VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE!(4)

Od njih je sve krenulo:Stevan i Mica Deljanin

Oni nisu živeli u samom centru grada ali uvek,kada se zato ukazala prilika,bili su u centru svih gradskih zbivanja.Od onih važnih pa do onih manje važnih ali bitnih i neizbežnih za učmali i usporeni život u maloj srpskoj provinciji,gde o životu postoje dve jasno izbrušene priče.Ona nostalgična,kroz koju čovek u svojim sećanjima pokrene i koju suzu,glas mu zadrhti o sasvim običnim detaljima koji više imaju veze sa godinama života nego sa stvarnim osećanjima.

I ona druga,u kojoj su svi pogledi okrenuti ka sustrašnjem danu,nekoj nadi i inspiraciji i presporom životu u kome godina proleti a dan nikako da uzmakne.Njih ne zanima ni ono juče što je bilo a već sećanja na prekjučerašnje razgovore i dogadjaje…e,to je zašlo u dubok zaborav.

Ovo je zaista priča o važnim ljudima koji od dana kada su se naselili na samoj ivici grada,tu podigli porodični dom,imanje,izradjali brojnu decu, posle tolikog godina života rado bi da priču započnu jednom svojom ličnom metaforom koja sama po sebi dovoljno govori o njima.Jednom nogom bi uvek bili u gradu,na kaldrmi,kako moji kuršumličani vole da kažu,a drugom,u širokim prostranstvima ruralne periferije sa navikama donetih iz zavičaja.

Nekih godina,a biće da su to bile one šezdesete,činilo se da se svakog časa zida ili „okiva“ po jedna nova kuća u kojoj će život grunuti svom svojom lepotom.Bila je to tiha i mučna migracija sa „planine u doline“.Bez suza  ali sa nadom u očima da bi moglo i moralo biti bolje.Svako parče zemlje koje je moglo da se kupi-kupljeno je.Nikle su čatmare tek da čeljad sklone od kiše i snegova a kada se zarade pare,zidaće se nove i čvrste kući.Za svakog sina po jedna a za ćerku u miraz,najmanje bogata bračna soba sa maisvnim regalom. 

Naselje je i danas veliko.Promiču tu neki ljudi.Godine ih sustižu a ono mladjeg naraštaja stalno mašta i veruje da će već sledećeg ponedljka sesti u 5 ujutru u „Lastin“ autobus i odleteti ka Begradu,gradu nade i novog života ili još jednog utapanja,teškog i mučnog  preživljavanja.

Oni nisu tako razmišljali,planirali.Verovali su u sebe u snagu svoje porodice u snažne mišice na rukama sa kojima su lako podizali velike terete i obrtali hektare zemlje.A,s jeseni, punili ambare i novčanike.Ženili se,bogate svadbe pravili i po nedelju dana pevali i igrali.A već sledećeg leta krstili i ime davali.Narod ih je poštovao i sledio.Svi su hteli da budu kao

A sa njima se nastavilo:Dragan i Stoja Deljanin

                                                                    D  E  LJ  A  N  I !   

Da li sam time sve rekao ili priču moram da odmotam od samog početka od tog prezimena bez „ić,“ od mesta porekla,od ratova i raseljavanja pa sve do konačnog dolaska na samu obalu Toplice.Sa kapijom koju od prašnjavog puta,koji vijuga iz reku do Lukova i brojnih sela raštrkanih po padinama Kopaonika,deli jaz koji nije smeo da presuši da ne bi stala centrala a grad ostao bez osvetljenja.Stara kuća se proteže desno od ulaza i na njoj će se mnogo toga menjati i dozidavati a nova,velika i moćna sa sina gradjena,uzduže se s leve strane.Blagom padinom silazi se do štala uvek punih krava i bikova  a dole pored same reke,velika i duga parcela gde se sadilo povrće i to ranog luka pa do kasno sazrelih krupnih glavica sočnog domaćeg kupusa.Zima je morala da se dočeka sa punim ambarima i podrumom,kako pića,tako i hrane.

Draganova i Stojina deca:Ljubica,Slavica,Zoran i Ljiljana

Domaćinstvo Deljana,nije od vajkada bilo ovde.I oni su,poput mnogih topličkih porodica,putem u neizvesnost,krenuli iz Stare Hercegovine.Jedan deo porodice  ostao je da živi u Gusinju kod Plava ali je morao da se prikloni Islamu.Druga grana krenula je  preko mnogih brda i planina na dug put da bi se padinama Kopaonika spustili u selo Gornji Lipovac,zaseok „Stože“,nedaleko od poznatog Batota.Po završetku srpsko-turskih ratova (1878) porodica Deljanin se iz Lipvca preselila u Gornju Mikuljanu.Bila je to brojna porodica Deljanin koja je ubrzo pojačana jer im se iz Gornjeg Lipovca ubrzo pridružili i drugi rodjaci.Prvi medju njima, koji je budućnst života video u jakoj porodici i širenju domaćinstva kupovinom svakog parčeta zemlje koja je bila na prodaju,bio je Svetozar koji današnjim  Deljanjima slovi kao pradeda.Kupovao je zemlju,bavio se stočarstvoma a u selu Tijovac kupio je i veliki zabran šume koji je porodicu spašavao u godinam teških i dugih zima.

Moja pok.majka Radosava,obožavala je pesmu "Nas trojicu majka ima".

Lepa Ljilja,Zoranova supruga,nastavila je tu tradiciju

 

Porodica se uvećavala i normalno delila.Draganovi roditelji Stevan i majka Mica,koja je nadživela svoga muža i bila posebno cenjena,pažena i poštovana od brojnih unuka koji su pristizali u sve većem broju.Ona je sa Draganovom ženom Stojom znalački vodila domaćinstvo sve do svoje smrti u poznim osamdesetim godinama.Izrodili su sina Dragana i ćerku Dragicu.

Nekako u tom periodu,u vreme dok je majka Mica još bila pri snazi,domaćinstvo porodica Deljanin, preuzima  moj vršnjak Dragan sa svojom suprugom Stojom.Iz tog braka na svet su došle tri ćerke i sin Zoran.68. se radja Slavica,70. Zoran,75. Ljubica a 81.Ljiljana.Dok su se deca radjala,Dragan je radio kao vozač teških kamiona na izgradnji mnogih puteva po Srbiji i ulica u Beogradu.Sa nešto uštedjenih para vraća se u Kuršumliju i ulazi u posao sa pečurkama i otkupom lekovitog bilja.Danonoćnim radom počeo je lagano da se uzdiže ali nikada nije skidao oko sa svoje dece koja su rasla.Naročito je upozoravo svoju suprugu da dobro otovori oči kada su u pitanju devojčice koje  su visile po tarabama i sa pažnjom analizirale svakog mladjeg prolaznika koji bi prošao uz njihovu ogradu.Dragan je tada ljutito Stoji govorio:Pripazi na ove čorice.Naleteće neko i odvešće ih bez našeg pitanja i pristanka.

I njihovi sinovi:Stevan,otac Zoran,Miloš i Zdravko

Dok su devojke rasle i bujale,sin Zoran je od malih nogu bio uz oca.Najpre na polju,po njivama u vožnji traktora,u kosidbama  a kada je počeo oca da prati i na slavama,da sa lakoćom obara po nekoliko velih rakija,svi bi u glas govorili:E,ovo nije sin!Ovo je sinčuga.Tatin ponos i tatina odmena.

