KAKO SU UMIRALA SELA I PALANKE ?

Grad je zivo za selo a selo je zavisilo od grada. Sve je bilo puno kao šipak, što narod voli da kaže. I ljudi i dece,radosti i veselja.Utabane staze i putevi, pokošene livade, obradjene njive, uplašćena sena.  Torovi puni ovaca, koza a u štalama po dva para krupnih volova i nekoliko krava muzara. U svinjcima tri pastrme za zimu i mali negovani „božićarac“ koji će narasti taman toliko da se familija osveži i nahrani posle dugog uskršnjeg posta.Bez malog brskog konjića i odanog šarplaninca, nije se moglo ništa ni raditi ni planirati.

 U svakom selu škola, učitelj ili učiteljica a u odeljenjima po 35  učenika . Leti ošišani do glave, sa velikim čuljavim ušima,utonuli u bele lanene košulje i pantalone sa svinjskim opancima na nogama. Sa jandžikom oko vrata i zastrugom punog sira i kajmaka pored proje tvrde kao kamen.Razdaljine po desetak kilometara prevaljivali su u trku, s grane na granu, kao veverice. Znali su svaki izvor, svaku trešnju i kitnjastu šumsku jagodu gde je ima i kada stiže. S jeseni su se vitlali po tankim granama oraha da ugrabe i dohvate  baš taj sa vrha pre nego što padne u gustu travu ili ga doćepa gramežljiva veverica. Kada bi ih stizala glad, zadju u tudji „krompiraš“,razgrnu nekoliko odžaka i pod vrelim pepelom ispeku ukusni krompir.Niko im to nije zamerao, niti zbog toga kudio.

Porodice su se množile i uvećavale pa nije bila retkost da je samo pod jednim krovom živelo osmoro mladunčadi, jedno drugom do ušiju, dok je na vratima, sudeći po poodmakloj trudnoći majke, kucao i deveti član.Trebalo je sve to nahraniti, obući i iškolovati i svakome  odmah kada ojača i stane na tanane nožice, naći zanimanje i po neku obavezu.

Čaršija u Kuršumliji koje više nema

Za okruglom sovrom postavljenu nasred kuće i uz ognjište, koje  se nikada nije gasilo, sedali su  svi na malim „tronošama“,stolicama sa tri nožice sa pravom na drvenu kašiku uz po koju svetlucavu aluminijumsku koje su pre neki dan u selo doneli i prodali cigani „čergati“, vešti trgovci, nekupci i prekupci ali i dobri drvorezbari koji su sa lakoćom u mekanom bukovom drvetu, dubili lepo oblikovane posude- karlice za odlaganje kuvanog mleka i kačice različitih veličina gde se  slagao tek ubrani sir i dobar domaći kajmak. Bačijom je gospodarila domaćica kuće i samo je po njenom ovlašćenju mogla da je zameni, po običaju, najstarija snaha.

U vreme okopavanja kukuruza, kosidbe dugih i travom bogatih livada, žetve uzrelog žita, podbiranja i branja pristiglih šljiva, jabuka i po koje kruške, pa sve do branja uzrelih paprika, krastavaca, bundevi i tikava, dani na selu su prolazili kao na pokretnoj traci. 

Ustajalo se sa prvim zracima sunca a legalo, tek što bi pun mesec iskoračio na videlo mirno prelazeći, santimetar po santimetar, na svom putu ka počinku i novom danu.U tim hladnjikavim septembarskim večerima, išlo se na ispomoć kod komšija da bi za koji dan svi bili na našem guvnu, gde se uz sjaj meseca, podvriskivanje i nežno zadirkivanje, komišao beli kukuruz-osmak, od čijeg je brašna,tokom zime, veoma često spravljana prava seljačka proja pečena ispod sača u vreloj crepulji.  Tako dobro ispečena , sa koricom koja je krckala pod zubima, našla se na sovri gde su več bile postavljne kalenice pune tvrdog sira i prelepog kajmaka.Za kraj večere, u malo većoj zemljanoj posudi punoj kiselog mleka, koje se seklo nožem,drobio se ostatak proje. Bio je to dezert za laku noć i tiho povlačenje u sobičke načičkane drvenim krevetima punih „dušeka“ od slame, tvrdih i neudobnih za spavanje, samo prvih par minuta pre nego što  umorno teleo namestite i utonete u dubok san,  podjednako udobno i lepo, kao san pod svilom i kadifom.

