metara iznad mora.
Tito je voleo Bugojno, a Bugojanci su voleli Tita - konačno, nakon što je on počeo da posećuje taj grad, Bugojno je napredovalo i postalo četvrti po standardu grad u tadašnjoj državi. Predsednik opštine proslavio se ulizivačkom izjavom Titu - Druže Tito, dok je Bugojanaca, biće i međeda...
Josip Broz Tito je, saznajemo iz jedne epizode, pokušao i gajenje krokodila, ali je više voleo pudlice. Pudlice su se zvale Bubica, Bili, Džimi i Linda.
Zanimljivo je da su sve nosile zapadnjačka, američka imena. U epizodi o tajnama Titovih rezidencija vidimo i čuvenu vilu na ostrvu Vangi. Tito je to ostrvo zapazio dok je bilo pusto i odlučio na njemu da napravi svoj mali raj.
Sagradio je zgradu, u čiji podrum je stavio bravarske mašine i foto-laboratoriju. Samu laboratoriju poklonio mu je američki predsednik Džon F.Kenedi, koji je kasnije tragično stradao u nikad razjašnjenom atentatu u Dalasu.
Na spratu kuće bila je Jovankina spavaća soba, a u njoj grafika Pabla Pikasa, Titovog prijatelja, najvažnijeg slikara 20. veka.
Jovanka inače među osobljem nije uživala veliku popularnost. Iz filma saznajemo da im je često pretila, vređala ih i nazivala ih "ološem". Osoblje je iritala i njena čudna navika da se po rezidenciji šeta s torbicom koju je nosila preko ruke.
"Tito je svakako morao znati za ovaj Jovankin teror nad zaposlenima", kažu svedoci.
"Ali nije ništa poduzimao". Brozovi su primili oko 55 000 poklona i kao što nalažu protokoli, uzvatili isto toliko puta.
U poklonima su se isticala dva cara, iranski Reza Pahlavi, i etiopijski Hajle Selasije. U vili je postojala i "mornarska soba" u kojoj su bile ribarske mreže, drveni pod, fenjeri i brojni ribarski rekviziti. U toj je sobi Tito sa Nehruom i Naserom napisao nacrt deklaracije Pokreta nesvrstanih, koji je kasnije postao treći najvažniji svetski savez. Jovanka se hvalisala da je upravo ona osmislila Pokret nesvrstanih...
Iz dokumentaraca saznajemo i druge zanimljive stvari. U dokumentima o venčanju nacionalno se izjasnio kao Hrvat.
Punih godinu dana niko u zemlji, osim užeg kruga saradnika, nije znao da se Tito oženio. Venčanje je priznao tek kad je u posetu došao Entoni Idn, britanski ministar spoljnih poslova i potpredsednik vlade.
Poznate Titove maserke, mlađahne sestre Grbić, Titu je doveo Stane Dolanc. Tako ispada da mu je suprugu namestio ruski obaveštajac Stevo Krajačić, a brak uništio slovenački policajac... Nije poznato, čujemo u filmu, "šta je on njima dao za zadatak, ali da su radile po njegovim nalozima, više je nego jasno"...
Darijana Grbić kaže: "Bila sam fizioterapeut i svoj posao sam obavljala uredno i normalno. Ako je neko i samo pomislio da između mene, devojke od 20 godina, i čoveka od 80, uz to i šećeraša, postoji nešto više - taj nije normalan. A da li je Jovanka bila ljubomorna ili ne, to nije moja stvar."
Jovanka je - saznajemo u Kući tajni - 15. juna 1977. godine presekla i rekla da više ne želi da živi sa njim. Nakon što se jedne noći iskrao iz hotela i otišao na Galeb, gde je bila Darijana, a Jovanka ga je pratila. On je to prihvatio bez pogovora i od tada se supružnici Broz više nisu videli.
U priči o Jovanki i Titu, autori serije primećuju i dosta čudnih koincidencija. Udala se - kažu - za Josipa Broza kad je imala 28 godina; ostala bez njega nakon 28 godina braka. U zatočeništvu, pod budnim okom ljudi iz Službe državne bezbednosti, bez dokumenata i mogućnosti kretanja, takođe je bila 28 godina.
Na Titovom dvoru živela je kao kraljica; uprskos svemu, ona je gubitnik. Dala je sve, ponešto i dobila, da bi na kraju živela život odbačene i unesrećene usamljenice...
Bezbroj fotografija i filmskih slika prikazuju život kakav danas ne živi nijedna tajkunska dinastija na ovim prostorima.