Deda Dragan sa svojim praunucima

Bili su veliki tandem i rado vidjeni gosti u mnogim porodicama gde su bili posebno tretirani od svakog domaćina.Moj brat Milivoje duboko je zašao u prijateljstvo sa njima tako da se i dans,na naše veliko zadovoljstvo,ta linija, Deljanina i Pavlovića, održava na visokom nivou.Tu je i Rako sa Samokova kao i Zoran Miljković sa čijom porodicom smo preko mamine maćehe bili u bliskom srostvu.Ono što oduševljava kod svih njih,inače,velikih domaćina i velikih ljudi,to je jedno pristojno i kulturno ponašanje na svakom svečanom skupu gde su bili prisutni.Pila se ta meka u velikim količinama ali nikada ona nije pomutila pamet nekod od njih da ne bi znao šta radi i govori i da ne bi mogao da ode kući zdrav i čitav.U Toplici za takve najčešće kažu:dobro nose rakiju!

Zoran je napunio 46 godina a već ima četiri unuka.Dve devojčice i dva dečaka.
Biće još podmlatka, budući da se najmladji sin Zdravko tek sprema da uplovi u bračne vode

U vreme Zoranovog momkovanja,Deljani su tražili najbolju stranu biznisa u koga su bili spremni da ulože i deo sebe.Ideja da otovre 30 prodavnica u zabitim kopaoničkim selima bila je više nego humana.Nažalost,migracija je učinila svoje.Sela su opustila a prodavnice zatvarane jedna za drugom.Ostale su samo one u kojim je bilo ljudi.Iz tog perioda sećam se jedne gorke Draganove priče vezane za onu prokletu rakiju „Zozovaču“napravljenu od otrovnog metil alkohola.Svi koji su je pili u većim količinama,nažalost,nisu preživeli.Ljudi kažu,da je ta „otrovnjača“ u našem kraju napravila pravi pomor.

Bila je to sušna godina gde na granama nije bilo ni jedne šljive.Seljaci su,u nekim selima oko Lukova, tražili da im nabavimo dobru ljutu rakiju da bi imali šta ljude da posluže na slavama koje su se nizale,jedna za drugom.Ne znam šta se dogodilo, koja nas je to sila sprečila,priča mi Dragan, da ovu prokletu rakiju ne doturimo u desetak naših prodavnica.“Zozovača“ nije stigla do njih i niko zbog nje nije nastrado.Bila je to sreća u nesreći.

Godina 1990 je godina kada je u kuću Deljana ušla lepa Ljiljana do ušiju zaljubljena u mladjanog Zorana.Njih dvoje će u prvih tri godine svoga lepog braka,u „deljanske“ temelje ugraditi novu snagu,nevidjen polet i svetlu budućnost koja već sada otkriva svoje pravo lice.Porodica iz dana u dan jača i napreduje.Najpre im se 91. rodio sin Stevan,94.Miloš i 99.Zdravko.Deda je kipteo od sreće i zadovoljstva.Sa njim i sa sinom Zoranom i podmlatkom koji je dolazio oni su dobili toliko poleta i snage da su nezaustavljivo krenulu napred.Od škole,kako je govorio Dragan a u tome ga je podržavao Zoran,treba im srednje obrazovanje i to famozno „dualno obrazovanje“koje nam je stiglo iz daleke Danske a mi smo ga već imali mnogo godina pre njih.Taj sistem,jedan dan škola,drugi praksa,Deljani su na svom primeru pokazali kako najbolje funkcioniše.Kada su momci iz kratkih pantalonica ušli u radne kombinizone,svako od njih je znao šta mu valja činiti.Stevan je preuzeo farmu krava i bikova,Miloš se bavio mehanizacijom a Zdravko stasavao pored oca i dede na svim domaćinskim poslovima.

Nije se dugo čekalo na zanavljanje porodice.Prvi se oženi Stevan i dobio dve ćerke Jovanu i Anastaziju a potom Miloš koji je porodicu Deljanih obradovao sa dva muška pojačanja:Vukom i Savom.Deda Dragan sada merka izabranicu za najmladjeg Zdravka a onda će svi pod njegovim prozorom navijati za podmaldak koji će nastaviti i trajno osigurati lozu Deljanina.

Dragan troši 73.godinu života.Uporan je,radio kao u najboljim danima a Zoran tek 46.Mladi deda sa četvoro unučića stoji kao mermerna stena iza svog oca.Tu je uvek kada je najpotrebnije.Za godinu dve lagano će smestiti oce da malo odmara a on je sa svojom dinastijom krenutu da razara.Sinovi obećavaju još poroda a da je to neophodno najbolje govore ovi podaci.

Dragan je Predsednik crkvenog odbora u Kuršumliji.Imao je dobre odnose sa pok.patrijarhom 
Irinejom koji ga je 2012.god odlikovao najvišim ordenom Niške eparhije: "Orden cara Konstatina".
 Odlikovan je za zasluge učinjene prema SPC

Porodica poseduje 35 hektara obradive površine i to:10 hektara pod šljivama,hektar pod kupinama i pola hektara pod malinama.Osalo je u livadama i žitaricama neophodnim za prehranu stoke.

Često pričam i sa Draganom i Zoranom.Oni su kao jaje jajetu.Odmereni i jako probirljivi,kada su ljudske naravi u pitanju.Jedan i drugi ne ruše ni jedno brvno a nekamoli most za sobom.Mirno i taktički osvajaju ljude,tamo gde mogu pomažu a nisam čuo da su nekom u bilo čemu odmogli.Na slavama su prvi,na svadbama takodje a na sharanam,tradicionalnim manirima naše vere,znaju da podele bol i uvaže svakog živog iz ožalošćene porodice.Zapričani o mnogo čemu a najviše o načinu rada i organizacije toliko moćne porodice koja se iz dana u dan dopunjava,pitam Zorana:Kod koga je kasa,kako delite plate,profite,nagrade…Osmeh,dug, a reči kratke i retke.Kasom rukovodi tata,ja pomažem a podmladak iz nje uzima onoliko koliko im treba.Za to veče,za izlazak,večeru,godišnji odmor.Svako tačno zna da je sve to naše ali takodje svako zna,da je najcrnja vartijanta ona kada sami sebe počinjemo da potkradamo.U našem slučaju to se nikada neće dogoditi…

Zoran je bio odličan učenik Kuršumlijske gimnazije.
Obožavo je dela Dobrice Ćosića

Pa zašto bi se i dogodilo.Novac jeste značajan ekonomski stožer u svakom poslu i bez njega je teško zamislivo napredovati i ispunjavati sve planove i želje.Njihova snaga i homogenost leži u razumevanju tog iskonskog pravila,neizmernom poštovanju porodične hijerarhije i dubokoj veri da samo jaki i složni mogu mnogo brže napred.Deljani,zaista jesu, važna porodica Bajne Čaršije.

Miloš sa ženom i sinom Vukom

Stevan u zagrljaju svoje izabranice

I svoje omiljene  krave...

