180 DANA!

Punih 180 dana trajala je rekonstrukcija trga na Slaviji i Ruzveltove ulice.Punih 180 dana gledali smo i slusali najbezocnije uvrede i psovke upucene na adresu Gradonacelnika Beograda i njegovih saradnika a za sve, kao glavnog i jedinog krivca, proglasavali, a koga drugo, Aleksandra Vucica.Punih 180 dana niko od tih svakojajih kriticara, iz ko zna kojih razloga, niti je verovao niti je i jednog trenutka pomisljao da to sve sto se radi, radi se ne za ljude iz svemira,vec za sve zitelje Beograda.

Slavija

Ruzveltova

Znam da ova moja kratka "Žaoka" nece nikog od tih ljudi dotaci jer sve te ruzne scene bice samo na cas zaboravljenje, dokle se ne prikupi nova snaga da bi se zestoko nastavilo sa pljuvanjem velelepnog projekta BEOGRAD NA VODI!

Nekada se Beograd radovao svakom novom sagradjenom objekru, Gazeli, Hali sportova, brojnim bazenima,Adi ciganliji, novim soliterima na Banjici, N.Beogradu, Zemunu...A danas, ni jedan temelj nije polozen a da nije zaliven uvredama i teskim pljuvacinama.

Nazalist, bolesne politicke ambicije, kao teska epidemija, haraju Beogradom a onda nikoga ne treba da cudi sto se epidemija sa lakocom siri ka jugu i severu Srbije a nista manje uspesno ni ka istoku i zapadu.

Beograd na vodi

RADE VUČKOVIĆ

Njemu ništa lepše u živitu nije moglo da se dogodi. Počelo je sa Nadom, pa sa nadama i završiće se sa Nadom! Dve važne Nade a izmedju,ceo život protkan nadama!

Svi njeni snovi zasijali su kao lep sunčan dan kada su joj rekli da je na svet donela zdravo,lepo i bucmasto muško dete. Radovala se i sestra Violeta koja je već imala par godina života a otac, uzdržan,tih u govoru i hodu nečujan, sedeo je sa ciganima, nazdravljao i pevao toliko glasno da mu je iz porodilišta stizao odgovor.Nije  to bila plač, bila je to terca koju on nikako nije mogao da upari sa svojim gordim ocem.

Bogoljub je dobio sina koga je devet meseci pod grudima nosila majka Nada.Nije važno što je ta 1946.godina bila smutna i teška.Godina gladi i još ne zalečnih ratnih rana.Osveta i teških priča uz prigušenu svetlost lampe koja je dogorevala.Ko je skim i na čijoj strani bio tokom  revolucije?

U gradu se to znalo.Oni koji su pobedili, slavili su na svakom koraku.Po ulicama i  čadjavim birtijama, uz povike sve glasnije i sve jače posle svakog ispijenog čokanjčeta rakije koju su svi zvali,a ne znaju zašto, “bosanka“. A oni koji su izgubili...oni su ćutali,šunjali se po mraku da ih niko ne vidi i sanjali da revolucija još nije završena.Da će jednoga dana zapevati kada im se Kralj vrati! Nisu dočekali taj dan.Zapravo jesu!Vratio se princ Aleksandar Karadjordjević sa suprugom,prinzecom Katarinom.Uselio se u Beli dvor i za uvek ostao najveća srpska enigma.Do dana današnjeg,ni on ni njegova supruga,poreklom Grkinja,nisu uspeli da savladaju jezik ovog naroda!

Njega sve to nije bilo briga.Voleo je da plače,da se dernja.Bio je uvek gladan a kada je  uzrasto i dalje se nije zaustavljao. „Ma on ne plače,govorila je majka Nada. Bogoljube,on peva!Pogledaj ga kako se smeje,kako mu je glas lep i čist kao i ovo nežno detinje lice.Te divne loknice obojene svim bojama.Čas su bile cna,pa plave,sive,pa žućkaste!

To je taj osmeh !

Dvadeset godina kasnije, kada se znalo da on u životu neće  ništa drugo biti nego muzičar,svirač i pevač,sreo sam je  tu na raskrsnici kod Evrope.Uvek je bila doterana, sa frizurom naravno, lepom haljinom,lakovanim cipalama,zlatnim nakitom oko vrata,na ušima i skoro na svakom prstu jedne i druge ruke.Korpulentna,sa niskim težištem,krupnih očiju i snažnih ruku,volela je  da vidi i da bude vidjena. A i mi smo znali koliko ona sve to voli pa smo se trudili da je primetimo i najčešće upitamo. “Dobar dan tetka Nado! Kako ste, kako zdravlje? Kako je Rade“? E ovo poslednje, kako je Rade,otvaralo je nebo,dušu i srce i nije znala da se zaustavi u svojim lepim pričama.

„Peva,sine moj! Bio je i na televiziji...Uskoro će i ploča da mu izadje...“

Za razliku od nje,njegov otac Bogoljub,predratni trgovac tekstila sa ugladjenim poslerartnim manirima doteranog i šarmantnog gradjanina male varoši,plenio je svojom smirenošću,meni se činilo i urodjenom elegancijom,koja je dolazila do izražaja na njegovom vitkom telu uvek obučenog u neka nova odela od „engleskih“ ili „paraćinskih“ štofova. Nije dokazano da je mašnu skidao i kada je spavao.

