PANČIĆEV VRH!

Najveća srpska bruka smestila se na 2017m. Baš tu, odakle je "nebeski narod" najbliži bogu, dogodila se najogavnija malverzacija od koje svi sada peru ruke i prave se ludi. Na tom mestu, neko je bez ustezanja i griže savesti, poželeo da svakom Srbinu koji ovo kotu svoje države smatra svetim mestom, ugura prst u oko i još jednom pokaže da u ovoj zemlji i dalje postoje jake sile koje javno sebe protežiraju kao moćne i u svakom pogledu, jače od države.Tu, baš ovde,da cela Srbija pukne na zdravo,sagradjen je velelepni restoran čime su ti investitori pokazali da su njihova pravila važnija nego državna. Nema i ne sme da opstane ništa što je sveto, za bezbednost važno, za ekološke vrednosti nedodirljivo. To je logika tih ljudi koji o svojoj zemlji i njenoj istoriji ne znaju ništa a po njoj vršljaju kako im se prohte. Ko se to igra sa strpljenjem ovog naroda kome jed i pena sve više izbijaju na usta? Ej, zamislite, šta bi uradio svaki Slovenac da mu neko na Triglavu podigne restoran? Ujedao bi i golim rukama se obračunavao sa svakim koji bi to pomislio. Nama se ipak, dogodilo!

Šta bi Slovenci rekli da im je neko nešto ovako podigao na Triglavu

Priča ima krajnje prozaičan početak, što je još jedan od dokaza da baš upravo tako počinju sve monstruozne, drske i bezobzirne priče, koje normalan čovek teško može da razume i prihvati.Opština Brus je po rečima svog "neupućenog i neveštog" predsednika, čovaka koji se po obimu svojih brojnih afera uzdigoa visoko, toliko visoko, da svi tvrde, da mu Vučić nije ni do kolena.On je izdao dozvolu za izgradnju bifea od stotinak kvadrata, bez temelja i bez upotrebe armature i botena na samom Pančićevom vrhu gde je na očigled cele Srbije i svih ljubitelja ove planine i skijanja, ubrzo sagradjen velelepni ugostiteljski objeka od preko 1500 kvadrata. Nesreća je u tome, što su svi koji su morali da reaguju, okretali glavu i pravili se ludi.

Cela Srbija bruji o ovoj aferi

Kada je krajem zime otvoren i počeo da prima prve goste, bruka i sramota više nije mogla da se skriva.Cela Srbija je skočila na noge u potrazi za investitorom i čovekom koji stoji iza njega. Ispostavilo se, da je investitor žena koja živi negde na periferiji Smedereva što je još više podgrejalo sumnju da neko moćan stoji iza nje. Ko je taj, ako to nije Aleksandar Vučić, moćniji u ovom času od njega u zemlji Srbiji? I tu klupko počinje da se zamotava i ulazi u dugi i neizvesni sudski spor koga je država pokrenula protiv ove moćne družine, donošenjem rešenja da objekat ne može da se legalizuje već da mora hitno da se ruši do temelja.Umesto da tako bude, on se i dalje doteruje i gradi a jadni narod koji uspon na Pančićev vrh smatra svojom patriotskom obavezom,gleda,krsti se levom i desnom i svojim očima ne može da veruje.

Sa Pančića, dolinama i ravnicama ove zemlje, odjekuje eho r u š i t e, r u š i t e ...a odgovor, iz glava ovih prestavnika "druge" Srbije, sve je glasniji i uporniji:može, ali malo sustra!

Ako je nekome u ovoj zemlji stalo do obraza i morala, dileme ne bi smelo da bude. Ne samo da se ruši već da svi ovi drznici koji su umešali svoje prljave prste u ovaj nečasni i nemoralni posao, morali bi da završe u zatvoru. Samo to bi moglo da zadovolji poniženu i uvredjenu Srbiju kojoj je neko ovim čininom izvadio jedino i najlepše gorsko oko.

GAZDA JE GAZDA !

Mladi intelektualci,fakultetski obrazovani ljudi,favorizujući sebe a na uštrb domaćica hotela, bez kojih se ne može, kuvara i konobara, otvorili su javnu polemiku sa svima nama rešenim da sa ledja Kuršumlije, skinemo Rašu Raičevića, političkog tutora  i čoveka koji, po nama, snosi glavnu krivicu za propalu i devastiranu varoš i reku mladih koji odlaze.

U svom tekstu oni zdušno brane gazdu  uvereni da ćemo im to poverovati i time otkloniti svaku sumnju da tekst nije nastao kao posledica pritiska  ili kao posledica javnog poltronisanja i omalovažavanja elementartnih vrednosti ljudskog dostojanstva.Već kao  samoinicijativa ljudi koji imaju pravo na svoje i drugačije mišljenje. Zato imam i nepobitne dokaze.

Ne verujem da ovaj mladi svet nije u svim tim polemičkim tekstovima jasno uočio da njih nikada niko nije pomenuo a niti razvoj naših banja doveo u pitanje.Naprotiv, svi zdušno ponavljamo:sve što je uradjano u banjama,  dobro je uradjano i svi koji su tu uposleni, oni su samo jedna od važnih karika za prosperitet tih banja. Drago mi je, i to sasvim iskreno, što sa posebnim akcentom ističete vaše visoko obrazovane kao veliku vrednost ovih projekata a ujedno i sigurnu garanciju dobrog razvoja i blistave budućnosti.  Ono što vam kao kolega sa dosta životnog iskustvas preporučujem:borite se za svoje radno mesto, za svoje banje, za svog poslodavca ali ponjviše, borite se, za svoje dostojanstvo, nastojte da se svakoga dana usavršavate i obrazujete i da se sa svojim materijalnim statusom ponosite a ne stidite. Ne dozvolite da vas neko izrabljuje i primorava da zavisite od njegove dobre volje i  izopačene sujete. Kada u nizu sastavite dva loša dana, računaj te, da ste sastavili pola godine a ta polovina, narednih deset.

