KOJIM PUTEM DO BERLINA!

Ova slika autentično dočarava ovaj dogadjaj kod Brze Planke

Priča o potpoljenim Nemačkim brodovima,nedalekood Brze Palnke,je filmski scenario u kome ne treba ništa da se dopisuje.Osim,beleži i pamti! 

Imao sam prilike da sa prijateljima iz ovog kraja odslušam sate i sate svedočenja o brodovima poslaganim jedan preko drugog sredinom septembra1944.godine pošto nisu imali ni minimum šansi da se dalje probiju prema Beogradu a potom Budimpešti,Bratislavi i Beču.Tu su ostali do dana današnjeg da šire strah i otežavaju plovidbu u dane i mesece velikog pada vodostaja ove moćne reke.

Skeleti brodova izranjali su kao aveti iz dubine reke a priče su se množile.Ne toliko o brodovima,o bolnici punoj teških ranjenika koji su se vraćali sa Istoćnog fronta već o brodovima punih opljačkanog ruskog blaga,umetničkih dela i ko zna koliko kilograma čistog zlata.To je bila priča koja je zaokupljala pažnju meštana i prenosila se skolena na kolene kao i hiljade sličnih priča o rimskom,turskom i ko zna čijem zakopanom blagu pod tankom korom srpske zemlje.

Jedni su bili sigurni da je neko iz stare Brze Palnake,pre nego što je potpoljena podizanjem druge brane kod Prahova,pokupio kajmak.Tragao je i pored upozorenja da su baš ti brodovo opasani sa tonama još uvek aktivnih mina i eksploziva i da je svako motanje oko njih značilo i siguran oproštaj od života.Čule su se eksplozije ali nikada se nije dokazalo da su se neki ljudi obogatili samo sa nekoliko sanduka zlata nadjenog na jednom od potpoljenih brodova.Ljudska zloba i zavist bila je kreativna do bola tako da je svako naredno ponavljanje ove priče uvećavalo količinu zlata za duplo.Danas tih priča nema,ne o zlatu jer svi veruju da je ta priča tačna prvi bi stupili u akciju Rusi i vratili u zemlju sve što je oteto.Oni su,doduše odmah posle potapanja uklonili desetak brodova koji su bili smetnja plovidbi zahutale ratne mašinerije koja je hitala ka Berlinu.Više je ih nije bilo što ne znači da se neće pojaviti sada kada krene ozbiljno čišćenje dna Dunava.

Druga čudna priča koju pamte neki ljudi iz ovog kraja, po priči svojih starijih, odnosi se na sanitetski brod,verovatno najveću ploveću bolnicu iz tog vremena u kojoj je bilo preko 1000 teških ranjenika vezanih za postelju.Jedan broj onih koji su mogli da stoje na nogama iskrcao se sa ovog broda smrti a oni koji nisu mogli da se kreću bez tudje pomoći, oni su ostali na brodu na kome je sve bilo spremno za aktiviranje eksploziva i njegov odlazak  na dno Dunava.Svi koji su bili pri svesti znali su da će umreti za ciljeve i ideale velikog Rajha poraženog u ovom ratu u kome je živote izgubilo preko 50 miliona ljudi.Ali čud i vera tih Nemaca bila je jača od svega.Toliko jaka da čovek ni danas ne zna šta da misli o tom fanatizmu koji je svet uterao u rat a njih naterao da do dana današeng budu večiti krivci za zločine učinjene prema čovečnosti.

Imali su samo sat vremena da se oproste od života i odigraju svoju poslednju fašističku ulogu.Većina ih je bila na palubi,pevala himnu Nemačke,salutirala Hitleru i „odleteli“ na dno Dunava.Vrata su bila zatovrena i pitanje je šta će sve isplivati na površinu kada ovaj brod bude izvadjen iz reke.Sve bolničke sobe bile su pune a meštani, pogotovo ribolovci,koji ovde love mrežama,kažu da nije bilo retkos da pored ribe u mreži zateknu butnu kost ili druge delove skeleta.Jedan meštanin nam je to pričao veoma potresen a njegov kolega se seća da je lično „ulovio“i paket konzervi koje su plutale Dunavom.Naravno da smo ih otvorili i probali jako ukusan mesni narezak.A zlato? E,na ovu temu svi sagovornici odlutaju pogledom ka  Rumunskoj obali.Ćute i ponavljaju: “Priča se svašta“.Te ovaj,te onaj izvukao sanduk sa dukatima a jedan sanduk sa zlatnim polugama...

 Velike su tajne koje krije ova plahovita reka.Konačno,posle 76 godina mirovanja,vest da će brodovi sledeće godine biti vadjeni,podigao je pravu buru-cunami na obali, od Kladova pa do Korbova.Vreme je da sve izadje na videlo dana i da se konačno stavi tačka na priče i nagadjanja a ovaj deo plovnog puta  oslobodi od gomile starog gvoždja i tone ne aktiviranog eksploziva sa kojim su mnogi brodovi opasani a neki prepuni rečnih mina tako otišli mir i tišinu reke.Srbija,od koje se traži da sama obezbedi veći deo srestava za čišćenje reke,gubila je godišnje preko 5 miliona eu zbog otežanih prilika na ovom delu plovnog puta.Nemačka i dalje ćuti a biće zanimljivo da li će država ili rodbina stradalih vojnika Vermaha tražiti detaljne DNK analize posmrtnih ostataka .

Imena stradalih se znaju ali sada treba odvojiti i njihove posmrtne ostatke i sahraniti ih na nekom drugom mestu u Nemačkoj,naravno.