Tone zrelih šljiva

I malina

VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE (3)

Oni su zaista bili jedna važna poluga u životu ovog malenog grada.Porodica Milijanović, a mnogi su ih znali po imenu domaćina poredice Jelenka, a kada je on otišao sa ovog sveta,ostala je poslednja verzija koja se koristi i danas- Jelenkovi.

Jelenko Milijanović
 

Porodica Milijanović na okupu

Sa Radičeve svadbe

 

                                                  A onda je došao na red Jovica

Živeli su u Kačamak mali u kućerku gde nikada nije bilo tesno a ni dosadno.Ni uveče kada se išlo na spavanje ni ujutru kada se delio dorućak.Jelo se ono što je bilo a uvek maštlo za nečim boljim i obimnijim.Majka Mica bila je prava tigrica u snalaženju kako da svoje mladunce prehrani,obuče  i domaćinski vaspitava.

Čak njih sedmoro:Radič,Rada,Jela,Ruža,Jovica,Zoran i najmladja Nevenka-Nena.I sada dok prebrojavam i sećam se svih tih imena,u nadi da nekog nisam preskočio ili izostavio,ježim se od pomisli koliko je  sve to bilo odvažno i hrabro izradjati toliku decu a onda se uhvatiti u koštac sa nameštinom, sve opštom nemaštinom od koje niko u gradu nije bio poštedjen i krenuti u susret godinama koje su dolazile pune nada i očekivanja da će odmah od 1.januara sve biti lepše i bolje.Milijanovići su znali da je ključ opstanka u njihovom džepu i da smo oni mogu da otkljućaju vrata pakla ili ona druga,vrata nade, koja smo zvali- vrata raja. Strategiju i nadu koja se nazivala nadom boljeg života,u svojoj glavi držao je domaćin ove porodice Jelenko.

Stasit i izrazito plećati ljudina,neustrašivi borac za život i bolju budućnost svoje porodice,ostao mi je u sećanju kao svi oni hrabri i odvažni kozaci sa Dona koje je u svom brilijantnom romanu veličao i opisivao večni Mihail Šolakov.Moj junak sa obale„Tihe Toplice“,bio je upravo on, Jelenko Milijanović.

 Dan mu je trajao od izlaska sunca pa do ponovnog svitanja jer da bi se uspelo u toj nameri,moralo je svuda da se stigne,posedi,popriča,čuje i vidi.Kada bi on kojim slučajem zaspao,UDB-a je uvek bila budna i sve je snimala i pratila svojim urokljivim očima.Ništa nije smelo da bude tajno,da se prećuti i da o tome zna samo mali broj ljudi.Ta varijanta je bila najopasnija jer su trenu mogli da dobiju epitet  „reakcionarne političke grupa“.I to usred moćnog ideološkog vihora  koji je gutao i nosio sve tragove kapitalizma a snažno nametao i propagirao novi pravac života,vladanja i večitog nadanja.Socijalizam, što je bila samo mala jezička maska za pravi naziv uredjenja u kome smo živeli, sa internacionalnim imenom- komunizam!
Pominjem tu ideološku kvačicu iz razloga što je prva privatna piljara naslonjena uz zid “Evrope“,kakva sinbolika,mogla tu da se nadje i započene sa radom onoga časa kada su glavešine u Komitetu klimnu glavom.I tako je počele.Kosanica je cvetala,ŠIK se gradio,Metalc razbijao a Konfekcija stasavalo,doduše, još u pelenama.

Rasla je i Jelenkova piljara.Pristigle su tone lubenica iz Dobriča,paradajs i paprika iz Poprdejaca,groždje iz Župe,pirinač iz Kočana...Narod nije više morao da čeka četvrtak da se snabde .Bilo ih je u piljari kod Jelenka u svako doba dana i noći.
Kako je ugled,a danas se to kaže-rejting,piljare rastao na videlo dana najednom  su na korozu počeli da šetaju i grad zbunjuju napre Radič i Ruža.Rale je bio sto posto,ma kakvi sto posto-hiljadu posto, Jelenko iz mladjih dana.A Ruža kao svaka lepa mirišljiva i neodoljiva ruža.I to ona koja je sa svakim danom bivala sve lepša i lepša.Jela je svoj život vezala za piljaru.Tu je radila od jutra do mraka,brojala lovu koja je pristizala u djakovima i pažljivo nadgledala sva druga zbivanja u gradu.Jovica je još bio dete ali se ni trena nije odvajao od oca jer je znao da će on naslediti sve radosti i sve muke ovoga posla.Sedeo je pored oca u malom klimavom „tamiću“,po nekad ga menjao u vožnji, a razdaljinu od Kuršumlije pa do Djevdjelije, prevaljivali su kao i putovanje do Banje.

Rale se već zamomčio i bogami počeo da skerće pažnju mnogim lepim devojkama.Zablisatao je jedne večeri na korzou kada je pored sebe izveo u šetnju prelepu plavušu za koju niko nije znao ko je i odakle se ona tu našla.Ubrzo je i ta dilema razjašnjena.Stigli su trubači,harmonikaši i velika srpska svadba je mogla da počne.Toga dana,venčali su se lepa zubarka Ljubica i lepi ing.poljoprivrede Radič Milijanović.Jelenko i majka Mica su sijali od sreće.

Ubrzo je i hladni jeseni severac odno tek procvalu Ružu na velika iskušenja pred nalete beogradske košave.Udala se i ostala da živi u Beogradu.Jela nije uspela da održi svoj brak ali je zato Jovica postao pravi naslednik svoga oca.Nasledio je sve radne i dobre osobine Jelenka koji se lagano povlačio u svoju vikednicu nedaleko od motela u Rudarima gde je sedeo,uživao i sa prijateljima u dugim partijama pokera i preferansa.To je bilo mesto za odmor i druženje tada najmoćnijeg čoveka čaršije Korčagina ali i nekih ljudi,prišipetlja,ili kako se to po našem kaže,poltrona,koji su uspeli na sebi svojstven način da ovu oazu mira i zadovolstva uvek kontaminiraju svojim poganim pričama koje su servirali Korčaginu.A on lud i alergičan na njih,donosio je nagle i preke odluke zbog čega su mnogi nevini ljudi stradali i jednostavno proterani iz grada.


                              Zoki,moj brat Milivoje i Jovica, na jednom pijačnom danu

I dalo bi se sve to sa lakoćom podneti da iz daleka,sa periferije grada,nije počeo da izranja još jedan apsolutista,“grđi“od Koče,koji i danas vlada gradom i koji se ni jednoga časa ne libi da se surovo obračunava sa ljudima koji nisu uz njega ili mu nisu po volji.Bez obzira što je on vlasnik sve tri Topličke banje,on je nažalost, samo „zla kob“ ove malene čaršije.

Milijanovići su sa velikim uspehom održali status svoje poredice i jesu za uvažavanje i poštovanje izmedju ostalog i zbog toga, što se nisu poigravali sa ljudima i svojim obećanjima.Moj brat Mića je svoj zanat trgovca naučio kod Jelenka.Bio je u tandemu sa Božom Rajevićem,dip.ekonomistom koji je napravio zavidnu karijeru u Nišu.Oni su mi svedoci da ih Jelenko nikada nije prevario i izigrao.Nikada.A grad pamti u predobrog Najdana Pavlovića našeg ciganina iz donje male poznatijeg kao Najda.Do svoje smrti bio najpre desna ruka Jelenka pa onda Jovice.Čuvali su ga i voleli kao sve svoje najmilije.