Radnju je zatvaro u 12 a već  nekoliko minuta kasnije,sedeo za stolom. Kusao dobru domaću supu, pohovanu piletinu i pire.Pola sata kasnije spavao je dubokim snom a u  četiri otvarao  svoju radnju punu tekstila, štofova, postava, sita, krzavica, dugmadi i raznih vrsta kopči. Ja sam najčešće dolazio sa majkom koja je imala nekoliko veoma važnih pitanja  za čika Bogoljuba. Jedno od tih je bilo nezobilazno. “Bogoljube,treba mi 1,10m za njegove pantalone i to od ovog štofa. „Sa postavom i krzavicama to bi bilo... dinara, uzvraćao bi on a majka odmah u istom trenu, uskakala sa pitanjem “A može li to na veresiju, do sledeće plate?“

Tihi muk i moj prestrašeni pogled u lice ovog  čoveka. Još koja sekunda tišine a onda njegov osmeh i pogled prema meni.“ Pa zar ovog momka da ostavimo bez novih pantalona“. Uh, kako mi se nebo otvorilo i usta razvezla. Ne znam da li sam hteo da ga poljubim ali u zadnjem času sam odlučio da  svu moju zahvalnost i iskrano poštovanje iskažem u samo jednom pitanju:
“Kako je Rade!Lepo peva,čika Bogoljube!“. Ma svira kurcu, moj sinko. Ja sam mu uvek govorio, ne idi u cigane,idi u gospodu. Jok,on navalio u cigane pa u cigane...“

I bi šta bi.Od Jordana Kostića, našeg nastavnika muzike sa  čudnim ponašanjme i to isključivo prema nama klincima,pa preko  klupe u parku, njegove prve gitare, sjanih kompozicija  koje su dolazile sa San Rema i domaćih festivala, uzdizao se jedan mladi talentovani pevač, svirač bez koga su sve buduće igranke  u bašti doma JNA bile ne zamislive. Pevao je za našu dušu najbolje a ja sam uvek govorio da je to naš kuršumlijski Roko Granata, Albano, Dominiko Modunjo, Djordje Marjanović, Miki Jevremović...

Svi smo ga voleli, mazili i sve njegove nestašluke i  brojne bezobrazluke koje je znao da vam isporuči u lice i sve to proprati sa svojim pobedničkim osmehom, sve smo to tolerisali jer  u gradu se osećala neka tiha praznina kada njega nije bilo a leta su nam bez njega bila hladna, sumorna i kišovita.

 Znali smo svi za njegovu ljubav sa našom školskom drugaricoma Brankicom Cveić, ćerkom sekretara komiteta KPJ za Kuršumliju, inače, meni  uvek dragog i voljenog čika Živorada Cveića. Znali smo za tu skrivenu ljubav ali smo znali da ona nema šansi da uspe.  I tako je bilo. Brankica je otišla sa tatom, mamom i sestra Bokom za Beograd a mi svi parnjačom za Prištinu gde je povodom nekog praznika sa terase  zvučnog  hotela „Kosovski božuri“ pevao naš Rade.Uh kako smo bili ponosni kada nam je mahnu sa terase a onda posle svi zajedno prošetali gustim prištinskim korzoom.

Bilo nam je tada sve jasno. Na domaću estradu zakoračio je čovek koji će od tih ranih sedemdesetih godina pa do danas, ispevati i napisati preko 2000 kompozicija od kojih su mnoge već stekla večiti zaštitni pečat- „narodne“.

“Kada je upoznao narodnu muziku, nastao je pravi bum, tako da su njegove prve kompozicije u tom duhu sve do danas ostale veliki hitovi, pišu Večernje novosti. Da nabrojimo neke najpoznatije: „Kako si majko, kako si oče“, „Dođi da ostarimo zajedno“, „Dva galeba bela“, „Sneg je opet, Snežana“, „Sanela“, „Danima te čekam“, „Šumadijo, ko bi tebe ostavio“, „Rado, lepa Rado“, „Nisam te se nagledao“... Komponovao je samo za Šabana više od stotinu. Kroz njegovu majstorsku radionicu prošli su, između ostalih, Zoran Kalezić, Snežana Đurišić, Mitar Mirić, Džej, Vida Pavlović, Dobrivoje Topalović, Ljuba Aličić...”

Od malog i talnetovanog deteta, Rade je postao veliki i jedinstven na domaćoj estradi gde su carevali a i danas, razni likovi  čudnih proviencija a najčešće prostaci,kriminalci,kurve  i ostali ološ koji je verovao da se do lagodnog života  dolazi samo tom autostradom. Ja iskreno ne mogu očima da ih gledam izmedju ostalog i zbog  našeg Radeta.Naročito sam kivan na Šabana Šaulića  koji kada  peva zaslužuje  sva poštovanja ali kada otvori usta...Jednom prilikom je rekao „sve tekstove za moje večne hitove  zajedno smo pisali ja i Rade Vučković.“Ne naviknut da se bori i izbori za sebe i svoj status,Rade je izabrao da ćuti.Ja neću, hoću da kažem,da je uglavnom Rade pisao a Šaban pevao .No,o davno preminulima sve najbolje i najlepše..

Ono što većina ljudi ne zna a što je karakteristično za nas koji smo rodjeni u toj podkopaoničkoj kotlini na obalama Toplice, Kosanice i Banjske su naše iskrene i časne emocije. Mi za razliku od drugih,najpre istrčimo sa emocijama a potom pozovemo svoj racio, svoj razum, u pomoć.Ne vredi nas  savetovati, mi to ne umemo da promenimo a koliko je to snažno izraženo  u liku Radeta Vučkovića, počasnog gradjanina Kuršumlije, jasno se vidi u svim njegovim tekstovima.On ih je sve odreda ispisao u fazi potpune emotivne razdraženosti i zapravo, one su  njegova autobiografija koju ja prihvatam kao svoju a u tome  će me podržati najmanje 90 posto naših drugara.Neko mi je pričao da je Rade sve to pisao „kada je bio pijan i to mortus pijan,posle nekoliko neprospavanih noći“.Ne,nije on bio pija od alkohola on je bio opijen predivnim osećanjima jer samo duša u tom stanju može sebi da postavi ovako iskreno pitanje: “A onda sam poceo da lutam ja ne znam vise s' kim, vencav'o sam se i razvodios' kafanama beogradskim”.

Ne mogu ovaj teks da završim a da vam još samo dva  značajna detalja ne poverim na večno čuvanje.

Prva priča vezna je za “Isidoru”.Joj kakva je to bila halabuka po Beogradu. Na “202-ci” je  carevala emisija “Hit nedelje”.”Isidora” je ponela taj epitet a to je značilo da će najslušanija radio stanica najmanje dvadeset puta dnevno emitovati ovu kompoziciju koju je  pevao Rade.Posle nje sve je otišlo u vasionu i Rade i “Isidora” koja je prodata čak u 400 hiljada primeraka čime se mirno smestila u galeriju večitih.

Drtuga priča vezana je za njegov dolazak u Beograd.