Za mene je u ovoj operaciji najkontraverznije ime generala Valtera fon Štetnera,čovek koji je izdao naredbu o potapanju bolnice i moćne ratne tehnike, koja se povlačila sa Istočnog fronta i tu za uvek ostala u grobnici čelika,mina i ljudskih kostiji gde je naslagano preko 200 brodova.

Ovom okorelom fašisti nije oko zaigralo kada je naredio „Potapaj i brodove i ljude“.To su bila pravila izgubljenog rata i jedne pokorene imperije koja je krenula u osvajanje čitavog sveta.Ta operacija dugo se čuvala u tajni a bila je sakrivena u vojnim planovima i arhivama sa poetičnim nazivom: „Dunavski vilenjak“ što me posebno ganulo i asociralo na ime operacije pod kojom je bonbardovana Srbija i bez ikakvih razloga ubijan srpski narod:“Milisrdni andjeo“! Izgleda da su ratni stratezi i ljudi koji su se bave „marketingom smrti“ nastojali da svu surovost svojih akcije pokriju takvim-poetskim nazivima.Ta praksa se i danas nastavlja a ja iz sve snage izražavam gadjenje prema svim tim, ljudima u čijim glavam se začne takva ideja.To su živi idioti,baš kao i ovaj nemački general koji ipak nije stigao da preživi rat. Tokom pokušaja proboja iz obruča,dobar strelac-snajperista,18 okotobra 1944.god,pogodio ga je posred srca i to,tako piše,na padinama srpske planine Avale.Tu je završio ovaj zlikovac.

Šta sve krije rečno dno? Poznati televiziski novinar ,nažalost davno preminuo,Dušan Vojvodić,tragao je za potopljenom bolnicom i naleto na 23 nemačka broda koja su bila u njenoj pratnji. Na nekima od njih – ratni arsenal. Na tom mestu se dan danas nalazi više od 213.000 tona ratne tehnike, koja je bila na brodovima koje su nacisti pokušali da spasu povlačeći se sa Istočnog fronta. Pojedini brodovi puni su eksploziva, u njima se nalaze i dubinske mine koje su i dalje aktivne i koje i dalje predstavljaju ogromnu opasnost. Pretpostavlja se da je potopljeno oko 160 raznih brodova.U tom periodu na delti Dunava bilo oko 300 plovila, a u zoni od Prahova do Mihajlovca oko 200, koji su i potopljeni.

 Rat se bližio kraju,ovaj dogadjaj na Dunavu bio je zadnji krik poraženog bika u ratnoj koridi.Sve je u trenu nestalo i evo istorijskog trenutka da se ova užasna ratna priča još jednom ispriča od početka.Sa brodovima koji će biti vadjeni isplivaće mnoge priče a biće dostupne i tone ratnog materijal.Naravno,završiće se i sva naglabanja o zlatu koje su hitlerovci vukli sa sobom i to zlatu i bogastvu otetog od Ruskog naroda koji je na ovim prostorima Istočne Rusije najpre pregazio Napoleona i njegovu moćnu armadu a pobedom nad Nemcima,posle 4 godine krvaranje i mnogo smrti,okončao Drugi svetski rat.

Na najužem prelazu Dunava sa Rumunske strane, na našoj obali, podignut je spomenik neustrašivim crvenoarmejcima koji su hitali ka Berlinu.Ostala je u sećanju jedna, možda,istinita priča a možda samo anegdota.Sve jedno,meni se mnogo dopala.

Kada je istrčao na obalu i zakoračio Srpskom zemljom,neustrašivi Ruski vojnik, pitao je prvog meštanina koga usput susreto.

-Drug,gde doroga v Berlin?

Samo pravo!

Spasibo i do svidania!

 

HEJTERI!

Ne treba vam neko veliko poznavanje  engleskog jezika da bi ste uspešno preveli značenje reči „hejt”! Originalan prevod, na sve dijalekte i akcente srpskog jezika, znаči „MRŽNJA”a svi oni koji su se priključili sajberskoj „sekti“ i dobili zvanje HEJTERI,svi oni su zapravo,shodno prevodu-MRZITELJI.

Hejter-mrzitelj,deo naše svakodnevice, čvrsto uporište supkulture. „Neki bi rekli, podvrstа „blejаčа”, аli ne morа uvek biti tаko, postoje i izuzeci. Tu i tаmo sretne se obrаzovаnа, informisаnа osobа, često kompjuterski zаluđenik, sаmoproklаmovаni stručnjаk zа informаcione tehnologije, koji pljuje sve i svаštа, često ne bаš vаljаno аrgumentovаno, аli, Bože moj, vаljа biti kul“,jedan je od razumnih stavova koji se sreću na mnogim stranica  Gugla,fb...

Internet hejteri po zadatku ili slobodnoj volji postali su svakodnevnica. Sve ih je više, a psiholozi su našli način kako se braniti od njih. Oni su ustvari, jako tužni ljudi.

Jedna od definicija osobe koja nosi epitet hejtera kaže da ta osoba jednostavno ne može biti zadovoljna tuđim uspehom. Hejter je nezadovoljan i ne voli. To mu je opredjeljenje. On se vrlo često ni u šta ne razume do te mere da nudi rešenje, ali zato kritikuje, a neretko i vređa i podsmehuje se.Pojavljuju se na forumima, komentariše po novinama, blogovima, fejsbuku i tviteru.

Hejteri imaju širok dijapazon pojavljivanja koji ukjlučuje: nepismenost,prostakluk u pisanju i izražavanju, delovanje u fazonu“smora“, isključenu svaku vrstu sramote, razmišljanje po partijskom zadatku uz prateće komentare: ko ovome daje pravo i sve to propraćeno sa nevidjenom sujetom-bolesnom sujetom.