I, ode život !

Pred zadužbinom Stevana Nemanje sve je više turista

I na ovo želim da vam najozbiljnije skrenem pažnju.

Epidemija „teorije zavere“ je sve opšta pojava u slabo organizovanim društvima primoranim da na sve načine skrivaju istinu. Nikada „ogledalo nije krivo što je lice ružno“ i ne lomite ga. A vaš gazda Raša Raičević, grdno se zamerio gradjanima Kuršumlije i još više svima nama koji ne živim u svom voljenom gradu a za njegovu sudbinu smo vezani  neraskidivom pupčanom vrpcom. Došlo je dotle da njegovu mrzovolju, njegovu pakost, osvetoljubivost,patološku sujetu, niko više nije spreman da trpi. Grad je u sveopštoj apatiji zbog njega, u strahu od njega u potpunoj zavisnosti od njega.Ne može biti gora kombinacija.

 Sve što hoćemo i tražimo  je da ode iz grada,da se vrati svome biznisu a da se mane politike i svih prljavih rabota uz pomoć kojih je dugo vladao ovim krajem.

Grad može bez njega, bez njegovih poltrona i gramežljivaca i tumača koji svojim ponašanjem i privilegovanim životom svakodnevno provociraju jadne i uplašene ljudi. Neki to trpe a neki odlaze i to sa kartom u jednom pravcu. Prazni se grad. Prazni se opština u kojoj u ovom času živi čak 4 hiljade stanovnika manje nego pre pet godina a apetiti šiptara rastu iz dana u dan.

Maturanti:hoćemo sve više a ne sve manje odeljenja

Pa zar ne vidite i sami da se u školama svake godine gasi po jedno odeljenje. Da posla nema jer nema investicija i da su ljudi naprosto osudjeni da trče za Rašom, kleče i mole ga za posao ili odlaze u neizvesnost. Svaki pop zna ovu zastrašujuću statistiku napamet.Pitaj te ga, koliko ljudi umire,  a koliko se radja?

Za kraj teksta, daću vam i precizan odgovor na vaše pitanje „ko me plaća i za čiji račun  rušim ono što je dobro!“.

Divim se vašoj proniciljivosti. Pogodili ste.Tačno je. Dobro sam plaćen za sve ovo što radim. Moji nalagodavci, nažalost, već davno počivaju u nekoj od najneuredjenih večnih kuća u zemlji Srbiji. Obavezali su me grobovi mojih roditerlja, rodjaka i brojnih prijatelja, imena velikih Kuršumličana u čije ime molim i govorim već godinama:

1.Uredite gradsko groblje da više ne crvenimo pred grobovima naših najmilijih!

2.Izgradite pešačku zonu,

3.Preuredite park,

4.Osvežite ga zvučnom i svetlećom fontanom,

5.Zasadite nove platane,

6.Uredite kutak za decu,

7.Iselite benzinsku pumpu iz centra grada,

8.Otvorite nove bašte i oslobodite nam trotoar,

9.Napravite i neki kutak za nas starije,

10.Pod zidinama Nemanjine zadužbine, podignite veliku pozornicu za časove istorije i mnoga druga kulturna dešavanja,

11.Usred parka u prirodnoj veličini, podignite spomenik akademiku Vojinu Voji Šuloviću.Mi boljeg od njega nemamo.

12.Uredite njegovu memorijalnu sobu,

13.Završite Dom kulture,

14.Otvorite nova radna mesta

15.Tražite od Srbije da završi akomulaciju „Selova“

16.Dajte subverncije svim mladim proizvodjačima koji se vraćaju na selo,

17.Zaustavite kriminal i pljačku opštinskog budjeta...

Eto,ko me plaća i za koga ja radim.

Videćemo se mi još i naravno pričati o sveme ali ne više i o Raši Raičeviću. Što se mene tiče,on me ne zanima.

Veliki pozdrav!

(NE)MORALNO!

Ako postoji trunke morala u glavama ljudi iz Fudbalskog saveza Srbije, onda bi bez dvoumljenja trebalo poništi utakmicu Spartak- Radnički. Malo je reći da je na sceni bilo skandalozno sudjenje još uvek u svetu ne zabeleženo.

Ako ovo računate u pobedu,nikad vam niko neće kročiti na stadion!

Bila je to demonstracija ludačke psihologije "čoveka u crnom", čije ime od sramote ne želim ni da spomenem. Bez trunke rezignacije, mirno i čiste savesti tvrdim, da je takvo sudjenje: katastrofalno, sramno, namerno i nemoralne.

Ovaj jadni sudija, morao bi zbog svega što je uradio da bude proteran iz fudbаla,da mu se zabrani doživotni pristup utakmicama i da zbog očiglednog kriminala i obmane, završi na teškoj robiji. U protivnom, otišli smo konačno do vraga.

Ako neko pak misli da i ovo treba da prodje po formuli "svako čudo tri dana",uveravam ga da se grdno vara.Nije ovo samo fudbalsko pitanje ovo je pre svega ljudsko pitanje čijim jasnim presekom naziremo duboku i neizlečivu bolest društva nespremnog i nesposobnog da se sa ovakvim javnim kriminalom obračuna po zakonima i moralnim principima države koja se u svetu legitimiše da postoji, da se bori i da teži višim životnim standardima.

Zašto to kažem?