Oni koji imaju bogatstvo nisu ugledni, oni koji imaju ugled obično nisu bogati, oni koji su ugledni i bogati nemaju političku moć koja bi im osigurala prijeme kod iranskog šaha, američkog predsednika, pape, ples sa engleskom kraljicom, odela Kristijana Diora...

Politički, Jovanka je ostavila nekoliko vrlo zanimljivih svedočanstava. Celu priču saznaćemo kad se napokon objave njeni memoari, koji su zasad još skriveni na nepoznatom mestu. Sama Jovanka otkrila je nekoliko zanimljivih stvari.
Jednom je pisala kako je pitala Tita o sukobu sa Dražom Mihailovićem. "I ja sam Tita pitala: ‘Dobro, reci ti meni - koji je razlog zbog koga se vi niste sporazumeli?’ Tito je rekao da su s Dražom imali dva sastanka.
U selu Bajićima najpre i tu je postignut dogovor. Drugi put je došla brojnija delegacija koja je trebalo da razradi taj prvi dogovor o zajedničkoj borbi protiv okupatora i Tito je rekao da je proveo ceo dan i noć sa Dražom i njegovim štabom.
Ujutro su pošli i kada je delegacija s Titom prelazila jedan mali drveni most, pod taj most je bio podmetnut eksploziv. Oni su slučajno prošli da nije poginuo niko od delegata, ali je poginuo neki kurir i konj.
Onda je Tito rekao: ‘E onda smo mi odlučili da više ne razgovaramo’”. O jednoj od najvećih tajni Titove karijere, zašto nikad nije posetio Jasenovac, rekla je: “Tito nikad nije osporavao Jasenovac.
Ali je celokupno rukovodstvo to nekako sklonilo u stranu posle rata, da im to ne bude problem, jer je trebalo da tada rešavaju druge stvari, među kojima i neka urgentna životna pitanja. I onda se preko toga olako prešlo.
Sva ta nagomilana nepravda je počela je da kulja poput nekog vulkana. Jer toliko jada se nataložilo u duši jednog naroda koji radi mira u državi i bratstva i jedinstva o tome nije ništa smeo da kaže.”
O slovenačko-srpskoj zaveri Dolanca i Ljubičića Jovanka je rekla:
“Stane Dolanc i Nikola Ljubičić su bila dva velika gada. I o ta dva gada niko ne piše, na primer koliko zla su oni nama doneli. Jugoslavija se raspala zbog njihovih podvala, a Dolanc je jedan od tih koji su najviše krivi za raspad."
"Preko mojih leđa su se obračunavali s Titom i optuživali me da kujem zaveru protiv Tita sa Đokom Jovanićem i grupom ličkih generala. I oni su uspeli u tome da razdvoje mene i Tita, a onda su Dolanc i bratija radili šta su hteli. I Tita i mene su stavili u kućni pritvor,da bi na miru mogli da razbiju Jugoslaviju. A iza svega su stajale velike sile, koje su krenule da razbijaju Jugoslaviju nekoliko godina pre Titove smrti."
"Dolanca nisu Slovenci poslali u Beograd da bude funkcioner. Njega su Nijemci poslali, jer je bio njihov špijun. Njegova biografija je nešto užasno - bio je u hitlerjugendu. Imao je i fotografiju u toj uniformi", napisala je Jovanka jednom prilikom.

Šteta je što ove atraktivne materijale iz zajedničke prošlosti – uz to napravljene na zanimljiv i atraktivan način - nijedna naša televizija ne želi da kupi i emituje. To je deo naše istorije i našeg nasleđa.
Istoriju treba proučavati, o njoj treba pričati, raspravljati, pa i svađati se - jedino što nije ni potrebno, ni pametno, ni korisno, jeste ćutati o njoj i gurati je pod tepih. Jer je to put da nam se ponovi...

PODELI