Hejteri su osobe koje nisu svesne svojih nedostataka u izgledu, ponasanju ili su svesni, pa im na sve to lakše pada, da vređaju druge, obicno bolje od sebe! 

U potrazi za što više informacija o ovoj supkulturnoj pojavi,naleteo sam i na ovaj tekst čiji stav zbog populističke jasnoće citiram,uveren da time neće izazvati autorsku sujetu čoveka koji je pisao o hejterima.On tvrdi: „u eri rаčunаrа i internetа, pojаvilа se sortа ljudi, koje neki smаtrаju „hejterimа”, а često i oni sаmi sebe smаtаju pripаdnicimа ove supkulture, jer je to postаlo „kul”, а svoje „hejtovаnje” mаnifestuju tаko što vise nа „Ju Tjubu”, „Fejsbuku”, „Tviteru”, mа nа bilo kom sаjtu nа kom mogu dа iskаžu svoje neslаgаnje sа, mаltene, svimа. Ovаkvi prikriveni, kukаvički primerci, koje neki smаtrаju „mrziteljima”, srаmotа su zа one prаve, i često metа kritikа, jer ih običаn svet često permutuje, pа oni originаlni često bivаju sа podsmehom prihvаćeni, jer ih neoprаvdаno mešаju sа „nerdovskim” endemskim oblicimа „hejterizmа”.

Elebarirajući ovaj stav,a podupirući ga brojnim primerima iz medija koji su svoju uredjivačku politiku zanovali na „hejterizmu“sa namerom da što preciznije „targetiraju“ Vučića, po mogućnosti tačno u čelo.Taj metod je postao opšte prihvatljiv svim opozicionim strankama rešenim da na svaki način,pa čak i po cenu nasilnog obaranja vlasti,  bez izbora i mišljenja naroda preuzmu vladanje Srbijom.!

Laž i podvale koje idu uz nju proklamovani su kao opšte pravilo u komunikacijama.Na očiglednu istunu,odgovara se još očiglednijom neistinom. Uz primenu principa, da „sto puta ponovljena laž,u sto prvom izdanju,postaje istina“!

Po njima,sve što je u Beogradu i Srbiji dobro i uspešno uradjeno,to zapravo nije tačno.To je virtualno i nestvarno! 

Beograd na vodi-laž!Trg republike-laž i bruka.Fontana na Slaviji-sramota.Rekonstrukcija „pobednika na Kalemegdanu“-politička bruka.Autoput, prema Solunu i Bugarskoj- džabe bacanje para.Stotine novih fabrika-„Potemkinova sela“.Stav da je Ustavno pravo svakog Srbina da može da ubije Vučića-legalan i legitiman.Stav da se nejgova deca pohapse pre nego što pobegnu iz Srvije-obaveza i pravo. Uvodjenjevanrednog stanja u borbi protiv pandemije-diktatura vlasti i ludilo Aleksandra Vučića... 

Kada je ponestalo hejterske municije,ispaljivane prema Vučiću,usledili su napadi na doktore koji se nadčovečanski bore da Srbija, sa što manje inficiranih i umrlih, preživi napad Korone.U ovom času se realizuje tako, što se vredjaju i napadaju dr.Kon,dr.Nestorović,dr.Kisić-Tepavčević, dr.Stevanović, dr.Tiodorović...što se pljuje po bolnicama na Sjamu i mnogim sportskim halama.Sve to je na meti mrzitelja.

Poseban akcenat stavljam na novu hejtersku grupaciju koja se u svojim javnim nastupima isključivo služi sarkazmom i ironijom.Oni "premazuju" stvarnost, a naročito rad vlasti, svojom emulzijom toliko gadnom i smredljivom,da duboko verujem,da se i njima samima smučila dok su se mučili nad uobličavanjem sarkastične kompozicije teksta i pojedinačnih poruka,koja su u istom času izazavali reakcije istomišljenika koji su te veleumne konstrukcije nagradili pohvalama i aplauzima.

Hajterizma je proces koji se ne može zaustaviti ali se može negirati.Oni postaju bezvredni i bezopasni u trenu kada ih ogroman broj negira ili bolje reči-BLOKIRA i skine sa javne scene.Što više blokada i njihov život i njihova pandemija postaje potpuno bezopasna.Kada hejter bude okrenut hejteru to je zvanično i trenutak kada možemo javno da proglasimo:okončana je epidemija lažova i mrzitelja.U protivno,ukoliko vam je stalo do njih,vi ih čitaj te,primećuj te,obeležavaj te,nagradjuj te komentarima i pohvalama ali ne živite u iluziji da vi lično nećete biti njihva žrtva.

Živi bili i videli,da li će posle ove pandemije  u Srbiji pobediti osmeh i optimizam ili strah i mržanja!

JEDNA SLIKA I HILJADE USPOMENA!

Ovo bi moralo da bude slikano prvih godina posle rata.U prvom planu je Ivićeva strugara,ili "Bandina" drvara..Na skladištu je dosta ogrevnog drveta ali i bukove gradje za dalju preradu.Jedan od glavnih proizvoda su bili "šliperi",odnosno drveni podmetači za postavljanje železničkih šina.Razrušenoj zemlji je tada trebalo mnogo pruga i koloseka i takoreći gradilo se na svakom koraku.Foto reporter koji je zabeležio ovaj kadar slikao je to sa "Vojničke česme" ili stotinak metara iznad.