Zato što je nedopustivo da se javne ličnosti,u ovom slučaju na sportskim priredbama, ovako nemoralno, drsko, bez trunke poštovanja kodeksa koga zastupaju, sudijskih pravila, ponašaju po volji i interesu druge strane sa ciljem favorizovanja Spartaka i nanašenje ogromne štete fudbalerima Radničkog,gradu Nišu, celekupnom jugu Srbije, pa ako hoćete i ostaloj sportskoj javnosti naklonjenoj iskorenjivanju  kriminala iz svakodnevnog života.Spartak ne može ovu pobedu da uknjiži u anale slavne istorije svoga kluba. Ovo pobeda je sramna i zbog nje će generacijama dece koja trče za "buba marom" na severu Bačke, brideti obraz. U ovoj pobedi nema slasti ima samo smrada. Ovu pobedu nije dobi čovek već najgori ljudski šljam. Ako Spartak sa ovom pobedom želi da se nadmeće sa klubovima po Evropi, neka mu bude ali, to neće trajati dugo.

Slučaj, da baš tako, slučaj nad slučajevima, ima svoju ogromnu specifičnu težinu i neka je proklet svako ko namerno  zažmuri nad njim.

IPAK SE DOGODILO
Kako je saopštilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, naš fudbalski sudija Srđan Obradović uhapšen je zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj.

"On se sumnjiči da je na fudbalskoj utkamici u Subotici, između Spartaka i Radničkog iz Niša, iskorišćavanjem svog službenog položaja favorizovao domaći tim i tako ga stavio u povoljniji tim u odnosu na protivnika", navodi se u saopštenju MUP-a.

Njemu je određeno dvodnevno zadržavanje iza rešetaka, a nakon toga će biti priveden u tužilaštvo na saslušanje.

Podsetimo, Obradović je tokom vikenda od jedan od najčudnijih penala koje je publika u našoj zemlji imala da vidi, a nedugo nakon toga predsednik FSS-a Slaviša Kokeza najavio je da će zatražiti da pomenuti arbitar bude skinut sa sudijskih lista. Usledilo je privođenje sudije, a onda i odluka o 48-časovnom zadržavanju.ako je saopštilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, naš fudbalski sudija .

DRŽAVA SPREČILA PLJAČKU KURŠUMLIJSKE BANJE!

Radovana Raičević,vlasnik Prolom i Lukovske  Banje, nije uspeo u nameri da svom bogastvu priključi i treću Topličku banju. Time je ,barem za sada,odloženo krunisanje „kralja“ srpskih banja.

Tu podmuklu nameru koju je ovaj vešti lokalni intrigaroš, besramni politički kameleon, mrzitelj ljudi i grada od koga je  decenijama otimao u kome ni bagrem nije  zasadio,sprečila je Vlada Srbije objavom javnog tendera i obelodanjivanja cene za prodaju Banje koja na startu iznosila celih 2,5 miliona EU.

Bila je to pravična i domaćinski tempirana bomba koja je u jednom trenu razorila sve godinama osmišljavane planove u glavi ovog čoveka da se najstarija srpska banja, najpre uništi i opustoši, a onda da njemu u miraz,uz povoljne kredite i donacije,potpuno besplatno.Ili, kako to naš narod kaže, “za džabe”.

Danima se i godinam on pripremao za ovaj čin primopredaje i već osmislio način kako će sve to „nevoljno“ morati da prihvati mada njemu ta muka ne treba i nije mu stalo do toga.Ali, kada mu već ojadjena i opljačkanja država, nešto “poklanja” ,red je da se to i uzme!

Narod kaže,lukav je on.Čekao je da mu Vučić klekne na kolena,da ga proglasi herojem i grediteljem Juga i da mu trajno, do kraja života, overi sve političke mandate,da odrešene ruke da grad uništi,raseli a preostale ljude utera u geto teške bede i nemaštine.Da još jednom krene u obračun sa svim neistomišljenicima i da dočeka ono u čemu je bio pravi i najveći. Dovoljno je samo reći- cinik!  I to kakav cinik. Ljudi ne pamte da je takav  ikada rodjen u ovim topličkim kotlinama.

Uvek je maštao da ljudi trče za njim da ga mole da pred  njegovom kancelarijom sluša uplakane i uplašene roditelje dok im iz očiju čita i strah i strepnju da li će im dete naći posao ili će poput mnogih, morati da ode i za uvek napusti rodni grad.

Ovo je bila meta vlasnika topličkih banja

Ali ne i ovo,ruševine nekada vile sa zvučnim imenom "Jugoslavija"!

Ljudi tvrde, da je živeo za trenutak da ga poraženi i gladni mole za oproštaj i koricu bajatog hleba.

Da priču sada vratimo u daleke sedamdesete godine.Karijera ovog bahatog čoveka započela je u Lukovskoj Banji njegovim organizovanim pučem u kome je glavu” izgubio” Djoka Eraković utemeljivač dugoročnog planskog razvoja,danas se to zove strategija, svih podkopaoničkih banja koje su trebale i morale da preuzmu i pokrenu točak razvoja već vidno zaostale Tolice u odnosu na druge regione Srebije.Raičević ga je slistio, oteo mu fotelju,ponizio i degradiorao kao čoveka i ako je dobro znao, da on nikada ne bi bio to što je danas, da ga u “Planinku” nije zaposlio Eraković.Bilo je to pre više od tri decenije. Od tada on kuje planove i čeka trenutak kada će najpre Prolomska pa Lukovska i na kraju Kušumlijska Banja postati njegov privatni plen.