Ja sam  grad napustio polovinom avgusta, baš kada je najlepše, jer sam morao da spremam ispite za septembarski rok. Smestio sam se  u "Sudenjak" a zamnom su ubrzo stigli  Raka, Džule, Rale, Boža i Djurić. Sve moji cimeri a i apsolventi na svojim fakultetima. Jednog popodneva pojavio se Rade i saopštio nam da od večeras počinje da svira i peva u Točiderskoj noći sa Tozovcem i mnogim drugim slavnim beogradskim pevačima.Ja sam na sebi imao novu jako modernu košulju koja se  Radetu dopala.Nije bilo boga da mu je ne dam i da sa mojom kušuljom započne svoju  veliku pevačku karijeru.Bila je to košulja sreće za njega ali i njegova za mene.Ja sam ispolagao sve ispite i na miru uselio se u renovirani prvi blok Studenjaka gde  su po prvi put uneti kreveti sa jogi dušecima i poznata “ambasador” ćebat.

Eto,ja ispričak svoje a on i dalje ne miruje. Komponuje, peva prozuklim glasom i sa svojim karakterističnim vibratom, sedi po kafanama, zna dobro da popije i najlepše na svetu da se nasmeje, baš kao na ovoj slici koju sam objavio.A kad pretera i kada se isprazni do dna, odleti do Kuršumlije, do svoje kuće, gde sve stoji kako je mama Nada ostavila i sav se preda rekama i pecanju. U čekanju i gledanju u  bistre  brzake koji će od tog vira, tako lepo i neodoljivo, teći još 160km pre nego što se ne uvuku u mutne talase Južne Morave, a ona u Veliku, da bi tamo negde, Dunav, do Crnog mora, račlanjavao, čije je šta. Teku vode Toplice. Protiču dani i život sa njima. Rade još uvek nije rekao sve, ali ako bi kojim slučajem stavio tačku na svoje stvaralaštvo, on je za života sebi i nama, podigao jedan večni spomenik koji će se, još ko zna koliko godina, prenositi s usta na usta.

Ajlaviju amigo!

KALJINKA!

Serija „Senke nad Balkanom“ na samom početku svoga emitovanja  u veliko rasplamsava radoznalost i strasti auditorijuma koji svake nedelje u 20h, kao u dobra stara vremena, zauzima svoje  mesto kraj ekrana uvereni da će  za devedest minuta doživeti  još jedno zanimljivo uzbudjenje. Sve što je do sada vidjeno, a vidjene su samo dve  epizode, ukazuje da je Dragan Bjelogrlić, majstorski odabrao temu a prema njoj i kompletnu ekipu koja savršeno profesionalno radi svoj posao. Ovo je dokaz da „Montevideo“ nije bio samo slučajan blesak  ovog autora koji je više nego uspešno povezao svoje vrhunsko glumačko umeće sa prefinjenim osećajem za režiju jednog uzbudljivog, i za ogroman procenat današnje populacije, nepoznatog štiva.

 Priča je oblikovana iz konteksta burnih istorijskih dogadjaja tokom i posle Oktobarske revolucije, koja je iz temelja potresla svet. Kako je sve to išlo kroz istoriju, skoro jedan čitav vek, ne treba posebno tumačiti  jer akteri tog doba, kod nas nazvanog Samoupravni  socijalizam ili komunizam, su još uvek u naponu snage i jako se dobro sećaju svakog detalja. Medjutim, novije generacije o tome ne znaju ništa i naprosto svi su zbunjeni sve učetalijim tekstovima u dnevnom novinama koji započinju pitanjem:zašto su se potpomci Belih Rusa u Beogradu osetili uvredjenim posle emitovanja prve dve epizode ove interesantne serije ?

Kozaci iz serije "Senke nad Balkanom"

Svaka revolucija, pa naravno i Oktobarska, nemilice je gutala svoje žrtve.Oni koji nisu prihvatili pravila nadolazećeg  komunizma, „bauka koji je kružio Evropom“-morali su glavom bez obzira da napuste Rusiju uvereni da će se za koju nedelju vratriti osnaženi i u direktnom sukobu sa boljševicima rešiti sudbinu svoje majčice Rusije. Nisu se vratili, ne  za mesec dana, nego nikada. Živeli su u statusu izbeglica a pod pokroviteljstvom kralja SHS Aleksandra Karadjordjevića  kao Beli Rusi medju kojima je bilo čak 50 hiljada Ruskih izbeglica i 5 hiljada  Kozaka koji su u ovoj seriji prikazani  kao jedna organizovana banda  koje ne poštuje zakone zemlje koja ih je primila pod svoj krov  već u jednom mafijaškom sistemu traže načina  da žive i prežive. Bjelogrlić ih je prikazo kao opasne ljude i teške kriminalce a zapravo istorijske činjenice govore da su oni u većeni slučajeva bili lojalni gradjani upošljeni na veoma važnim mestima i to pretežno u državnim službama. Oni su radili u policiji u pograničnoj službi od 1919. do 1921. godine.

Zanimljiv podatak iz tog vremena, a on se sa posebnim akcentom tretira u seriji, je način života u prestonici  gde je sirotinja  crkavala od gladi dok se na dvoru i medju bogatašima raskošno živerlo. Droga, prostitucija, kriminal svake vrste, carevali su  u Kraljevini koja je tih godina slovila medju  evropskim državama ko najveći izvoznik  narkotika. Beli prah koji je  napre dolazio iz Makedonije a potom preko Kosova i iz Turske, bio je najtraženiji na  dvorovima širom Evrope. Nije isključivo da  je medju krijumčarima i narko dilerima bilo i kozaka koji su se odlučili na ovaj rizičan posao da bi preživeli. Ali, većina, nije bila takva kakvu ih  publici dočarava Bjelogrlić. To je istorijska činjnenica ali pravo na umetnički  fikciju i uzbudljive dramaturške zaplete, deo je umetničkog talenta reditelja, scenariste i ostalih aktera ove dobre serije.