"Vojnička česma"nalazila se tačno preko puta Ivićevce strugare a do nje se dolazilo preko mosta koji je povezivao jednu i drugu obalu Banjske na mestu gde se sada nalazi portitnica ŠIK Kopaonik.To je bila i "ranžirna" rampa,odnosno mesto gde su se parnjače punile vodom a iz vrelih ložišta izbacivala sagorerla šljaka koja se tu na deponiji dugo,dugo dimila dokle nije pregorelo i poslednje parče uglja.Voda na "Vojničkoj česmi" bila je najlepša voda koju je Kuršumlija imala.Tu se dolazilo tri puta dnevno.Ujutru u podne i u suton.Mi klinci,po običaju,trčali smo sa po dve testije zatvoreno lišćem od leske ili kukuruznim šišarkama.Znalo se da je to bio naš zadatak i on je morao da bude odradjen.

Železnička stanica je bila lepa i skoro svakog proleća krečena i doterivana.U središnjem delu je bila biletarnica,kancelarija otpravnika vozova i druga kancelarija gde su odmarali kondukteri,mašinovodje i ostali članovi posade,Levo,gledano iz ovog ugla, bila je čekaonica koja je zimi bila zagrejavana poznatom "Kraljicom peći" a leti skitnice i probisveti grčevito su se borili za svoju klupu na kojoj bi prespavali.Jedan od najpoznatijih "stanara" čekaonice bio je legendarni Ljuba "Bunardžija".

Putnički vozovi su u stanicu pristizali pre podne u 10h i tu bi se ukrštale kompozicije koje su iz Kosova Polja išle ka Nišu i obrnuto.Posle putničkih, stanicom su krstarile teretne kompozicije koje su  u grad dovlačile sve što je bilo potrebno za život.Od igle do lokomotive.Popodne,negde oko 18h, ponovo su se tu ukrštali vozovi. Od Niša ka Kosovu Polju i obrnuto.Postojala je i noćna tura, koja je iz Niša polazila oko 23h a u Kuršumliju pristizala oko 2,30h.Ovim vozom su dolazili radnici iz druge smene,učenici,studenti a i mladež koja je bila na neku od sjajnih pozorišnih predstava u niškom Narodnom pozorišu.Koju godinu kasnije,uveden je i "šinobus" koji je dolazio u 16h a ujutru u 5 vraćao se iz Kosova Polja.Bila je to veoma frekventna pruga pa se često dešavalo da u vagonima nije bilo mesta ni za stajanje.

Na ovoj razgledenici,prva kuća bila je kuća porodice Vićentijević a iza je poznata "Ivkova kafana,"vlasništvo porodice Ivić.Danas je tu upravna zgrada" Planike".Skroz levo je kuća popa Milorada sa pomoćnim prostorijama i njegov veliki voćnjak.Do samog voćnjaka je zgrada u vlasništvu železnice i tu su stanovali otpravnici vozova ili šefovi stanioca.

Prema Borovnjaku nije bilo ni jedne kuće a na mestu "rupe"bio je verliki vojni magacin i skladište.Tu su izmedju ostalog bile i štale za mazge kojima se vojska u to vreme služila za vuču svega i svačega ali, na kraćim relacijama.U daljini su Mikuljanska brda a do njih, imanja žitelja sela Dankoviće.

Kada je ovo slikano,verovatno prvih godina posle rata, bile su to prave puste goleti.Danas  su ova brda prekrivna borovom šumom koje smo mi iz moje generacije (upisali Gimnaziju 1963/1964.god) i generacija posle naše, zasadili dobrovoljnim radom kao pravi i korisni "Gorani".Žao mi je što se sa tim akcijama stalo jer već danas čovečanstvo počinje da vapi za novim zelenim površinama i šumama.Kuće su bile pored puta i u dolinu Toplice a na brdima imanja i voćnjaci.E, to je ono što sam ja pročitao i zabeležio na ovom lepom snimku.

DOSTA JE VIŠE LAŽI I MANIPULACIJA !

Kad udjete u zonu jedne teške socijale čije posledice već pola veka vučete na svojim ledjima,sasvim je normalno i očekivano, da mora da svane jutro kada sebi, dok sa pažnjom gledate nove bore na  licu,kažete: dosta je bilo! Nešto moram da uradim,da pokušam da promenim jer nemam više vremna za čekanje.

Svakodnevno na ulici srećem ljudske fugure koje se povijaju pod teretom godina,ostarele i izmučene od života, koji ih nije u nićemu poštedeo i obradovao.To su žrtve izdisaja jednog poratnog režima kojima su radna mesta popaljena i porušena,kasetne bombe bačene u bašticu gde su radjali prvi strukovi mladog luka, puni odjaci krompirića, tek zavezali krastavčići...U fabriku se nije moglo.Samoupravljači su bili razvlašćeni,a lopovi su nagrnuli da nose sve što su mogli da ponesu.Sa ljudima prepušteni bedi,buvljim pijacama u preprodaji zadnjih rezervi,srce je pucalo,bolest je nadirala,sa lica nekada gordog i ponosnog Titovog samoupravljača, gasio se i poslednji osmeh.

 

Radilo se i živelo bolje !

Skrivao se od ljudi u neokrečenim kvadratima svoga stana koga je čekao punih trideset godina,samovao i dušu punio zlobom.Predao se i od svega digao ruke.Krivicu je tražio u komšiji koji je sa švercom i preprodajma svakog dan pričinjavao zadovoljstvo svojim ukučanima punim tanjirima dobre pileće supe,bogatim ručkom i vanglom šnenokli.On je imao i umeo, jer je bio uvek lopov i ulizica,politički poltron,policiski doušnik,grmeo je stari i iznemogli samouravljač svojoj zanemeloj i posustaloj ženi.Plakala je,kidala dušu,deleći poslednji zalogaj sa decom koja su tražila i zadnji cvanjcik od bedne penzije.