U sredu veče, po običaju, pravio se plan ko će pre svitanja sa dedom na pijačni dan u Kuršumliju. Šta se tovari i nosi  za prodaju a šta treba u gradu kupiti od zaliha za po nekoliko nedelja.

Četvrtak je bio sveti dan za selo i za grad.Od ranog jutra pristizale su kolone ljudi sa svih krajave.Najpre je u grad ulazio karavan rabadžija koji su cele noći, na desetak velih kola koje su vukli jaki i moćni volovi, iz šuma Rankovice, Gužvenika i drugih kopaoničkih obronaka,vukli na desetine kubika produžne i rezene bukove gradje kao i dobro ogrevno drvo.U gradu je funkcionisala mala berza za promet ovih šumskih „proizvoda“.Sve se brzo i lako prodavalo.Za njima su pristizale kolone volovoskih i konjskih zaprega.Jedni su  išli ka stočnoj pijaci a drugi ka gradskoj gde se prodavalo sve što je na selu radjalo.Svako je imao svoju poverljivu i probranu domaćicu koja je  spravljala najbolji sir i kajmak.Cena nije bila toliko važna koliko se uporno tražio kvalitet.Domaća jaja,kokoške,krupni petlovi,Sagonjevski krompir, razno voće iz Višesela,najbolji pasulj iz Žalice a bogato i predivno povrće,luk,salate, paškant,celer,peršun iz Labske doline iz bašti naših, u to vreme, jako dobrih komšija šiptara.

Mladež,žensko i muško, kako bi stigli u grad,išli su najpre na presvlačenje i malo osveženje, i to odmah ispod mosta na Toplici.Opanke i vunene čarape krili su u nekom od vrbaka a na noge navlačili nove sandele,najlon čarape,svilene bluzice i tanke letenje suknjice.

Najpre bi potrežili fotografa Avru koji im je ostao dužan slike od prošlog četvrtka kad su se njih par drugarica u društvu momaka, slikali u gradskom parku  u nekoliko poza. A onda bi krenuli u razgledanje izloga  sa željom da kupe neki šareni materijal za bluzicu koju će im neko u selu sašiti. Popio bi se koji Djukićev klaker a kod Selje pojela  kugla ukusnog sladoleda. Oni koji su već odavno ljubavisali,iskradali bi se i žurno zamicali  ka Vojničkoj česmi pa gore na „Mali i Veliki laz“ da tu razmene neki poljubac,zakažu veridbu i venčanje. Bilo je i seksa ali pre braka,jako,jako teško.Prvo venčanje,pa onda krevet.

U grad se dolazilo domaćinski

Stariji su trgovali i obavljali poslove ali po obavezi, zaseli bi sa prijateljima  kod „Evrope“ ,“Proleća“ ili „Kozare“ gde su ih ugostitelji čekali sa tek otvorenim buretom „Jagodinskog" ili "Pećkog“piva,čokanjčićima dobre „bosanke“ i Krstinim ćevapima koji su poigravali na tanjiru.Pušila se „Morava“, “Zeta“ i „Drava“ a razgovori vodili o svemu i svačemu.O godini koja je dobro rodila ili podbacila,o visokim porezima, politici i to o onoj Titovoj,na glas da svi čuju a oni drugi koji su nešto sebi mumlali u bradu,po običaju su velićali Kralja,Pećanca i četnike,tiho i konspirativno očajavali za vremenima koja se nikada neće vratiti!

 Kafana je uvek bila puna Žunića  sreskih načelnika,kao što je bio onaj Nušićev Jerotije,glup i opasan, ali sto posto naklonjen Dinastiji.Jedan ružna reč izgovorena protiv Kralja, značila je mesec dana "letovanja" u podrumu opštinskog zatvora.