Medju  zanimljivim detaljima iz života Belih Rusa u Beogradu su bez sumnje i brojna kulturna dobra koja su oni doneli sa sobom ali i njihov  intelektulani rejting koji je načas visoko odskočio medju, uglavnom, nepismenom srpskom populacijom. Pamte se imena brojnih ruskih lekara, inžinjera, arhitekata, apotekara, generala, glumaca, pisaca, dobrih  pevača i jako nadarenih sportista. Za ovu priliku, odlučio sam se da zajedno sa vama otklonim svu mistiku teksta poznate ruske kompozicije-pesme, “Kaljinka”, za koju skoro  svi mi verujemo da je pesma sa rodoljubivim porukama i izraženim vojničkim taktom koji skoro pa  prelazi u marš.

Ništa od svega toga.Kaljinka je jedna nežna ljubavna pesma komponovana u karakterističnom  Ruskom ritmu pa se na trenutak činilo da je to vojnička pesma. Evo sadržaja pa se sami uverite kakvu poruku nosi ova pesma.

Ribizlice,ribizlice,ribizlice,moja,

U bašti jagodo,jagodo,moja!

Ah,pod bor,zeleni bor

Položite me da spavam

Aj-ljulji,ljulji,aj-ljulji,

Položite me da spavam

Ribizlice,ribizlice,ribizlice,moja,

U bašti jagodo,jagodo,moja!

Ah,boriću zeleni,

Ne šumi nada mnom!

Aj-ljulji,ljulji,aj-ljulji,

Ne šumi nada mnom !

Ribizlice,ribizlice,ribizlice,moja,

U bašti jagodo,jagodo,moja!

Ah,lepotice devojko,

Zaljubi se u mene

Aj-ljulji,ljulji,aj-ljulji,

Zaljubi se u mene!

Ribizlice,ribizlice,ribizlice,moja!

U bašti jagodo,jagodo,moja!

  

ŠTA NAM TO RADI RTS?

Godinu dana u trećoj reprizi serije "Baba se češlja" mi svakodnevno gledamo jedan novi model repriziranja ili programskog pokrivanja evidentnih rupa, pod izgovorom da to narod tako traži! Taj model je smišljen tako što u večernjem terminu ide serija,ujutru i u popodnevnim satima se reprizira.Sve kada se sabere,taj inače mamutski serijal,na ekranima se vrti više od trista puta. Pa čak i tako,sa vidnim osećajem gorčine na licu i stomaku, osećam potrebu da kažem,sve je to u neku ruku podnošljivije od užasnih neverovatnih priča kojima smo zapljusnuti subotnjim i nedeljnim terminima rezervisanim za nove domaće serije

"Psi laju", iz produkcije porodice Bajić,koja se prosto nametnula gledalištu, bez provere i pitanja da li ih gledalište priželjkuje u tolikom obimu ili ne, najavili su lagani humor sa periferije iz dvorišta nekih romskih izbeglica koji su sa vihorom rata sa Kosova, a gde bi drugde, pristigli na periferiju Beograda, krenuli da pustoše groblja, što jeste činjenica ali ne i humor, kidaju bakarne kablove, automobile, muljaju drogu i sve ostalo što im padne napamet. Iskreno govoreći, zahvaljujem se autorima i glumcima na trudu ali ljudi, HVALA, niste trebali toliko da nas usrećite i tako gorko nasmejete! Utisak da ste napravili seriju koja će teško preći opisnu ocenu ODVRATNA, smrdljiva i tužna.No i pored toga,ova serija daje odgovor na jedno zbunjujuće medicinsko pitanje.Opšta je pomama za sedativima a nismo daleko i od naziva "bensedinska nacija".To medjutim,ne važi za rome ili cigane.Logika."živi danas a sutra... videćemo !"  isključuje sedative kao sredstvo za umirenje i sredjivanje unutrašnjih prilika. Zbog toga su poruke iz ove serije,barem u tom smislu,jako dobro sročene i jasno vidljive..

Gospodja Davidović,guverner NBS, jedna od najpismenijih žena toga vremena u društvi sa suludim inspektorom Tanasijevićem-Tanetom !

Nedelja veče i serija Dragana Bjelogrlića,"Senke nad Balkanom", produkciski je uradjeno na vrhunskom nivou i očito da je priča namenjena za dugu komercijalnu eksploataciju na televiziojama širom sveta. Siguran sam, da autori ne treba da strepe da li će serija doneti novac i da li će se uopšte isplatiti.Uveren sam da će finasijski rezultat biti sjajan. A mi,sa kakvim ćemo mi utiskom i večeras, posle druge epizode, otići na počinak?

U odnosu na prvu epizodu gde smo videli kasapljenje sveštenika iz Ruske crkve i svu okrutnost kozaka i Vrangelovih ljudi koji nisu priznavali nikakvu domaću vlast,večeras je u zaludelom Beogradu,tridesetih godina, gde caruje, blud,droga i nemoral na svakom koraku pljuštala krv. Čak dve glave na tacni, novi kontigent ubica sa svih strana i sve veće količine turske droge koja je sa tržišta potpuno potisnula makedenske kartele. Naravno, bez zlata i blještavog nakita porodice Romanov, oko čega se vrti sva dramatika surovih dogadjanja u mračnom i tužnom Beogradu, priča ne bi imala svog smisla. Začin i specifičan ukus u uzavrelom loncu balkanskih papazjanija,daje i policiski inspektor,široj javnosti poznatiji kao Tane inače, polu čovek a polu zver.Njemu asistira mladi obrazovani čovek koji je  zanat učio kod Arčibalda Rajsa ali nažalost njegovo  znanje i pamet u nepismenoj Srbiji nisu potrebni nikome pa ni ološu i kurvama iz Jatagan male. Miris krvi, premnogo smrti, blata, govana, tame, droge i nemorala, to je slika  tadašnje  Srbije pa shodno  tome i poruke  koje  izgovaraju  glumci su takve da od  gledaoca traže energiju,snagu i veliku izdržljivost  i ličnu dozu  sadomazohizma Ako ovu  formulu možete da primenite,nastavite sa gledanjem serije,ako ne,daljinski u ruke i predjite na drugi kanal.
Ko je uostalom, rekao da se na televiziji samo smeje, peva, lepo laže i lagodno uživa, taj nas je slagao!

ŠTA OVAJ ČOVEK JE GO…NA!

(No i pored toga,moje teks “Vapaj za gradom koji nestaje”, čitalo je  poreko 5 hiljada ljudi).