Za njih više nije bilo nade.Nije bilo života a glogov kolac u njegovo posustalo aritmično srce zakovali su novi zakoni koji su išli na ruke onima koji su večito otimali i krali pa kada su te fabrike nekadašnjih samoupravljača počele da se prodaju, proklinjao je čas što još mrda i živi,što gleda svog bivšeg direktora koji je postao vlasnik fabrike,sin dirktor proizvodnje a žena glavni i jedini kadrovik.Za ćerku nije valjao ni jedan fakultet u Beogradu,Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Ona je morala u London,Njujork.Njena "prelepa i prepametna glavica" tražila je sebe u lepoti svetskih metropola,daleko od svih gadosti koje su se dogadjale iz minuta u minut na brdovitom Balkanu.

Ništa se ovde u potrazi za novim i sretnijim životom,bogatijim i dostojanstvenijim,nije dogodilo.Vučić je gradio puteve,otvarao stotine fabrika,punio hale decom bivših samoupravljača koji su pristajali na najniže i najbednije.Turci,Nemci i ostali iz EU dobijali su subvencije i radnike koji su nemo i poslušno izvršavali svaki zadatak i obavezu.Nema bolovanja,nema pauza,nema povećanja plata ni regresa.Odmor dve nedelje i povratak u vrelu halu.Proizvodnja je išla,veliki kapitalista uvek je bio spreman da uzima ali ne i daje a ako je neko baš navaljivao,selio je celu fabriku u Bugarsku, Albaniju,Rumuniju.

Zemlja se menjala i to niko ne osporava a politika je svakoga dana uvodila siromašni narod u novu i neizvesnu noć rialiti prestava.

Predsenik zemlje i ljudi oko njega se hvale povećanjem plata i penzija od pet posto pa do neverovatnih deset .A to na svu bedu po čoveku se kreće od 1.500 do 3.000 dinara.Ništa, ni za utehu,ni za času hladne kisele vode.Duga i bedna agonija života u totalnom siromaštvu,sa mnogo gladnih očiju željnih života,tražila je mnogo više. Duplo,troduplo tek da se zatvore neke rupetine i tračak nade ponovo udje u sumorne domove.Biće,ali ne sada.

Put od sadašnjih 250 do neverovatnih 500 za one najugroženije je dug od pet do deset godina.Za plate od 500 do 1000 EU, koliko se zaradjuje u u okolnim zemljama,,treba čekati kraj svojih televizora kada će neko novi, narodu reći:sretna vam bila 2030.godina.I to pod jednim uslovom, da se radi i gradi,da najbolji najpametniji preuzmu upravljanje zemljom i da se više nikada narod ne obmanjuje i sa njim manipuliše da bi Srbiji bilo loše i da bi na vlast došli kupci diploma,doktorskih disertacija, provereni i sigurni lopovi, jurišnici sa  poklikom "ubi lopova",pedera,manijaka,narko dilera,nakupca i prekupca metkovima,raketama i bombama.Ubi,ubi…

OD IZVORA DVA PUTIĆA!

Pred Toplicom su dva puta.Prvi,umiranja i nestajanja i dugi,ponovnog radjanja! Kojim putem dalje, nažalost, još uvek nije ni kafanska tema u četiri toplička grada gde sve vrvi od dnevne politike,večitih borbi za vlast i presto,raznih malih ljudskih pakosti i zloba, sve praznijih stanova,škola i vrtiča  a sve širih i prostranijih grobalja.

Još uvek je sve pokriveno vekovnim velom ćutanja i nestajanja,političkim eksperimentima ludaka i otpadnika i čvrstim i već sto godina ne promenjenim stavom „o bedi i siromaštvu, provernoj odanosti i bezpogovrne poslušnosti, svakom novom režimu i gospodaru“! Topličani su vazda bili odani i caru i kralju, Draži,Titu i ovom poslednjem vladaru. Vreme je da prvi put, u osmovekovnoj istoriji, o budućnosti govorimo a da nismo opsednuti fantazijama, promašenim nadama i strahom da bi „neko mogao da čuje“!

Skoro će se navršiti godina od kako sam ispisao ovaj tekst,pun emocija i najiskrenije ljubavi prema rodnoj mi Toplici.Ponela me želja ,vera i inspiracija da zajedno sa vama podelim radost ponovnog "radjanja" moje Toplice! Nažalost,osim priča i opakih političkih laži i prevara,čitam ovaj tekst i dopisujem,a vi ćete prepoznati te dopisane rečenice,sa namerom da povučem jasnu liniju izmedju lažnih obećanja i sramnog poigravanja sa zdravim razumom svih nas kojima siromaštvo i beda,ipak,nisu uspeli da pomute to malo pameti u glavama.

Ovaj teks,nema nikakvu poltičku poruku.Nikog ne ruši a niti podiže i podržava.Ovo je reakcija običnih ljudi koji zaslužuju mnogo više uvažavanja i poštovanja od svih vlasti i vlada koji su Toplici, uvek i na vreme,veoma uspešno, okretali ledja bežeći od istine da samo ekonomski moćna Tolica ima realne šanse da se odupre šiptarskom nasrtaju na zemlju,kuće,reke i sve prirodne lepote,koje Srbiju mnogu da učine mnogo bogatijom i lepšom za život.Toplica nema gde bez Srbije ali Srbija moće bez Toplice ako niko ne pokaže iskrenu želju da ova prelepa regija ostane netaknuta celina ove države.