Oteo je i prisvojo banje a banje su mu donele milione sa kojima je on preko noći postao moćan čovek i jako privlačna i zanimljiva meta za sve mešetare koji su ga za velike interese pomagali u izgradnji karijere,njegovog političkog profila i na karaju bogatog  i prebogatog tajkuna bez čijeg odobrenja niko nije mogao da nadje radno mesto,planira porodicu i opstanak u gradu koji je vidno propadao i nestajao.Opstajali su oni koji su bili uz njega,koji su ga slepo slušali i u svemu podržavali a svi ostali bili su osudjeni na patnju ili odlazak .Naročito je bio surov prema svojim „preletačima“ sa kojima je  sedeo i pjančio,kada je bio u dobroj formi i po  dva dana i dve noći. Iz firme su proterani svi koji su pomislili da nekom drugom prodaju akcije za veći iznos nego što je on nudio.Bio je to put da se  polako ali sigurno dodje do većinskog paketa.Danas je on vlasnih ogromnih prirodnih potencijala na koje svaki gradjanin ove regije ima podjednaka prava koliko ih ima i on.

Kada krene,”para da ide na paru”,kaže naš narod,ništa vam drugo ne ostaje nego da slatko trljate ruke i brojite novac koji je ne neprekidno “kapao”.U eri svetske kampanje za afirmaciju i očuvanje  retko i jako atraktivnog geološkog fenomena poznatog pod imenom “Džavolja varoš”, njemu su potpuno besplatno predati “ključevi” od ovog lokaliteta koji iz godine u godinu beleži povećanje broja turista i znatiželjnih ljudi iz celog sveta.Nekoliko brvnara,zemljanih posuda, preskup pasulj i svadbarski kupus i biznis je krenuo silovito ali biznis, od koga je samo on imao koristi, a jadna i opljčkana opština, ni jednog dinara.

Dugo i iscrpljujuće vreme njegove političke  vladavine i turture, najupečatljivije se vidi na svakom koraku devastiranog grada.Više od pedeset godina ovde  se ništa dobro i pozitivno nije dogodilo.Dok su se Prokuplje i Blace stalno menjali i modernizovali,Kuršumlija je srljala u prošlost.Banje su cvetale,njegov privatni kapital se umnožavao a grad siromašio i propadao.

Svi troškovi, a pogotovo infrastrukturalni troškovi, koje je vlasnik morao da plaća gradu, išli su na teret grada. Decenijma on se bogati od eksploatacije mineralnih izvora a  gradu za to ne plaća ni dinar rente.Grad od turističke takse u svoj budjet nije uknjižio ni jedan dinar.Pa da li je on,zaista, posle svega,vlasnik ovih banja ili je nužna revizija ove privatizacije kako bi se tačno utvrdilo na osnovu čega je stečeno toliko bogastvo.

Priča o zapošljavanu samo je delimično tačna jer njegova ideja je uvek bila da se radi sa što mnjim brojem uposlenih i za male  plate ali da se ćuti i bezpogovorno sledi svaki njegov korak.Zna li neko koliko je miliona i miliona litara prolomske vode prodato i koliko se para slilo u gradsku kasu?

Kuršumliska Banja je spašena.Ako bude sreće pa se nadje bolji i pošteniji kupac,taj dan u dugoj istoriji ove banje, biće ubeležen, kao dan kada je sprečen opasan monopol, nepravda i otvorena pljačka  velikih priprodnih potencijala. Zaustavljen je čovek sa lošim namerama i ako bude  i politički proteran iz SNS, partije gde je našo utočište da radi šta mu je volja. Ako se to dogodi,onda je i Kuršumlija spašena jer ne verujem da gori od njega može da dodje na čelo opštine koja postaje važna tačka na mapi Srbije.

Proterali  se Raša iz grada,grad će progledati i to je pravedno i jedino normalno rešenje jer do ovoga časa  sve ide naopako,za njega korisno a za grad i ljude katastrofalno.

U potrazi za hlebom i zbog njega i njegove politike, kolone onih koji su se iseljavalu bivale su sve  duže i duže.Sve se to pokrivalo sa 300 zaposlenih  u Prolomu  i 300 u Lukovskoj Banji a to što su  grad  i opština u celini izgubili nekoliko desetina hiljada mladih žitelja to u Srbiji nikog nije zanimalo i zbog toga, što su odavde prema Beogradu išle lažne i nestvarne slike.

Sada kada prestoji izgradnja autoputa  do Merdara,otvaranje novih radnih mesta i oživljavanje opustošenih sela,ispostavilo se, da je  sve to teško izvodljivo jer nema za koga.Nema ljudi,nema radne snage a oblast i grad iz nužde i novih geopolitičkih poteza najednom su isplivali  u prvi plan daljeg strateškog razvoja i opstanka Srbije.E sada valja, položi račune Srbiji i objasni, zašto su se ljudi iseljavali iz Tolice i ne samo to,već naći načine i programe koji će im omogućiti povratak.To sadašnje gospodare varoši ne zanima jer i ono što znaju i što bi mogli, oni to ne smeju bez odobrenja Raše Raičevića.

 I za kraj kačim i ovo pitanje.Da li je Vučić mislio i na njega kada je nedavno najavio “čišćenje svojih redova od mangupa i lokalnih siledjija”? Ne znam, ali,ako mu on nije target, prestaću da verujem da će se u mom rodnom kraju, išta nabolje pokrenuti.

JA,NOVINAR!

U žiži interesovanja javnosti je brutalno prebijanje pevačice Nataše Bekvalac.Iz dana u dan, afera se rasplamsava i obećava da će potrajati koliko i afera sa pevačicom Jelenom Marjanović. Do tada, kako to obično biva, javno mnjenje je podeljeno, na one, koji osudjuju ovaj  čin Luke Lazukića i na one, koji su poverovali u njegovu priču da su modrice na licu pevačice posledica loših dermatoloških tretmana! Identično, kao u slučaju Marjanović. Od časa kada je ubijena ova pevačica, mjediji su narodu servirali dve priče.Prva, da je Jelenu ubio muž i druga, da je u tome učestvovao njen ljubavnik ! Ista matrica i u jednom i drugom slučaju.