Ako ste pre neki dan gledali Beogradsku hroniku mogli ste da čujete od Dragane Kalinović, direktora PIO fonda,  “mi nemamo problema sa slanjem penzionera i u PRIVATNE banje poput Lukovska i Prolom". Ona je inače govorila i o daljoj privatizaciji još dvadesetak ne privatizovanih banja u kojima država, odnosno PIO fond, ima većinski vlasnički paket. Nije izričito pominjala Kuršumlijsku Banju ali u pokrivalicama ovog intervjua,mogli su se videti,uglavnom,kadrovi Kuršumlijske Banje a i neke naznake koje se čitaju izmedju redova,”da Turci pokazuju veliko interesovanje za privatizaciju srpskih banja”. I,šta je u svemu ovome čudno ili nejasno?

Po prvi put se javno na nacionalnom sevisu čuje da su Lukovska i Prolmom banja, zapravo, PRIVATNE banje,gde većinski paket,u to u opšte ne sumnjam, drži Raša Raičević. Ne istražujem puteve kojima je on došao da ovakvog  bogastva na bazi PRIRODNIH potencijala. E, sad, ako kojim slučajem država odluči da i Kuršumlijsku Banju  preda  u vlasništvo čoveku koji već gazduje u dve banje, onda se opravdano pitamo šta  će jedan takav  megalomanski  banjski privatni potencijal doneti  vlasniku a šta gradu? Monopol, pogotovo monopol u eksploataciji prirodnih potencijala, nikome  bitnije koristi nije doneo osim njenom vlasniku čiji kapital će se umnožavati iz minuta u minut. Danas  kada ceo svet bije bitku  sa energetskom samodrživosti, vas priroda i bog,darivaju  tim potencijalima koje vi ne plaćate ni  jedan dinar.Sva dalja nadmudrivanja ko ovde  dobija i koliko, su besmislena…

Ja sam i u prošlom tekstu posebno skrenu pažnju na izrazito  visoke cene svih banjskih usluga od čega nisu izuzet, ni u promilima, žitelji tih banja a da ne govorimo i gradjanjima Kuršumlije i drugih  topličkih opština.Takva politika cena,”plati pa se kupaj”,ima smisla kada se uporedo sa razvojem banja razvija i modernizuje grad. Ali nažalost, to nije tako. Grada na sve liči, osim na grad koji svojim žiteljima pruža minimum konfora dostojnog života savremenog čoveka, pismenog i obaveštenog koji svojim očima vidi da to koriste gradjani Beograda,Niša i svih drugih gradova, pa  se sa pravom pita a gde smo tu mi?

U ovom hramu je presveta mučenica Anastazija,supruga Stevana Nemanje, vaspitavala svoje sinove kako se  voli Srbija

Da li u opšte  gazdu ovih banja zanima zašto se procesi migracije u Kuršumliji odvijaju na jedan upozoravajući način  koji ako se ovako nastavi,preti da grad zaista ostane bez svojih žitelja.Ovde se  samo šapuće da je  ove godine  upisano jako malo djaka prvaka  u dve osnovne škole, da je ista situacija i sa brojem učenika u tri srednje škole a da broj onih koji umiru uvek nadmašuje broj dece koja se radjaju.To očito nije tema ovog “uspešnog” vlasnika dveju banja i  jednog prirodnog fenomena, jer da jeste ovde bi se vodila žestoka borba da se otvore nova radna mesta,da se završi akomulacija “Selova” i najozbiljnije ultimativno zatraži od  Srbije da momentalno upali sve  uzbunjujuće alarme sa ciljem spašavanja jednog od najbogatijih  krajeva Srbije. Izmedju osalog,Srbija bi mogla i jednim “lex spscijalisom” da uvede paket podsticajnih mera sa akcentom na razvoj malih privrednih pogona, poljoprivrednih parcela i plantaža…

Raičeviću je najbitnije  da na svim izborima najpre  izabere novu partiju kojoj će se prikloniti.Skoro dvadest godina on vlada gradom i čini sve  da narodu zatvori usta  čim oseti da neko nešto govori  protiv njega.Tu je nemilosrdan i zbog toga me ni malo ne čudi što se ljudi jedonstvno boje  da ako bilo šta kažu da će iz  šake izgubiti i to ništa  što čvrtsto drže u svojim rukama.No i pored toga,moje teks “Vapaj za gradom koji nestaje” čitalo je  preko 5 hiljada ljudi.Ja ne znam koji su to ljudi ali sam više nego siguran da medju njima ima naviše mojih zemljaka. Njihove poruke su više nego jasne:hoćemo da gradom upravljaju ljudi koji ga vole,koji su spremni na odricanja i neprekidan rad  na njegovom uredjenju i prilagodjavanju svakog njegovog kutka potrebama savremenog čoveka. Ne zamislovo je da  grad nema  svoju urdjenu pešačku zonu, savremen i moderan park sa fontanama i zelenilom.Ne zamislovo je  da niko nije pokrenuo  inicijativu  da se  iz centra grada iseli  benzinska pumpa i da se taj deo  iskoristi za proširenje parka i drugih sadržaja.Da se konačno reši sudbina  filtera na dimnjacima “Kopaonika”.Da li oni zaista postoje ili  se neko opako igra sa zdravljem gradjana. Da se  urade ulice, trotoari i  biciklističke staze i time zabrani  prilaz automobilima centru grada. I tako dalje i tome slično.

Zanimljivo je, da pisane kritike na moj tekst nije bilo ali sam  zato dobio jednu usmenu kritiku od čoveka koji mi je  odmah rekao da nije teks čitao i da ga to ne zanima ali da je čuo u prolazu od jednog  njegovog istomišljenika rečenicu koja bi trebala da me zabrine.Taj “suvi genije”  izgovorio je poruku u  svom stili a ona glasi:”šta ovaj čovek je govna!”Odlučio sam se  ovo da objavim,ne da bi sebe “posipao pepelom” nego da baš upravo kroz tu rečenicu jasno stavim do znanja o kakvim se  mentalnim,morlanim i socijalnim podelama radi u gradu,gde osim Toplice koja tiho šumi i stalno protiče,sve ostalo  nemo ćuti, trpi a po nekada,tu i tamo, pusti svoj glasić ne nekoj  od jako posećenih slava ali tek  kada se jezik odreši uz pomoć fatalne “treće” velike!

Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim iza politike  propadanja grada, stalne migracije zbog jako teškog života,jer posla nema,para nema,ne stoji niko iz vladajuće  stranke Aleksandra Vučića. Naprotov, njegov  stav o  daljoj sudbini Toplice je sasvim suprotan i on nije krivac što odavde nema inicijativa.Siguran sam i u to,ukoliko bi se Raičević pojavio sa malo kompleksnijim zahtevima prema predsedniku Države da bi njegov odgovr bio  potpuno identičan odgovoru Putina,oligarhu Romanu Abramoviču, koji je svoje milijarde stekao  na eksploataciji prirodnih resursa Rusije.Teks je ispisao moj prijatelj Vladan Jevtić.

“Anadir je grad na krtajnjem severu Rusije u oblasti Čukotska, 11 vremenskih zona udaljenom od evropskog dela Rusije,veličine 740.000 km2. Decet puta je veća od Srbije, a grad ima od 10-tak hiljada stanovnika. Od raspada SSSR-a pa do 2000-te godine se u njega nije uložila apsolutno ni jedna rublja. Sve se promenilo dolaskom Putina, koji je postavio milijardera Romana Abramoviča za guvernera Čukotske oblasti, koji je investicijama iz ličnih sredstava potpuno preporodio grad. Grad koji smo zatekli nije imao nijedan normalan restoran, bioskop, nijedan normalan asfaltni put, nije bilo automobile osim ruskih GAZ-ova… Danas je to sredjen, moderan, može se reći živopisan grad.
Ali raditi u Anadiru, tada, kada smo mi počinjali - to je bila avantura, u kakve bi se drugi građevinari, osim nas Srba i Pećanaca, retko ko usudio da udje... Do Anadira nema ni puta ni železnice. U gradu nije bilo nikakvih apsolutno gradjevinskih materijala. SVE SMO MORALI DA VOZIMO AVIONIMA! ČAK I CIGLU! Možete misliti koliko je sve to koštalo Romana Abramoviča kada prevoz jednog kilograma tereta od Moskve do Anadira avionom kosta oko 4 do 5 dolara!

Zato, kada smo radili druge, državne, objekte, zgradu Carine, na primer, nije bilo takvog, neograničenog budžeta, pa smo to drugačije organizovali. Napravili smo KOMPLETNU ZGRADU, U DELOVIMA, UKLJUČUJUĆI I ČELIČNU KONSTRUKCIJU, do zadnjeg šrafa, u Moskvi, onda je prevezli vozom do Vladivostoka, a odande brodom, preko Beringovog mora do Čukotke. Dodatni problem je u tome što je Beringovo more plovno samo par meseci, pa ako zakasnite, ostadoste godinu dana da čekate sledeću plovnu sezonu…”

Namerno sam ovde potencirao  Romana Abramoviča,Ruskog milijardera usput i vlasnika FK Čelzi, ne bi li pokazao kako bogati ljudi  mogu  da pomognu u razvoju ne samo svoga biznisa već i u izgradnji grada  a i preporodu čitave oblasti. Čukotska je u medjuvremenu postal jedna od najatraktivnijih turističkih destinacija i sada je prava muka obezbediti  kapacitete  i mesta za sve one koji žele da vide ovaj deo Rusije. Nažlost,vlasnik najvećih prirodnih potencijala na jugu Srbije ne deli mišljenje  ni samnom ni sa  gradjanima Kuršumlije koji u razvoju ovih banja, što je fantastično a biće još bolje kada se uključi i Kuršumlijska Banja, mora deo svojih  finasiskih sredstava da ulaže u razvoj samog grada. Osim toga, ovakav način dominacije opštinom, privredom, ljudima, sa pozicije  i vlasnika i političkog lidera vladajuće SNS, ne daje dobre  rezultate.Grad i ljudi u gradu,trpe i stradaju a to je preveliki zalogaj i prevelika  žertva koji ni jedan privredni uspon i razvoj  svih banja ne može da opravda.

ZNAŠ LI SRBIJO ŠTA TI SE SPREMA?

UDARNA VIJEST:
OVE GODINE: OD 1.1.2018. GRAĐANI SA PROSTORA EX-YU BEZ EU PASOŠA MOĆI ĆE BEZ VIZE DA RADE U NJEMAČKOJ

E,sada zbogom Srbijo! Odoše nam deca, a kako stoje stvari,tek će otići. Ko će ovde ostati da radi za 300 EU i godišnje natezanje oko povećanja plata za famoznih 5-10 posto uz priču da se u Nemačkoj plate povećavaju 2-3 posto pa Nemci ne kukaju da je malo već se ponose takvim povećanjem.
I to je tačno.Povećanja plata u Nemačkoj, gde je prosek kod lekara preko 4.000 EU za 2 posto je povećanje od 80 EU a povećanje penzija kod nas od 5 posto, na sadašnji iznos od 20.000 dinara, je 5 EU.

Tačno je da nemamo više,ali je uputno od toga ne praviti JEDNOGODIŠNJI cirkus, koliko traju najave ne sa ekonomskim porukama, već čistim političkim OBMANAMA! Takodje, često se naglašava da moramo više da radimo a ponekada se tim glasnogovrnicima omakne pa uztvrde "da smo mi Srbi neradnici"! Srbin nije neradnik, to zna cela  Evropa, a po najviše Angela Merkel ali Srbin ne pristaje na poniženja a naročito na eksploataciju njegovih fizičkih i umnih kapaciteta za bednu zaradu. Nažalost,većina investitora koja dolazi i otvara nove pogone radi to iz dva glavna razloga.Prvi, su visoke donacije koje daje država a drugi je dobra, jevtina i izuzetno kvalifikovana radna snaga.

Da vas podsetim.Od maja meseca Vučić najavljuje povećanje plata i penzija u" iznosima koje nikada nismo imali".E,to nije ekonomska realnost zemlje Srbije već ČISTA politička manipulacija.

Angela Merkel:ona zna šta radi!