 Manipulacijama veštih igrača koji su svoj vek proveli gledajući nas u lice i sipajući po njemu gomilu napamet naučenih fraza i laži. O „Potemkinovim“ selima koja su se u Toplici rušila i gradila uoči svakih izbora.O hordama pomahnitalih aktivista koji su za glas nudili litar zejtina,kesu šečera i koji dinar pride. Vremenu od desetine decinja večitog propadanja i nestajanja, o prekopanim ulicama,oronolim fasadama,zatvorenim i pokradenim fabrikama i teškim mukom do juče bogatih i odvažnih ljudi čija tela su se nadimala i pucala od muke i bede. O maldosti koja je već prvim „Lastinim“ autobusom u rano jutro odlazila u daleku i tužnu Beogradsku neizvesnost.Stan na mansardi u Mirijevu,klimavi krevet  u spavaćoj sobi i deca željna svega i svačega. Uniforma policijca i osmočasovno radno vreme  u smogu na nekoj od beogradskih raskrsnica.

Dopustite da vas na čas probudim i provučem kroz budućnost ovog najlepšeg dela Srbije. Krenite samnom putem sutrašnjice ako Beograd pokaže interesovanje da te sutrašnjice zaista i bude.! Odozgo od izvora gde je reka nastala a sa njom i ime kraja-Toplica. Neka nas naše bistro gorsko oko,naš izvor života, vodi putem dugim 136 km do samog ušća i pokaže, po ko zna koji put, lepotu,bogastvo i svu privlačnost koloritnih topličkih pejzaža.Raskoš cvetnih livada i lepotu šuma.Istoriju i našu prošlost od Neolita pa do današnjih dana i stotine izvora raznih lekovitih voda koje su ljudima pružale nadu i život do sudnjeg časa dok su se oči polako sklapale.

Već sledeće godine (ovo sam pisao 2019.god,od tada, osim malih komunalnih šminki, ništa se nije promenilo) Toplicu će zadesiti tako snažan udar pozitivnih promena da se bojim da nas neće biti da ih neko i dočeka.Da nas sve to ne uplaši i od straha nevevericu čvrsto prigrlimo a istinu odbacimo.Ljudi,Evropa je odlučila i zato dala para da se kroz Toplicu provuče još jedan auto put koji će u Nišu utrojčiti puteve i putnike koji pristižu sa Severa kontinenta a idu jednim krakom prema Jugu i drugim prema Istoku.

Putevi čine čuda a pogotovo novi-autoputevi sa četiri trake, gde se udaljenosti savladavaju u trenu.Taj novi autoput od Niša do Merdara pa dalje do Drača,Ulcinja i Bara, za koga više nema nikave dileme da će se graditi, napraviće prava mala čuda u celoj Toplici.Prokuplje će postati predgradje Niša,grad čijom glavnom ulicom i korzoom neće tutnjati teški teretnjaci a Kuršumlija predgradje Prokuplja.Blace će biti malena mesna zajednica za preradu svih djakonija od šljiva,malina i kupina a Žitoradje će samo nastaviti tamo gde je život stao u još nedovoljno istraženom „Kurvin gradu“čiju filozofiju i kurvinsku patetiku su odmah,kada im je pružena šansa,prihvatili i oberučke prigrlili neki naši ljudi koji sebe nazivaju "političarima",vajnim političarima.Bez ustezanja,kroz tu kurvinsku politiku,postali su najupečatljiviji podrepaši Beograda,štiteći sebe i grabeći i rukama i grabuljama sve što su mogli da prigrabe.Ali u nečemu su se prevarili.Njihove prljave i prodane duše,na videlo dana iznela je oprljana i okaljana reka Toplica čije su obale pune ljudskog nemara.Strah je i pogledati.Jer,ako se ovako nastavi za koju godinu,umesto čiste planinske vode,teći će gradse fekalije Kuršumlije, Prokuplja, Žitoradja... Dolinom će se širiti nesnosni smrad ljudskog nemara i govna lokalnih političara koji nisu imali snage da Beogradu jednom u životu kažu:DOSTA JE BRE,BILO!

Blago Toplice

Pod naletom bezumnog čoveka priroda jauče i povija se ali utisak je da još ima snage da se odupre.Gotovo je već sada više nego izvesno da će Gornja Toplica sa svojim banjama postati Balkanska kopija Karlovih vari.Jedan čovek dobio je banje da njima gazduje,da se bogati a malo,jako malo,gradu ostavlja za budućnost.Tri banje a sve tri prebogate toplim mineralnim izvorima,hotelima koji se grade i brojnim zatvorenim i otvorenim bazenima.Na meniju će se gostima nuditi hrana proizvedena sa eko parcela a proizvodi od maline,kupine i jagode biće pravi magnet za sve koji ovde borave.Akomulacija „Selova“,(prošlo je više od 30 godina kako je započeta gradnja ali se kraj ne nazire), sa jezerom dužine skoro 15 km i 3.000 litara najbolje pijaće vode u sekundi, garant su  da ni jedan stanovnik  do Niša neće oskudevati sa najboljom pijaćom vodom do polovine sledećeg veka.O njegovoj atraktivnosti za ribolov i lagane sportove na vodi ne bih da trošim vreme.Lepotu i privlačnost čitavog kraja upotpunjavaće i budući vetro parkovi koji će se naći na nekoj obližnjoj planini u podnožju Kopaonika.I naravno, tu je večiti starac Kopanik, koji već godinama privlači turiste iz cele Evrope.

Prokuplje, svoju šansu moralo bi da potraži u obnavljanju zapuštenog vinogorja čija sorta „Prokupac“ je postala nezameljiva u spravljanju najboljih svetskih vina.Prvi korak je već učinjen u selu Goinovac nedaleko od Beloljina, gde je nikla velelepna vinarija nalik na argentinske i španske vinarije.Žitoradju ništa drugo nije potrebno osim osavremenjavanja i modernizacije proizvodnih linija za gajenje povrća i njegovu dalju preradu.A da li neko u opšte u Srbiji zna koliko najplodnija toplička zemlja u prebogatom Dobriču,može Srbije da hranu.Jednu,dve a ja bih rekao i tri...