Ono što je poenta ove "Žaoke" je traganje za razlozima tolike preokupacije medija za ovakvim tekstovima. Zašto, zar nema važnijih priča koje podstiču i ističu bolje i uspešnije teme proizvedne u produkciji svakodnevnog života. Borim se da takvu nakaradnu logiku  odstranim od sebe. Ne ide! Napadnut sam kao i mnogi kojima se sve ovo gadi.

Jutros je zgrada suda, gde su sada već bivši supružnici davali izjave policiji, bila opsednuta sa stotinak, uglavnom, mladih novinara željnih slave i afirmacije. Priče i izjave karijere! Svi su bili naoštreni moleći boga da sve ovo što duže potraje.To je danas smisao i suština života ljudi koji svake godine u sve većem broju upisuju novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Bore se za budućnost na studijama koje nisu ni malo lake i većina od njih sanja put do "Pulicera". I najednom, kada se dograbe nekog svog honorarnog statusa, bezuslovno, pristaju da im karijera započne iz blata i najgoreg životnog brloga. U moje vreme, započinjala je sa pijace ,Homoljskih pašnjaka i zabitih sela Istočne Srbije.Zapanjen sam činjenicom, da su danas u domaćim medijima glavne teme sa kojima se pravi ime i postiže veći tiraž, gledanost i slušanost: ubistva, brutalna prebijanja, silovanja i neobjašnjiva samoubistva. Na drugom mestu je droga, hapšenje narkodilera i surove likvidacije svih onih koji su izneverili pravila narko bosova.

Branko Stanković:majstor, ostaje majstor!

Život, socijala, siromaštvo, rad, obnova, zapošljavanje, izgradnja kapitalnih investicija, afirmacija zasluženih privrednika za uspehe u radu i zapošljavanu, priče o selima koja nestaju i gradovima gde se više umire nego radja e, to nisu teme koje pune i beleže "ogromni" tiraži. U sportu, a naročito u fudbalu i košarci, više nije važno ono što se dešava na terenu već ono što trese i talasa tribine.Tuče, nasilja i ubistva. O političarima, u čiji zabran je ušlo mnog bandita i manpulanata, ne bih da trošim reči.

No, kada smo kod tih pompeznih tiraža, moje uverenje je da tu svako objavljuje šta mu je volja vodjeni, ne tržišnom logikom, već onom narodnom: "neka komšiji crkne krava".

Takodje, potpuno sigurno i pouzdano tvrdim, da toliki broj mladih novinara, koji žive za i od ovih tema, neće se u svome životu najesti i onako tvrdog i bajatog novinarskog hleba. A o narodu koji guta ovakve teme, satima i danim sedi kraj televizora, zavirujući u privatnost i intimu učesnika brojnih rialiti programa, nemam nikakav dobar ni pohvalan komentar. Meni je to sigurna indikacija našeg prostakluka i ogromne nepismenosti, nažalost, pretežno mladjih ljudi, koji sa ovakvom životnom filozofijom unapred predodredjuju budućnost i sudbinu svoga života. Drugim rečima, od rodjenja pa do groba, dobrovoljno pristaju da budu "topovska hrana" gramežljivih, sebičnih i do bola pokvarenih ljudi, spremnih na najgora dela u slučaju i najmanje ugroženosti vlastitih interesa.I još jedno prisećanje izvučeno iz arsenala pluskvam perfekta.Primitivizam,nepismenost,zaostalost, kako se to najčešće opisivalo,bili su teška i neoprostiva ljaga na savesti čoveka.Danas,nažalost,to su sve same vrline!!!

Ja, novinar, ili kako to reče vlasnik “Pinka”, ja, Željko Mitrović,”odlučio sam da kupim 10 posto vlastitih akcija i time postanem 100 posto vlasnik najgledanije ružičaste televizije “Pink”. Čestitam,zaista veličanstveno!

PLAČI VOLJENA ZEMLJO!

 Nisu me zaveli Haradinajevi osmesi,njegovi lakonski odgovori i  priznanja da je ubijao.Ostao sam dosledan u stavu da je on djubre i tipičan prestavnik primitivne šiptarske rulje naoružane patološkom mržnjom prema svemu što je srpsko. Kada mu je već pružena šansa pokušao je sebe da predstavi u jednom drugom izdanju ubedjen, da će javno mnjenje u Srbiji, koje nije bilo malo ipak, promeni mišljenje o njemu,njegovom narodu, „iredenti“ kojoj je pripado i politici koju trenutno vodi sa pozicije Predsednika vlada nepriznate države Kosovo! Osim toga, svojski se trudio da svaka njegova izgovorena rečenica bude, ako ne“ tenkovska“ ,onda sigurno, „pešadijska“ nagazna mina, poturena ispod stopala zvanične srpske politike koja se vodi prema Kosovu i svim frontmenima koji se ističu u tumačenju te politike,pre svih, Aleksandru Vučiću i Marku Djuriću.

Dogadjaj hapšenja i blamiranja Djurića on kao ne odobrava ali je nekoliko puta upozorio da je slučaj mogao da bude izbegnut da je Marko malo kasnije stigao na Kosovo. Za razliku od legendarnog junaka, kome istorija nikada nije oprostila što je sa zakašnjenjem stigo na Kosovo, ovog sadašnjeg Marka a time i Srbiju, njegov kasniji dolazak, spasio bi  blamaže i prave političke drame koja je mogla lako da se pretvori u novi ratni sukob, tvrdi i vešto potura ovaj ovejani kriminalac i lupež.