Ubrzo ćemo, već od 1. januara naredne godine, videti odgovor svih onih kojima su širom otvorena vrata Nemačkog tržišta radne snage. Ja ovo ne pišem iz nikakve pakosti ili želje da se na ovaj način obračunavam sa politikom koju vodi Aleksandar Vučić, ja ovo pišem sa ogromnom zebnjom oko srca zbog mogućnosti da će i moj sin, koji je sada na PETOJ godini medicine sa prosekom deset i njegova devojka sa prosekom 9,5, odlučiti da odu u želji da rade gde su cenjeni i mnogo bolje plaćeni. A ja, ja neću moći ništa da uradim osim da tugujem.

Sve moje priče o patriotizmu, iskrenoj ljubavi prema Srbiji, ne mogu imati nikakvu osnovu na tankoj, jako tankoj, ekonomskoj podlozi. Bez ekonomske stabilnosti i materijalnog dostojanstva vlastitih gradjana nema ni oporavka ni nade a nema ni govora da ćemo se lišiti depresije, apatije, nezadovoljsta, kriminala, korupcije i spretnih političkih manipulatora koji nam pomeriše pamet, uništiše život ostavljajući nas na tužnim marginama životnog standara.

Ostala je upamćenja i nedavna izjava AV da je tokom vladavine "žutih" Lebane sa 29.000 stanovnika, spalo na 19.000.Vučić nije pomenuo i druge gradove na jugu Srbije koji su u vreme famozne tranzicije ostalo bez više od 30 posto stanovništva. Ja sam nedavno pisao i o neprekidnoj migraciji koja teče iz Kuršumlije, moga rodnog grada i da se na zaustavljanju tog procesa malo ili ništa ne radi već da se preko politike i uz politiku taj proces, nažalost, podstiče. Sve u svemu, pražnjenje Srbije i masovne selidbe ka većim gradovima jesu ekonomski proces podstaknut različitim političkim kombinatorikama koje su planirali i izvodili nesposobni ljudi smešteni u naručju neke od aktuelnih partija i pokreta.Ostaje upamćeno i u istoriju upisano da niko zbog nedela nad vlastitim narodom,a migracije jesu podstaknute i programirane, nije odgovarao niti pred lice javnosti pozvan na odgovornost.

Istina je,osim par najsiromašnijih zemalja Evrope,svi ostali žive daleko bolje i bogatije od nas.Dovoljno je otići u te zemlje i naprosto biti zatečen izgledom nasmejanih i zadovoljnih ljudi i naravno,po povratku kući,ponovo utonuti u depresivno sivilo, trvenja, mržnju i obilje političkih manipulacija.Nije ovo život koga zaslužuje srpski narod i zaista,biće teško naći prave argumente da ovaj mladji i školovani svet da ostane i živi u bedi i pod stalnom političkom torturom mangupa i kriminalaca koji u tome vide šansu da oni bolje žive a drugi da bleje i propadaju.

ČUDESNE PRIČE OVO ZEMALJSKE!

Rano jutro poslednjeg dan jula, nagoveštavalo je  prelepl letnji dan.Sunce na istoku  još se nije pojavilo a na termometru 25. podeok.Svaki detalj dana koji se budio, uklapalo se u Božije i ljudsko verovanje da baš tako treba da bude na dan praznovanja Svete velikomučenice Marine, u narodu poznatoj, kao Ognjena Marija. 

O njoj ljudi jako malo znaju pa je red da upamtimo ovih nekoliko redaka iz njene životne biografije.

Rodom je iz Antiohije Pisidijske. Kao hrišćanka, dovedena je pred starešinu Olimavrija, da prinese žrtvu idolima i da se odrekne Hrista. Pošto to nije htela da učini podvrgli su je mučenju i na kraju ubili. Beše to oko  270 godine.Spomen svetoj velikomučenici Marini pravoslavna crkva daje 30.jula.
Krećem!

Zamnom su ubrzo ostajli kilometri vijugovag puta koji se ka brdima Kopaoničkih visova probijao samom dolinom  reke Toplice po čijem imenu je i čitav kraj u dužini od 167km. od njenog izvora pa do ušća u Južnu Moravu,dobio ime Toplica.I zbog toplih sumorovitih izvora Lukovske,Kuršumlijske i Jošaničke banje.

Cilj mog puta je jedno skoro mistično vekovima od naroda,baš na ovaj dan,posećivano a da se na njemu ništa nije ni gradilo ni menjalo u odnosu na ono što je priroda i božija ruka  narodu darivala,da se tu okupi, pomoli  bogu  za zdravlje i životnu radost. 

Ulazak u podzemni raj

 U potrazi za ogovorom zašto se baš ovo mesto zove “Gužvenik”,nisam nigde našao ni jedno objašnjenje a niti  ime  kraja ili mesta sa sličnim toponimom.Ostaje mi da po nahodjernju  svog životnog iskustva, logike a i samog  izgleda terena, zaključim, da je neko,a taj neko mogao bi da bude samo narod, ime ovom mestu dao po njegovom prirodnom izgledu. U dubini gustih i jako visokih bukovih stabala od kojih sunce nikada nije uspelo da ogreje  ovo mesto a tik uz obalu malenog planinskog potoka po imenu “Žalički”, gde voda lagano skakuće s kamička na kamičak, sve je naprosto nagurano na jednom mestu,na jako malom prostoru pa vam se logično čini da je priroda “zgužvala” i šume i brojne strmine i mali potočić da se tu  tiskaju jedno uz drugo.Od tih geoloških gužvi narod je istkao i ime ovog  mesta-Gužvenik. A zašto je ovo mesto važno i zašto ga baš na Ognjenu Mariju posećuje toliki svet.

Tu nema velike mistike.Bežeći od onih koji nisu priznavali našu  pravoslavnu veru zbog čega su nam hramove rušili i palili,narod je  potražio tako skrovito mesto da se  Bogu pomoli ali i da svojim bolesnim očima potraži leka.Usred ovog jako nepristupačnog  kraja u korenima jedne  stoletne bukve,kojoj ni vreme ni  vekovi ne mogu ništa,priroda je izgradila “hram” lepote i naterala ljude koji mu prilaze da to urade na kolenima provlačeći svoje telo kroz  jedan uzani prolaz nastao izmedju  dva  stare žile  bez kojih bi ovaj “hram” sigurno nestao.