To je ono što nas očekuje u narednim godinama ali ono što je najbitnije, ovim brzim i modernim putevima svakom stanovniku Kuršumlije,Niša ili Prokuplja biće sve jedno gde mu je radno mesto.Ta razdaljina medju gradovima, prevaljivaće se za pola sata, tako da će svako moći da bira gde će da radi a gde da živi.

Poseban akcenat u budućnosti Toplice treba tražiti i njenim ekološkim svojstvima.Što bude čistija, biće sve privlačnija! Otuda pokret mladih Toplice pod nazivom „Zaštitimo reku Toplicu“ je pokret od krucijalne važnosti za budućnost ovoga kraja.U koliko se u tome bude istrajalo,“Zelena Tolica“ će biti pravi „el dorado“ za život.Težište interesovanja sveta sa obala mora, gde se najavljuju nove nesreće sa podizanjem nivoa mora,preseliće se ka kontinentu.I u toj činjenici ja vidim našu ogromnu šansu u skorašnjoj budućnosti.Banje,planine,etno turizam biće sve popularniji i privlačniji.

Ali, da bi se Toplica pomerila sa mrtve tačke gde se trenutno nalazi,ljudi moraju da ostanu i žive u njoj a ne da beže iz nje! Ideja sa većim platama za 10 osto u odnosu na druge krajeve Srbije,je za svaku pohvalu.Nažalost,do ovog časa to je samo jaka i uzbudjujuća politička priča koja se nije još uvak obistinila.Pored toga, ozbiljno se razmišlja i o paketu poreskih olakšica,stimulacija i donacija za sve one projekte koji upošljavaju mlade ljude i porodice.Ohrabruje činjenica što iz godine u godinu raste broj eko-parcela na kojima se gaji prvoklasna malina,kupina i jagoda.Zabrinjava podatak što u opštinama niko ne radi na evidentiranju napuštenih domaćinstava koja bi mogla lako da se renoviraju zašta inače Evropa nudi bespovratna srestva.O drugim blagodetima prirode mora veoma ozbiljno i konkretno da se poradi.Na livadama propada lekovito bilje koje niko ne razmišlja da ubere. Letos sam mojim očima gledao kako venu tone kantariona,majčine dušice,hajdučke trave,bokvice,maslačka što sve ima visok rejtin na svetskom tržištu.Uslov svih uslova je da se narodu skinu teški metalni okovi politike koji guše i ubijaju svaku novu i zdravu ideju u ovom predivnom i prelepom kraju Srbije.Politika i ti jevtini političari ne smeju više da budu mehanizam za opstanak svakog režima koji posle prvog ili drugog mandata na vlasti opstaje manipulacijama primenom sile i straha.Sa tim  preteškim bukagijama Toplica nema šanse da se pomeri sa ove pozicije pa je skoro više nego izvesno da će izgradnja  novog autoputa biti samao još jedna od ideja koja će proći kao sve dobre ideju koje nisu imale šansu da zažive.

MAKRON-MERSI BOKU!

Ne znam kako ste vi prošli u sudaru sa svojim emocijama u trenutku kada je Emanuel Makton čitao svoj tekst na srpskom jeziku.Ja sam pukao!

U podnožju spomenika na Kalemegdanu, podignutom u znak zahvalnosti velikoj Francuskoj za sve što je učinila za Srbiju u Prvom svetskom ratu,odvijala se prava emotivna drama.Govoreno je snagom ustreptelog srca,najpre Makron a potom Vučić.U duhu i snazi poruke ispisane na ovom veličanstvenom spomeniku,koga je izvajao Ivan Meštrović 11. decembra 1930.godine.Na našu poruku ispisanu najtoplijim i najiskrenijim rečima "Volimo Francusku kao što je ona volela nas",on je odgovorio: “Francuska vas voli.Srbija je u našim srvima danas i za uvek“.

Slika govori sasvim dovoljno!

Iskreno!

 Kalemegdan za istoriju !

Na spomeniku koji je u srcu Beograda napisane su reči „Mi volimo Francusku“.To je snaga našeg prijateljstva isklesana u kamenu.U ime Francuske,došao sam da kažem hvala srpskom narodu,izgovorio je Makron na tečnom srpskom jeziku.

Nema više šta da se doda.Ovo je lajt motiv njegove dvodnevne posete Srbiji koju je on učinio 15.i 16.jula 2019.godine.Dvadeset potpisanih ugovora i njegov stav o Kosovu koji se ne podudara sa našim i mnogo toga rečenog tokom ove istorijske posete,sve će to pasi u zaborav ali ono što je isklesano u mermeru na spomeniku gde smo u proteklim godinama,kada smo bili razočarani nekim porukama iz Pariza,ispoljavali svoju netrpeljivost prema svim francuzima koji su okrenuli ledja vekovnoj ljubavi,odanosti i poštovanju Frncuskoj za sve što je učinila za nas,večeras  smo još jednom emotivno pali na kolena i mi i oni i u suzama izgovorili tako snažne,tako iskrene reči koje  se ne uklapaju ni u jedan državnički protokol. Govorila su srca dok su se suze u potocima slivale sa lica.