Imalo bi još mnogo šta da se piše o Milijanovićima.Zoran je bio ispisnik moga brata i nastavio je da se bavi trgovinom,uspešno igra fudbal za Kosanicu a u gradu važio za dobrog i vaspitanog momka.Bogato se oženi sa lepom Tanjom,izrodio decu a smisao života našao u prelepoj kući na samo par kilometara od centra grada.Otvorio je radnju nameštaje koja sa uspehom opstaje.Najmladju Nenu sa jednoga dana sreo na Vidikovačkoj pijaci gde drži tezgu sa garderobom kao dopunu svojoj skromnoj penziji.Ali ipak od svih lepi priča o njima, ne smem da preskočim trenutak kada su Milijanovići dobili posao na Svetom Stefanu.
Bili su izabrani kao vrsni dobavljači najboljeg voća i povrća koje se serviralo prebogatim gostima u ovom prestižnom hotelu.

Ostale su mi u sećanju slike uz nekih toplih julskih večeri kada je Jovica sa prepunim TAM-om kretao put Svetog Stefana.Po običaju Najda je bio pored njega.Posle cele noći vožnje niz Moraču,ujutru se stizalo na plažu koja se tek punila turistima.Roba se istovarala,računi namirivali a posle kupanja i malog sna,usledio bi povratak.Već ujutru bili su u Kuršumliji.A mi do poslednjeg,svi željni mora,imali smo jedno pitanje više u šali a bogami za mnoge u zbilji:jel stvarno more slano,kako ljudi pričaju?

Jelenko i njegova životna saputnica davno su svoju dušu dali Bogu i njegovoj volji.Svi ostali su živi  i zdravi.Rade i opstaju,ali ono što je najbitnije,izradjali su brojnu decu a u medjuvremnu sa uspehom su preuzeli i važnu ulogu baka i deka.I obično,to tako biva.Kada zasadiš dobro i zdravo stablo ono godinama raste,širi svoje grane,radja,miriše pa od proleća ponovo lista i zeleni.

 

PETAR PERA KILIBARDA

Još mnogo godina živeće ovo ime medju žiteljima„Bajne čaršije“.A koliko će decenija i vekova kružiti njegov duh iznad solitera gde je stanovao,njegove Kosovske ulice,“Evrope“,Pivnice,kladionice,kafane na Smokovu,kod„Joksima“, na bazenu i stadionu kraj Toplice,to samo Bog zna.A o školi, gde je prove ceo svoj radni vek,kao vrsan pedagog i dobar nastavnik fiskulture,o tome će priče ispredati učenici iz mnogih generacija koji su nesebično voleli i iskreno poštovali svoga Pepija.I baš iz tog perioda njegovog života u sećanju su ostale mnoge priče i anegdote koje  se uvek prepričavaju kada  neko iz društva pomene Perino ime i za pokoj duše prolije mlaz rakije po crnoj zemlji.E u tom času,neko iz društva potegne priču,sto puta ispričanu ali uvek svežu i dopunjenu,kao da je on u ovom času priča.

Pepi u svom elemntu

Utrča jednog sunčanog junskog jutra u školu čićica u brič pantalonma sa utegnutom i ispeglanom belom košuljom u opancima šiljkanima na nogama.Matori kicoš sa brkovima za ovu priliku specijalno negovanim. 
Jel bogati,gde sedi Pera učitelj?Šta reče ko?Ma onja što uči decu da trče i preskaču plotove.A,zalomi poslužitelj,Pera Kilibarda...E,on!Ta prva vrata pa kada udješ pitaj ko je Pera učitelj.Ja sam čiča profesor Kilibarda a ne učitelj,oglasi se Pera.No,u čemu je problem? 

Pa ti čoveče dade onom mom nesmajniku jedinicu iz fiskulture.Da vidimo. Jes, bogami,jedinica!A znaš li ti da on ne hoda nego leti.Skače sa drveta na drvo!Nema trešnje koju nije do poslednjeg zrna obišao.Brži je od zeca...Jel to stvarno što govoriš,pita Pera.Jeste očiju mi!E,ako je tako,evo ovde upiši unuku peticu.I čiča stvarno to uradi.Pozdraviše se a starina oskakuta niz hodnih

Posle par minuta u zbornicu ulazi Perin kolega Steva.Pepi,kojI ti je ovaj čiča koji se hvali da te je„slatko prejebao“.Ma šta kažeš!Tu na izlazu iz škole,čujem ga kako priča jednom svom vršnjaku:izjeba ja Peru,dade on Draganu čistu peticu! 

Uh kako je Pera bio ljut,kao ris.E čiča neće to tako da bidne.Izbrisa on onu peticu i ponovo zaključi jedinicu.Tek da se zna ko je ovde učitelj a ko prevarant..

.
Pera je bio jedan od poslednjih boema koji je obilazio kafane i do zore sedeo u njima iz ćejfa i sa posebnim merakom.Voleo je lagano da pijucka i mezi.Pred njim nikada nije smeo da bude prazan tanjir.Dane i noći proveo je u društvu moga brata Miće u svim kuršumlijskim kafanama a po najviše toplom kutku lepe kfane na Samokovu.

Ne zna se kada je lepše bilo za sedenje i uživanje u neku toplu letnju noć ili u hladnu zimsku idilu dok su bele pahulje prekrivale sve šumske staze.Voleo je da peva a svi u gradu su znali da je njegov večiti hit bio„Štaću kući tako rano“uz tiho pojenje i glasno smejanje.Sa te pozicije u ovoj kafanici za merak i dušu,sa lakoćom su se skupljali svi gradski tračevi a pogotovo ako je na okupu bila celokupna Kočina ekipa koju je predvodio neumorni Žil-Žića Vuksanović.Bili su to nezaboravni sati provedene u smehu,ogovaranju i kadroviranju,pre nego što stigne veliki bos iz Beograda.Te noći se pogodilo da je Koča krenuo ka Kuršumliji odmah posle Dnevnika na kome je objavljen velika vest za malu čaršiju.“Ovogodišnji dobitnik prestižne Vukove nagrade za dostignuća u privredjivanju je ŠIK Kopaonik iz Kuršumlije“.

Posle ovoga,moglo je da započene prvo poluvreme slavlja a finale odmah, kada stigne Korčagin.Mića i Pera sedali su sa strane i pamtili sve detalje a pogotovo kada je neko od spoljnih momaka utrčao u kafanu i iz sve glasa odvalio“Evo ga,stiže“.

Nastala je opšta pometnja. Ustajanje,postrojavanje i salutiranje po protokolu velikog šoumena Žiće.Kada je sutra dan priča bila reprizirana,zbunjena publika koja je sve to slušala netremice,pitala je samo jedno:a ko je vas zvao na slavlje? Niko,ali mi smo odradili svoje.Prišli i sa naklonom čestitali čika Koči.Pogledaj te danas šta se dešava i u kakvoj panici su svi oni koji nisu bili tamo gde su morali da budu. Doterani i ugladjeni,rumeni u licu od treme i straha,kako su prošli na sinoćnjem kadrovskom ruletu,punim gasom trče ka direkciji ŠIK-a.Da čestitaju i do zemlje se poklone velikom Korčaginu.