To nije mnogo uznemiravalo večite gradske pijance i šaldjije koji su u vreme poznatih prlamentarih izbora po prvi put, mogli da biraju izmedju Obrada Lazovića, poznatijeg kao  "Živko Ludi" i Nikole Džuverovića "Akademca", kandidata za koga je po preporukama političkog rukovostva grada, trebalo "obavezno" glasati.Ali kako to biva, narod neće kako vlast hoće, pa ni Ljuba Bunardžija koji je na glas navijao sa Živka, jer je ovaj heroj sa Jastrepca,obećao narodu,da će da ukine porez na rakiju, ali je zato Šojda, uvek trešten pijan,šetao od kafane do kafane, i na glas pevao: “Glasaj te Džuverovića...“

To su bili moji prvi izbori,moja godina punolestva ali, izbori koji su izrodili gradsku opozicionu gerilu,koja je noću pisala po zidovima parole "Glasaj Živka",razbijali prozore i zaklinjali se da Korčaginov i Cvejićev kandidat- Džuverović, neće proći!Pod okriljem mraka i druga strana je smišljala svoje zlobe i pakosti.I danas se gradom priča kako je izvesni Vučina,po nalogu Korčagina,postavio eksere na ćupriji kod Spanca gde je trebo da prodje automobil sa Živkom "Ludim".Na sreću,niko nije stradao, ali je zato Vučina avanzovao i napravio zavidnu karijeru (ne)radnika.Za njim je ostao da se vuče nadimak "Ekseraš".

Jedan običan pijačni dan u Kuršumliji

Retko kada bi se ko potukao i posvadjao a odnos sa šiptarima koji su dolazili u velikom broju, ili svojim konjskim zapregama ili vozom,bio je više nego tolerantan.

Oni bi najviše kupovali stoku,ovce,krave i telad i staru garderobu opranu i opeglanu. Kada bi to završili, uzimasli bi nekoliko vekni hleba i pola kilograma marmelade i terali uz Prepolac svojim kućama.Po običaju, uz kupljeno stado ovaca, bio je i Mikica, sin poznatog golmana Alila, sa nadimkom Duda.On je obožavao životinje i verovali ile ne, znao je da od Kuršumlije do vrha Prepolca, a to vam je 20km. u jednom pravcu, da otprati to stado i da se u kasnim večernjim satima vrati kući. Svi smo drhtali, da li će  se vrati. Nije bilo greške. Duda  bi se negde oko ponoći pojavljivao iz mraka, raspoložen,veseo i ozaren divnim detinjim osmehom.Preselio se u Beograd i mislim da je karijeru završio kao upravnik parka na Klemegdanu.A večeras sam saznao, da je iz Beograda otišao u vojvodjansku ravnicu,kupio salaš, gde živi i gaji mnogo rogate stoke i pernate živine.I posle toliko godina,ljubav za životinjama, ostala je za uvek u njemu.

Četvrtkom su uglavnom svi Kuršumlijski trgovci zadovoljno treljali ruje.Miško opančar, sa svojim sinovima Draganom i Cobijem, prodao bi svu pripremljenu količinu čudnih opanaka koje je pravio od starih kamionskih guma.Zvali su ih „kovani opanci“ koji su bili neugledni ali jako jeftini i izdržljivi,naročito za strme terene po kopaoničkim selima.U „Borovu,“ vladala je prava jagma za „pirotskim opancima“ a u prodavnici do njih, gde se kupovala kolonijalna roba,Božina mama Anka i njen kolega Slobodan,nisu ni sami znali koliko su prodali litara gasa, zejtina, šećera u kockama, biskvita, kafe „Divka“ i cigareta za dedu kome je dozlogrdilo da uvija svilu od kukuruza.

Trgovci sa tekstilom su takdoje vidno smanjili svoje zalihe  štofova za pantalone i odela a naročito one šarene materijale za „rekla“.Zadovoljan je bio i potkivač Dule, čija radnja se nalazila preko puta šnajderske radionice modnog krojača-stiliste Novaka.Oborio je i „obuo“ najmanje desetak krupnih volova,konja i po neku vučnu kravu. Udarao nove potkovice,metalne pločice,očistio kopita i zadovoljnom seljaku vratio osmeh na lice.

Stotinak metara niže od njega,na samoj obali plahovite Toplice,sve je prštelo u kovačkoj radnji  porodice Zajić.Koliko je sekira,motika,krampova i riljeva izklepano ne zna im se broj.Zaići su važili kao dobre i časne zantlije koji su znali da cene i poštuju svoje mušterije.Radnju danas održava Slavko kome je meove, nakovanj i čekić u nasledje ostavio otac,bojem,šaldjija i duša od čoveka u narodu poznat kao Zajko.