Sečate se kako smo bili razočarani i ogorčeni dok smo podno Triunfalne kapije u maršu sećana na strahote Velikog rata,gledali Tačija kako duva Makronu u vrat a daleko od njega,na tribini preko puta,lili suze zajedno sa Aleksandrom Vučićem što su nas Francuzi tako ponizili i do bola uvredili.I time izazavali nevidjenu pobunu i grmljavinu u grobovima na Solunskom frontu,Zejtinliku,na Frncuskom groblju u Beogradu i na svim mestima gde su zagrljerni ginuli vojnici Franša d,Eperea i bombaši koje je predvodila legendarna Milunka Savić.Zašto je to tako bilo? Koga to zanima jer sinoć je svet video koliko je  bolna i tragična ta greška koja je  morala ovako da bude ispravljena i demantovana.Da sve puca od emocija i poruka jakih i moćnih kao ona isklesana u meremeru: „Volimo Francusku“ i ova izgovorena podno spomenika“Francuska voli vas“.

Mersi,mesije Makron!

PETI PUT VIMBLDON SE KLANJA NOVAKU I SRBIJI!

Znam da je svako od nas preživljavo i na karaju preživeo veliki meč u funalu ovogodišnjeg Vimbldona.Ono što su odigrali Novak Djoković i Rože Federer,pisaće istorija a po najviše istorija ovog velikog turnira.Istorija tenisa. Razglabaće se mnoge teorije o igri,meču i propuštenoj šansi Švajcarca da po deveti put kući odnose ovaj trofej.SvI su bili spremni za trenutak slavlja osim Novaka koji se iz petnih žila trudio da uveri nekoliko milijardi poklonika ovog sporta da o trofeju on odlučuje. U inat, ispostaviće se,nerealnim željama uspaljene publike.

 Tresle su se tribine na Vimldonu.Od 16.000 prisutnih,njih 15.000 frenetično je navijalo protiv Novaka.Duboko me je to pogadjalo jer sam jedan od onih koji misli da teniska borilišta nisu fudbalski tereni.Da tu ima mnogo više poštovanja i uvažavanja jednog i drugog rivala i da je nemoguće čuti pogrdne komentare,posmeh i bolna zadirkivanja.Pa ako hoćete i otvorenu mržnju.

U stopu ih prate  i komentatori u medijima.Evo šta je smislio novinar SNN:„Spasao je dve meč lopte i pobedio uvek popularnog Švajcarca sa 7:6(5), 1:6, 7:6(4), 4:6, 13:12(2) za četiri sata i 57 minuta, što je najduže finale u pojedinačnoj konkurenciji u istoriji Vimbldona. I, kako je proslavio petu vimbldonsku titulu? Kao i obično, jedenjem trave".Ma nosi se,odvratni kretenu.Pakosniče!

Da ne misle svi kao novinar CNN,najbolje je pokazao Emanuel Makron, Francuski predsednik,koji je izgovorio ovu rečenicu onoga časa kada je stupio na tlo Srbije,zemlje "prijatelja po oružju" u kojoj je boravio  15. i 16.jula 2019.godine:"Čestitam na velikoj pobedi Novaka Djokovića.Zaista je velika i srpski narod zaslužuje da se raduje toj pobedi". 

Oglasio se i Boris Beker.
Publika mora da bude svesna veličine Novaka Djokovića.Beker je kritikovao navijanje protiv Djokovića,posebno ovacije na greške,što je,kako je ocenio,neprihvatljivo u tenisu.

Ali sve to ne menja  stvarnost.Već sutra brojne zlobnosti I gluposti odneće Temza ali priča o njima ostaje kao tamna I ružna stranica za ovog najvećeg svetskog  turnira u tenisu.Najvećeg vašara i prestižne modne piste gde ako nešto značite morate i tu da budete.Medju njima,svojevrsnim licemerima

Po peti put

Kada se meč završio, krenula je parada licemerja i kameleonstva. Kao i uvek, intonaciju je davala kraljevska loža.Pošto smo imali priliku da vidimo celokupnu protokolarnu atmosferu bili smo i svedoci očigledne   kameleonske transformacije. Ali sve to neće promeniti njihov stav prema nama.Tvrdim, da je svaki naredni Vimbldon prilika da svet u živo gleda još jednu srpsku golgotu, još jedan rat na zelenoj travi.Jer sve ovo je sve više "rat" a sve manje tenis.

Ako bih neko voleo da nije tako i da Englezi konačno promjene stav o nama Srbima,budite sigurni, da je to moja malenkost.Dakle, nisam "fabrika" nikakvih teorija zavere koliko sam iskreno opterećen svakodnevnim lošim signalima koji dolaze sa Ostrva.Imam utisak da je sve to duboko zasadjeno u korenima i mentalnom sklopu svakog Engleza i da su male šanse bilo šta da se promeni i u generacijama koje tek dolaze.Zašto je to tako ja nisam sposoban da dam odgovor i pored upornog čeprkanja po vekovnoj istoriji Srpsko-Engleskih odnosa.Ono ušta sam siguran to je činjenica da bi smo kao narod i zemlja mnogo brže napredovali da su oni uz nas ali NE kao njihova vazalna "braca"uvek spremna da kleknu i za krunu učine sve.U ime nas Srba, za sada im Nole najbolje i najkonkretniji odgovara.I to PET puta.Danas je zbog toga "dan žalosti"u Londonu.Pričaće dugo, tećiće reke viskija,smišljaće se nove pakosti.A ja bih želeo da sve bude obrnuto.

I za kraj da vas podsjetim i ovo.Centrala PR tokom bombardovanja NATO-a bila je u Londonu.Sećate se Tonija Blera, Alistera Kembela i Džejmija Šena i svih onih njihovih užasnih LAŽI kojima su zasipali svet o našim zločinima i silovanjima počinjenim na ovim prostorima.Uspeli su da nas od žrtava pretvore u monstrume.Ta prokleta anatema još uvek traje!!!