Te majske večeri 1967.započeta je jedna velika ljubav

Perin boemski život bio je priča za sebe.Deo njegove ličnosti i večite želje da se svakom danu raduje u društvu odabranih prijatelja sa kojima je deli sve trenutke sreće i radosti ali i po koju suzu i tugu koja je nadolazila kada joj se čovek najmanje nada. 

Druga polovina njegovog srca bila je okrenuta ka Vukici,njegovoj koleginici s posla i večitom životnom saputniku.Bio je nežan suprug koji je obožavao svoju ženu.Bez nje retko se kada pojavljivao na slavama i mnogobrojnim gradskim slavljima. Nažalost,bog im nije podario naslestvo.Ostali su sami do časa ponovnog spajanja.Sticajem okolnosti,njihova tajna veza je obelodanjena na maturskom slavlju(na slici) moje generacije u Kuršumlijskoj Banji.Ubrzo je veza pretočena u brak koji je ceo grad cenio i poštovao. 

Fudbal je obuzimao sve  strasti i kada ga je igrao i dugo bio na čelu FK Kosanica ko dobar i uspešan trener.Bilo je to vreme opšte besparice i mučnog snalaženja da se obezbedi prevoz i užina za odlazk na utakmicu nekom od brojnih Niških klubova ili jakih seoskih klubova iz „paprikarske nahije“ gde si samo slučajno mogao da pobediš a sasvim namerno redovno gubiš.I za taj deo života,ispričane su mnoge lepe priče.

Sećam se nekih njihovih razglabanja o sudijama,nameštanjima i gubljenja sigurne titule u godini kada su u jesenjem delu prvenstva Niške zone imali sve pobede a na proleće sve poraze i na kraju ispali iz lige.Najsmeštnija mi je bila epizoda sa kupovinom utakmice u nekom selu u okolini Niša.

“Nismo imali para,pa sam im ja ponudio novi Ei kolor televizor,koji je neko nama poklonio.Posle cenjakanja i razmišljanja,pristali su na nagodbu.Njima je pripao televizor a nam bodovi spasa“,priseća se Pera.

Zvezda je bila i ljubav i strast,cele naše generacije.Uglavnom on,Mića i Boban, uvek bi dolazili na velike utakmice koje su igrane na Marakani.Naravno,da sam ja pripomagao oko karata.Dosta smo toga gledali ali u izboru:šta je bilo najbolje,svi smo dali glas za veliku pobedu Zvezde nad Realom rezultatom 4:2.A moglo je da bude i 6:3!Nažalost,nisu bili pored mene u Bariju kada je Zvezda uzela pehar Kupa šampiona.O desetinama utakmica koje smo gledali na Čairu a neke i u Prištini,gde je Pera dugo živeo i gde je završio VPŠ i stekao diplomu nastavnika Fizičkog vaspitanja,valjalo bi mnogo vremena i prostora utrošiti.Majka i brojna rodbina su ostali do kraja života u glavnom gradu Kosova a jedan deo rodbine prebegao je ka Kuršumliji kada je počelo da se puca i gine.

Voleo bih da jednoga dana moj grad i glavni ljudi u njemu,počnu da poštuje želje svih nas koji više ne živimo,kako se to kaže,“dole“! Imamo dve želje i ako neko od vas koji ste sada u vlasti,pročita ovaj teks,neka razmisli,da li bi valjalo i da li bi bilo korisno i zahvalno,njih realizovati u stvarnosti.Ako se vi i dalje dvoumite i mudrujete,siguran sam, da će neko iz vrha SNS, podržati našu inicijativu

Prva je:da se u centralnom parku podigne spomenik Voji Šuloviću,jedinom kuršumlijskom akademiku i vrsnom i od sveta priznatom ginekologu-akušeru i profesoru Univerziteta. I drugu,da fudbalski stadion ponese ime „Petra Kilibarde“.

Svako od njih,na svoj način,zaslužuje ovo priznanje i bilo bi sevap da se ona i ostvare,pogotovo, što će grad sa velikim zadovoljstvom ovaj predlog bez ustezanja prihvatiti i podržati!
 
 
 
 

 

SANDRA PEROVIĆ

I dalje pleni medijskim prostorom Srbije i stare Yuge.Sve je bolja, elegantnija, beskrajno šarmantna i neverovatno intelegentna. Ni njena lepota ne zaostaje za njom.Toliko je otišla ispred svih svojih kolega da svako njeno pojavljivanje u Dnevniku sve ostale rubrike stavlja u potpuno drugi plan. Ništa nije bitno niti važnije od onoga što govori Sandra a ona to čini na briljantan način.Recite mi, ali iskreno, da li ste u poslednjih desetk godina sreli na ekranu izveštača koji je pun znanja o onome što govori? Siguran, pripremljen, elegantno doteran a da mu svaka reč klizi bez zastoja i zamuckivanja. Novinar kod koga vidno funkcioniše veza izmecu centara u mozgu i jezika kao operativca.To je Sandra i ja sa zadovoljstvom ponovo emitujem neizmenjeni teks o njoj, mada smo daleki i još uvek nepoznati jedno drugome.

Sandra Perović

Zadovoljstvo mi je kada je vidim !

Ja ne znam Sandru Perović više od vas.Upoznao sam je na TV ekranu i eto,smogao snage da nešto napišem.

Novinar koji je ušao u svet filmskih imaginacija ako se svim svojim kapacitetima ne posveti sebi i svojoj publici, zauvek će ostati upamćen kao dobar,osrednji ili loš izveštač.

Sandra Perović,jeste izveštač, ali takav izveštač koji nikada nije propustio priliku da iz Venecije, Berlina, Kana, Njujorka... donese nešto novo.

Uživam u ženama koje tako strasno rade na sebi pogotovo kada im to mediji na kome rade, dopušta da i pokaže.Obilje sjajnih intervjua sa najtiražnijim filmskim zvezdama današnjice. Iskorak u njihov profesionalni ali i privatni život. Kratke i zanimljive priče koje, kako koji dan prodje, dobijaju dokumentarnu patinu. 

Njen izgled, ugladjen,doteran neodoljivo iziskuje odgovor na pitanje: čija to nevidljiva ruka tako savršeno daje finalnu glazuru izgleda ove dame (javila mi se mejlom i napisala: sve što vidite na meni kreiram i radim sama iz vlastitih izvora)Radujem se ako je to rezultat njene kreativnosti nastale sažimanjem onoga što nudi svetska moda, ali nisam ni malo tužan, ako je Sandra znalački odabrala i primenila savete najboljih svetskih stilista.I u jednom i drugom slučaju, to je rezultat borbe da se sa svakim novim danom nauči nova lekcija.

Da li je Sandra Perović uzor ili samo  kopija filsmkog djet-seta?

Ne, ova damo je jedinstvena i savršeno originalna i siguran sam da bi mogla da povuče pozitivan teret uzora mladim, lepim i obrazovanim devojkama sa ovih prostora.Za početak neka je njene mladje koleginice, koje pristižu, u svemu oponašaju.Sandra je otvoreni udjbenik koji se sa lakoćom i zadovoljstvom čita.Na RTS takvih nema!