Marko Djurić

I ne bih se više osvrtao na ovaj deo intervjua „veselog Haradinaja“ koji je očito uradjen uz sugestije  okrenute ka uverenju da „nema pitanja bez odgovora“.Ili, „oni mogu da pitaju šta hoće a ti odgovaraj kako tebi odgovara“. Onaj ko ga je podučavao očito da mu je sugerisao da odgovori budu jasni,kratki,sugestivni a rečeni manirom „poštenog,časnog“ čoveka! Konačna poruka  a i smisao celog intervjuao zacementirana je u tezi : Kosovo je država! To je stvarnost, to je realnost i  Srbija uzaludno gubi vreme u odlaganju rešenja ovog problema koji za njega nije toliko veliki problem jer Amerika radi svoje, koliko je to ozbiljan i veliki problem za Vučića ostavljenog na cedilu da reši nešto protiv čega je ceo Srpski narod.

Da čovek ne poveruje, ali kada je izgovorio rečenicu sa kojom je jasno i glasno objasnio od koje „armature“ i kog „gradjevinskog materijala“, uz čije projekte i izvodjenje radova je napravljena ova karikaturalna državna tvorevina za koju on tvrdi da je oličenje „morala  i poštenja“ i da su priče o Al kaidi i narko kartelima puka izmišljotina i ogavna laž. Da,da znali smo svi mi tu istinu ali ojektivno govoreći, jedno su predpostavke i često tumaranje po mraku a dugo je javno priznanje prvog kosovskog ubice a sada postavljenog i potpuno zaštićenog čoveka koji je uz smešak,“od uveta do uveta“,gledajući direktno u kameru lagano i spokojno kaže:

„Mi nemamo svoju spoljnu politiku a nije nam ni potrebna! Kosovo i još nekoliko sličnih malih zemalja u svetu,funkcioniše isključivo po diktatima Američke spoljne politike i mi ništa ne radimo dok njih ne pitamao“.

Tačka i kraj svih naših zabluda. Amerika i Englesaka a samim tim i Evropska unija ni u ludilu neće odustati od ovog nezapamćenog svetskog koštapleraja uprkos svim našim kuknjavama i ukazivanjima da je na projektu Kosova zgaženo demokratsko i slobodarsko dostojanstvo sveta, svetska pravda, porušeni temelji velike kule Lige naroda na Ist riveru i širom otvorena vrata za sve naredne secesije sa osnovnom idejom formiranja malih i u svemu zavisnih država od politike koja se formira i ekspeduje direktno iz Bele kuće,Londona,CIJE, MI-6 i ostalih mafijaških organizacija. Nije politička floskula „da je Srbija uvek i za sve kriva“ već je to nažalost, istina po nekada objašnjiva a u većini slučajeva, teško objašnjiva.

Posle svega što smo čuli direktno od Haradinaja a samo 24 časa kasnije i od zvaničnika EU uz komentar predsednika Francuske Makrona „da treba zaustaviti svaki novi prijem u Zajednicu dok se ona ne reformiše“ja iskreno govoreći sumnjam da ćemo i 2025.godine biti na dnevnom redu za prijem u EU.Do tada,mnogo toga će se na Zapadnom Balkanu promeniti jer osnove za tako krupne promene granica i osnivanje niza malih i samo jedne velike države,  su već uradjeni.

Davno započeti projekat Velike Albanije iz dana u dan se polakao ali sigurno ostvaruje  pod patronatom Amerike i Engleske a i nekih uticajnijih zemalja Evropske unije. Albanija preko Edi Rame sprovodi isključivo politiku Amerike i tom čoveku uporna demokratska opozicija ne može ništa.Na sve očigledniju  albanizaciju svoje teritorije bezpogovorno je pristala i Makedonija u kojoj pod  Američkim patronatom traje parlamentarna borba za izmenu Ustava gde na velika vrata treba da udje Albanski jezik kao drugi zvanični jezik u zemlji.Sve češće se pominje i Epir deo Grčke gde živi alabanska manjina a za jug Crne Gore,Ulcinj i Bar,smatra se da je tu posao već davno završen i da je taj deo teriorije već ubeležen u kartu Velike Albanije.O Kosovu da ne trošim reči jer tu je sve manje više poznato.Granica izmedju jedne i druge države davno ne postoji a kao velika smetnja u objedinjavanju celokupne teritorije gleda se na Sever Kosova i stvaranje Zajednice  sprpskih opština .I taj deo projekta  rešavaće se isključivo  po planu i nalogu Amerike i Engleske što je sasvim dovoljna garancija da je moguće očekivati svašta i sve najgore ako bezuslovno ne pristanemo na potpunu kapitulaciju i za početak predamo i priznamo Kosovo.Ko će to u Srbiji uraditi,pitanje je za mesto u istoriji i to u onom najcrnjem poglavlju gde se govori o izdajnicima i izdaji roda svoga.

Da li je Rusija ipak predaleko ili je u zao čas po nas,prerano stigo „umor“ od isrpljujućih borbi u Siriji i na drugim frontovima protiv najprljavijeg i najpokvarenijeg protivnika u istoriji čovečanstva.Ovako više ne ide.Uzaludno je pozivti se na rezoluciju 1244 i odluke SB o daljoj sudbini Kosova što je isto  i očekivati berbu banana na Severnom polu.Ulazak Ruske braće u suštinu Kosovskog problema morao bi da se obavi na način kako Amerika brani svoje interese  na našoj otetoj zemlji ali ni manje ni više od njih.Bez takvog jasnog političkog egala,oni se neće lako smiriti.Srbija će patiti i stalno nazadovati.