U poljopeivrednoj apoteci, jedinoj u to vreme, uvek je bilo živo i zanimljovo. Čika Arsa je povremeno terao šegu, a onda pričao, kako se najbolje ostranjuje metilji, krpelj i drugi insketi, koji su ugrožavali rast stoke. Svi su ga voleli i od srca ga molili da dodje i svrati do njih ali, neka obavezno povede i Milivoja „Čkopara“ da im poštroji nemirne veprove i pomahnitale bikove, koji nasrću na sve što se kreće.

Ni brice nisu prošle loše.Bilo je mnogo brijanja i šišanja a naslušali su se raznih priča o vražbinama i vukodlacima.Radila je i pijavica.Veoma popularan je bio i Mija brica, koji je napamet znao svaku stranu „Narodnog lekara“.

O kafežijama da ne pričam.Na naše pitanje:“Kako prodjoste“ u ime tog esnafa odgovarao je poznati konobar iz „Evrope“ sa nadimkom Beli.

"Da ne menjamo "lale moje"!Još malo, pa će i kuća biti gotova."

Nisu samo zanatlije živele u Kuršumliji.Bilo je tu dobrih profesora, čuvenih lekara kao što su dr.Bora Luković,dr.Petković,dr.Cvetković.Od brojnih popova koji su bili na čelo parohije,najviše je za sebe uradio pop Trajko a za parohiju i samu gradsku crkvu,rano preminuli pop Braca.

Sklonjeni od svega,u gradu je živelo desetak jako uglednih gradjana,koje je sudbina,umesto na vrh političke hijerarhije,oterala na njeno samo začelje. Bilo su to ljudi koji su ispred sebe nosili etiketu  IBEOVACI.

Posle nekoliko mučnih godina, provedenih na Golom otoku, vratili su se u svoj grad gde su ostatak života proveli  u dugim satima uzasnog ćutanja. Sva moja nastojanja, da nekada u neko doba,nateram čika Dudu Rajevića,oca školskog druga moga najmladjeg brata Dragoljuba,poznatijeg po nadimku Džice, bili su uzaludni. Sve što mu se u tom paklu dogadjalo, odneo je sa sobom u grob. 

Sunce je već polako zaranjalo ka zapadu.Ispod mosta gde su jutros ostavljeni opanci, vunene  čarape, prekstaljke, pleteni džempari, vladala je uobičajna gužva. Za nepunih pola sata, od onih mladih, gizdavih devojčića i momaka, ponovo su postali „okrutni“ gorštaci koima je život malo podario ali zato im je dao izdržljivost i nevidjenu snagu da opstanu i uspeju i onda i onog časa, kada su napustili svoja sela i izašli jednog kišovitog oktobarskog jutra na peron železničke stanice u Beogradu,Nišu,Kraljevu,Kragujevcu ili kao kolonisti u Parabuću današnjem  Ratkovu.

 Ovu priču malo ko će od mladjih ljudi razumeti ali ljudi iz moje generacije setiće se tog zlatnog vremena kada je jedna malena srpska palanka, kakva je bila Kuršumlija, postojala i razvijala se isključivo snagom sela.Grad je bio pravi servis koji je besprekorno obavljao sve one poslove koji su potpomagali ljudima na selu da rade i napreduju.On je sejao, kosio i nosio a grad i zanatlije brinuli o svemu drugom.I svima je bilo dobro sve do onog časa dokle se nije čuo zlokobni zvuk političke trube koja nije zvala na mobiliziciju ali jeste na nešto gore, indrustrijalizaciju.Ljudima je naredjeno da beže iz sela jer selo više nikome ne treba. A kada je selo i zvanično umrlo i počelo da nestaje, sa lica zemlje i gradovi poput Kuršumlije više nisu imali  svoj osnovni smisaso opstanka.Migracija iz sela,migracija iz gradova.Opšta gužva na peronima većih stanica i prava otimačina njiva u Batajnici,Mirijevu,Sremčici,Malom mokrom lugu,Kaludjerici gde su preko noći počeli da niču novi gradovi na temeljima navika, morala i pameti donetog iz zavičaja.

Sada je vreme velike nostalgije.Svi bi hteli u zavičaj ali puteva više nema.

“Zarasle su staze moje“!

 Sećate se te pesme?