U VEČNOST OTIŠAO I JANKO JANKOVIĆ

Kasno sam saznao, a morao sam pre.Po obićaju,tužne vesti dolaze brzinom munje. Ova je okasnila. Ispisujem ove redove u kasnim večernjim satima ovog ponedeljka kada je njegovo telo već bilo u zagrljaju majčice zemlje iz koje smo poteklu u koju se vraćamo. Oplakujem trenutak njegove prerane smrti dok me sećanja vuku daleko u godine kada smo verovali  da  samo nas smrt neće pohoditi jer,rano je za umiranje.Valjalo je živeti i u životu  reći čak i one  ružne snove koje bi smo rado da zboravimo.

Janko Janković

Janko je bio čovek lepih crta,usto dobre i plemenite naravi,mirnog pogleda i neodoljivih očiju. Govorio bi kada bih morao ili kada bi ga neko pitao. Nije žurio,verovao je da mudar čovek napre  mora da promisli, poštedi sebe glupih izazova  a onda kaže, zrelo i pametno. Ako je to  još činio kako je Janko Janković znao, razgovetno, jako, snažno sa akcentom i tonom za oktavu  višim od drugih. Mnogi su verovali da je to dobro uigran trik njegovog ličnog ili kako se to danas kaže ,personalnog stava, a ja sam znao da je to deo njegove topličke genetike uvek spremne  da se rasplamsa i razigra  ako je to nečemu vredelo. Čovek takvog mentalnog  senzibiliteta uvek je verovao da utisak ili otisak moraju da ostanu posle svakog razgovora ili kratgog  susretanja.

 Grad i brojne generacije, pamte ga kao  svoga, gradskog profesora intelektuialne i moćne konstrukcije koja je ulivala poverenje.Vidim da su ga poštovali i voleli a iskreno, sve drugo, u ovom vremenu opšte mržnje, netolerancije i nepodnošljivosti, za njega, Janka Jankovića, zaličilo bi na plagijat života.

Susretali smo se pri kraju njegovih studija  a na početku mojih,na senovitim stazma mirišljivih lipa  usred Studenskog  grada.Kao i uvek, bio je umeren i tih rešen da što pre sedne u večernji voz  i u neko rano letnje jutro stigne u grad svoje maladosti.Tu se  zaljubio, oženio  lepom  lokalnom  devojkom iz  uvažene porodice Duška Tomića Sidže. Koka mu je na svet donela sina i ćerku i još snažnije učvrstila njegov ugled u varoši koja je polako ali sigurno, iz dana u dan, ulazila u nove vihore političkog  pluralizma o kome nismo znali baš ništa.Gledao je kolone izbeglica, preživeo strahote bombardovanja, osluškivao ratne bubnjeve sa Kosova i verovao da se ništa tako ne voli i ne poštuje kao svoj rodni grad. Uzvratio mu je i grad i njegovi sugradjani.Tuguje Bajna čaršija za svojim dobrim i časnim profesorom, melodičnog imena i prezuimena: Janko Janković!

 Počivaj u miru i neka ti je večna slava!