Kada provučete svoje telo kroz taj uzani prolaz,ne moj te to nikada činiti u strahu i grču,jer onaj koji vas je pozvao i okupio,znaće i da vas zaštiti.Neće bukva baš tada pasti i neće se obrušiti na vaše pogureno telo.

 Prostor iza ovog  uzang ulaze čine dve  malo veće sale, površine ne veće od  deset kvadrata.Sve je u belom krečnjaku izliveno i uradjeno rukama božijih vajara poput Fidije i njegovih sledbenika.Na prvom malenom platou je veći bazen u kome se u kapima sliva voda iz malenih stalagmita izniklih iz samog korena  ovog  stabla.Odatle  u blagom padu voda se razliva u tri manja bazena u kap ravnomerno.U ta tri bazena,vernici koji  su došli  u Gužvenik,uzimaju vodu u svojim malenom  flašama i lagano se  povlače unazate,ali  ne sa glavom napred već sa nogama.Vodom ispiraju svoje  bolesne oči,skidaju naočare i pred svima  u glas,skoro uz vrisku,saopštavaju  da  sada  vide sve,da im se vid izoštrio i da im naočare više nisu potrebne.Bogu se zahvaljuju na tom daru ostavljajući svoje stare naočare tu negde na padini,uverni da im one više neće biti potrebne.

Umivao sam i ja oči tom vodom i doživeo  one iste  efekte  kao kod očnog lekara koji vam pre svakog pregleda širi zenice da bih sa lakoćom mogao da vidi razloge oboljenja ili  neophodnu dioptriju.Neću da sada tumačim i razglabam ovu priči  sa nikakvog  naučnog ili ma kakvog drugog  aspekta. Ostajem pri uverenju da ova voda sa ovih izvora pomaže, ne smeta i ne odmaže.Ostalo,sve je stvar ličnih psiholoških  uverenja i naravno verovanja.

Nije ovo jedini fenomen koji je vezan za ovaj lokalitet.Na samih desetak metara od  “crkvišta” podno bukve,utvrdjeno je,tvrde oni koji tu dolaze,jako visok stepen  zračenja koje  pozitivno deluje na čoveka u okviru tih famoznih “Najdanovih krugova”

Ako nikada niste čuli za ovaj fenomen-radi se o pozitivnom ili biozračenju,koje navodno dobro deloju na sve bolesti,jer utiče na imunitet ljudi,ako se  dovoljno dugo stoji u krugu.

U tim krugovima tiska se stotinak ljudi tako blisko i tako  intimno pripojeni jedni uz druge da čoveku ništa drugo ne ostaje nego da poveruje u „čudo“ izlečenja ako ni zbog čega drugog onda baš upravo zbog te bliskosti,topline ljudskog tela i jako pozitivne enrgije koja izbija iz svih.Svi stoje,cute  i pogledima šaraju negde  po krajoliku nebeskog plavetnila.

Treska,sa visinom od 1.439.m dominira ovim krajem

Moja priča se ne zvršava tu u tom čudesnom Gužveniku.Desetak kilometara odatle najlepšte trenutke provodim na terasi svoje kuće. Danju  zagledan u let jednog  mladjanog  orla koji jedri nošen strujama blagog letnjeg povetarca  a u prvi sumrak prebrojavam zvezde. Lopov mali, znam da je naumio da zgrabi prvu kokošku koju bude  snimio  sa svog vidikovca. Nažalost,danas će ostati bez obroka.

Često puta,uhvati me i san.Naprosto zamrzne se slika pred očima i vi divno i opušteno odlutate do njenog zagrljaja i slatkih medenih  usana stvorenih za ljubljenje i tiha šaputanja.I kada je nasladje,prohladni  povetarac sa Pančićevog vrha, umilno rashladjuje  nekoliko kapi znoja na mome čelu.Budim se i čekam veče.Nova  uzbudjenja i nove prijatelje.

Jače od svih i pre od svih, zasija „Zvezda Danica“ a potom  na beskrajna  kosmička prostranstva istrčava“Mali medved” ,poznat  po tome što se u vrhu njegovog „repa“ nalazi se baš upravo ona- zvezda  Danica.

I šta ti još ne. Milioni i milioni zvezda zasijaće beskrajnim kosmosom.Tako su mi bliske,skoro na dohvast ruke i ono što poželim to je da ih svučem i da se  tim zvezdanim ćilimom pokrijem.Ali  u toj tišini koja urbanom čoveki smeta i čini se nestvarnom pa po nekada i plaši, sitne svetličave tačke, sa tihim zvukom motora koji se jasno čuje, preleću preko moje glave.

Znam svaki  let koji ide ovim korodorom. Trenutno preleće  avion na relaciji London- Dubaji a samo nekoliko minuta kasnije Frankfurt-Atina.O čemu bih drugom razmišljao i danas, a naročito u vreme dok i ja nisam preletao ove krajeve, nego o uobičajnim prilikama u avionu. Koji su to ljudi koji voze te  čudesne letilice? Šta rade putnici u ovom času? Možda večeraju, slušaju muziku, ispijaju neko piće, čaj, vino, možda ćaskaju ili  krišom oko sa pažnjom odmeravaju svaku oblinu prelepih stuardesa!

Satima bih tako gledao u nebo, slao svoje misli u beskraj tražeći duše mojih najbliužih koji su se davno preseli  negde, tamo gore, u rajske doline. Da ih još jednom čujem, zagrlim, poljubim. Da ih upitam, kako ste, kako živite i da li i vi nas,  po nekada, pogledate? Šta radimo i kako nam protiču ovi zemlajski dani?

Na izmaku ovog vrelog i Božijeg dana, osećam kako me san mami.

Dovoljno je, sasvim dovoljno sve ovo što  stigoh da vam ispričam i ispišem,osim jednom malog ali važnog detalja. Baš sada u ovom času pred očima mi banu lično on, njegovo veličanstvo Fjodor M.Dostojevski sa svojom porukom:

”Tajna čovekovog života, nije u tome samo da živi, već da zna- zašto živi!”
Shvatite ovo sasvim ozbiljno i sanjaj te, samo sanjaj te...

Kako vas volim!