SAHRANJEN ACA KOSTIĆ

Tačno u 15.30h , hladnog i skoro zimskog 19.marta 2018.godine, u parceli na Novom groblju u Beogradu, spušten je kovčeg sa telom Aleksandra Ace Kostića, u njegovu večnu kuću. Uz plač i lelek supruge Mire, ćerke Jelene , sina Branislava i ostale brojne rodbine i prijatelja, drhtavim glasom uspeo sam da iščitam oproštajni tekst, koji sam po sebi govori sve.

Otišao si, moj dragi druže,moj veliki prijatelju. Razneo si mi dušu i u srce. Za uvek usadio bol  koji je iz dana u dan sve teži i jači. Osećam to kako dani uzmiču a sećanja naviru.Oči mi suze, grč i bol na licu sve češće  me spopadaju. Hvatam sebe kako tugujem, plačem a onda iznenada bukne neki osmeh i duboki uzdah.Prerano si otišao,dragi moj druže.Prerano...

Na ispraćaju našeg voljenog Ace bilo je stotinak ljudi.Vreme je ličilo na prve dane  ljute zime a ne na prvi dan proleća. No, to nije bio razlog da iz Kušumlije stignu, Boban, Verica i Nemanja Luković, Milivoje Pavlović, Radmilo i Straško Milanović, Ivan Milićević, Gane Milenković, Aca Djordjević sa sinovima. Bili su tu i beogradjani Rade Vučković, Nebojša Milosavljević, Milisav Filipović  sa sestrom Milom, Doja Gutović i supruga Mila, Zvonko i Žarko Dragojević,Toma Marković-Brta, Miroslav Nedeljković-Mišura, Miša Janković, Slobodan Ilić, Milutin Milovanović,Miki Milovanović-Miki "Šiptar", Dragoljub Pavlović, Miki Tanaskovič-Ruta, Živorad Nikolić, Ivana Kitić, moja malenkost i brojni prijatelji s posla, drugari iz Prokuplja, prijatelji i kumovi.

Parastos je služio lokalni sveštenik a porodica je upriličila večeru, za pokoj duše, u restoranu “Novi Mali Raj”,nedaleko od Novog groblja.

POŠTOVANA PORODICO KOSTIĆ,

DRAGA MIRO,BRANISLAVE,JELANA,DRAGI  DEKINI  GOLUPČIĆI.

POŠTOVANA  RODBINO,

POŠTOVANI PRIJATELJI, ZEMLJACI,

DRAGI KURŠUMLIČANI.

U ime generacije  koja je stasavala i rasla, radovala se i tugovala, družila, bratski i iskreno volela i poštovala, opraštam se od našeg brata, našeg voljenog Aleksandra Ace Kostića.

Tu pred njegovom večitom kućom, na kraju jednog puta dugog 73 godine,toliko dana,sati,minuta i sekundi koje mu je Svevišnji dodelio, izdvajam iz prebogate biografije, ovog divnog čoveka, samo one najupečatljivije detalje, one koje se pamte i koje nosimo u duši dok živimo, dok se krećemo i dok se sećamo.

Razlike nije bilo medju nama. Sve je skoro bilo uniformisano. I način radjanja, uzrastanja, školovanja i momkovanja.

Kada su stigle prve  patike” Borovo” svi smo ih nosili i nismo više išli bosi, a zatIm, prve farmerke, divan ukus kriške belog hleba premazane mašću i alevom paprikom. Redovi u biblioteci za najbolju knjigu. Tri puta nedeljno nove bioskopske premijere. Politikin Zabavnik,  X100 romani, proleća prepuna zrelih trešanja i jagoda, reke riba a korzo prepun dobrih ljudi, ponosnih očeva i majki i stidljivih ćerki željnih nežnosti i prvih poljubaca. More videli nismo. Uživali smo na obalam naših reka u našem bazenu.

Bio je to naš život, naše detinjstvo u našem gradu koga smo beskrajno voleli i uvek mu se vraćali.

Kostići su bila jaka i moćna porodica. Majka Ljubica, ostala je bez svog muža u prvim danima slobode 1945.godine, par meseci pre nego što će na svet doći  najmladje dete, deveto po redu. Njen mezimac,  Aleksandar . Devetoro dece, pet ćerki i četiri sina . Još uvek je živ  stariji Acin brat Brana, koji sa porodicom živi u Nišu.

 Od rodjenja pa do groba krasile su ga sve najlepše osobine  dobrog i časnog čoveka. Na našu jednu on je uvek izlazio sa novih deset predloga i nekoliko sjajnih ideja. Bio je preteča ovih kako ih sada zovu, kreativnih ljudi.

Škola mu je išla od ruke. Sa lakoćom je završio Ekonomsku i poput mnogih pre i posle njega,obreo se jedne oktobarske večeri u vozu ka Beogradu. Kišovito jutro, hladna i bezosećajna Balkanska, autobus 36 do Studenskog grada dug i umoran san u svome krevetu ako si imao sreće da ga dobijerš a ako ne, slatko se spavalo i sanjalo na polovini kreveta, nekog mladog brucoša po imenu Zorana Pavlovića, samo koji dan i koja nedelja a onda, adio amigo.

Nije mu drugog bilo.Morao je da radi da bi preživeo i uporedo da polaže ispite  na Višoj ekonomskoj školi. Kada je zvršio i u cugu prošao test za zapošljavanje, osim njega, malo je ko verovao da je tada firma za zvučnim imenom  TEHOHEMIJA dobila jednog od najboljih komercijalista. Ono što su za neke bile mesečne norme,  Aca je to odradjivao za nedelju dana.

Mnogo rada, mnogo para, mnogo litara vina i neprospavanih noći a onda ljubav života i porodica.On i Mira su bili tandem kakav se retko sreće.On stub porodice a ona krovna konstrukcija. Najpre se rodio Bane, pa Jelena pa njihova dečica i dekini golupćići.Dva unuka i jedna unuka. Divna porodična harmonija i presretnih  roditelja. .Aca je plivao u blagostanju sreće i porodičnog zadovoljstva.