Sandra je primer kako se  izlazi sa ovih Balkanskih stranputica prožetim dugim i pogubnim uticajem strašnih likova sa domaće estrade, iz domaćeg brloga i svega onoga što nudi "Ibarska magistrala" uz  sjaj i bedu likova poput Cece "nacionale",Lepe Brene i Saše Popovića,stasalih baš upravo tu na "magistrali" sinonimu našeg mentalnog i kulturnog propadanja!

Tri godine kasnije,imam razloga da nastavim ovu priču!

Dogodilo se to 19.novembra 2023.gosine u njenom nastupu u Trećem dnevniku RTS.Sandra je detaljem na svome plavom blejzeru zapanjila brojni auditorijum koji je od nje uvek učekivao nešto lepo i pravo a ne ono ušta je malo ko mogao da poveruje!

Da li je ona "Zena zmija" ili je reč o nekom novom po svemu čudnom modnom detalju koji se našao na njenim grudima?

Duž njenog levog revera,od mesta gde se blezer zakopčava,dominirala je "zmija" napravljena od srebnog staniola.Detaljno i brižno izvajana figura ovog gmizavca koji kod većine ljudi izaziva jezu i na pomen imena.Zašto je Sandra izabrala figuru zmije da dužinom, skoro od jednog metra,ukrasi svoj stajling, koji ni malo nije skrenuo pažnju na ovaj komplet koji je njoj i bez zmije savršeno stajao.Doduše,problem su bile i jako "glomazne" crne ciple sa masivnim džonom i grubom štiklom.

Ako je želela da gledaoci ne čuju tekst koga je čitala,onda je u tome uspela.Svi smo zabezeknuto, sa nevericom, gledali i njenu "srebrnu zmiju" a verujem da su mnogi i na počinak otišli a da im se ta slika nije sklidala sa očiju cele noći.

Modni trik ili modni krik?Brojni prijatelji,koji znaju da ja gajim izuzetno poštovanje prema Sandri,jutos su me zvali i u čudu pitali:Šta se to dešava sa Sandrom?Ništa mi drugo ne ostaje nego da sve otpratim čutanjem uveren,da će vreme uskoro pokazati sve i priču ispisati do kraja.Za kraj,opseg mojih nagadjanja ide u ovom pravcu!

Ako je reč o hrabrosti,to jeste hrabrost.Ako je reč o stilskoj provokaciju,stopostotni pogodak!Ako je reč o modnom promašaju u pokušaju i ta ideja je nadmoćno legla u prostor koga je narod ocenio "odvratnim i odbojanim"!I Ako je ovo pokušaj nove urednice Zabavnog programa RTS, da na sebe skrene pažnju,da je ona neko i nešto i da se za sve pita,pa i to,da može da se u prajm tajmu pojavi sa malim "pitonom" na grudima,onda je i u toj nameru uspela! Bilo kako bilo,ja ostajem uz Sandru Perović

TOPLICA MOJA VELIKA LJUBAV

 

U drugoj polovini pedesetih živeli smo u"Vunić mali"na platou iznad današnjeg ulaza u ŠIK Kopaonik. Gledali smo se sa Jablanovićima a ispod nas tekla je"reka"našeg detinjstva,naše sreće i naših dečijih radosti. Priglupi komšija,koji je noću radio a danju spavao,zvao ga je"Šabanov potok"što nije imalo nikakvog smisla niti logike budući da je on izvirao u Baćoglavi i posle nekih kilometar i po ulivo se u Banjsku odmah iza ranžirne rampe.

Baćoglavski potok! Mirne i tihe vode koje su se tokom letnjih žega pretvarale u tanku vodenu nit a u vreme velikih letnjih pljuskova i bujica u napast koja je nosila sve pred sobom.Od ranog proleća visili smo na lijanama pokušavajući da ponovimo neke scene iz "Tarzana",čekali prvu ljubičicu i visibabu i tek zarumenele trešnje koje je jedna suluda komšinica čuvala danju i noću od nas čapkuna željnih svega i svačega.Potok je bio pun krkuša koja je tu dolazila na mrešćenje pa baš kada bi ponestalo hrane desetak ovih predivnih ribica bile bi za nas prava gozba.Leti smo imali svoje kolibe i virove a s jeseni čekali raspukle orahe i tek sazrele jabuke "djule","kolačare","šumatovke".

Ispod venjaka pred kućom,na kome je bio jedan rasklimani sto sa nekoliko stolica i dotrajali šporet,izlazili bi spočetkom aprila a vraćali se krajem oktobra u toplo predsoble,našu kuhinju,gde je lepo grejao večni "smederevac".Znali smo sve parnjače koje su tu "pile vodu" i punile se ugljem na svom putu ka Kosovu Polju ili Nišu.Opijali smo se mirisom šljake koja je dogorevala hrabreći sebe da i bosi možemo da proletimo preko tog žara.Klimavim mostom, pa onda izlokanim putem, dolazilo se do "Vojničke česme" sa čijih izvora smo se raspamećivali hladnom pitkom vodom koja bi vas posle prvog gutljaja terala na novi obrok,najčešće, dugačku šnitu crnog hleba premazanu svinjskom mašču, solju i crvenom alevom paprikom.

Toplica

Banjska je bila naš izvor života! Reka veća od svih brazilskih Amazona i ruskih Volgi.Naš okean i naš "zamrzivač" prepun sveže ribe.Prva pritoka Toplici u čijim toplim vodoma su se mrestile sve rečne ribe.Klenovi,krkuše,govodarci i one bele kao list a koje smo zvali pič...poklopci.A kada je reka prebačena u drugo korito, zbog izgradnje ŠIK-a, onda smo videli u čudu šta je sve od riba živele po tim plićacima i malenim "ćkaljama".Jegulje! Ličele su na zmije a zapravo bila su to vodena bića koja su prevalila dug put od nekih mora i okeana da bi se tu mrestile.Uskoro su pristigli i "skobalji" koji su uništavali sve pred sobom a na kraju i sebe u potrazi za plićakom gde će ostaviti svoju ikru.

Mi iz Vunić male smatrali smo Banjsku svojim carstvom i nismo voleli da nam ovde dolaze ribolovci koji su živeli u Kačamak i Jorgovan mali uz samu obalu Toplice.Toplica je bila njihva a Banjska naša. Kosanicu smo delili na pola i tu nije bilo problema! Svako je imao o svojoj reci i svoju priču i velike majstore pecanja koji su znali mamc da ubace u gladna usta hitrog klena a naročito one poznate ribolovačke fantazije o krkuši od 800 grama i klenu od 1,2 kg.O litrima ispijenog crnjaka i pune vangle dobro upržene ribe.I pesme,šale i svih čari zanosnih grudi tek uspaljenih devojčuraka koje su po celu noć sanjale svog princa,nežna i duga milovanja na proplanku ispod otvorenog prozora spavaće sobe odakle se čulo jako hrkanje tek usnolog oca i umorne majke.A tamo u daljini prelepi duet vezo bi melodiju zanose pesme:"Kod ovakve divne noći a ja moram spavati..."
I noćas miriše precvetala zova,tek pristigle lipe a iz zelenih stabala olistalog Samokova razbuktava se koncert zaljubljenih slavuja.Svako svoju ljubav pesmom doziva.

Naše reke su u istinu i naši životi ili kako to eneglezi kažu "my life".I svima onima koji pomišljaju da nam ih otmu i na njima grade svoj biznis, moja lična poruka:ne bodite posred srca i duše! Ne otimaj te nam sećanja i ne rasplamsavaj te strasti jer ostalo nam je toliko snage da ljubav života odbranimo,ako ste vi naumili neko zlodelo da nam učinite.
Toplica je moja život!

 

NOVI ŽIVOT KURŠUMLIJSKE BANJE

Tursko kupatilo u novom sjaju! 

Od svoje treće pa do šeste godine, živo sam u Kuršumlijskoj Banji. Bile su to rane pedesete godine kada je moj otac službovao ovde na mestu Upravnika, tada, kažu ljudi, jedne od najposećenijih banja u Srbiji.

Tri objekta sa zvučnim predznakom "vile" i to "Jugoslavija","Kosovo" i "Milica" bile su tokom cele godine,ili tačnije,od ranog proleća pa do pozne jeseni, ispunjene do poslednjeg mesta. Na usluzi su bile i skomno uredjene sobe u okolnim privatnijm kućama gde se guralo po desetak gostiju. A kada bi prigustilo, na brzinu su učionice osnovne škole pretvarane u spavaonice sa po dvadesetak kreveta.

Gosti koji su bili na pansionu, hranili su se u hotelu "Prepolac" sa menijem na kome su bila klasična domaća jela.Tanka supa, gulaš, kupus salata, lenja pita. Uveče za večeru slično nešto s tim što su konobari ubrzavali gosto da što pre napuste objekat jer uskoro počinje svirka jednog-jedinog harmonikaša, rodjenog u Alaksandrovcu u poznatoj muzičkoj porodici Rilak. Dobro se sećam ovog šarmantnog čoveka po imenu Ivko Rilak i njegove pohabane dugmetare koju je on razvlačio do iznemoglosti svirajući i pevajući u to vreme sve domaće hitove:"Jesen stiže ja se ne oženih","Mujo kuje", "Ej, berem groždje, biram tamnjaniku" a od šlagera za igru, nezaboravnu "Ramonu" koju sam čuo tada i više nikada!

U istoriju odlazi i stari naziv ovog hotela.Umesto "Žubor"
ovo elitno zdanje, zvaće se Hotel "Planinka"!

  Na sve goste tek pristigle u Banju ili putnike prolaznike koji su izašli iz autobusa "Tare" sa Cetinja, na relaciji Niš-Priština-Peć-Čakor-Andrijevica-Titograd, da predahnu, popiju kafu ili pivo i na miru pogledaju svakog gosta i s preda i pozadi, koji je doteran od glave do pete i to po poslednjoj modi, izašao na večernji korzo po sveže poprskanom makadamu da uživa u čistom planinaskom vazduhu i opojnom mirisu banjskih lipa koje su prekrivale put od hotela pa do škole.Te lipe je inače, zasadio moj otac i ja sam na njih bio posebno ponosan sve dok jednoga dana nisu pale i naterale šumare da ih iseku i pretvore u ogrevno drvo.

Taj banjski korzo, bio je pravo čudo. Sve što je došlo na lečenje ili je doneto na nosilima, posle blaženog uticaja toplih mineralnih voda, prohodalo bi, uspravilo se i prvo što bi uradili istrčali bi na korzo da svima pokažu da oni još nisu za bacanje i podcenjivanje. Bilo je tu namigivanja, dobacivanja, švaleracije i čega ne. Tu su se sklapali ali i rastavljali brakovi zbog prevara i neverstava.

           Jedna od mnogobrojnih banjskih česmi sa toplom i hladnom vodom

Dva glavna mesta, za oporavak i lečenje teških bolesnika bila su "Blatno kupatilo" koje je bilo na samoj obali Banjske gde se danas nalazi novi hotel i drugo kupatilo sa imenom "Tursko" koje je imalo desetak kada oblepljenih belim keramičkim pločicama i dva malena bazen smeštena ispod ovalnih kupola, jedan za muškarce a drugi za žene. Ovo kupatilo je radilo od ranog jutra do kasne večeri. Defilovali su ljudi, žene, deca i ljubavnici koji su od spremačica zahtevali poseban tretman. Najpre dobro oprane kade i potpunu diskreciju. Ove malene okrugle bazene pamtim iz vremena kada smo dolazili sa školom na letovanje i to najčešće u danaima kada je bilo najmanje gostiju. Ludovali smo, skakali po toploj vodi koja nas je svojom vrelinom naprosto "jela". To se najbolje videlo na prstima ruku koji su bili skroz smežurani od vreline, što je inače bio upozoravajući signal da se preteralo sa boravkom u tako toploj vodi.

Dogadjalo se da tokom dugih zimskih dana i meseci, svake suboto dodjemo u banju na kupanje da se malo raskravimo i dušu ugrejemo čekajući proleće. Nije u to vreme bilo gužve u kupatilu što je bila prilika da se svi raskomotimo i sami uživamo u kadama punih tople vode. Jednom prilikom smo slučajno poneli i epitet lokalnih "voajera" koji su sticajm okolnosti bili primorani da slušaju ljubavno gugutanje dvoje mladih koji su očito redovno upražnajvali seks u toploj banjskoj vodi. Odatle bi smo pretrčali do "Prepolca" na kuvano vino sa oraščetom ili dobru grejanu rakiju. Hotel je bio topao, udoban i prikladan za duga sedenja i blebetanja jer u Banji nikada nije bio problem sa grejanjem. Iz zemlje je kuljala vrela voda koja je korišćena i za zagrevanje svih banjskih hotela, soba, kancelarija i drugih manjih vila. 

Banja je trenutno u fazi rekonstrukcije. Očekuje se njeno ponovno radjanje u novom ruhu svih obnovljenih objekata, važnih za budućnost banje ali i za istoriju ovog klimatskog lečilišta koje će ponovo biti na karti najprivlačnijih u zemlji Srbiji. Hotel "Žubor"će rekonstrukcijom dobiti još jedan sprat a sve sobe terasu. "Prepolac" već prima goste, a novi sjaj dobila je i vila "Milica". Za mene je ipak najvažnije da je sačuvano Tursko kupatilo (na slici) koje je renovirano i koje će ponovo biti jedno najprivlačnijih mesta u Banji.

O Banji sam pisao u svim fazama njenog uništavanja i propadanja. Ispisao sam mnoga sećanja a prolio sam i mnogo emocija gledajući kako sa lica zemlje nestaje jedan "zlatni" rudnik banjskog turizma. Na sreću i tome je došao kraj. Radja se nova Kuršumlijska banja gde će generacije koje dolaze ispisivati uvek inspirativne banjske priče, šale i dosetke. Mi koji smo odživeli njen posleratni život i razvoj, ostaćemo u senci lipa i cvetnog parka, da mladjima prepričavamo uspomene iz vremena kada od naroda kišne kapi nisu mogle da padnu na zemlju. O korzou, o Ivku, Ljubi "Gudjuli", Brici, brojnim Vasićima, Šeri i divnim učiteljima Branku i Slavici, njihovoj ćerkici Cici. Direktoru škole Šindiću i upravniku Banje, mom pokojnom ocu, Ljubinku Pavloviću, pisaću ja lepe i istinite priče.