Valjalo bi još mnogo vremena ako bih otovori priču o njegovoj odanosti i ogromnoj ljubavi prema svojoj voljenoj Kuršumliji i svima nama koji smo rasli jedni pored drugih. Punih 73  godina. Za njega a i za sve nas, jer smo svi tako u genima nabaždareni, ta ogromna ljubav je razumljiva i objašnjiva ali za one koji nas gledaju sa strane, izgledamo nejasno i ne razumljivo. Svi mi pucamo od emocija, ljudske časti i dobrote a tek kada lupimo glavom o zid, počinjemo da razmišljamo onako kako treba: hladno i racionalno.

Alek, naša srca su danas ispunjena tugom i velikim bolom.Ostavio si nas iznenada, skoro na pola iskoračenog koraka. Bio je to šok za sve nas. Ali duga polovina naše duše i našeg srca, presretna je što te je imala za druga, prijatelja, brata za deo tela svakog od nas.

Putuj, dragi naš Aleksandre i ne brini. Dok možemo, dok nas snaga i pamet drže, pričaćemo, pričaćemo po sto puta naše priče i predivne uspomene. Jer , šta je život bez ljubavi, uspomena i divnih sećanja.

Kako bih sada vratio vreme, ponovo zaskoračiou u vašu skormnu kućiću i tu odmah na jednoj hohlici pored stola za ručavanje, podigao ručicu tvog  voljenog gramofona “suprafon” iz omota izvadio ploči sa divnim glasom Esme Redjepove i ponovo pustio, po ko zna koji put, pesmu koju si nesebično voleo i svojetao:”Ajde slušaj, slušaj kaleš bre Andjo, dok tambura sviri”…Neka te ta melodija i Esmin glas, prati dok ploviš kosmičkim prostranstvima i šetaš Rajkskim dolinama,

Počivaj u miru i neka ti je laka ova namučena srpska zemlja

ИН МЕМОРИЈАМ

АЛЕКСАНДАР АЦА КОСТИЋ
1945-2018.
Као гром из ведра неба, пре неколико тренутака, до мене се дошуњала лоша, ружна и злокобна вест. Ноћас, око поноћи, изненада је преминуо мој вољени друг, пријатељ из детињства и најближи учесник свих мојих и наших падова, успеха, великих и малих победа,тужних тренутака и бескрајно радосних дана.

Отишао је вечито насмејани Алек, пун оптимизма, ведрине и расположења које је уливало наду,разбијало бригу указујући да ће већ сутра, за који час, бити боље.Биће боље и не брини човече...

У животу је најбоље знао да воли и поштује људе. Да им се нађе када је били најпотребније,да љуски и топло саветује, да помогне на сто и један начин и никада у томе није каснио нити шта од обећања оставио за нека друга времена.

Био је ретко узорни отац и вољени дека.Син Бане,његова слика и прилика а ћерка Јелена,тиха,нежна и умиљата,спојила је подједнако Ацине и Мирине особине.Јелена има двоје деце, Јану и Луку а Бане сина Гаврила.

Слушалица се још,такорећи,није ни охладила од његових дивно сложених реченица, умилног гласа прожетог радошћу и искреном срећом."Нека ти је жив и здрав унук Василије.Да дочекамо и на свадби да заиграмо"

Само је он то знао да у трену изатка причу искреног поштовања, блиске радости и жеља да га у животу прати срећа,.љубав, радост и огромно животно задовољство.

Договорили смо се да се видимо, залијемо чашом, запевамо коју, присетимо се ко зна које приче и којих људи из наше вољене Куршумлије,града, кога смо сви неизмерно волели али града, који никада ни једним трунком пажње и поштовања није знао да узврати.

Први пут Аца неће доћи на овај састанак.Уместо тога, позивам вас да се окупимо у понедељак 19.марта у 14.30 испред капеле на Новом гробљу у Београду и достојанствено отпратимо нашег друга и брата на вечни починак.
Лака ти земља,вољени наш Александре Ацо Костићу.

Аца и супруга Мира.Била је то љубав за дивљење и поштовање.

DANAS SE NAVRŠILO ŠEST MESECI OD KADA JE UMRO ACA KOSTIĆ

Oko večene kuće Aleksandra Ace Kostića,na beogradskom Novom groblju,danas su porodica,rodbina i brojni prijatelju obeležili pola godine od kada nas je Aca napustio.Bila je to prilika da se još jednom prisetimo svih onih lepih ljudskih osobina koje su krasile Acu,uvek dobrog prijatelja i druga ali izvan svega dobrog supruga svojoj vernoj ljubavi Miri,predivnog oca Baneta i njegove Jeje.Kada se rodio podmladak,unuci i unuke,Aca je blistao i uživao u svakom danu života. Posebno poglavlje u njegovom životu je porodica Kostić koja je bila jedna od najbrojnijih porodica u Kuršumliji.Evo ih na ovoj slici na čijoj poledjini piše:
Kursumlija, april 1954.god. Ljubinka, Vera,Brana,Gordama, Nada, Aca, mama Ljubica, Tomislav i Ljiljana Kostic.
Aca je bio čovek koji je nesebično voleo ljude a posebno se trudio da svakome pomogne kada je bilo najteže.Voleo je svoj rodni grad Kuršumliju i uvek kada je moga,vraćao mu se širom otovorenog srca i ogomne ljubavi.
Porodica je u ime sećanja i ljubavi prema dragom Aci,u lepom restoranu na obodu Zvezdarske šume "Tiha noć",priredila tradicionalan ručak.

15.09.2018.godine