Danas,5.02.2023.god.objavljen je tekst sa divnom foto reportažom o novoj Kuršumlijskoj Banji koja se sprema, da sredinom meseca, širom otvori svoja vrata svim putnicima namernicima i gostima,medju kojima će biti, i veliki broj onih,sada u godinama,koji znaju šta je Banja značila za ovaj kraj.Potpuno sam siguran,da će i nove generacije u Kuršumlijskoj Banji naći puno privlačnih detalja  koji su igali presudnu ulogu da svako ko dodje,oporavljen,ozaren i mnogo zdraviji nego što je bio,ode prezadovoljan iz ove Banje.Ja vas uveravam, da u Banji nema ni jednog detalja,ni jednog čoveka, koji je jači od prelepe prirode koja naprosto zrači ogromnom snagom i neodoljivom lepotom.A naročito,to je moj utisak,nigde nećete disati čistiji vazdih prepun pozitivnih jona,kao ovde u Kuršumlijskoj Banji.

Sve pophvale Raši Raičeviću,koji je često bio moja kritička meta ali nikada zbog banja i ogromnih ulaganja u preporod Lukovske,Prolom i Kuršumlijske Banje.Ono u čemu se nismo nikada slagali, odnosilo se na njegov politički angažman koji, nažalost,ništa dobro nije doneo Kuršumliji.Proces migracije i dalje se užarbano odvija i pitanje je dana,kada će Kuršumlija ostati bez svojih žitelja.Na inoviranju svih Topličkih banja, Raša Raičević,zaslužuje sve pohvale i komplimente koje mu i ja od srca darujem. 

                                                   

                                    

GRAD DUHOVNOG POKAJANJA I UZDIZANJA

СТЕФАН НЕМАЊА

Рођен око 1113.године у Рибници,тадашњој Дукљи а данашњој Црној Гори. Његов отац Завида био је српски властелин и Велики жупан (титула „Велики жупан“,била је титула коју су носили српски владари у XI и XII веку).Као млађи син Великог жупана Завиде,Стефан добија на управљане област око данашњих река Топлице,Ибра и Расине.У долини реке Топлице Немања гради свој двор,а на територији данашње Куршумлије,подиже два велелепна манастира. Манастир Свете Богородице подиже око 1159.године,на ушћу реке Косанице у Топлицу,а други манастир Светог Николе подиже у периоду од 1165. до 1168. године)на узвишењу изнад данашњег градског насеља Куршумлије. Због трошења велике количине средстава у изградњи ових манастира Стефан долази у сукоб са својим оцем Завидом и братом Тихомиром,који га побеђују и бацају у тамницу. Заточен у тамници, безнадежан и заборављен од свих, Стефан се посвећује молитвама и уз помоћ молитви и Светог Ђорђа,Стефан излази из тамнице, успева да се домогне слободе и са својим следбеница успева да победи брата и оца, око 1168. године преузме титулу Великог жупан и збаци власт Византије. Стефан се окреће стварању српске државе и проширује је на територије осталих српских земаља: Косова,Зете,Травуније,Захумља и Неретванске области. Данашња Топлица и Косаница имају изузетан значај за развој Немањићке државе као и значај за развој српске државности и духовности.После добијања аутокефалности српске цркве 1219. године од цариградског партријарха Манојла,Сава Немањић (Свети Сава) успоставља Топличку епископију,а за седиште Топличког епископа Сава одређује манастир Светог Николе.Због великог значаја за српску духовност,након успостављања Српске патријаршије 1346. године, Топлички епископи су добили почасни наслов МИТРОПОЛИТА" 

                                            Sv.Nikola danas,posle rekonstrukcije severne kule

                                                         Sv.Nikola pre rekonstrukcije

                                                                      Sv.Bogorodica

  Moja duhovna inspiracija

 Sa dubokim poštovanjem odnosim se prema njegovoj svetosti Patrijarhu. Medju vladikama imam dosta prijatelja a poštujem i cenim pametne, vredne i marljive sveštenike koji dobro i verno služe bogu i narodu svome. Ne glumim versku zanešenost kada udjem u crkve da upalim sveći i da se bogu pomolim.Moja vera je pravoslavna i to je moj život, moja duhovna inspiracija, moja životna filozofija. Znam svoje korene, svoje poreklo, svoje roditelje i sve svoje daleke pretke. Imam svoje porodično stablo i jasno mi je odakale smo došli u ove krajeve, gde sam se rodio i zašto sam kroz gene mojih predaka prihvatio amanet da nemam druge zemlje,vere i da nemam drugi narod.Toplica me je iznedrila i ona ćeme prihvatiti kada za to dodje vreme.Zemlja mojih predaka,mog oca i majke,zemlja Nemanjića, stolećima gradjena i pustošena.Ljudskim nemarom, bahatošću, političkim epizodama pustahija raznih fela, boja i zastava, gažena i ponižavana. ___________________________________________________________________________                 

                             Ovo je situacije posle završetka Srpsko-Turskih ratova 1878.god.

Sve je bilo opustošeno. Sam grad je izgledao stravično. Ono malo stasnovništva što je bilo Arnauti su pobili i osekli glave i nabili na kočeve.Tako i prof.Milićević opisuje opustošene Bele Crkve. Više to nisu bile "bele" već crne popaljene i sve u žgarištu i Crkva Sv.Nikole i Sv.Bogorodice. Ovo je i slika koja se retko vidja i zaista je značajan dokument izradjen u poznatoj beogradskoj fotografskoj radnji kod Moše Kojena. Osim toga, ova fotografija svedoči i o zverstvima Arnauta i Turaka nad srpskim svetinjama koje su nemilice rušene i paljene do temelja. 

Na veliku radost svih nas Srba i ostalog kulturnog sveta, posle 323 godine, ponovo će oživeti porte i ponovo će narod u ovim svetim bogomoljama,sagradjenim 37 godina pre Hilendara, dolaziti svevišnjem Bogu da se pomoli. Da se zadužbine Stevana Nemanje, manastiri Sv.Nikola, na slici i Sv.Bogorodica,na ušću Kosanice u Toplicu,grade,obnavljaju, živopisuju, velika je i od istorijskog značaja odluka Sinoda SPC, poverena Vladiki niškom Jovanu. Novoformirano bratstvo, učiniće sve na motivaciji svih Srba a pre svega Topličana koji žive u ovim krajevima a i medju onima koji su davno napustili svoja vekovna ognjišta, da kroz duhovnu obnovu izmene i ekonomski izgled kraja koji je od pamtiveka važio za jedan od najsiromašnijih. Moje lične procene su da je ovaj dogadjaj za Toplicu i vascelu Srbiju ravan investicijama koje je teško uklopiti u bilo kakve monetaren iznose, jer su ne merljive na taj način ali jesu merljive kroz duhovni preporod koji se ne uzdiže i dogadja parama. Jeste, novac je važan da bi se gradilo i obnavljalo ali, dušu i telo napuštnu od Boga, moramo sami da podižemo i obnavljamo i to generacijama.